Грчки језик Новог завета

Ulogujte se / Kreirajte profil

Грчки језик Новог завета

.

Become a Patron!

.

За разумевање језика Новог завета, неупитно је потребно имати у виду да он у почетку није био „свештени“ језик (попут црквенословенског) који је створен само за потребе Цркве и црквеног израза, већ извире из конкретног историјског контекста. Међутим, каснијим закључивањем канона, језик новозаветних списа почиње да добија конотацију свештеног и богослужбеног језика и као такав бива препознат од доцнијих тумача, јер кроз списе, а самим тим и кроз писмо, непосредно делује благодат Духа Светог, која обичне, профане ствари, претвара у свете и уткане у Свето Предање.

Грчки језик обухвата историју дугу више од тридесет пет векова, те је, стога, у том периоду неминовно долазило до извесних промена. Језик ранохришћанског периода није језик којим су говорили антички Грци, већ којим су говорили Јелини за време политичких неприлика у којима су се нашли након смрти Александра Великог (323. прХ) па до оснивања Константинопоља (330. пХ). То је κοίνη διάλεκτος (општи, заједнички дијелект), који је касније послужио за образовање новогрчког језика и његових дијалеката: Καθαρεύουσα (катаревуса, садржи доста античких речи) и δημοτική (димотики, народни). Ово значи да у време ране Цркве језик нема толико класичних примеса и синтакси као што је имао у времену античких Грка, нарочито у делима Хомера или Демостеновим говорима. Будући да су писци новозаветних списа махом припадали обичном (необразованом) народу, а не узвишеним, привилегованим круговима, те су, сходно томе, у својој међусобној (свакодневној) комуникацији користили управо овај језик, који су учени људи називали „језиком морнара“ и сматрали га немогућним да изрази било какво узвишено учење, а камоли живу реч Господњу (sermo humilis).

Међутим, супротно њиховом мишљењу, Нови завет је, претрпевши извесне промене и интерполације, опстао до данашњег дана. Поред тога што су писци углавном били нижег сталежа, у једноставности израза Новог завета можемо пронаћи и теолошку задршку. Она се пре свега тиче Господњег доласка у свет и свих догађаја који су потом уследили. Богословску апологију кини дијалекта вршио је Ориген, који у новозаветним текстовима види „јасан знак универзалности Христовог Спасења, јер другачије од текстова Платона и других великих класика, који су записани на изузетно лепом, попут дијаманта избрушеном, грчком језику, Христово Јеванђеље није упућено само ученим људима, већ свима без разлике“[1].

Велики ослонац новозаветном грчком језику јесте превод Библије са јеврејског на грчки, такозвана Септуагинта[2]. Она је настала као потреба Јевреја из Александрије да имају Свете књиге на свом језику. Наиме, Александрију је око 331. године пре Христа основао Александар Велики и тамошњи Јевреји су били у директној вези са палестинским Јеврејима. Међутим, у јеврејској дијаспори је била таква ситуација да је познавање арамејског и јеврејског, услед грчког језика, углавном замрло. Будући да се богослужење вршило на говорном језику, тако ни превод Септуагинте није подразумевао високу лексику грчког језика, већ управо свима разумљиву, која се налази и у Новом завету. Међутим, у преводу Септуагинте постоји известан број арамеизама и хебреизама, који своје порекло, највероватније, приписују јеврејској дијаспори, где су се они утврдили у изговору услед непотпуног познавања јеврејског језика. Будући да су се новозаветни писци, од којих највише Свети апостол Павле, ослањали на овај превод, не чуди појава хебреизама у самом тексту. „Из његових се посланица, дакле, очитује једна велика блискост са списима Септуагинте, што такође упућује на то да је из њих стихове цитирао пре по сећању него да их је увек носио са собом у непрактичним свицима“[3]. Такође, за разматрање појаве хебреизама у Corpus Paulinum потребно је имати у виду да је апостол Павле школован код ученог рабина Гамалила, где је Тора вероватно читана на јеврејском језику. Од 350 навода из Старог завета, колико их има у Новом, 50 је према јеврејском тексту и они се највише налазе у Господњим дијалозима и изрекама, док чак 300 потиче из грчког превода Септуагинте.

У науци, кини дијалекат се углавном дели на „виши“, који подразумева стил и лексику приближну класичним списима (нпр. Јосиф Флавије, Филон Александријски, Плутарх…) и „нижи“ који се користио у свакодневном говору, препискама, трговини… Иако су све књиге написане на грчком, људима разумљивом, језику, ипак у самој анализи могу се видети извесне разлике у квалитету. Најлепши језик се може ишчитати у Јев, Јак, 1 и 2 Пет, Јуд. Такође, леп грчки језик је изражен и у списима Светог апостола Луке (Лк и Дап), сходно његовом лекарском образовању. Једноставан стил се може наћи у Јеванђељу по Марку и Откривењу Јовановом, као и у осталим јовановским списима, али то није утицало на дубоку богословску мисао коју садрже. О списма аполстола Павла је већ речено да постоји значајан уплив хебреизама, али на неким местима и изражених уметничких заноса, који његову лексику чине богатијом[4]. Такође, у Новом завету многе речи представљају „ἅπαξ λεγόμενα“, односно, „лингвистички термин за реч која се у датом корпусу јавља само једанпут“[5]. Има их 686, од којих 128 у Отк, 37 у Кол, 35 у Еф[6]

Сумирајући овај кратак преглед, можемо извести закључак да је новозаветни грчки језик, упркос свим оспоравањима његовог квалитета и достојанства, ипак био језик којим је проповедана истина Јеванђеља о Господу Исусу Христу. Писци књига Новог завета су говорили истину спасења, а нису установљавали философску или било какву другу доктрину која је почела и завршила се у историји. Да је Господ желео да установи нову грану философије, неоспорно је да би Дух Свети од простих апостола учинио par excellence научнике чија би лексика била неупоредиво боља од лексике најученијих људи тога времена. Такође, будући да је промисао Божија била да се Јеванђеље, а самим тим и богослужење, проповеда на вернима разумљивом језику, поставља се питање нама и свима који се противе доступности и разумљивости, због чега ограничавати живу реч Божију на узак круг људи којима образовање дозвољава разумевање старих текстова, из било каквих конзервативно-гордих побуда? Богатство језика словенске породице јесте у разноликости и могућности да преведе поједине фразе и синтаксе које ретко који језик може да преведе[7], верно преносећи идеју аутора, али се већа тајна крије у садржају Тајне спасења, који постаје ближи када се јасно саопшти.

за П.У.Л.С: Лазар Марјановић

[1] М. Вешовић, Изводи из историје истраживања језика Новог завета, у: Б. Пендељ (прр), Lucida intervalla 47, Филозофски факултет, Београд 2018, 96.

[2] За више информација о александријском преводу Септуагинте, видети: Р. Кубат, Септуагинта, у: Лексикон библијске егзегезе (прир. Р. Кубат/П. Драгутиновић); Р. Кубат, Септуагинта, у: Траговима Писма II, Београд 2015, 17-86.

[3] М. Вешовић, исто, 106.

[4] О упливу хебреизама у корпус дела Светог апостола Павла, видети наведену студију др Милосава Вешовића, 105-124, као и његову докторску дисертацију на тему „Термини ΣΩΜΑ И ΣΑΡΞ у контексту формирања новозаветне антропологије – историјат, семантичка и компаративна анализа“.

[5] В. Недељковић, Hapax legomenon, у: Лексикон библијске егзегезе (прир. Р. Кубат/П. Драгутиновић)

[6] За опширније студије о списима Новог завета видети: П. Драгутиновић, Увод у Нови Завет. Основи новозаветне науке, Београд 2010; Ј. Каравидопулос, Увод у Нови Завет, Шибеник, 2005.

[7] У својим предавањима, владика Атанасије говори да је само словенски језик успео да преведе следеће четири речи: Богородица, Реч (Логос), богословље и Православље.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments