Harlemska renesansa – Dvadesetih godina prošlog veka, snažna, tektonska promena u životu američkih severnih gradova, naterala je belu populaciju da, možda po prvi put, sa istinskim interesovanjem primeti afro-američku kulturu.

Neuspeh “perioda rekonstrukcije” ostavio je biviše južnjačke robove u siromaštvu, bez izgleda za jednako obrazovanje i pristup javnim ustanova, i možda najvažnije okružene svojim nekadašnjim vlasnicima. U isto vreme, industrijski gradovi su se ludačkom brzinom razvijali na severu (brzinom, za koju se verovalo da je nezaustavljiva, sve do velike ekonomske krize tridesetih). Ovaj splet okolnosti, stvorio je klimu za “veliku migraciju”. U gotovo svim većim gradovima, formiraju se crnačke četvrti. Od ovih Njujorški Harlem bio je najveća i najplodnija.

Odatle je WEB De Bois štampao nebrojane novine i pamflete, predskazajući tako potonju pojavu Martina Lutera Kinga i Malkolma Xa. Marcus Garvey pomagao je gotovo svakom mladom afro-američkom pesniku da nešto objavi-ali je zbirka eseja The New Negro, postigla najveći uspeh. Aron Douglas, najpre pokušava da bude arhitekta, a onda neumorno slika, evropskim uticajima i snažnim osećajem za važnost trenutka u kome se crnačka zajednica nalazila. Duke Elington i Willie The Lion Smith, u prenatrpanim, znojavim klubovima mešaju muziku za marševe, gospel i robovske pesme o slobodi u ono što će se zvati džez.

U pokušaju da se kristališe novi afro-američki identitet, neumitno zasnova na prevrednovan klišeima bele kulture, jedna tema ubrzo dobija primat – Afrika.

Prva afro-američka pesnkinja, čiji je rad javno objavljen Phillis Wheatley, opisivala je Afriku na način dosledan uverenjima, bele zajednice. Afrika je mračan, opasan, paganski kontinent i Afrikancima je učinjena usluga, time što su iz nje izbavljeni.

Twas mercy brought me from my Pagan land,
Taught my benighted soul to understand
That there’s a God, that there’s a Saviour too.

Ovakav stav bio je prevalentan u učenju Bookera T Washington-a, koji se zalagao za politiku integracije crnačke manjine u većinsko društvo i tako postao najprominentiji crni političar svog vremena (pozvan na večeru u Belu Kuću, za vreme mandata Teodora Ruzvelta… praksa koja se neće ponoviti sve do tajnih dolazaka Kinga na razgovore sa Robertom Kenedijem). Mnogi u crnačkoj zajednici izgubili su u veru u Washingtonovu mantru da crnci moraju da budu “twise as good” , ne bi li sustigli svoje bivše vlanike u kulturi i preduzetništvu.

Ove , radiklanije više antagonističe ideje, vide se i u slikama Afrike u poeziji američkih crnaca Afrika, postaje mitsko mesto, izvorište prastare i na silu ugašene kulture. Lanson Hughes, tako opisuje afričke bubnjeve:

The low beating of the tom-toms,
The slow beating of the tom-toms,
Low . . . slow
Slow . . . low —
Stirs your blood.
Dance!

Ironije radi, Hughes je posetio Afriku , znatno kasnije, u vreme kad je pisao ove oduševljne pesme, njegove poznavanje kontineta uglavnom je zasnovano na pisanju kolonijalnih autora kao Conrad.

Kada je konačno posetio Senegal, naišao je na veliko razočarenje, jer ga je lokalno stanovništvo odbacilo kao nekog ko je potpuno prihvatio zapadnjačku kulturu.

Countee Cullen izražavao je istu ambivalenciju. Pripadnik “visokog” afro-američkog društva, oženjen ćerkom WEB De Boisa, ugledan u Francuskoj, obrazovan na Harvardu (autor disertacije o Vilijamu Blejku) i najverovatnije biseksualac – Cullen je oduševljen Afrikom. Ipak, u svojoim pesmama, on piše o Africi snažno opterećen belim stereotipima. Poema Heritage, govori o Africi kao mestu nesputanosti, slobode, divlje primoridijane energije. Paradoks ovakvog stava, za njega ipak ostaje nejasan – smatrao je sebe predstavnikom afričke kulture (i samo prezime mu je afrikanizovano, Porter prezime vlasinika njegove proodice je sa gnušanjem odbacio).

Gwendolyn Bennett, nije objavljivala pesme za života, ali je sarađivala u praktično svim izdavačkim kućama i časopisima. 22 pesme, ostale u njenom dnevniku objavljene su posle smrti i bave se sličnim temama kao prethodne. Pesma “To a Dark Girl”, bez apologetike slavi crnačku lepotu:

I love you for your brownness,
And the rounded darkness of your breast,
I love you for the breaking sadness in your voice
And shadows where your wayward eyelids rest.

Osim toga, njena pesma takođe nazvana Heritage , opisuje Nil, sa dirljivom naivnošću, kao kolevku svih civilizacija, mesto potpuno čisto od zapadnjačkih poroka, kao izvor.

U isto vreme Alan Locke, seminalna figura “Harlemske renesanse”, filozof, arhitekta, autor, pvi afro-amerikanac obrazovan na Oksfordu odlazi nekoliko koraka dalje, posle svog puta u Afriku, odbacuje hrišćanstvo i identifiikuje se islamskom Bahai sektom. Vera u transformativnu moć Islama kao katalizatora afro-američkog oslobođenja dobiće kasnije svoj oblik u Naciji Islama i radu Alije Muhameda i Malkolma Iksa. Sa ovog puta Locke donosi kući i fotografije brojnih afričkih maski, koje je kasnije ugledni časopis Crisis objavio uz tekstove Marcus Garvey

Garvey na kraju, postaje fasciniran Liberijskim projektom. Liberija je osnovana skoro vek ranije sa idejom da se u nju presele Afro-amerikanci i tako reši problem ropstva. Plan nije uspeo i problem ropstva je rešen krvavim građanskim ratom. Garvey doduše istinski veruje u projekat i aktivno ubeđuje svoje sunarodnike da se presele u Afriku i počnu život iznova. Unajmio je brodz za ovaj projekat i imao nekoliko tura, ali ideja nije zaživela.

Teška ekonomska kriza tridesetih, drugi svetski rat i paranoična atmosfera hladnog rata potisnula je uspehe Harlemske renesanse. Tokom turbulentih 60 tih i (na neki način možda još radikalnijih) 70 tih – aspekti afro-američke kulture mešaju se sa hipi pokretom, u svoj svojoj nejasnosti. Period do dve hiljaditih, znatno osetljiviji za politčku korektnost i za reafirmisanje manjinskih narativa, vraća Harlemsku renesansu u akademske okvire i prihvata je kao deo američkog nasleđa.

Kako će izgledati post-Obamin period ostaje nejasno, ali svakao je da neće biti post-rasni kao što je obećao (diskriminacija, pogotovo od policije i pravnog sistema je dokaz toga). No, kakav god bude bio njeni uzori, najverovatnije leže u ovom izuzetnom perioodu afro-američkog samoizmišljanja. Podvojenost koju su autori iz dvadesetih osećali, relevantna je više nego ikad.

Za P.U.L.S.E:  Janko Kanja

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Janko Kanja, Muzika, Sjedinjene države