Granice – Petak, jedanaesti novembar „Dan primirja“. Znate ono Prvi svetski rat, pa kao „primirje“ pa Nemci i ovi s njima (u paktu) pukli. Mi (kao) pobedili i ta priča? Znate? E, tri dana neradna i otišao sam s porodicom u Bosnu da, posetim taštu. Lepota, planine preko dve hiljade metara visoke, vazduh (da ga ušmrčeš kroz nozdrve), kromipiruša, teletina pod sačem i ta (eko) priča…

I onda kući, nedelja, prelaz „Rača“. GRANICA! Psovao sam u kolima (pred maloletnom ćerkom) jer smo se zaglavili više od sat vremena. Tipa: „ Ma milosnu vam majku….“ . Pa onda: „ Pa zar smo se za ovo borili u Velikom ratu, leb vam…“. I dalje: „Ramodu li vam…“ GRANICA! Ne možeš da im probiješ prvu liniju administrivne odbrane i Bog. U autu je pevala Mišel Gurević „Ruska romansa“…. I njih sam potkačio „E, braćo Rusi, koji je vama sad pa…“. I sve zbog GRANICA!   

Neke granice su nepremostive, OK, mogu to da razumem. Ali bar ove naše, balkanske, majku mu, mogu da se ukinu. Ne mogu? Dobro, ali zašto bar ne otvore više prolaza? Zašto radi samo jedna „rupa“? To ne mogu da ukapiram.

Elem, u tih sat vremena, besan, psovao sam. „Ćale, ponašaj se pristojno“, javila se ćerka sa zadnjeg sedišta. Aha, gde su granice lepog ponašanja i bar elementarne pristojnosti? Prosto prestale su da postoje, usled favorizovanja pojedinca u odnosu na okruženje.   

„Prešao je sve granice“, koristimo kada opisujemo nekog koga više ne možemo da trpimo. Granica tolerancije nam je sve niža. Nalegao sam na trubu, kad se jedan ubacio ispred mene. Pametnjaković! Da nije krupan i glavat, ko bizon, izašao bih iz auta i „J…o bih mu kevu“.

Bernard Rasel u svojoj „Istorija zapadne civilizacije“ kaže da je sve počelo pojavom romantizma još u 18.veku, s tezom da je „tigar lepši od ovce“. Na taj način se ukidaju rešetke (granice) i uživa se u tigrovom skoku, pre nego rastrgne ovcu. U stvari hoće da kaže da se podstiču ljudi da se ponašaju kao tigrovi. Problem je što smo u suštini ovce, koje su umislile da su granice naše slobode, naš lični izbor i da ih sami postavljamo u odnosu na sami sebe, ne vodeći računa u drugima. U realnosti, spremni smo da padnemo ispod svake granice dostojanstva, ako nam je potrebno da izmoljakamo za posao u „državnoj službi“, da se učlanimo „gde je potrebno“, da sredimo preko veze (uz plavi koverat)…

Uzgred, samo u umetnosti je poželjno „probijati granice“, evo da ne uzemem Marinu Avramović kao primer, da se ne ubeđujem sa ovdašnjim kritičarima, spomenuću Đinu Pane koja je u jednom od svojih performansa, rezala svoje lice žiletom, bez ikakve grimese bola… A šta kažete, da li je to umetnost? Ovim je umetnica pokazla da je ljudski duh (duhovnost) zatvoren i blokiran u telu, čak ni bol to ne može da prekine.    

Nema nijednog našeg filma u poslednjih dvadeset godina (ili ga ja nisam gledao) koji nije začinjen sočnim psovkama, plus žestoka (krvava) brutalnost. By the way, ista nam je i književnost. Naš jadni film poslednjih dvadesetak godina, obiluje sličnim stvarima, s tim da je prikazana brutalnost, krv, nasilje… bez ikakvog smisla… Jedino glupost ne zna za granice.

Moram i da spomenem trenutno aktuelni snimak na mrežama, gde nastavnici učenik izmiče stolicu (slučaj koji će verovatno biti već zaboravljen kad izađe ovaj tekst). Zar se nismo nagledali nasilja u državnim školama Amerike, gde se vade noževi i gde profesori sede za katedrom sa „bokserom“ u ruci?  Šta tu nije jasno? Pa zar to nismo hteli? Zar na „zapadu“ fina deca ne idu u elitne privatne škole, za kojima se sirotinja satire da dobije stipendije? O bolnicama da ne govorim. Gospoda idu u privatne klinike, mi ostali…. ma znate. Granica trpeljivosti i naivnosti (granica debilizma) je rastegljiva kao žvaka.

Najzad sam prešao GRANICU između Bosne i Srbije. Pustio sam ukrajiniski benda „Daha Braha“ kroz zvučnike i vratio se normalnim temama, kao što je rat, infacija, računi, krediti…. sve do Beograda.        

Za P.U.L.S.E: Vojislav Radojković    

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, granice, kolumna, Vojislav Radojković