Хандкеово домотожје

Ulogujte se / Kreirajte profil

Хандкеово домотожје

.

Become a Patron!

.

Док они који су обешчастили и „упропастили језик” лажу жртве оптужујући песника да је крив за њихове патње, Хандке остаје писац свих тих „југовића” који су у нестанку Југославије остали без својих (не)заборављених блатњавих дворишта и пеларгонија на прозору.
 

 

Oткад је објављено да је Хандке добио Нобелову награду, често сам се питао: је ли Крлежа читао Хандкеа. Да, у време кад Хандке ступа на књижевну сцену, Крлежа је већ у поодмаклим годинама али, опет, знамо да је овај практично до смрти сачувао велику духовну радозналост. Знамо уосталом и да је читао и волео Александра Клугеа, који је само десет година старији од Хандкеа.

Има нечег крлежијанског у начину на који је Хандке искорачио у свет књижевности. Јер као што је Крлежа с једва двадесет и којом написао „Хрватску књижевну лаж”, Хандкеов младалачки сукоб у Принстону с етаблираним ауторима „Групе 47” комотно би се могао звати „Немачка књижевна лаж”, ако не већ и „Мој обрачун с њима”.

Моју паралелу између два велика писца гушиле су, међутим, лажи и потворе одашиљане на Хандкеа све ово време, лажи и сплетке такође упоредиве с оним што се дешавало Крлежи. Јер као што Крлежа каже да је за Србе увек био франковац и усташа, а за Хрвате великосрбин и унитариста, и Хандке би могао да каже да су га једни прогласили фашистом, а други „нашим човеком на терену”, а да га ни једни ни други нису читали.

Иако навикнут на медијске манипулације, испрва сам поверовао написима да у Хандкеовој нобеловској беседи нема „југословенске теме”. А онда сам си пустио видео-снимак тог свечаног говора, читајући паралелно енглески превод. И онда негде на почетку (07:56 на официјелном снимку) из Хандкеовог мелодичног немачког, издваја се једна славенска, словенска, словеначка реч: домотожје.

И ту свако ко је заиста читао Крлежу не може да се не сети његовог антологијског есеја о сусрету с Титом крајем тридесетих година прошлог века: „Спрам јутра Тито се распричао о тајгама, о руским даљинама, о Сибиру, о Киргизији, о мјесечини, о сибирским коњима, о једном сибирском млину гдје тек што га нису убили Киргизи због Мухамеда, о металургији и о авионима. О тешкој индустрији и кемијским комбинатима и, на концу, о оном сладогорком осјећају чежње за родним крајем, о жалби за завичајем, о болећивом сентименталном снатрењу, о успоменама које нас вежу у нашем памћењу с разним другим и незнатним стварима: са старом метлом на каквом заборављеном блатњавом дворишту, с црвеним цвијетом пеларгоније на прозору, с гласом цврчка или давном, мртвом мјесечином. Плач за лирским реквизитима свакодневног живота што га Словенци зову ’домотожјем’, а ми за то тугаљиво расположење немамо своје народне ријечи.”

И у трену ми је јасно: цела беседа је заправо о Југославији, сведеној на „жалбу за завичајем”. У време док је цео свет сеирио уз крварећу земљу коју су убијали, Хандке се лирски опраштао од своје „девете земље”. Кад су топови престали да грме, написао је још неколико „варијација на тему”, попљуваних и несхваћених. Четврт века касније, кад скоро ништа од тога више није важно, овенчан је најцењенијим ловоровим венцем нашег времена. Прекасно? Не треба то тако рећи, чак и ако тако мислимо. Сам Хандке каже како осећа да је за то дошао прави тренутак.

Призивање домотожја је тачка на ту причу. Док они који су обешчастили и „упропастили језик” лажу жртве, оптужујући песника да је крив за њихове патње, Хандке остаје писац свих тих „југовића” који су у нестанку Југославије остали без својих (не)заборављених блатњавих дворишта и пеларгонија на прозору, баш свих њих, чак и оних који протестују против његове награде.

Они који су „упропастили језик” имају разлога да бесне. Писац им је ускратио тријумф, макар само у песми. Свугде су победили, само у песми нису, а ипак им није доста. Можда су и у праву.

Рилке је писао да „ко дом свој нема неће га ни имати више”. Онај ко према Југославији не осећа домотожје, тај није ни живео у Југославији, није никад био у Југославији, тај не зна шта је Југославија. Има речи које постоје само у једном језику, а фиксирају универзалну емоцију. Има таквих речи у француском, у немачком, у турском. Кундера је ономад свету објашњавао шта је оно што се на чешком каже „литост”. Иста је ствар с домотожјем, осетила су то два писца рођена уз рубове словеначког језика у распону од пола века: Мирослав Крлежа и Петер Хандке.

Све је дошло на своје. „На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично.” Сањар се опростио од девете земље. Остало је ћутање.

Аутор: Мухарем Баздуљ

Писац и новинар

Извор: Политика

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.