I RAĐANJE REPUBLIKE

Aprila 1931. godine rađa se Španska republika. Na izborima su pobedili republikansko-socijalistički kandidati, što izaziva manifestacije podrške širom Španije. Kralj Alfonso XIII morao se odreći prestola. Obrazovana je Skupština (Kortes), nova vlada i donesen je novi Ustav.

Problemi koji stoje pred Republikom su brojni: od agrarnog do nacionalnog pitanja, od pitanja vojske koja je pod uticajem desnice, pa sve do pitanja Crkve, čija se vekovna duhovna moć prepliće sa svetovnom moći.

Osnovno pitanje je, ipak, bilo sprovođenje agrarne revolucije. Jednu trećinu stanovništva Španije činilo je poljoprivredno stanovništvo. Veliki je broj krupnih poseda i latifundista. Katolička crkva ima ogromne posede i veliki broj sveštenika. Vojska je oruđe vladajućih krugova s nesrazmerno velikim brojem oficira. Na šest vojnika je dolazio jedan oficir. Nacionalno pitanje je posebno složeno. Katalonija i Baskija traže svoju autonomiju.

Septembra 1932. Kortes donosi zakon o agrarnoj reformi, koji je ograničenog karaktera. Zakon ne dotiče problem sitnih zemljoposednika i zakupaca. Katalonci su dobili autonomiju, ali Baskijci ne. Reorganizuje se vojska i smanjuje se broj oficira, što izaziva nezadovoljstvo u vojnim krugovima.

Posle jedne provokacije monarhista nekoliko crkava je spaljeno, što je izazvalo još veću zategnutost u odnosima crkve i vlade. Vlada nastupa još radikalnije prema crkvi. Lišava ih prava nastave, dok nižim sveštenicima ukida pomoć države koju su redovno dobijali, tako da i to sveštenstvo okreće protiv sebe. Svojim merama vlada je faktički išla na ruku crkvi i desnici.

Državni aparat je doživeo samo neznatne promene tako da su u njemu u dobroj meri ostale stare strukture. Vlada je u stalnom strahu od anarhista i komunista koji su povukli mase za sobom. Na čelu Komunističke partije su Hoze Dijas i Dolores Ibaruri (La Pasionarija).

Anarho-sindikalni pokret se naglo širi. Tokom 1933. vlada sprovodi brutalno gušenje ovog pokreta. Izvršen je pokolj seljaka u Kadizu.

Dolaskom Hitlera na vlast 1933. u Nemačkoj podstaklo je španske fašističke grupe da počnu da se ujedinjuju i primenjuju nasilje. Kao odgovor na jačanje fašizma komunisti traže obrazovanje širokog antifašističkog fronta. Socijalisti su protiv predloga komunista.

Na novim izborima 1933. desnica je odnela većinu. Anarhisti su na ovo odgovorili novim oružanim pučem. Borbe su trajale nedelju dana. Vlada je uspela da suzbije ovu pobunu. Restauracija je bila činjenica. Agrarna reforma je zaustavljena i seljaci su oterani s polja. Vojni komandanti dobijaju nove funkcije. Vlast je tokom 1934. u potpunosti preuzela CEDA – desnica.

Socijalistička partija se odlučuje za revolucionarnu akciju. Komunisti smatraju da za bitku nisu izvršene dovoljne pripreme. Sva tri sektora radničkog pokreta – anarhisti, socijalisti i komunisti deluju za svoj račun. Četvrtog oktobra 1934. organizovan je generalni štrajk u svim gradovima Španije. Petog oktobra pokušan je ustanak u Madridu. Šestog oktobra su u Asturiji radnici zagospodarili rudarskim basenom. U Barseloni ne uspeva pobuna. Uhapšen je Manuel Asanja, književnik i republikanski lider levice.

Vlada je mobilisala vojsku, a ministar rata je pozvao generala Franka da rukovodi svim operacijama u gušenju nemira. Legije se iskrcavaju u Barseloni i Ovijedu. Rukovodstva revolucionara su pohapšena.

Osamnaestog oktobra revolucionarni komitet Asturije pozvao je na prekid borbe i vraćanje radnika na posao. Cena borbe je bila visoka – 1355 mrtvih i 1951 ranjen. Pohapšeno je 40.000 ustanika. Ukinuta je autonomija Katalonije, rad lokalnih sindikata je zabranjen, a izlaženje radničke štampe je obustavljeno.

Juna 1935. g. Hoze Dijas u ime komunista obznanjuje ideju o stvarenja narodnog fronta pod sledećim tačkama: konfiskacija zemlje veleposednika bez naknade i odmah njena podela seljacima; oslobađanje naroda koji ugnjetava španski imperijalizam – pravo na samoopredeljenje Katalonije, Galicije…; poboljšanje uslova rada radnika, oslobađanje svih uhapšenih zatvorenika.

Petnaestog januara 1936. potpisan je sporazum o Narodnom frontu u koji su ušli: komunisti, socijalisti, UGT (sindikat), republikanska levica, POUM (trockisti), sindikalističke partije. Program Narodnog fronta predviđa: opštu amnestiju političkih zatvorenika, vraćanje u službu onih koji su izgubili posao zbog represije, obnavljanje zakona o agrarnoj reformi, regulisanje statusa Katalonije, reforma prosvetnog i socijalnog zakonodavstva…

CNT – sindikat pod uticajem anarhista je u dilemi da li glasti za Narodni front ili apstinirati na izborima. Odluka je da se apstinira, ali se u praksi to nije sprovodilo. Izbori su održani februara 1936. i na njima pobedu odnosi Narodni front.

Dolores Ibaruri sa dva poslanika je odmah u Ovijedu izdejstvovala oslobađanje političkih zatvorenika. U Madridu su 18. februara hiljade demonstarana tražili oslobađanje političkih zatvorenika.

Manuel Asanja formira vladu od republikanaca uz podršku socijalista i komunista. Vlada počinje postepeno da ostvaruje program Narodnog fronta. Desnica otvoreno sabotira rad vlade i priželjkuje haos.

General Franko je formirao pokret Za Španiju. Vlada ga je zbog toga oterala na Kanarska ostrva. Time mu je u stvari učinila uslugu, jer je dobio veći manevarski prostor za delovanje.

Traju stalni sukobi između falangista (fašista) i radnika. Atentati i ubistva su svakodnevni. Stalni sukobi su između veleposednika i seljaka koji silom zauzimaju imanja.

Fašisti započinju pripreme za zaveru na čelu sa generalom Molom. Plan zavere je – uspostavljanje vojne diktature, republikanski oblik vladavine, odvojenost crkve od države, suspendovanje ustava, uklanjanje članova vlade…

Trinestog jula je otkriven leš desničarskog lidera Kalva Sotela. Ubistvo su, na svoju ruku, izvršili neki oficiri. Sotelov pogreb je bio masovni defile fašista. Vlada je neodlučna.

U jednom samostanu general Mol okuplja zaverenike. Donosi se odluka o pobuni. Nakon toga monarhisti se povlače iz Kortesa. Hose Dijas osuđuje obistvo Sotela i izjavljuje:

„Apsolutno smo uvereni da se u mnogim provincijama Španije vrše pripreme za državni udar“.

Sedamnaestog jula general Mol je naredio početak pobune.

II VOJNA POBUNA I POČETAK RATA

Jula meseca 1936. započinje pobuna u Maroku. U prvim žarištima pobune rukovodioci Narodnog fronta, vojnici i oficiri su streljani. Čim je čuo za pobunu Franko nije oklevao ni časa. Upućuje poruku vojnicima u Španiji koja počinje rečima: „Slava herojskoj afričkoj vojsci“.

Vlada okleva da podeli oružje masama koje ga traže, plašeći se da i sama ne bude zbrisana. Reakcija se brzo širila. Narod bez oružja ne može da se odupre pobuni. Predsednik vlade Kaseras je pomirljiv i zalaže se za kompromis. General Mol odbija pregovore. Narod Madrida se sam naoružava i vlada popušta. Deli se oružje narodu, ali su pobunjene snage već stupile na špansko tlo.

Pobunjenici su zauzeli celu teritoriju Stare Kastilje, zavodeći vanredno stanje i streljajući članove Narodnog fonta. Oklevanje u podeli oružja glavna je smetnja efikasnijem otporu.

Socijalistička partija, Komunistička partija i Jedinstvena socijalistička omladina organizovali su u Madridu prve odrede narodne milicije.

U Madridu se 29. jula pobunila kasarna Montanje. Narod je započeo opsadu kasarne. Pobunjenici su istakli belu zastavu i republikanci su neoprezno krenuli ka kasarni. Dočekali su ih mitraljeski rafali. Veliki je broj poginulih i ranjenih. Po zauzimanju kasarne ogorčena masa je poubijala oficire i vojnike.

U Barseloni su, posle niza obrta, anarhisti držali sve pod kontrolom. U jurišu je poginuo anarhosindikalni lider Fransisko Askalo. Obrazovan je Komitet antifašističke milicije. Anarhisti su obećali da će priznavati vladine odluke.

U Valensiji su postojale tri vlasti – Komitet Narodnog fronta kome je pristupio i CNT, Savet koji je formirala vlada i komandant mesta koji je držao trupe u kasarni i objektivno pomagao pobunjenicima.

Andaluzija je bila pod kontrolom pobunjenika. Slabo naoružani radnici u Granadi su pružali snažan otpor, ali su ipak savladani. Poznati pesnik Federiko Garsija Lorka se sklonio u kuću svog poznanika, falangističkog pesnika. Kada je ovaj pesnik bio odsutan fašisti su odveli Lorku u zatvor i ubili ga.

Ovijedo je bio u rukama pobunjenika, ali su ostale delove pokrajine kontrolisali republikanci. Franko je shvatio da će njegove snage ostati paralisane ukoliko ne bude kontrolisao Gibraltar. Zato on šalje emisare Hitleru i Musoliniju, dok istovremeno pokušava manevrisati kod Engleza i Francuza.

Vojni udar je uspeo na polovini teritorije Španije. Sevilja je najznačajniji grad pobunjenika. Molina namerava da krene na Madrid gde bi mu se priključili vojnici iz kasarni. Republikanci 24. jula kreću ka linijama fronta. Drugi deo operacije pobunjenika je presecanje severa Španije i izolacija granice s Francuskom.

U Madridu legalna vlada nije imala nikakvu vlast. Komunistička partija smatra da će borba biti vrlo duga, tako da stvara svoje jedinice. Stvorena Peta regimenta je strogo disciplinovana vojska s glavnim štabom, svojim listom i kulturnom sekcijom. Politički komesar Pete regimente je Vitorio Vidali, poznat kao komandant Karlos, Italijan koji se pridružio borbi španskog naroda.

Franko otvoreno traži pomoć od Hitlera i Musolinija za prebacivanje svoje vojske iz Afrike. Hitler obećava svu pomoć. Trideset prvog jula stižu prvi nemački avioni, a ubrzo i italijanski. Berlin i Rim stalno ističu da su događaji u Španiji unutrašnje pitanje i da se radi o „krstaškom ratu protiv opasnosti od međunarodnog komunizma“.

Govoreći da je republikanska flota sastavljena od gusarskih brodova Franko traži da se ona povuče iz Tangera. Francuzi i Englezi su to prihvatili. To je bio početak politike nemešanja koja će odigrati jednu od presudnih uloga u Španskom građanskom ratu.

Krajem jula su Francuzi, pod pritiskom Engleza i Nemaca, objavili „da se Francuska neće mešati u unutrašnje stvari Španije“. A odmah zatim su odbili da isporuče oružje Španskoj republici. I dok su Francuzi neutralni, Nemci šalju pomoć pobunjenicima. Dobrovoljci iz raznih zemalja počinju da pristižu u Španiju. Sovjetski sindikati su 3. avgusta izjavili da će radnici Sovjetskog Saveza pomoći španskim radnicima.

SAD su zvanično neutralne, ali njena kompanija Texas oil upućuje tankere nafte pobunjenicima.

III SUKOB SE PROŠIRUJE

Kada je Gibraltar bio pod kontrolom, Franko je mogao nesmetano da prebacuje trupe. Vazdušni most, koji je uspostavljen uz pomoć Nemačke i Italije, bio je presudan za ove operacije. Do 1. oktobra 1936. g. iz Afrike je prebačeno oko 18.000 vojnika. Prelazak Frankove vojske iz Afrike, uz pomoć Nemaca i Italijana, je strateški poen za Franka. Pobunjenička vojska se deli u tri kolone – uz portugalsku granicu, ka severu i ka Madridu. Sedište pobunjničke vojske je Sevilja.

Obrazuje se nova republikanska vlada na čelu sa Largom Kabaljerom (socijalista). Prvu put u istoriji Španije na vlasti je radnička klasa.

Četrnaestog avgusta pobunjenici su prodrli u Badahos. Pokolj je trajao celu noć. Pokolj je imao takve razmere da su žrtve, usled nedostatka vremena da se zakopaju, bacane na ogromnu lomaču. Dvadeset osmog avgusta je 28 država potpisalo sporazum o nemešanju u događaje u Španiji. No to ne sputava diktatora Salazara da iz Portugala u svemu pomaže pobunu.

Izbijaju štrajkovi i demonstracije radnika u Parizu gde se traži solidarnost sa Španskom republikom. Kominterna je pozvala Socijalističku internacionalu i međunarodne sindikalne federacije na zajedničku akciju, ali su ovi to odbili, zalažući se za politiku neutralnosti. Sovjetski sindikat je po fabrikama sakupio 2 miliona dolara solidarne pomoći.

Međunarodni komitet pisaca (Žid, Aragon, Nizan, Malro…) upućuju apel solidarnosti sa Španskom republik om.U Barseloni, pod komandom komuniste Hansa Bajmlera, organizovana je nemačka jedinica Telman, a odmah zatim poljska jedinica i francusko-belgijska. Republika Španija je sa Sovjetskim Savezom avgusta meseca razmenila ambasadore. Tada je po prvi put bombardovan Madrid.

Republikanska vlada nema dovoljno sredstava i autoriteta da bi rukovodila odbranom. Svako se u republikanskoj vojsci podvrgava svojoj političkoj organizaciji. Komunisti u svom listu Mundo obrero traže formiranje jedinstvene narodne armije s jedinstvenom komandom i jedinstvenom disciplinom. Socijalisti i anarhisti su protiv militarizacije milicije.

Fašistima uspeva da organizuju pobunu u zatvoru u Madridu. To izaziva revolt u narodu koji traži linč i osvetu zbog pokolja u Badahosu. Vlada jedva uspeva da spreči linč. Pred formiranim prekim sudovima doneseno je nekoliko smrtnih kazni.

Porazi na frontu su iziskivali formiranje nove vlade. Komunisti i baskijski nacionalisti su pristali da uđu u vladu Larga Kabaljera, što nailazi na veliku podršku naroda.

Na severu su pobunjenici uspeli da ostvare značajne rezultate. Narod masovno prelazi granicu. U San Sebastijanu od 85.000 stanovnika 30.000 je prešlo granicu.

Vlada 30. septembra prihvata vojno organizovanje milicije. Jedan deo anarhista je spreman da prihvati sadržinu rada državnih organizacija. Portugal je i dalje mostobran za slanje pomoći pobunjenicima. Dok traje Generalna skupština Društva naroda, stižu prvi tenkovi za Franka.

U odbrani Toleda disciplina vojske je slaba. Pripadnici CNT su napustili položaje. Dvedeset osmog septembra je pao Toledo. Ulaze bande koje streljaju i bolesne. Franko se pobedonosno pojavljuje u Toledu.

Franku je dodeljena komanda nad svim pobunjeničkim snagama. Dobija titulu generalisimusa. Prvog oktobra je donesen dekret kojim je Franko imenovan šefom države. Za svoje sedište je odabrao Salamanku.

Prvog oktobra je Largo Kabaljero sazvao Kortes koji je usvojio autonomiju Baskije, i formirana je prva baskijska vlada u Bilbau. Mladi predsednik Hose Antonio Agire je položio zakletvu u Gernici, kraj stoletnog stabla, simbola baskijske slobode. I u Kataloniji se formira autonomna vlada u kojoj su zastupljeni i anarhisti iz CNT. Asturija je u izolaciji i ima izvesnu autonomiju. U njenoj vladi su komunisti i socijalsiti. U Aragoniji većunu čine pripadnici CNT koji se zalažu za kolektivizaciju sela. Jedino se u Baskiji propoveda sloboda veroisposvesti, dok u drugim pokrajinama vlada veliko neprijalteljstvo prema crkvi. Zatvaraju se mnoge crkve.

U oktobru počinje pobunjeničko napredovanje i okruženje Madrida. U Madridu se organizuje utvrđivanje, ospkrba i evakuacija stanovništva. Vlada razmišlja da svoje sedište premesti iz Madrida.

Dvadeset osmog oktobra stižu prvi tenkovi iz Sovjetskog Saveza. Staljin u pismu Hose Dijazu poručuje: „Pružajući pomoć revolucionarnim masama Španije, radnici Sovjetskog Saveza vrše samo svoju dužnost. Njima je jasno da oslobođenje Španije od tlačenja fašističkih reakcionara nije isključivo pitanje Španaca, već zajednička stvar celokupnog naprednog i progresivnog čovečanstva“.

Tokom rata, u Španiji je bilo 557 sovjetskih vojnih instruktora.

Krajem septembra je u Parizu italijanski komunista Đulio Čereti započeo formiranje dobrovoljaca slobode. Prvih 500 dobrovoljaca je stiglo 14. oktobra. Vlada ih prima rezervisano i traži da budu potčinjeni njenoj komandi. Ipak, 22. oktobra vlada daje odobrenje za formiranje internacionalnih brigada. Za nekoliko dana je već bilo 3.500 interbrigadista. Formiraju se bataljoni: Garibaldi (italijanski), Pariska komuna (francusko-belgijski), Edgar Andere (nemačko-austrijski), Dombrovski (poljski)…

IV BITKA ZA MADRID

Nastavljeno je svakodnevno bombardovanje Madrida. Predsednik Republike Asanja je pristao na formiranje Kabaljerove vlade uz učešće anarhista iz CNT. Vlada je svoj štab premestila iz Madrida u Valensiju.

Po prvi puit se na nebu pojavljuju sovjetski avioni. Nemci uzvrćaju još većom pomoći Franku. Nemačke snage su potpuno nezavisne i podređene su nemačkoj komandi.

Zbog teških borbi 7. novembra Savet za odbranu je preuzeo sve u svoje ruke. Osmi novembar je bio dan D. Republikanci su unapred znali za napad, i pre nego što su frankisti krenuli, izvršili su artiljeriski napad. U to vreme XI internacionalna brigada po komandom generala Klebera i političkog komesara Di Vitoria defilovala je ulicama Madrida proslavljajući godišnjicu Oktobarske revolucije.

Devetog novembra su fašisti prodrli u Univerzitetski grad. List Ariba, u kome je izvešteno o padu Madrida, već je bio štampan. General Mol je istog dana preuzeo komandu nad snagama frankista. Stigao je i anarhosindikalni lider Duruti da pomogne u odbrani Madrida. Dolazi do napada italijanskih tenkova. Mornar Antonio Kol je puzeći ispod tenkova uspeo da uništi pet tenkova pre nego što je poginuo. On je time doprineo da se osujeti prodor italijanskih tenkova u grad.

Bataljon Omladinskog fronta pokazuje zavidnu hrabrost. On je pod rukovodstvom devetnaestogodišnjeg Eduarda Garsije, najmlađeg republikanskog komandanta.

Falangisti uspevaju da prodru na sektoru kod Durutija, ali taj sektor odmah pojačavaju internacionalisti. Vode se borbe za svaku kuću. Univerzitetski grad ostaće dve i po godine podeljen na dva dela: fašisti na jednoj, republikanci na drugoj strani.

Krajem novembra se pojačava bombardovanje Madrida. Koriste se bombe od 500 kilograma. Dvadesetog novembra hrabro gine Duruti. Pao je i Emilijano Baral, jedan od najvećih španskih vajara. Preko 200.000 stanovnika je već bilo napustilo Madrid.

Komitet za nemešanje zaseda u Londonu, ali ponovo bez konkretnih rezultata.

Osamnaestog novembra Hitler i Musolini su priznali Frankovu huntu kao legalnu vladu Španije. Franko to odmah koristi i blokira luke, preteći da će potopiti svaki strani brod koji prenosi pomoć republikancima.

Kabaljero u Valensiji organizuje narodnu miliciju koja treba da preraste u pravu republikansku vojsku. Istovremeno se pokreće i agrarna reforma.

Posle priznavanja Frankove hunte kao legitimne vlade dolaze fašistički dobrovoljci – 14.700 italijanskih vojnika i 2.000 stručnjaka, 6.500 nemačkih vojnika, 15.000 portugalskih dobrovoljaca, nekoliko stotina Rumuna iz Gvozdene garde, 96 ruskih belogardejaca. S druge strane je 50.000 internacionalista.

Četrnaestog decembra je potopljen Komsomol, sovjetski brod s ratnim materijalom.

Četvrtog januara 1937. potpisan je italijansko-engleski sporazum. Englezi su priznali aneksiju Etiopije. Sprečava se dalje regrutovanje interbrigadista na engleskoj i francuskoj teritoriji, dok SAD uvode embargo na oružje za republikance.

Započinje druga faza bitke za Madrid. Bataljon Telman biva dva puta opkoljen. Od 400 boraca preživelo je 32. Koriste se najbolje Frankove trupe, uz korišćenje tenkova i bacača plamena. Međutim, linija fronta se ponovo stabilizovala. Započinje i bitka za Malagu. Republikanci oskudevaju u odeći i nose letnje uniforme.

Republikanci pripremaju ofanzivu na sektoru Harame, ali se ona stalno odlaže zbog loše organizacije. Sve veća su neslaganja u republikanskoj vojci. Anarhisti se zalažu za stvaranje revolucionarne vojske, dok je većina za obaveznu vojnu službu. Javljaju se problemi i sa katalonskom vladom.

Osmog februara Italijani su ušli u Malagu. Započinje ubijanje bez suđenja. Žene i deca se upućuju u zbegove zamrznutim putevima, dok ih gađaju topovi iz flote fašista. Kortes se sastao 1. febrara u Valensiji. Kabaljero:

„Ni od koga ne tražim da napusti svoju ideologiju, ali preklinjem partije i sindikalne organizacije da uspostave primirje i da se ujedine s jednim ciljem – da se dobije rat“.

Vlada traži saradnju i sa Engleskom i Francuskom, ali se one ne obaziru na te zahteve.

V BITKA KOD HARAME I GVADALAHARE

Pad Malage se poklapa sa novom ofanzivom fašista u dolini Harame, upravo na sektoru na kom je Kabaljero već nekoliko puta odlagao ofanzivu. Do tada nije vođena bitka s takvom žestinom. U vazduhu se nalazi odjednom na stotine aviona. Gubici na obe strane su preko 40.000 vojnika. Bitka se završila bez pobednika, ali u strateškom smislu je to bila pobeda republikanaca, jer je otežano opkoljavanje Madrida.

U Asturiji oživljava front i u ofanzivi su republikanci stigli do predgrađa Ovijeda.

Zbog stalnih sukoba u vojsci Kabaljero je počeo da smenjuje komandante i postavlja na ključna mesta ljude od svog poverenja. Donosi odluku da oficir-neprofesionalac ne može da ima veći čin od majora. Raspušta se i Savet odbrane Madrida.

Bitkom kod Gvadalahare završeno je opkoljavanje Madrida. Bitka je započela 8. marta. Zbog ozbiljnosti situacije upućuju se najbolje republikanske jedinice na front. Radio u Salamanki je već najavio pad crvenog glavnog grada. Upravo u noći između 9. i 10. marta počela su da pristižu prva republikanska pojačanja. Trideset hiljada republikanaca je spremno da zaustavi ofanzivu fašista. Osmanestog marta, po kiši i niskoj temperaturi, izvršen je juriš republikanaca. Generali Roho i Mijaha su te noći dobili izveštaj o pobedi. Neprijatelj je razbijen na celoj liniji fronta. Povlačenje se pretvorilo u bekstvo italijanskih trupa.

Franko želi da osvoji Bilbao, kako bi se dokopao gusto naseljene oblasti bogate rudama. General Mol je dobio naređenje da zauzme ovu oblast, ali su se Baski uporno branili i zaustavili ga sredinom aprila. Nemačka aviacija je izvršila bombardovanje Gernike, svetog mesta Baskijaca. Dvadest šestog aprila legija Kondor je izvršila napad zapaljivim bombama na civilno stanovništvo Gernike. Bilo je 1654 mrtvih i 889 ranjenih.

Devetnaestog aprila su se sve falangističke partije ujedinile pod vrhovnom komandom šefa države. To je bilo jedinstvo konzervativnih marioneta, crkvene hijerarhije i vojničke kaste.

U Barseloni izbijaju nemiri. Anarhisti i POUM (trockisti), težeći proleterskoj revoluciji, otkazuju poslušnost s ciljem razbijanja Narodnog fronta. Predsednik Asanja je faktički pod opsadom. Počinju borbe između pobunjenih i pristalica Narodnog fronta. CNT je na kraju pozvala članstvo da se uspostavi normalno stanje. U sukobima je bilo 400 mrtvih i 2.000 ranjenih.

Kada se vlada ponovo sastala izbijaju opet neslaganja. Između ostalog, komunisti traže da se zbog događaja u Barseloni raspusti POUM. Kabaljero se suprotstavio komunistima koji su napustili sednicu. Asanja ponovo ukazuje poverenje Kabaljeru, ali on više nije mogao sastaviti vladu.

Vladu formira Huan Negrin, profesor medicinskog fakulteta, socijalista. UGT i CNT su van vlade, ali CNT nudi pomoć Negrinu. Nemački brodovi bombarduju špansku obalu. Prijeto, socijalista, traži da se bombarduju nemački brodovi, ali se sve završilo diplomatskim protestom.

Održavaju se sastanci Socijalističke internacionale i Kominterne, ali Socijalistička internacionala bojkotuje svaku pomoć republikancima.

U junu gine u avionskoj nesreći Frankov general Mol. Pao je i mađarski pisac Mata Zalk, legendarni general Lukač.

VI BILBAO, BRUNETE, BELČITE

Događaji u Barseloni su ostavili traga na republikansku vojsku. Osmanaestog juna se napušta Bilbao i puštaju svi politički zatvorenici. To je poraz ne samo na vojnom planu, nego i na političkom i ekonomskom. Ujedno je to i kraj slobode Baska. Njihov jezik je zvanično zabranjen, a svaka težnja ka autonomiji ugašena.

Španski biskupi su uputili pastirsko pismo biskupima celog sveta u kome se Frankov pokret naziva „velikom porodicom u kojoj građani postižu svoj puni razvoj“. Vatikan je i zvanično priznao Frankovu vladu.

Ofanziva republikanske vojske se preduzima kod Brunete da bi se neprijatelj udaljio od Madrida i zadržalo njegovo napredovanje na severu. Komandant republikanskih trupa je general Roha koji raspolaže sa 50.000 vojnika, 100 tenkova, 150 aviona, 136 topova. Između 5. i 6. jula pod komandom pukovnika Listera izvršen je proboj fronta. Posle 7 dana borbi dolazi do stabilizacije fronta. Dva sovjetska pilota su po prvi put u istoriji vazduhoplovstva noću napali lovcima bombardere i uspeli da obore po jedan bombarder.

Kontarofanziva frankista započinje 18. jula sa 50.000 vojnika i 20.000 topova. Dvadeset četvrtog jula franskisti su ponovo zauzeli Brunetu. Front se stabilizovao i tako je ostalo do 1939. godine.

Svetski kongres pisaca se simbolično održava u Madridu, a njegova završna sednica je u Parizu. U Madridu su Hemingvej, Ilja Erenburg, Andre Malro. Španski pisci daju kolektivnu izjavu u kojoj stoji da je „oslobođenje savremene civilizacije od kapitalizma misija humanizma našeg vremena“. U Parizu su i Luj Aragon, Hajnrih Man, Pablo Neruda, Ervin Kiš, Aleksej Tolstoj i drugi pisci koji daju podršku Španskoj republici.

Republikanska vlada se suočava s problemima organizovanja vojske, žetve poljoprivrednih proizvoda, javnog reda, finasija…

Šesnaestog juna je odlučeno da se raspusti POUM i uhapse njegovi rukovodioci koji su protiv republikanske vlade. Tom prilikom je nestao Andreas Nin trockistički rukovodilac, za šta su trockisti optuživali sovjetsku obaveštajnu službu.

U Aragonu su mnoge anarhističke jedinice odbile da budu pretvorene u republikanske jedinice. Savet Aragona je zbog toga raspušten. Socijalisti i komunisti su za jedinstveni nastup.

Na teritoriji koju kontrolišu falangisti stvara se gerislki pokret. U okolini Estramdure 200-300 gerilaca operiše krijući se po šumama. Izvode akcije vešto i disciplinovano. Meta su vozovi i mostovi, uz zauzimanje rudnika.

Ubrzo dolazi do pada Santadera. U njega su ušle italijanske jedinice. Tri baskijska bataljona su se predala Italijanima ne želeći više da se bore.

Na aragonskom frontu republikanci preduzimaju ofanzivu kako bi pomogli severu. Stvara se breša u frontu falangista i otvara se mogućnost zauzimanja Saragose. Belčite je prava tvrđava od cementa i gvožđa. U njeno zauzimanje se išlo kuću po kuću, ručnim bombama. Zarobljeno je 500 vojnika i znatan deo vojnog materijala.

U Asturiji se republikanci bore prsa u prsa s neprijateljem, prelazeći u napad čak i kad ih neprijatelj zasipa bombama. Frankisti su preduzeli novu ofanzivu, ali se i ta razbila o asturski otpor.

Komitet za nemešanje je dobio zadatak da kontroliše luke i počne kontrolu povlačenja stranih trupa iz Španije.

Tokom leta 1937. italijanske podmornice su torpedovale mnoge brodove stranih zemalja koji su plovili ka republikanskim lukama. Nijomskim sporazumom je ovlašćena francuska i engleska flota da napadaju sumnjive podmornice, ali odmah zatim je pozvana i Musolinijeva vlada da se i njena flota pridruži u patroliranju Sredozemljem.

U Društvu naroda govori Negrin koji traži da se prizna da je Španija žrtva agresije, da se svi strani borci povuku, da se mere bezbednosti na Mediteranu prošire na celu Španiju, da republikanska vlada može slobodno nabavljati ratni materijal. Za njegov predlog su glasali samo Sovjetski Savez i Meksiko.

VII PAD ASTURIJE I TEREULSKA BITKA

Prvog oktobra 1937. se sastao Kortes i dato je poverenje Negrinovoj vladi. Vlada je 31. oktobra prešla u Barselonu. Komunistička partija je novembra 1937. brojala 300.000 članova što je bilo tri puta više nego godinu dana ranije. Franko stalno ističe da pristaje samo na bezuslovnu kapitulaciju republikanaca.

Nemačka avijacija bombarduje luku Hihon da bi sprečila dotur materijala republikancima. Dvadeset hiljada civila napušta grad. Frankova flota je istovremeno sa bombardovanjem Hihona preduzela i blokadu luke. Niko se sa strane ne usuđuje da prihvati civile. Dvadeset prvog oktobra Frankove trupe su ušle u grad. Na hiljade ljudi je pobeglo u planine. Gerilski pokret je nakon toga trajao pune dve godine. Padom Hihona likvidiran je severni front.

Posle pada Asturije imenovan je zvanični engleski savetnik kod Franka. Japan priznaje Franka, a zatim i Mađarska.

Franko smatra da je došlo vreme da krene na Madrid. Republikanci su odlučili da ne prepuste inicijativu Franku. Četrnaestog decembra na temperaturi ispod nule krenuli su republikanski borci u pravcu Tereula. Ušli su u grad, ali povlačenje jedinica republikanske vojske sa ostalog dela fronta, da bi se izvela ova operacija, odraziće se kasnije na celokupnu vojnu situaciju. Tereul je sada Franko mogao da zauzme samo frontalnim napadom.

Za kontraofanzivu Franko je angažovao 125 hiljada vojnika. Front je probijen. Po prvi put su se na nebu pojavile nemačke štuke. Dvadesetog februara republikanske jedinice su bile opkoljene. Gazeći reku Turiju republikanci su uspeli bombama sebi da otvore prolaz.

Predsednik engleske vlade Idn podnosi ostavku, što daje prostor za sklapanje italijansko-engleskog sporazuma. Italijani su obećali da će se povući na kraju rata iz Španije i da nemaju nikakvih teritorijalnih pretenzija.

VIII PAD ISTOČNOG FRONTA

Demoralizacija u republikanskoj vladi je sve veća. Sam Prijeto pomišlja na kompromis. Šalje svoje emisare na sve strane, što izaziva zategnutost s komunistima. Franko preduzima ofanzivu na aragonskom frontu. Njegova namera je da pocepa republikansku teritoriju na dva dela. U republikanskoj komandi vlada zbrka. Franko raspolaže sa 110.000 vojnika prema 30.000 republikanaca. Trinaestog marta Asturija je prestala da postoji i pripojena je Trećem rajhu pošto su je okupirali Hitlerovci.

Pod izgovorom da su komunisti jedina opasnost za Evropu vlade bojkotuju republikance. Prijeto predviđa katastrofu u aprilu:

„Granice će nam biti zatvorene bajonetima. Na prste će se izbrojati Španci koji će uspeti da dođu do nje“.

Francuska pod vladom Leona Bluma počinje da šalje oružje republikancima. Prijeto je sasvim demoralisan, a i predsednik Asanja.

U Barseloni je već 1.300 mrtvih i preko 2.000 ranjenih od vazdušnih napada. Nemački ambasador izjavljuje:

„Crvena vlada koristi ogorčenost koji izazivaju napadi iz vazduha da bi ponovo oživela duh otpora i požrtvovanost naroda… Dokazi da bombardovanja nisu stvarno demoralisala civilno stanovništvo jeste činjenica da mnogobrojni ranjenici, dok ih nosilima prenose u bolnice, dižući pesnice i psujući, bodre civile da i dalje istraju u otporu“.

Za vreme sednice vlade u Barseloni 16. marta izbijaju demonstracije koju su orgnaizovali KP, CNT, UGT i JSO tražeći smenu defetističke vlade. Prijeto optužuje Negrina da je okrenuo komuniste protiv njega. Na frontu je sve teže. Negrin traži od Francuza otvaranje granice.

Nova vlada je formirana 6. aprila. Predsednik i ministar odbrane je Negrin, socijalista. Dolazi do povratka anarhista u vladu. To je bila ratna vlada.

U Francuskoj umesto Bluma na čelu vlade je Daladje, što je još nepovoljnije za republikance.

Započinju pripreme za bitku na Ebru. U Kataloniji je obrazovana vojska sa Ebra. U slučaju da dođe do presecanja republikanske teritorije Madrid i Valensija bi se morali snadbevati s mora.

Čemberlen je u u ime engleske vlade aprila meseca potpisao sporazum s Musolinijem. Francuzi još sede na dve stolice.

IX BITKA NA EBRU

Prvog maja Negrin daje izjavu u trinaest tačaka za zaključenje mira u kojima stoji: potpuna nezavisnost Španije, evakuacija svih stranih trupa, poredak zasnovan na demokratskim principima, poštovanje autonomija, agrarna reforma, opšta emnestija itd. U tačkama preovlađuje antisektaški stav i politika nacionalnog jedinstva.

Englezi vrše pritisak na Francuze da zatvore granicu s Španijom.

Za napad na Valensiju Franko angažuje 130.000 vojnika, 600 artiljerijskih oruđa i 400 aviona. Republikanci su raspolagali sa 100.000 vojnika, 200 topova i 180 aviona.

Komitet za nemešanje usvaja plan o povlačenju svih dobrovoljaca. Berlin i Rim su za odlaganje ovog plana kako bi dobili u vremenu. U Frankovoj zoni je trostruko više stranaca. Internacionalisti više nisu predstavljali onakvu snagu kao na početku rata. Evropske vlade su već u leto 1938. smatrale da je Španska republika već likvidirana.

Oko Valensije se vode žestoke borbe. Franko je odstupio izgubivši 15.000 vojnika.

Republikanci planiraju razbijanje frankističkog fronta na Ebru. Inženjerija neumorno gradi mostove za prebacivanje preko reke. Bitka na Ebru je pokazala da kraj rata nije tako blizu, pa su se mnogi uplašili od izbijanja šireg sukoba u Evropi. Teška ekonomska situacija pogađa obe zaraćene strane.

Raste nepoverenje prema komunistima kod ostalih republikanaca. General Roho:

„Borba protiv komunista koje su već odavno vodile partije surevnjive zbog njihove prevlasti u vojsci, poprimila je sve gore oblike, dok se nije pretvorila u klevetanje“.

U avgustu Franko ponovo napada na Ebru. Veliki su gubici kod republikanaca, ali su ipak održali front. Nadmoć falangista u vazduhu je apsolutna uz stalnu upotrebu štuka. Do oktobra front na Ebru nije bio probijen.

U Društvu naroda Negrin izjavljuje da je njegova vlada donela jednostranu odluku o hitnom povlačenju svih dobrovoljuaca iz republikanske vojske. Ta odluka je bila iznuđena, jer je interbrigadista bilo 12.000 što suštinski nije narušavalo ravnotežu. Negrin je ovim potezom istovremeno želeo da se vlada približi Englezima i Francuzima. Formiran je komitet za nadgledanje povlačenja. I Franko pristaje da povuče 10.000 stranih vojnika, ali on je imao ukupno 44.000 stranaca.

Minhenski sporazum, koji je potpisao Čemberlen, Franko shvata kao pobedu. Tim sporazumom je žrtvovana Čehoslovačka, demokratija u Španiji i još više je izolovan Sovjetski Savez.

Prvog oktobra održava se sednica Kortesa. Baskijci, Katalonci i mnogi drugi traže kapitulaciju. Negrin traži apsolutno poverenje ili usvajanje ostavke. Dobio je poverenje, jer nije bilo izbora dok traje bitka na Ebru.

X PAD KATALONIJE

Na Ebru se vodi rovovska borba za svaki brežuljak. Zbog problema na frontu Hitler i Musolini obnavljaju pomoć u ratnom materijalu Frankovoj vojci. Time je Komitet za nemešanje faktički lividiran.

Republikanska vlada sprovodi plan o jednostranom povlačenju interbrigadista. Dvadeset osmog oktobra je svečani defile u Madridu. Narod je izašao sa cvećem da isprati interbrigadiste. Na tribinama su: Negrin, general Roho, pukovnik Lister, Dolores Ibaruri, Santjago Kariljo, pesnik Antonio Mačado i drugi.

Drugog novembra započinju novi napadi falangista. Počinje povlačenje republikanskih jedinica sa Ebra. General Roho priprema odbranu Katalonije. Pod oružjem je 220.000 vojnika od čega je 140.000 u regularnim jedinicama. Međutim, za odbranu nisu izvršene dovoljne pripreme. Napad je silovit uz učešće nemačke i italijanske aviacije.

Emisari su hitno poslati u Sovjetski Savaz za pomoć. Traži se 250 aviona i isto toliko tenkova. Sovjeti su odobrili pomoć. Prvi sovjetski brodovi dolaze u Bordo, ali Daladjeova vlada je odobrila isporuku vojnog materijala tek kad je Barselona pala.

Front se faktički svuda raspada. U prvoj nedelji januara 1939. g. republikanci su u Kataloniji imali samo 90.000 vojnika. Na jedan republikanski top je dolazilo 6 topova falangista.

Od petnaestog janura situacija postaje beznadežna. Barselona se stalno bombarduje. Na ulicama su kolone izbeglica. Ruzvelt priznaje u Kongresu SAD da su pogrešili što su uveli embargo na oružje za republikance.

Dvadeset drugog januara 1939. republikanska vlada je donela odluku o evakuaciji državnih organa iz Barselone. Italijani prodiru tenkovima. Narod je u metrou. Strahovalo se od uličnih borbi do kojih nije došlo. Fašistički simpatizeri izlaze na ulice da pozdrave Frankovu vojsku. Gotovo 500.000 stanovnika napušta grad i upućuje se ka severu. Francuzi su zatvorili granicu. Zaleđenim drumovima i stazama stanovništvo dolazi do logora za smeštaj. Žicom okruženi, pod vedrim nebom, nedelju dana su bili bez vode i hrane.

Tridesetog januara neki ministri u Negrinovoj vladi misle da je osnovno organizovati evakuaciju, dok su drugi za nastavak otpora. Negrin traži od Francuza i Engleza garancije da neće biti represalija.

Posle pada Barselone sve je više onih koji zagovaraju predaju. Negrin 19. januara proglašava ratno stanje. Vlast je koncentrisana u rukama vojnih komandanata. Pukovnik Kasado ovo koristi da u Madridu zabrani komunistički Mundo obrero u kome je napadnut Largo Kabaljero zbog napuštanja Španije i pozivan narod za nastavak borbe.

Socijalisti su protiv nastavka borbe. Predsednik Asanja odlazi u Pariz u špansku ambasadu. Negrin pristaje da se on preda, ali pod uslovom da, po okončanju rata, bude jedina žrtva koja će biti izložena represalijama. Osmog februara je naređeno republikanskoj vojsci da se povlači ka graničnim prelazima. Počele su diplomatske igre Engleza i Francuza kako da i faktički priznaju Frankovu vladu.

Franko se priprema za napad na Madrid. Donosi zakon o odgovornostima, koji se jasno sugeriše da neće biti pregovora i garancija za republikanske borce.

XI KRAJ RATA

Početkom 1939. g. jedina dilema je otpor ili predaja. Negrinovi predlozi o časnom miru ne nailaze na odgovor kod Francuza. Republika raspolaže sa 50.000 vojnika i 10 miliona stanovnika. Vlada poziva Asanju nazad, ali ovaj to odbija. Kasado otvoreno deluje protiv vlade. Politika otpora je bila nerealna, ali uloga morala je bila još vrlo bitna, i postojala je relna mogućnost organizovanja gerile na godinu-dve. Negrin je verovao u skori sukob na evropskom tlu, što bi iz osnova promenilo situaciju u korist republikanaca. Politiku otpora su podržali jedino komunisti.

Kasado se dogovara sa rukovodiocima CNT i istovremeno vodi pregovore s Englezima. Svuda se širi antikomunizam. Komunistička partija 23. februara upućuje apel za nastavak otpora. Negrin izjavljuje da otpor nema alternativu.

Engleska i Francuska su priznale Frankovu vladu. Asanja je dao ostavku. Dva dana kasnije Kasado je izvršio državni udar, s obrazloženjem da Franko neće da pregovara s vladom već s vojnicima.

Izbija pobuna i u Kartaheni. Flota daje Negrinu rok od 24 časa da okonča rat. Pobuna je ugušena, ali je flota već otplovila u Francusku, gde su je sekvestrirali Francuzi i kasnije je predali Franku. Negrin apeluje na Kasada i ostale da ne pogoršavaju situaciju, ali sve je uzalud.

Vlada zatim odlučuje da napusti Španiju. Kasadov udar je izazvao pravi haos. Počinju krvavi sukobi. Kasado predlaže preventivne mere protiv KP i njenih simpatizera. Neki oficiri osuđuju udar i kreću ka Madridu. Kasado je neke streljao, a neke je predao falangistima koji su ih kasnije, takođe, streljali. U sukobima je 2.000 ljudi izgubilo živote.

Sada svi žele kraj rata. Savet za odbranu traži kraj rata i da se ne sprovode represije. Franko traži bezuslovnu predaju. Generali poput Eskobara, koji su ostali do kraja na položajima, streljani su.

Dvadeset osmog marta Kasado je krenuo za Valensiju, a Madrid je kapitulitarao. Vojnici su napustili front. Kasado se ukrcao na brod i otplovio za Englesku.

Tridesetog marta u Alikanteu 15.000 ljudi čeka brodove. Tu kišnu noć su proveli na otvorenom, a zatim su odvedeni u koncentracione logore.

Uzroci sloma španske republike su:

– vojna nadmoć fašističkih snaga koja se ogledala u podršci koju su obezbedile Nemačka i Italija;

– politika nemešanja koju su sprovodile Engleska, Francuska i SAD;

– nejedinstvo u republikanskom frontu i nesposobnost da se izgradi politika jedinstvenog fronta;

– nedoraslost rukovodilaca Španske republike istorijskom trenutku.

Rat na frontovima je bio završen, ali nasilje još dugo nije prestalo.

Došao je mir, pisaće pesnik Rafael Alberti, a u polju je neprestano krvarila maslina.

Izvor: Crvena inicijativa

  Građanski rat, Istorija, Proleterske revolucije, Španija