Гренланд – тамо где нема жедних,  глад је друга прича

Сви стереотипи о Гренланду топе се као његов лед када тамо крочите. Чисте воде има у изобиљу, али је зато помфрит специјалитет о којем се сања. Како изгледа шетња по Гренланду лети, и ходање по сантама којих је све мање.

„Природа не може да разочара, како људи могу“, каже ми мој пријатељ Инуит тешко изговорљивог имена (могло би му то бити и име), док се шетамо гренландским брдима.

„Ако будеш писао о Гренланду, опиши шетње по овој земљи и ходај до изнемоглости, зато си овде дошао“, рекао ми je.

Није био свестан колико тежак задатак ми је задао!

Тешко је описати пешачење у природу. Ништа, а све!

Знам да је у праву, да се суштина ове земље може упознати семо бесумучним ходањем. Гренланд се може обићи једино авионом, санкама или пешице. Бескрајан лед и тежак терен онемогућавају кретање обичним превозним средствима.

Свеж, хладан ваздух и мирноћа дају посебан дух шумама и жбуњу кроз које се пробијам и шишаркама. „Шума ко шума“, рекли би ми у Србији, само је проблем што је све мање таквих шума и у Србији.

Гренландске шетње нису шетње на које смо навикли. Чести су изненадни налети хладних ветрова и изненадне промене времена. Терен је брдовит, стазе и ознаке брзо се губе у растињу и пустом пределу. Потребно је бити јак и издржљив.

Гренланд нас учи да се дивимо малом и да се срећа нађе, после тешких напора, у тренутку и ситници, у једном дивном листу или, ако је среће, цвету! У планини и води. Сунцу. Животу који постоји и у камену и у леду.

Не чуди да су у инуитским легендама многа брда и планине, многи глечери, живи и жилави, често незграпни и ћудљиве нарави. 

„Да човек посети само југ и југоисток Гренланда, поверовао би да нас оправдано зову Зелена земља“, каже ми мој пријатељ.

Заиста, прве недеље мог боравка, једва да сам у даљини видео снег и лед. Био је крај лета, а време још увек пријатно, између нуле и пет степени Целзијуса.

Ходао сам километрима да бих се попео на брдашце са којег се развија поглед на фјорд и глечер. По чему се разликују српска и гренландска шума?

Стабло са личном картом 

По томе што у овој још увек нема пластике, нема бесних дрвосеча које чекају ноћ да би стабла претворили у доларе. Нема загађења ваздуха, нема човека. 

„Најчистији ваздух на свету управо удишеш“, кажу ми Инуити.

Груба, оштра и немилосрдна природа ствара јаког човека којем даје довољно дарова да, уз тежак рад преживи.

Лако је замислити животе првих Викинга и упорних Инуита. Једино што у давна времена сигурно није свако дрво, као данас, имало своју етикету!

Невероватна приљежност и организованост Данаца у појединим гренландским шумама које су под заштитом превазилази сваку машту.

Таман се човек осети потпуно миран и изолован од целе планете, чини се да је зашао тамо где људска нога није крочила, а можда и животињска, кад оно угледа на дрвету уредно обележену етикету са списком особина и мерама заштите сваког стабла!

Откуда знам да су те металне плочице покачили баш Данци? Па Инуити би сасвим сигурно били превише загледани у даљину, у лед и море, у поноћно сунце које никако да зађе за снежне брегове и ледене санте или у сопствену душу, бол и чашицу.

Помела су ме цветна поља и толико зеленило. Где ли је тих осамдесет одсто снега и леда? Толико сам жудео да видим поларни предео, да сам првих дана препешачио више десетина километара и пловио уздуж и попреко фјордова да бих видео тек бедне остатке понеке санте!

Рај у настајању 

Сатима сам пешачио уз једно брдо док нисам стигао до његовог врха, тек да бих у даљини угледао окрајак глечера. Ледени ветар који је са њега дувао право у мене ипак ме је уверио да нећу дуго чекати да осетим праву зиму.

Сви жале за топљењем леда али једно је очигледно: када се лед отопи, ова земља ће постати рај на земљи препун шума, извора и цвећа. Штити је не само географска ширина, већ и величина.

Потребно би било много милиона људи да је уништи. Са ледом или без њега, Зелена земља јесте и биће рај. Зеленило је данас као полувенац око леда. Са јужне стране опасује га налик најлепшој круни.

Фјордови се једино добро могу видети са врха брда. Са пастелно плавом бојом која се претапа у зелену, као насликану темпером, са понеком белом сантом, изгледају бајковито.

Ту само још недостаје да оживе чудовишта из викинших и инуитских легенди. Вијугави фјорд, планински венац у даљини и сила глечера који као да је жив. Данце тај предео одушевљава. 

„Данску је током Леденог доба притискао огроман глечер. Ми смо настали његовим повлачењем. А овде се на свега неколико километара може видети како се земља ствара, како изгледа предео под глечером, одмах након његовог повлачења, као и тамо где је давно нестао. То је невероватно!“ објашњава ми један од научника са којим сам путовао.

„Рецимо, погледај ове отиске у стенама, те дубоке огреботине настале гребањем камена о стену… то је учинио глечер док се топио, котрљајући камење! Зар није невероватно!“

Када боље размислим, јесте невероватно али је још невероватније колико научника та огреботина дотачиње. Видети на лицу места процес настанка нашег окружења јесте узбудљиво али ништа више него сав живот и све око нас, чудо у чуду у којем живимо.

Послушао сам савете и добро припремио одећу и обућу за Гренланд. Док се пентрам по брдима, ненавикнута нога на тешке цокуле, поклецује. „Температура се овде брзо мења. Увек се облачи у слојевима. Када те Сунце обрадује, биће ти превише топло, а чим зађе за облак или за брдо, смрнућеш се!“

Током једнога сата и по четири-пет пута следи скидање и облачење. Град и аеродром са оближњег брда изгледају као разбацани објекти који ничему не служе, метални контејнери и нешто бетона изгубљени у простору и времену, на погрешној планети, бесмислени и малени. 

За многе је долазак на Гренланд доноси разочарања. Толико су слушали и жудели за егзотиком, а добију као главну туристичку атракцију шетње по природи на којима гледају оно што могу видети и другде, али по много мањој цени и уз много мање физичке напоре.

Шума и природа, па чак ни глечери и ледене санте, нису својство једино Гренланду, напротив, могу се посетити широм планете, а о жбуњу и планинским потоцима да не говоримо.

Као и свугде, важно је оно што се не види, оно што ми у себи доносимо на Гренланд а што ова земља и ово небо буде.

Важно је оно неизрециво: суштина постојања и његових различитих облика, лепота истраженог али и непознатог, чак недокучивог предела. Толико људски колико и дивљи, толико леден колико и зелен, Гренланд је залеђено срце планете. Планета је једино још жива, зато што јој је срце залеђено. 

Свакога дана сам ходао по удаљеним брдима и обалама фјордова. Упијао свеж ваздух са исконским порукама и лепотом ове земље и неба. 

Био сам и ја испрва разочаран. Зар сам дошао на овај крај света да се дивим жбуњу и понеком дрвету? Због сурове климе, чак су и шуме реткост. Зар је бели глечер који једва видим из далека вредан оволиког пута?

Гренланд преиспитује душе посетилаца. Уживајте у сваком зеленом листу, јер можда је иза следеће падине – бескрајно сивило голог камена или бљештави зид од леда. Али колико год суров, чак и тај предео има душу и лепоту.

Прелазим разбијене дрвене мостове преко шумских путељака а погледом ловим жутоцрвене боје јесени које шарају зеленило као сликарску пинту… Живот који се бори и грли са хладноћом и траје миленијумима.

Спој лета и јесени на Гренладну пролази брзо. И лето и јесен су слични онима у Србији, само стављеним у фрижидер. Температуре уобичајено не прелазе пет степени Целзијуса, евентуално десет у најтоплијим периодима година, мада кажу да је свега неколико месеци пре мог доласка у главном граду Нуку забележено чак 24 степена, што је највиша температура икада забележена. 

Велики сликар раширио је вечерње боје небом. Сунце је распламсало сумрак изнад сухог корита реке. Тмурни облаци притисли су небо, натерали ме на бржи повратак.

Ако, уз овај ветар због којег цело тело бриди, који кроз седам слојева одеће успева да проникне до моје душе, крене и киша, биће тешко наћи пут, а немогуће дочекати јутро у жбуњу.

Журим натраг, спуштам се низ брдо у трци са заласком Сунца, пејзажом и сценама које опчињвају. Докле год је Сунца, дотле ће бити и лепоте. Да целу планету претворимо у пакао, у прах и пепео, Сунце је изван наших моћи и наших рачуница.

Величанствено у сваком свом делу, планету не доноси само топлоту, већ пре свега, лепоту. 

Најбоља вода на свету 

„Када ожедниш, само се сагни и попиј воду из најближег потока или реке. На Гренланду никада нећеш бити жедан… глади се чувај!“ Добро су ме подучили Инуити.

Научници тврде да се на целом свету највећа резерва чисте, пијаће воде налази на Гренланду. Можда је управо то највеће богатство овог простора, веће од свих неоткривених рудника. 

Пред одлазак у „градску“ кантину на вечеру, погледах на мобилни који вредно броји моје кораке. Током једне шетње прешао сам 16.7 километара, попео се на 118 спратова и учинио 22.272 корака. Инутима је смешно ово бројање: „Само толико?!“ ускликнуо је мој инуитски друг.

„Источни човек (западњаци су за Гренланђане исток) има потребу да све преточи у науку и бројеве, ваљда тако стиче илузију контроле над избројаним. Нама се чини да је обрнуто, да избројано контролише оног који је бројао… Па ти ниси ходао ни пола дана! Шта значи 118 спратова планини и глечеру!?” 

У Нарсарсуаку једна кантина снабдева храном цело место. Специјалитети су домаћа риба, а од страних – помфрит. 

„Имена Исланда (Ледене земље) и Гренланда (Зелене земље) као да су пермутована, јер је велики део Исланда зелен, док је велики део Гренланда леден“, причају ми током вечере.

Овде је популарна анегдота која објашњава ову нелогичност. „Када су пирати дошли на Исланд и упитали становнике да ли је то обећана, зелена земља фарми и богатства, како би је опљачкали они су им рекли: ‘Не, никако, то је ова следећа, ово је ледена земља!’ И тако је остало“.

„Када ћу већ једанпут видети снег и лед?“ упитах нестрпљиво. Одговор је уследио сутрадан ујутру. Мој пријатељ Инуит укрцао ме је на бродић којим ће ме пребацити до следећег насеља.

„Понеси најбољи виски! Најбоље се пије на леденој санти!“ рече ми. После свега десетак минута вожње наш бродић нашао се окружен леденим сантама.

Свега седам километара даље налази се глечер од којег се ове санте одламају.

„Ако хоћеш, можемо се попети на санту и прославити овај сусрет“, рече ми. „Мало је опасно, ако паднеш у воду можда не успем да те спасим, зато добро пази“, рече ми док смо се приближавали огромној санти.

„Ако мислиш да је ово огромна санта, онда немаш појма о Арктику“, прочитао је моје мисли. „То што је педесетак пута већа од нашег брода, само ти говори колико смо ми мали у размерама леда, а замисли тек шире“. 

Сваки педаљ санте наликује уметничком делу. Као да је уметничка колонија вајара радила на њеном обликовању. Ту речи не помажу и сваки опис је недовољан. 

„Није баш дозвољено пети се по сантама леда”, каже ми мој пријатељ, „Али је вражије забавно! То нам је омиљени хоби! Ајде, дај руку, пази да се не оклизнеш, пази лед може бити оштар, оштрији од сваког ножа… Ова санта још увек се није превртала, а ваљда неће ни док смо ми на њој… Дај тај виски, ово је најбоље место да се човек загреје! Без рукавица не додируј лед, може се догодити да ти се кожа залепи, а довољно је тешко стићи до болнице и без да вучемо комад леда са нама…” 

Љуљање на санти 

Како сам се осећао на санти леда? Нестабилно! То је био унутрашњи осећај ничим оправдан, јер је санта заправо била огромна и чинило се да нема никакве опасности, али сама свест о томе да стојимо на комаду леда и да су многи тако погинули, није ми уливала много спокоја.

Инуити иначе имају више од педесет назива за различите врсте снега и мој пријатељ је сматрао да је ово савршена прилика да ме мало подучи.

„Видиш, овде где стојимо, то је свежи снег који се зове (па нешто што нисам упамтио). Ту можеш да стојиш и да га слободно узимаш у руке. Оно мало лево је прелазни снег, нешто између снега и леда, чини ти се да је снег, али ако ту станеш, стрмекнућеш се у море истога тренутка. А оно даље, па оно је посебна врста леда која је јача од најбољег супер-лепка, ако је додирнеш три дана ћемо одваљивати лед да бисмо те ослободили, ако дотле не испустиш душу“.

Пописмо виски. Наздрависмо Гренланду, Инуитима, снегу и леду и – Србији. Нисам се много мрдао на санти, нисам чак ни вадио мобилни телефон, уплашен да га не испустим или да се не оклизнем па да заједно не запливамо леденим морем.

Убрзо смо се вратили на палубу и наставили пловидбу. Није прошло ни пола сата, угледали смо обрисе три зградице. Стигли смо у следеће насеље, Касиарсук, домовину првих Викинга.

АУТОР: ВИКТОР ЛАЗИЋ

Извор: РТС

  Društvo, Grenland, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi