Hannibal ante portas

Ulogujte se / Kreirajte profil

Hannibal ante portas

.

Become a Patron!

.

Svetska ekonomska kriza

Poslednjih decenija gledamo nemoćno kako se entropija društvenih i prirodnih sistema na Planeti, naizgled nezaustavivo, povećava, kao da ubrzano teže prvobitnom haosu iz kojeg je, ako je verovati savremenim astrofizičarima i njihovim formulama i trenutnim pretpostavkama o kosmičkim konstantama, sve nastalo iz Velikog praska. Ta se tendencija uvlači u čitavu predstavu o svetu u kojem živimo, počevši od prirode, kojoj pripadamo i jedino u njoj možemo opstati, pa do društvenih i ekonomskih sistema, koji čine neizbežnu pozadinu našeg postojanja. Ono što nam je doskora davalo sigurnost u predstavi o nekakvom redu, postaje nevažno, prevaziđeno i zastarelo, ali uprkos tome, čovek beži ka ustaljenim rešenjima i unutar sebe veruje da se ništa ključno neće promeniti, niti može da se promeni.

Vatre u Australiji, Amazonu i Kaliforniji su sada uglavnom pogašene, pa kao da verujemo da je najgore ipak izbegnuto. Za svagda, kao da se ništa nije dogodilo. Tema ovog teksta je iz domena političke ekonomije, te ne spada u uži pojam kulture, ali će imati značajan uticaj ne samo na nju, nego i živote svih nas zbog čega ga ovde i pišem. Kapitalistički društveni sistem toliko preovladava svetom da se više i ne pretpostavlja da je moguća ikakva alternativa u organizaciji običnosti u ljudskom životu. Utopistička ideja o komunizmu je raspadom Sovjetskog saveza dotučena, bez obzira što se Kina, Severna Koreja i Kuba još nisu odrekle prazne retorike o građenju društva u kojem svi ljudi zaslužuju ista prava i pružanje istih mogućnosti za bolji život. Socijalizam, u marksistiškoj ideologiji posmatran kao prelazna faza između postojećeg i zamišljenog budućeg društva, je takođe postao pogrdna imenica, iako su mnoge ideje socijalista (npr. univerzalno zdravsveno, penziono i socijalno osiguranje) davno ostvarene u većini zemalja kapitalističkog sistema. To je, zajedno sa primenom rešenja iz kejnzijanske ekonomije, zapravo spasilo kapitalizam od propadanja u naletu revolucionarnih ideologija tridesetih godina prošlog veka.

U toku je izborna godina u SAD, u kojoj značajnu ulogu igra agilni, ali sada već ostareli senator Sanders, koji je istu ulogu igrao i pre četiri godine, kada ga je vladajuća demokratska klika porazila podlim ujdurmama i izabrala ne-talasaj-previše Klintonku, da bi u godini biračkog nezadovoljstva postojećim – 2016. – bila poražena od šarlatana s tamošnjeg TV rijalitija, koji je grmeo protiv vlasti i obećavao da će da “isuši političku žabokrečinu”. Sanders se, iz samo njemu poznatih razloga, proglasio socijalistom i tako zabo prst u oko eliti, iako sve što predlaže spada u domen rešenja socijal-demokratskih pokreta. Ruku na srce, ni američki politički znalci, akamoli širi krug birača, nisu u stanju da uoče ikakvu razliku između ta dva politička stanovišta.

Riskantno je i nezahvalno tražiti u trenutnim događanjima tragove budućnosti i nekih opštih kretanja, jer to podrazumeva gledanje kroz prizmu sopstvenih shvatanja, koja ne moraju da budu ni pravi odraz stvarnosti, a još manje nagoveštaj onoga što sigurno dolazi. Tako se nije prevario samo sjajni mislilac Marks, predviđajući revoluciju i dolazak komunizma, nego se neprekidno varaju i mnogi drugi, koji, s manjim ili većim uspehom, pokušavaju da uoče šta nam donosi sutra u mnogo užim oblastima posmatranja. Usudiću se, međutim, da kažem da, bez obzira što to još nije sasvim jasno vidljivo, upravo prolaze prvi dani nove velike ekonomske krize, koja bi mogla da čak izazove kolaps svetske ekonomije i kao posledicu – teške društvene turbulencije.

Prošla nedelja je, naime, zabeležila pad indeksa na tržištima akcija od nekih 11%, što nije zabeleženo od 2008. kada su obmane i kockarski potezi velikih banaka svetsko finansijsko tržište i kompletnu privredu dovele do same ivice provalije. To istovremno znači da je za 11% opala vrednost američke privrede, a par najbogatijih kapitalista izgubilo i po desetak milijardi dolara. Većina analitičara umanjuje značaj ovog pada, govoreći o trenutnoj korekciji tržišta, koja može da bude i reverzibilna, što jeste čest slučaj, kao na primer krajem 2018 sa sličnim naglim padom. Uzrok se vidi u panici zbog širenja korona virusa Covid-19, a njihov predsednik-bilioner još dodaje i zbog nervoze trgovaca, jer socijalista Sanders još ima neke šanse da bude izabranik Demokrata u trci za predsedničke izbore. Par analitičara, među hiljadama kojima je to dnevni posao, međutim, vidi i ozbiljniji problem, koji se neće tek tako povući, kada se obuzda širenje virusa.

Nagli pad cena akcija, posle skoro neprekidnog desetogodišnjeg naduvavanja je sigurno prouzrokovano saznanjem da virus preti pandemijom i time smanjenjem privrednih aktivnosti. Rast cena akcija bio je, međutim, zasnovan na nerealnim predviđanjima i izravnim mahinacijama trgovaca i bankara, a privreda SAD, koja je najvećim delom zasnovana na uslugama, a ne na prizvodnji, ima duboke sistemske probleme, koji će biti eksponirani već započetom krizom. Najveći od problema je manja potražnja od ponude, zbog neverovatno velike nejednakosti u prihodima stanovništva. Prihod se pretvara u potražnju samo i kada izađe na tržište. Milijarda dolara u prihodima jednog kapitaliste stvara potpuno drugačiju potražnju od istih tih milijardu dolara podeljeno na, recimo, 20.000 ljudi po 50.000 dolara, što je blizu medijanu godišnjih prihoda. Drugi sistemski problemi su: decenijama dug debalans između uvoza i izvoza, sve labilnija državna regulatva, zbog čega su i avioni Boeinga počeli da padaju s neba, haotično i neracionalno reagvanje tržišta akcija na informacije i dezinformacije, korupcija političkog sistema od strane korporacija, i niz drugih.

Finansiranje potrošnje putem kreditne kupovine samo delimično i privremeno može da reši problem nedvoljne potražnje, ali on će ostati sve dok bude pomenutih enormnih razlika u prihodima pojedinaca. Da se ovako volšebno rešenje za povećanje tražnje uveliko primenjuje, na globalnom nivou, govore podaci “Instituta za međunarodne finansije“ (Institute of International Finance) iz Vašingtona da je globalna zaduženost prešla 250 triliona američkih dolara u prvoj polovini 2019. u čemu su SAD i Kina učestvovale sa 60% novih zaduživanja. Zaduživanje vlada, domaćinstava i preduzeća, bez banaka, je iznosilo 240% svetskog bruto društvenog proizvoda, a raslo je brže od rasta svetske ekonomije. Da bi se shvatilo šta to još znači, zamislite da vi i svi oko vas duguju onoliko koliko ukupno zarade za dve i po godine i ne vraćaju ništa, nego se još više zadužuju. Svugde osim u SAD to bi bila katastrofa. Zaduženost američkih domaćinstava rasla je 21 kvartal za redom, a u peridu jul-septembar 2019. bila je za trilion dolara više nego što je bio prethodni vrhunac dostignut 2008. baš pre nego što je pukla finansijska kriza. Trenutni američki privredni prosperitet za bogate zasnovan je sasvim očito na nerealnom osnovama i velikim delom je vođen ogromnim novim zaduživanjem.

Sve to oni mogu, na izgled u nedogled, da zataškavaju rešenjima dostupnim samo njima i onim zemljama čija je nacionalna ili kolektivna valuta istovremeno i svetska rezervna valuta. Već započeta privredna kriza izneće na videlo i ostale probleme u tako organizovanoj privredi. Kapitalistički sistem ne dozvoljava stagnaciju pojedinačnih korporacija bez drastičnog pada cena njenih akcija. A kad se to dešava većini, približno svakih desetak godina, onda nastaje ciklična ekonomska kriza. Da li će jednostavnim izglasavanjem u Kongresu američka država i u ovoj krizi moći da bez posledica stvori novac ni iz čega – odnosno sopstvenim zaduživanjem kod svoje banke – da bi pokrila dugove privatnih banaka i korpracija, kao što je to učinila u pretohdnoj krizi, je ipak veliko pitanje. Za to je potrebno da i drugi značajni akteri u svetskoj privredi opet veruju u tako “stvoren” novac i prihvataju ga kao sredstvo plaćanja. Ono što se bitno promenilo od poslednje krize je sledeće:

– američka javnost, ma koliko slabo obaveštena, ispoljila je duboko neslaganje sa takvim rešenjem i ogorčenje prema spašenim bankama; to nije slučaj samo sa mladim i obrazovanim sledbenicima senatora Sandersa, nego i sa vrlo slabo obrazovanim sledbenicima predsednika – dve grupe koje su se zakrvile do krajnjeg prezira i mržnje – tako da se formiraju brojne grupe do zuba naoružanih pobunjenika protiv duboke države“, odnosno postojećeg sistema, koji čekaju povod da krenu u građanski rat, posebno protiv crnaca i Latinoamerikanaca; oni podržavaju kresanje poreza bogatašima, sve dok to donosi povećanu zaposlenost; kad se krene s otpuštanjima teško je predvideti njihovu reakciju, a bez njih Tramp ne bi imao šanse na izbrima;

– Kina, objektivno najznačajniji ekonomski partner, je postala tehnološki, ekonomski i vojno mnogo moćnija nego pre jedanaest godina, a već skoro dve godine je u trgovinskom ratu sa SAD; osim toga, razvio se mnogo dublji antagonizam, jer je pritisnuta raznim trgovinskim zabranama, ograničenjima i optužbama da svojim proizvodima za razvoj brže internet mreže priprema špijunažu, kojom se SAD već godinama neometano bave u razmerama, koje nisu mogle da budu zamislive ni Orvelu, kada je pisao o Velikom bratu; jedan od mogućih izlaza iz krize za Kinu, gotovo nezavisno od SAD, je brži razvoj domaćeg tržišta kroz povećanje zarada;

– mnoge zemlje već pokušavaju da nađu rešenje za međusobnu trgovinu bez razmene dolara i bez američkog odobrenja, što se sve odlaže zbog pretnji sankcijama i izbacivanjem iz svetskog bankarskog sistema; tako su SAD, bez po muke, uspele da prekinu završetak već gotovo izgrađenog novog gasovoda između Rusije i Nemačke; ako se kriza zaoštri i produži takve pretnje možda neće više biti efikasne.

Dolaze, dakle, vunena vremena u 2020. koja će biti pamćena kao godina ogorčenja u kojima stara rešenja možda neće više valjati.

 

Addendum

Hannibal Barca

Da gornji tekst nije napisan i predat za objavu poslednjeg dana februra, predviđanje da počinje velika ekonomska kriza koja može doneti „kolaps svetske ekonomije“ i „teške društvene turbulencije” zvučalo bi skoro groteskno, kao ponovno otkrivanje Amerike. Toliko je, naime, brzo i snažno, kao tsunamijem posle zemljotresa, čitav svet zapljusnut privrednom krizom provociranom zatvaranjem stanovništva između četiri zida, zbog pandemije COVID19 ili, kako novi fašisti vole da potenciraju — Kineskim virusom. Sada već i vodeći ekonomisti Međunarodnog Monetarnog Fonda najavljuju da se ceo svet suočava sa krizom razmera nezabeleženim još od Velike ekonomske depresije od 1929. u SAD. To sada i nije bilo teško pogoditi, pošto će tamošnja nezaposlenost samo u aprilu sasvim sigurno preći 20 miliona ili oko 15%. Britansko ministarstvo za budžet je, čini se, još bliže istini, s predviđanjem da je u ovoj godini moguć pad bruto društvenog proizvoda od 35% !

Pandemija će, na ovaj ili onaj način, biti ugušena ili prigušena, pitanje je samo koliko će vremena biti potrebno za to – pola godine, godina, dve… – i u kojoj meri će da se plati ljudskim životima (stotine hiljada ili milioni ). Kina je to već učinila u roku od četiri meseca, drakonskim izolovanjem miliona ljudi i strogom vojnom disciplinom uvedenom u svakodnevni život cele zemlje, ali je još daleko od obnavljanja privredne aktivnosti punom parom. Južna Koreja je to učinila na suptilniji način, jer je to mogla zbog dobro opremljenog, robustnog zdravstvenog sistema i krajnje disciplinovanog stanovništva, i pored toga što je zaraza na početku planula kao šumski požar u tamošnjim crkvama brojnog hrišćanskog kulta. No ni kod njih se privredne aktivnosti nisu sasvim vratile na nivo pre pandemije. Svetska potražnja za velikom većinom roba i usluga je drastično pala. Kinezi na Tajvanu su jedini bili potpuno spremni da dočekaju opaku boleštinu, jer su posle epidemija SARS-a 2003. i MERS-a 2013 godine, iz grupe korona virusa, priremili dovoljne rezerve neophodne medicinske opreme i detaljne planove borbe protiv tada još nepoznatog novog virusa, na čiju buduću pojavu su upozoravali mnogi svetski stručnjaci-specijalisti.

SAD-e, ali pod njihovim pritiskom i EU, su upozorenja prihvatile sa skepsom i samopuzdanjem. Više su se bavile razvojem i gomilanjem naoružanja i vojnim pohodima, pod geslom odbrane sopstvenih nacionalnih interesa, a suštinski da bi bez pogovora dominirali svetom. Da je od epidemije 2003. samo jedan promil od ovako potrošenih vrtoglavih suma odvojeno za medicinsku opremu i kolektivno rano reagovanje, nova epidemija se ne bi pretvorila u pandemiju. Sva sadašnja zdravstvena i ekonomska panika mogla je da bude izbegnuta. Tramp je u svojoj beskrajnoj stabilnoj mudrosti bio skresao finansiranje Centra za prevenciju i kontrolu bolesti i drugih federalnih zdravstvenih ustanova zdravorazumskom logikom — zašto da se plaćaju medicinski stručnjaci kad nemaju šta da rade – treba ih zaposliti, ako i kada to bude potrebno. Tako je ukinuto i radno mesto epidemiologa u ambasadi u Kini, čiji je zadatak bio da prati pojavu novih bolesti širom te zemlje. To se ubrzo pokazalo kao “dobra“ ušteda, pošto su sada i zdravstvo i privreda u potpunom rasulu. Po istoj logici uštede novca, da se ne bi plaćale kamate, bolnice su prešle na opšti obrazac profitabilnog poslovanja, u kojem se ne drže zalihe, nego se sirovine i delovi poručuju i brzo dobijaju onda kada su potrebne. Problemčić je nastao kada su sve bolnice, guverneri i federalna vlada odjednom poručile po deset ili sto puta više maski i ostale zaštitne opreme nego obično. Tako je nastalo rekreiranje Divljeg Zapada — otimačina i prevare.

Tramp je u ogromnoj zavadi s Kanadom, jer je svojeručno zabranio izvoz maski za tamošnje bolnice sa masom pacijenata. Kanađani izvoze repro-materijal, a uvoze gotove maske, tako da je izvoz malog dela proizvodnje, posle obaranja ruku, ipak odobren. Strateško partnerstvo prestane da bude i strateško i partnerstvo, kada dođe stani-pani. Tada — svaka vaška obaška. Nemački Welt am Sontag je nedavno objavilo, a ministar zdravstva diplomatskim rečnikom potvrdio, da je Trump ponudio milijardu dolara za otkup male firme CureVac iz Tibingena, za koju se procenjuje da je na dobom putu da razvije vakcinu protiv novog virusa. Uslov je bio da se sav istraživački rad prenese u SAD i da eventualna vakcina bude prvenstveno za njih. Sa problemom nestašica opreme i lekova, možda u manjem obimu, suočile su se skoro sve zemlje. Splet privatnog zdravstvenog sistema, osiguranja i farmacijskih korporacija u SAD je, osim hroničnih problema preteranog (ili sasvim nepotrebnog) lečenja i čak namernog prepisivanja neadekvatnih lekova, koji pogoršavaju stanje pacijenata (na primer sintetički opijati i antidepresanti), miliona neosiguranih i daleko najskupljih lekova i usluga u svetu, pred naletom pandemije pokazao i nespremnost da se suoči sa realnom zdravstvenom krizom. Sistem je dizajniran da maksimizira profit, lečenje je tu sekundarno, a preventiva kontra-produktivna osnovnom cilju sistema, u kojem su lekari svedeni na trgovce, a pacienti na kupce, kojima treba uvaliti što više robe-lekova i robe-usluga po što većim cenama.

Kad se na sve to doda da je klinički primerak narcisoidnosti, uz to još i kompletan ignorant, sa samog vrha države, na rukovodeće položaje u državnim agencijama postavio uglavnom svoje nesposobne obožavaoce, nastali su uslovi za savršenu oluju — za najbogatiju zemlju frapantna nestašica osnovnih zaštitnih sredstava, nestašica i loš kvalitet testova na virus, zastoji u laboratorijskoj obradi, već malobrojne, a sada pretrpane bolnice u rasulu, zanemarivanje ostalih pacijenata… Između deset i petnaest procenata bolničkog osoblja je već odsutno s posla zbog zaraze, penzionisani lekari i sestre se pozivaju u pomoć na o-ruk, studenti medicine na završnoj godini se po kratkom postupku promovišu u lekare… dok privatne bolnice istovremeno otpuštaju svoje lekare, jer u ovom haosu slabo zarađuju za vlasnike. Svi sada peru ruke od odgovornosti što nije bilo rezervnih zaliha sredstava za zaštitu lekara i osoblja i što čitava dva meseca – koliko je trebalo da se neverne-Tome na čelnim položajima ubede da je pandemija ozbiljan problem – nisu poručivane nove količine. Tek kada su cene akcijama naglo pale, problem je shvaćen ozbiljnije. Dotle su zaista imućni već nagomilali zlatnike i zlatne poluge u toj meri da je ponuda zlata potpuno presahla, uštekali štampani novac i izlolovali se u svojim dvorcima, na privatnim ostrvima ili otplovili da se smire na svojim jahtama.

S druge strane, u prvom naletu krize, za tri nedelje otpuštena je sirotinja – konobari, spremačice, kuvari, prodavci, frizeri, radnici u fabrikama automobila…- tako da je stopa nezaposlensti prešla 10%, što je preko 17 miliona ljudi. Mnogobrojne male i porodične firme su zatvorene, dobar deo za svagda. Da bi se smirila panika među bankarima, avio kompanijama, turističkim preduzećima i primirio siromašniji deo javnosti, država je ubacila, kao prvu pomoć, nepostojećih 2,2 triliona dolara kroz paket mera, koji je već prerastao sve što je učinjeno u prethodnoj ekonomskoj krizi 2008-2009. Sledeći paket, verovatno još veći, očekuje se u maju. Neprimećeno od većine javnosti privatno-državna centralna banka (Federal Reserve) je, bez mnogo pompe, donela mere za pojačavanje likvidnosti u vrednosti od 4 triliona dolara, kojima je praktično upumpala novac na finansijska tržišta. Ovim merama je velikim bankama omogućeno da izdaju obveznice sa zanemarljivim kamatama, koje FR onda otkupljuje. To nije novac pokriven ikakvim realnim vrednostima, nego naizgled komplikovana knjigovodstvena vratolomija, kojom velike banke zatvaraju obe strane knjigovodstvenih vešala i gomilaju virtuelni novac na svojim računima. Pošto je FR, relativno nezavisna od državnog aparata, mnogo bolje procenila monumentalnost sadašnje krize, najavila je da će – u neograničenom iznosu! – kupovati i obveznice korporacija, pa verovatno i obveznice pojedinih američkih država, koje su već u enormnim dugovima. Dakle, para kojih nije bilo za zdravstvo, veće minimalne zarade i prelazak na zelenu energiju ima u neograničenom iznosu za bankare i krporacije.

Kada u maju prispeju podaci o gotovo potpuno staloj prodaji nekretnina i trajnih dobara, a i o sledećem naletu otpuštanja radnika, sadašnja predviđanja o kontrakciji BDP će se verovatno udvostručiti. Mnogi ljudi već nisu u stanju da plate stanarine ili rate zajmova za stan, a preduzeća, pa čak i velike svetske korporacije, kao što je Adidas, odbijaju da plaćaju rentu za poslovni prostor, jer su zatvorili prodavnice. Sve to će se sledećeg meseca još povećati. Treba podsetiti da je čitava ozbiljna svetksa finansijska kriza pre desetak godina nastala kada američke banke u značajnom procentu nisu mogle da naplaćuju rate za izdate stambene kredite. Sudeći po svemu ovome, ne samo da BDP SAD-a može da bude prepolovljen nego je i kompletan krah svetske privrede postao pre verovatan, nego što je samo moguć.

U dosad nezabeleženoj dubini krize neophodna je svetska kooperacija da bi se iz nje na neki način izašlo onda kada se pandemija suzbije. A nju je moguće suzbiti opet samo zajedničkim naporima čovečanstva podeljenog u države, nacije, religije, ideološke, političke i vojne tabore. Jer nije dovoljno suzbiti zarazu u jednoj ili nekoliko država, ako ona i dalje buja u drugima, pošto je virus jasno pokazao da ne poštuje državne granice. Šta vredi Kini, u domenu ekonomije, to što je zarazu stavila pod kontrolu, kada je potražnja za većinom njihovih roba u svetu potpuno krahirala. Kako se ponaša vodeća svetska sila, od zajedniče borbe protiv virusa i ekonomske kooperacije — mrka kapa. Usred najžešće najezde pandemije, umesto medicinske i informativne pomoći, američka administracija je još pojačala već drakonske mere ekonomske izolacije Irana. Pod njenim uticajem, MMF je odbio kredit Venecueli za nabavku medicinske opreme, s obrazloženjem da nije jasno ko vlada tom zemljom — na izborima izabran predsednik ili samozvanac podržan od od njegovih neprijatelja u svetu. Umesto zajma i pomoći, ne samo zbog ljudskosti, nego i zbog sopstvenog interesa, Tramp je poslao ratne brodove u to područje. Kuba, koju SAD već šest decenija drže pod žestokom ekonomskom blokadom – virtuelnim koncentracionim logorom čitave nacije – je poslala svoje lekare u Italiju i Andoru, da pomognu u suzbijanju pandemije. Američka administracija je ljutito zahtevala da se ovakva soidarnost odbije i lekari vrate, jer smatra da oni od kubanske države ne primaju dovoljno velike plate. Kada je Rusija poslala specijalistički vojni tim da u HTZ skafanderima oribaju zakužene italijanske bolnice, visokoumnici NATO-a iz Britanije optužili su je da su to špijuni FSB-a, a da je medicinska pomoć iz Rusije i Kine samo podmukao način da prošire svoju propagandu.

Zagriženo ideološko zlo i ludost ne može da izleči ni panika od opšte opasnosti po čovečanstvo. Naprotiv, Kina se od strane američke i britanske vlade jasno predstavlja kao jedini krivac, koji je svesno pustio u svet novi virus ne bi li od njih preuzeo dizgine svetske zaprege. Obe vlade, i mnogi drugi, najavljuju da će Kina morati žestoko da plati za to, samo da trenutno nije još pravi trenutak. Valjda ih sprečava to što veliki deo medicinske opreme i aktivnih supstanci za mnoge njihove lekove dolazi iz Kine, a mnoge američke i britanske korporacije bi propale da im nije kineskog tržišta. Kao što su nacisti u Jevrejima pronašli zgodnog krivca za sve nedaće kroz koje je Nemačka prolazila, tako sada ovaj politički dvojac predstavlja Kineze kao Nove Jevreje. U SAD ubrzano rastu iracionalni napadi na građane sa dalekoistočnim crtama lica – urlanje, siledžijstvo, pa i napadi nožem, postali su dnevna pojava. Slično tome, u naletu protiv-muslimanske histerije pre par godina, tako je pobijeno desetak Sika u svom egzotičnom hramu, pošto stalno nose turbane, pa tako slabo obrazovanima liče na muslimane. Američki fašisti prvo pucaju, posle možda i pogledaju u koga. Najveći rast prodaje oružja i municije građanima u poslednjih mesec dana beleži se od strane preplašenih Azijata. 

Društveni nemiri, koji su se pre izbijanja pandemije odvijali širom sveta i u demokratskim zemljama, poput pokreta Žutih Vesti u Francuskoj, i pod autoritarnim režimima, poput demonstracija u Hong Kongu, zamrli su pod uvođenjem zabrane okupljanja, ali problemi time nisu nestali. Zdravstvena i ekonomska kriza ih zapravo pojačava. Ekonomski privilegovaniji sloj stanovništa u mnogo većem procentu je našao način da radi od kuće, a deca im uče preko interneta, dok oni siromašniji često nemaju tu mogućnost. Virus se mnogo lakše prenosi u gusto naseljenim četvrtima gradova, gde stanovništvo ponekad nema ni uslova za izolaciju, a nekad nema čak ni pristup kupatilima ili česmama da operu rike. U Čikagu je tako stopa zaraženih među crncima – koji su obično siromašan sloj – dvostruko veća od njihovog udela u stanovništvu. Zbog toga je verovatnije da će se i pre, ali svako po ukidanju ograničenja kretanja i okupljanja već postojeći revolt pojačati, nego što će se stvari jednostavno vratiti na svoje dosadašnje mesto. Ako se prekinu već prenapregnuti lanci snabdevanja hranom, pa čak i najabanalnija stvar, kao što je odnošenje smeća iz gradova, mogu da se ponove eksplozivni naleti kolektivnog pljačkanja radnji i nastane društveni haos. Ako vam se ovo učini naivnom distopijom ili preterivanjem, zapitajte se ko je čak i u atmosferi opšte zavade u Jugoslaviji mogao 1989. da predvidi da će ubrzo posle, bande da zapucaju na sopstvenu vojsku, sačinjenu od osamnaestogodišnjih klinaca.

Ovo se može kristalisati u revolucionarnu situaciju. Obaranje ruskog carstva nije se desilo zato što je Marks napisao briljantnu analizu kapitalizma 19. veka, niti zato što su boljševici imali odlično agit-prop odeljenje za promociju još nejasnih ideja o socijalizmu. Desilo se zato što su vojnici, bivši radnici i seljaci, postali očajni zbog nemoći, bezizglednosti, gladi, boleština, dok su dobro uhranjeni oficiri zahtevali da oni i dalje besmisleno umiru u blatnjavim šančevima. Nenaviknutoj, ni blizu, na takvu realnost, današnjoj javnosti u napetoj situaciji je mnogo kraći fitilj. Policija u Oregonu je nedavno tražila od javnosti da ne zovu broj za hitne slučajeve da prijavljuju šefa radnje kad u samoposluzi nema toalet papira.

U čamotinji između četiri zida, s dostupom internetu pretrpanom dezinformacijama, mnogi su posle par članaka i videa, postali instant stručnjaci za DNK virusa i kauč detektivi za pronalaženje krivca za sadašnju pandemiju. I po običaju, svako privodi uobičajena sumnjiva lica; odnosno, svako se češe gde ga svrbi. Američki desničari zapenjeno optužuju Kinu da je COVID19 nastao modifikovanjem mikrobiološkim inženjeringom, pa onda, slučajno ili namerno, pušten iz tajanstvene virološke laboratorije u Vuhanu. Dakle(m), da bi naudili svetskim braniteljima slobode i ljudskih prava, opšte-omraženi maoisti su se popišali u sopstvenu čizmu. Aparatčici kineske komunističke partije, pak tvrde, da je virus stvoren u prošle godine zatvorenoj laboratoriji za ispitivanje i proizvodnju biološkog oružja u Fort Diksu u Merilendu, pa onda poturen prilikom svetske vojne olimpijade održane u oktobru prošle godine u Vuhanu. Spiritualne duše, pak, smatraju da je novi virus zapravo lek, koji je Majka Zemlja prepisala čovečanstvu, da bi se malo pročistila od zagađivanja i ljudske poganštine. Zakleti protivnici 5G mreže smatraju da novi virus i nije virus, nego izlučevina DNK iz ćelija zatrovanih tajanstvenim električnim ili elektromagnetnim zracima, koju ova mreža ispušta. Zato je toliko pozitivnih na testovima na koronu. Zar nije dovoljno enormnih stvarnih problema, e da bi se intelektualno i duhovno radoznali, umesto njima, bavili pručavanjem uticaja gama zraka na sablasne nevene? Zagovornici podle zavere novih slobodnih zidara ili neke vrste tajnog kapitalističkog Politbiroa Novog Svetskog Poretka, takođe tvrde da virusa zapravo i nema, nego da se radi o teškoj propagandi i unošenju straha od klike, koja bi da kontroliše svet putem obaveznih vakcinacija, čipovanja, zatvaranja u kuće, policijskim časom …čime li sve ne? Proređivanjem staraca i “hroničara” štedi sa na davanjima za penzione i zdravstvene fondove. To što povremeno umiru i lekari, bolničko osoblje i mladi zdravi ljudi, dođe mu, valjda, kao onaj čuveni izuzetak, koji potvrđuje pravilo. Suvi podatak britanske statističke kancelarije da ovog aprila dnevno umire oko 35% više ljudi nego u prosečnom aprilu, internet teoretičari zanemaruju. Tu su još varijante zavera u kojoj glavne uloge igraju Al Gor, Bil Gejts, Antoni Fauči, farmaceutska klika, jevrejski bankari, birokrate Svetske zdravstvene organizacije, Ujedinjene nacije, mali vožd Vučko…Ovi…

…a onda vas sa strane još stižu: žena, dvoje dece – jedno muško, jedno žensko – švalerka, farbanje kose i brkova, Gradsko stambeno, jabuke – izvoz zabranjen, Gradska čistoća rano lupa kantama, gužva pred golom,  Katalinskiii! Šut!…I padanje u zabrav. (Tako nekako bi Ciga Milenković monologom završio ovaj tiradni stubac, da mu se još može.)  

Mada najavljuje još gora vremena, ovaj tekst nije još jedna od distopija, gledanja u pasulj, niti širenje staha i panike. I prethodna sarkastična tirada je samo skroman pokušaj navijanja budilnika, da pokušamo da ustanemo u svetu koji je vredan življenja. Ako se ne suočimo sa stvarnošću, ona se ne može promeniti. Osim fizičkih zakona ništa nije uklesano u večnu stenu, zapisano u svetu knjigu; niti je nepromenljivo Jedno, koje se može spoznati samo mišljenjem, nasuprot čulnom prividu stvarrnosti, kako je poučavao Parmenid iz Eleje. Može se desiti i mnogo gore od privredng kraha, ali postoji i mala, optimistička mogućnost da se svet ipak promeni na bolje. Konačno i poglavar jedne od najkonzervativnijih religija, papa Franjo je o uskrsu počeo da zagovara ideju o univerzalnom osnovnom dohotku, što i levičarski ekonomisti smatraju neostvarivim snoviđenjem. Da se samo Ovo završi – najčešći je internet uzdah, polu-molitva i moto dobronamernih kolektivnih meditacija. Povratak na staro, međutim, nije moguć — iz mnogo razloga.

Stvarnost sadašnjosti je sumorna. Američku imperiju vodi čovek nestabilna uma, poslovan čovek, toliko uspešan da je svoja preduzeća šest puta doveo do stečaja, a njihovom privredom dominiraju veliki bankari, toliko neverovatno sposobni znalci da su 2008. sve banke doveli do stečaja. A SAD toliko dominiraju svetom, da kada se zakašlju, preostali deo sveta se razboli. Neron 21. veka na čelu je najmoćnije armade, koja sada od zaraze pomno čuva operatere preko šest hiljada nuklearnih projektila, jer je već pet hiljada američkih vojnika i mornara zaraženo. To je za njih najveći problem sa zarazom “kineskim” virusom. Imperator veruje da vetrenjače za proizvodnju električne struje nekako izazivaju rak, a u svojoj paranoji duboko je ubeđen da je svet ispunjen zaverenicima, pripadnicima “duboke države“, koji iz zavisti mrze njegovu nenadmašnu genijalnost i rade mu o glavi. Često po kratkom postupku sprovodi čistke u administraciji, čije je članove sam birao, baš kao što je to činio i Staljin, samo što – za sada – ne strelja “izdajnike“. Umesto NKVD-a, čistke sprovodi njegov pametni telefon, preko tvitera. Neron nije srušio Rim, ali ga je temeljno zapalio, ovaj današnji iz čisog ćeifa može da spali Planetu. No, s malo sreće i mnogo više buđenja čovečanstva za otpor postojećem sistemu on može i da sruši današnju imperiju.

Obuzdavanje zaraze zahteva disciplinovano kolektivno delovanje. Ponovno zahuktavanje svetske privrede, zahtevaće takođe svetsku kooperaciju mnogo dubljeg dometa od, recimo, dogovora u Breton Vudsu u godinama posle Drugog svetskog rata, kada je stvoren mehanizam specijalnih prava vučenja. Ima novijh i boljih rešenja od ovoga, kao što su to, na primer, razvijeni koncept nezavisnih kripto-valuta, ima tehnologija, koje manje zagađuju Planetu. Budućnost ne mora baš nužno da bude još sumornija od sadašnjosti. Besomučno gomilanje malo potrebnih stvari nije jedini način za bolji život. Ako ova kriza zaista probudi dobar deo čovečanstva, omogući mu da shvati da svet nije propao zato što su zaustavljene neke fabrike, gotovo stali automobili i avioni, što kasne nove verzija pametnih telefona, možda će krah biti i prilika da se stvori neki bolji svet.

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.