O marionetskom teatru – Hajnrih fon Klajst

Na ostrvu Paunova, na jezeru Vanze, blizu Potsdama, nadomak Berlina, u četiri sata popodne se odigrala dvostruka smrt. Bio je 21. novembar 1811. godine. Hajnrih fon Klajst pucao je pravo u srce Henrijeti Fogel. Uzeo je potom, rukom koja nije zadrhtala, drugi pištolj, osvrnuo se oko sebe, pogledao još jedared mrtvu Henrijetu, stavio cev u usta i povukao obarač. Nema sumnje da su oboje svoju smrt pažljivo planirali. Prethodne noći takoreći nisu ni spavali, pričali su, šalili se, a u gostionici ’Nova krčma’ u kojoj su bili odseli – čuli su ih da se glasno smeju; verovali su da su to vedri ljubavnici na izletu, pa niko od njih nije ni sanjao o kobnom naumu na koji su se bezbrižno rešili Henrijeta i Hajnrih, koji su već napisali pisma svojim bliskim.
 
 
Henrijeta, melanholična po prirodi, bila je neizlečivo bolesna i njena odluka da umre učinila je da njeno ime bude zapamćeno, jer je prihvatila da premine u društvu sa Klajstom, „jedinim istinski tragičnim pesnikom Nemačke“, kako je znatno docnije pisao Štefan Cvajg u eseju ’Borba sa demonom’. Ali, ni Klajstovo stanje nije bilo, recimo, izlečivo. Napunio je trideset četiri godine, a iskusio je mnoge poraze i neuspehe, emotivne i umetničke. „Istina je da mi niko ne može pomoći na ovoj zemlji“, napisao je u oproštajnom pismu sestri Ulriki. Za samo desetak proteklih godina, sve što je napisao bilo je genijalno, drame, eseji, priče; bio je veći i savršeniji od Šilera, po rečima Jakoba Grina, jedino mu je Gete mogao biti ravan. Istina, Gete nije u prvi mah shvatio snagu neizrecivog koja je nosila Klajsta, jer kad mu je Klajst dao na čitanje svoju dramu ’Pentesileja’, od njega je dobio samo prigovore. Hteo je navodno da piše u slavu Pruskoj, a njegova mašta je stvarala prevarne likove (kao Arminije) ili nepokorne (kao knez od Homburga). Njegovo viđenje političkog horizonta, na primer, naposletku se uvek pretvaralo u delo koje je išlo nasuprot planiranom. Sve ciljeve koje bi izabrao, naprosto je promašivao. Bilo mu je tako i u životu: bolesno je tragao za ljubavlju i bežao od onih koji su ga voleli.
 
 
(…) Rekoh da vrlo dobro znam kakvu sve pometnju u prirodnoj gracioznosti ljudi izaziva svest. Mladi čovek koga sam poznavao izgubio je svoju bezazlenost, takoreći na moje oči, i to samo zahvaljujući pukoj primedbi, pa uprkos svim istrajnim naporima, nikad više nije mogao opet da pronađe izgubljeni raj. „Dakle, kakve zaključke“, dodadoh, „možete iz toga da izvučete?“
 
On me zapita na koji to događaj mislim.
 
„Kupao sam se“, počeh da pričam, „pre neke tri godine, s mladićem čije je obličje tada krasila čudesna ljupkost. Mogao je imati otprilike šesnaest godina, a već su se mogli nazreti prvi znaci sujete izazvani naklonošću žena. Desilo se da smo kratko vreme pre toga u Parizu videli ’Mladića koji vadi trn iz noge’; odliv statue je opštepoznat i nalazi se u mnogim nemačkim zbirkama. Pogled koji je bacio u veliko ogledalo u trenutku kad je stavljao nogu na klupicu da bi je obrisao bio je dovoljan da ga podseti na to delo; on se nasmeja i reče mi kakvo je otkriće učinio. U stvari, i ja sam baš u istom trenutku to primetio; ali bilo da bih ispitao koliko je gracioznost odista njegovo svojstvo, ili da bih njegovu sujetu malo obuzdao, tek ja se nasmejah i uzvratih da mu se sigurno priviđaju duhovi! On pocrvene i po drugi put podiže nogu da bi mi to pokazao; ali, kako se lako i moglo predvideti, pokušaj mu nije uspeo. Zbunjen, on podiže nogu i treći i četvrti put, podizao ju je sigurno još desetak puta, ali uzalud! Nije mogao da ponovi isti pokret – ma šta pričam – pokreti su mu bili tako komični da sam se s mukom uzdržavao da se ne nasmejem. Od toga dana, takoreći od tog trenutka, počeo je ovaj mladi čovek da se na neshvatljiv način menja. Danima se zadržavao pred ogledalom, i uvek bi ga poneka dražesna crta napuštala. I kao da se neka nevidljiva i nepojmljiva sila, poput kakve gvozdene mreže, spustila na slobodnu igru njegovih kretnji, posle godinu dana nije se više mogao otkriti na njemu ni trag od ljupkosti u kojoj su inače, uživale oči ljudi koji su ga okruživali. (…)
 
 
preveo: Nebojša Zdravković
5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments