Kontrapunkt, muzička veština stapanja različitih glasova (ili melodija) u harmoničnu celinu premeštena je u književnost u vidu sredstva za usklađivanje različitih životnih priča. Sa njim su mogući alternativni zapleti, modulacije mnogih likova sa istim problemima i varijacije na različite teme. Haksli je zamislio ovu knjigu kao roman ideja, gde će svaka ličnost predstavljati jedan koncept, koji daje specifičnu boju u kompoziciji mnoštva osoba i njihovih sudbina. Međutim, to nije bilo moguće, jer ljudi sa idejama čine izuzetno mali deo populacije, usled toga ih neki likovi afektiraju, predstavljajući njihovo naličje. Kroz knjigu autor izlaže razne mogućnosti, npr. roman u romanu, a u poglavlju pod naslovom Beležnica Filipa Kvorlsa, pisac je razmišljao da ode korak dalje, da se posluži rekurzijom, unese u taj drugi roman još jedan i sledstveno tome postigne svojevrsni literarni droste efekat. Namera je bila da se izađe iz okvira književnosti, a umesto slova da se koriste čak i algebarski znaci ili oznake za odgovarajuću nauku koju bi sledeći roman u romanu koristio. Delimično, Haksli je u tome uspeo, najviše preko muzike, sa jednim do dva lika, nosiocima vrednosnih stavova koji mogu ispoljiti ideje, dalje je bilo nemoguće jer bi posledice bile izuzetna izveštačenost, a sam piščev visokointelektualni stil bi tome dao na intenzitetu.

Dve muzičke teme su ovde ključne: Bahova Svita u B molu za flautu i gudački orkestar i Betovenova Heiliger Dankgesang na lidijski tonski način. Prva je uvod u priču, naslanja se na simboliku kontrapunkta, a druga se pojavljuje nešto pred kraj, da bi ispratila jedan tragičan događaj, samoubistvo nihilističkog lika Spandrela, gde destrukcija ide uz dodir sa večnošću.

Idejna fuga

Mojrinski koloplet sudbine, čije su ljudi fino tkanje, ukazuje nam na isto pletivo iz koga potičemo, a Atropin rez, na zajedničku neizbežnost životnog finala bez obzira na disonantnost pojedinačne čovekove priče u odnosu na neku drugu. Ove nevidljive niti su čudesan amalgam animalnog i duhovnog, provučenog potkama idejnih i ideoloških koncepata koji daju potpunu strukturu društvene stvarnosti. Začarani krug civilizacije u kome se prepliću religije, nauka, totalitarizam, predstavlja usklađene kontraste čije je poprište sam socijalni život. Svetska politička gibanja sa konturama prohujale Viktorijanske ere komponuju osobine ličnosti. S jedne strane dijaboličnost i nihilizam Spandrela, a s druge, doslednost i lucidna retorika Rampiona, zatim hladna, racionalna logika Filipa Kvorlsa (alter ega samog Hakslija), pa farisejstvo Barlapa, zaključno sa nosiocima ideološkog, Ilidžom i Veblijem, uklapaju se sveukupno u složenost života.

Pošto je fuga oblik kontrapunkta, a Haksli je pominje u tekstu, ovde bi ovako izgledala po svojim fazama: Ekspozicija osoba, smeštenih u određene idejne kontekste kroz koje se razvijaju, ukazuje na njihovu masku prikrivanja zgrtačkog instinkta ili nekog izopačenog poriva koji ih neposredno vodi ka ostvarenju namenjenog  cilja. To kameleonstvo nije ništa drugo nego imitacija idejnog sadržaja, koji daje potpunost ovoj specifičnoj fugi. Dijalektikom romana, krinke protivrečnosti spadaju i ostaju ogoljeni socijalni antagonizmi, kao i nemogućnost njihovog prevazilaženja. Na površinu izbijaju neuralgične tačke duha vremena, od potiskivanja i zakržljalosti prirodnih nagona ljudi, emocionalne jalovosti intelektualnih krugova, pa sve do ekocidnosti samog kapitalističkog poretka koji nezaustavljivo srlja u predstojeću katastrofu. Ovde nema pokušaja prevrednovanja etičkih normi, već jeremijsko obraćanje Marka Rampiona društvu zbog predstojećeg Armagedona Drugog svetskog rata, uz tačno predviđanje početka. Na kraju priče dobijamo uporedne tablice kroz koje upoznajemo šta generiše samouništenje čovečanstva od globalnih političkih promena, do filistarskih svetonazora njegove osnovne jedinice, prepredenog, prilagodljivog malograđanina kojim se završava knjiga – metaforično se navodi da njima (malograđanima) u stvari pripada svet.

Kaleidoskop karaktera

Protagonista romana u uobičajenom smislu ne postoji. Čitanje je etapno, naizmenično se smenjuju priče o svakom liku, saznajući delove psihološkog profila svakog od njih, gde se iz različitih aspekata  posmatra pojedinac u okviru celine.

Književni kontrapunkt stoga nema statičnost mozaika, već dinamiku kaleidoskopa kojim uspevamo videti različite delove ljudskog karaktera iz više uglova, ne sudeći o individui prema jednom od njih. Autor romana provlači likove kroz različite situacije tako da se na njih ne gleda jednostrano, već kao na elemente složene priče, jer jednostavne u životu ne postoje.

„Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu, korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško. “– Oldos Haksli

Za P.U.L.S.E Spasa Vidljinović

Tekst je prvobitno bio objavljen na sajtu Kultiviši se

–Kontrapunkt, Oldos Haksli, prevod: Živojin Simić, izdavač: Prosveta

-Esej Punkt kontrapunkt, Isidora Sekulić

–Grčki mitovi, Robert Grevs, prevod: Gordana Mitrinović Omčikus, izdavač: Nolit

-Pojmovnik muzičke teorije – Srpsko društvo za muzičku teoriju, sajt

-Muzika kroz istoriju, sajt

  Književnost, Kontrapunkt, Kultiviši se, Oldos Haksli, Spasa Vidljinović