Ulogujte se / Kreirajte profil

Gospođica O.

.

Become a Patron!

.

„Drugi nam daju vlastiti identitet.“

 R. D. Laing

„The divided self“

Da li pustinja može da bude grad? Da li grad može da bude pustinja? Da li palanka može da bude tek jedno O?… Sve je hrana: što god da vidimo, čujemo, dodirnemo, omirišemo…

Bila je vrlo mlada, i baš zaobljena.

Upoznao sam je onog dana one godine na ulici čije ime sam zaboravio. Prolazila je tik pored mene kada sam obratio pažnju na tu devojku. Imala je plavu, dosta ravno opuštenu kosu. Setio sam se da je stanovala u komšiluku, u istom stambenom objektu, samo u drugom ulazu, pored mog. Odmah sam joj prišao i pitao je da li želi da dođe kod mene da je portretišem. Predstavio sam se kao umetnik, i budući da sam nosio dugu kosu i bradu, lako je poverovala u to da je moj poziv sasvim prirodan. Posle kraćeg upoznavanja, došla je, onako dugonoga, u  miniću, u moju knjigama, crtežima, stripovima i  gramofonskm pločama ispunjenu odaju. Sela je na kauč i prekrstila svoje božanstvene noge.

“Može li ovako,”pitala je, da rekoh, “može“ i počeo da hvatam prve linije običnom olovkom. U sobi je bilo polumračno, tako da nisam mogao najbolje da je vidim, pogotovo što sam već dobio erekciju, pa nisam mogao najbojje da se usredsredim na crtanje. U svakom slučaju, nešto je ispalo. Ali,svakako, ne najbolje što mogu. Seo sam, potom, pored nje i počeo da  milujem njene male ali čvrste grudi. Onda sam, najednom stao, desna ruka je naglo zastala, okamenila se na istom mestu odakle je krenula u svoj osvajački pohod, a ja, onaj drugi ja, nastavio je sa već ranije započetom pričom o ne sećam se čemu, iako se ona, koja je bila neopisivo privlačna sa svojih 16 godina, već predala mom milovanju. Nisam bio mnogo stariji od nje, možda 6 ili 7 godina, nije da je nisam želeo, ali sam već imao sposobnost da čujem i vidim nekog drugog ja, onog koji nije živeo ovde, nije se prilagodio na vreme i mesto, nije mogao.

Sa tim drugim ja  provodio  najviše vremena, još od kada sam upoznao svog prvog duhovnog učitelja; tako sam ga doživeo i video. U njemu sam našao svoje dugo traženo ja, ono koje sam godinama unazad priželjkivao da ga upoznam. Ono ja s kojim sam se lako i brzo poistovetio. Taj drugi ja, u kojem sam se prepoznao, još za vreme odsluženja vojnog roka, nije mi dao da nastavim sa milovanjem izrazito zavodljive devojke, sa kojom je jedan deo mene želeo da spava, a drugi nije. Do mene je dopirao vrlo jasan glas koji mi je nedvosmisleno govorio da devojka pored mene ima svoju  istoriju, onu koja ju je već uobličila, i dovela ovde, i kojom je već odisala, baš onu istoriju u kojoj se ja nisam osećao ja, onaj drugi, pravi ja.

Odjednom mi se moja ruka učinila neko drugom, tuđom rukom, kao što mi se i devojka pored mene učinila kao sasvim strano biće, sa kojom ne delim ništa, sa kojom ne mogu sa delim ništa. Stao sam, zakočio se, izgubio golemu erkciju, i nastavio da joj polušaptavim tonom nešto pričam, ne sećam se šta. Ona me je gledala i ćutala. Osmeh je spao sa njenih lepih rumenih usana. Posle najviše pola sata provedenim u tom položaju, ustala je i pošla ka vratima, ispratio sam je uz obostrano obećanje da se ponovo vidimo već sutra.

Sa naslovnih strana dnevne štampe, radija i televizije, u to vreme su dopirale samo loše vesti, energija koju sam osećao kao krajnje negativnu i toksičnu, i koju sam nastojao da po svaku cenu izbegnem, slušajući muziku sa gramofona ili čitajući knjige kultura drevnog istoka, za koje me je, još za vreme vojnog roka, zainteresovao moj duhovni učitelj. Pisao sam neku vrstu ličnog dnevnika, i crtao naravno, nastojeći da ispoštujem Budinu metaforu umetnika: ”Umetnik je poput lotosovog cveta ,sa korenom uvek u vodi, ali sa laticama uvek suvim”; onaj koji je uvek u svetu, ali ne zaprljan svetom. Kasnije san otkrio i knjižicu Eugena Herigela,“Zen u umetnosti gađanja iz luka”.

Jedna od knjiga koje sam takođe u to vreme pročitao zvala se „Taoističke tajne o ljubavi” autora čijeg  imena se ne sećam, ali čije sam najbitnije reči uspeo da svojevremeno prepišem i sačuvam, koja mi je posebno otvorila oči, odnosno, probudila u meni izvesna saznanja i uvide o nepoznatoj strani sveta ljubavi i seksa, do kojih sam, dobrim delom, došao sam, i za koje sam već bio pripremljen.

Seksualna energija u telu muškarca zove se či, koji je lepak između našeg duha, duše i tela.

“Uvideo sam da i muškarac i žena sadrže građu muških i ženskih hormona i da su, u principu, i jedno i drugo u stanju da imaju polni odnos unutar sebe.“ „Upravo ta mogućnost preobražavanja naših instinktivnih i, u suštini, animalnih seksualnih energija u nešto više, jeste ono što nas čini ljudskim i potencijalno božanskim.“ “Jang vatra u semenu sagoreva unutrašnje otrove istovremeno dok stvara suštinsku supstancu koja podržava život.” “Neuspevanje da naviše usmerimo našu seksualnu energiju jeste neuspevanje da ispunimo naš  najdublji ljudski potencijal.“

Zbog toga uobičajeni, neupoznati seks sa ejakulacijom muškarca, predstavlja neku vrstu mini smrti.

Trebalo je samo da uzmem ono što mi se već nudi, ali hiljadama godina čuvana saznanja o ljubavi, koja su nedavno došla do moje svesti, nisu mi govorila da je preda mnom devojka zrela za dijalektiku ljubavnog prožimanja. Hrabrost, samopouzdanje, koje sam osećao posle poznanstva sa svojim prvim duhovnim učiteljem tokom i neposredno posle odsluženje vojnog roka, neprimetno su nekuda odlepršali,o i postavili me pred nova iskušenja. Oduvek sam bio izrazito nedlučan i kolebljiv, zamišljen, a sada se ta strana moje ličnosti ukotvila u meni u meri u kojoj nisam bio ništa drugo do splet zamršenih puteva i stazica, od kojih je svaki vodio na svoju stranu, ostavljajući me samog na raskrnici koja se danas zvala „možda“, sutra „ne znam“, ili „znam“ ili „ali“ ili „ili“…

Ona je za mene bila O; klopka, zbirka skladno skrojnih oblina; palanka sa svojim jednobraznim svetom koji ne oslobađa, mesto ograđeno bodjlikavom žicom lokalnih normi, predstava, predrasuda. Smrt poezije. Banalanost putenog, materijalnog. Svet u kojem je pojedinac moguć samo pod uslovom potpunog poistovećivanja sa „za/datim“, i dobrovoljnog odricanja od ličnog ja i uvida do kojih je potpuno sam na svom putovanju došao, i koji je žarko želeo, da nekom izabranom, nesebično daruje.

Kada vas od malena gledaju kao super heroja, ili kao heroinu, ili kao kukavicu, ili prosečnog…vi postajete super heroj, ili heroina, ili kukavica, ili prosek.

„Drugi nam daju vlastiti identitet.“

Iz najboljih namera, razume se.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Gospođica O.

  1. Milenko

    19/10/2019 at 17:42

    Ovo je tako dobro. Djole pa ja sam izdahnuo orgazmicno kada sam zavrsio citanje. A to se ne desava

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.