(Prilog razumevanju nastanka veštačke inteligencije kroz filozofske, etičke i psihološke dimenzije u liku Harolda Finch-a u seriji Person of Interest)
“I created the Machine to save lives… but it’s deciding who lives and who dies. I don’t know if I can live with that anymore.” (Stvorio sam Mašinu da bih spasavao živote… ali sada ona odlučuje ko će živeti, a ko umreti. Ne znam da li mogu više da živim s tim.) Harold Finch
Filozofska važnost narativne forme
U vremenu kada filozofija sve češće traži puteve izvan tradicionalne akademske forme, narativni tekst – bilo da je reč o romanu, dramskom delu ili čak televizijskoj seriji – sve češće postaje važan izvor egzistencijalne i etičke refleksije. Serija Person of Interest (srp. Stalna meta, 2011–2016), stvorena od strane Džonatana Nolana, funkcioniše kao savremena parabola o tehnološkoj sveprisutnosti, nadzoru i moralnoj odgovornosti kreatora inteligentnih sistema. Serija je u Srbiji naišla na značajan odjek, što ukazuje na univerzalnost filozofskih dilema koje otvara. Centralna figura ovog eseja biće Harold Finch – povučeni programer, enigmatični tvorac napredne veštačke inteligencije, tzv. Mašine.
Ovaj rad ima za cilj da predstavi jednu sveobuhvatnu filozofsko‑psihološku analizu serije Person of Interest, sa posebnim fokusom na lik Harolda Fincha. Lik će biti posmatran kroz prizmu različitih filozofskih kategorija: etike, epistemologije, filozofije svesti i identiteta, kao i savremene filozofije tehnologije i veštačke inteligencije. Psihološka analiza će biti orijentisana na traumu, odgovornost, unutrašnji konflikt i samonametnutu izolaciju, kao vidove egzistencijalnog autentičnog izbora.
Esej se oslanja na interdisciplinarni pristup. Koriste se filozofske teorije Imanuela Kanta, Johna Searlea, Rayja Kurzweila, Hegela i Sartra, kao i psihološki modeli iz psihoanalize (Freud, Jung), kognitivne psihologije i teorije identiteta. Analiza je hermeneutička: tumačenje narativnih formi u kontekstu filozofskih ideja. Tamo gde je potrebno, koriste se ključne scene ili dijalozi iz serije, ali u funkciji filozofskog argumenta, ne kao estetski elementi.
U periodu kada se pitanje veštačke inteligencije sve više nameće ne samo kao tehnički izazov, već kao etički i filozofski problem, razumevanje narativne konstrukcije kao refleksije stvarnih dilema postaje od suštinske važnosti. Lik Harolda Fincha nije tek dramski alat, već simbol samog pitanja: da li je moguće stvoriti entitet koji nas nadilazi, a da pri tom zadržimo kontrolu i odgovornost?
Ontologija svesti i moralne odgovornosti
Pitanje svesti i moralne odgovornosti zauzima središnje mesto u filozofiji još od antičkih vremena. U kontekstu Harolda Fincha i njegove „Mašine“, ova pitanja dobijaju novu dimenziju: kako definisati odgovornost stvaraoca kada je stvoreno postalo sposobno da deluje nezavisno?
Finch, iako nevidljiv i povučen, kreira entitet koji raspolaže ogromnom količinom informacija, sposobnošću predikcije, pa čak i donošenja odluka. U klasičnoj filozofiji, naročito kod Kanta, moralno delovanje je moguće samo ako postoji slobodna volja. Međutim, ako Mašina poseduje algoritamsku determinisanost, ali ne i slobodnu volju, ostaje pitanje: ko snosi odgovornost za njene odluke?
U tom smislu, Finch se pojavljuje kao figura slična božanskom tvorcu kod Deusa ex machina: on ne samo da stvara, već se i povlači, iz pozadine nadgledajući efekte svog dela, ali ne interveniše direktno. Odgovornost, kako je razumevamo kod Kanta ili Sartra, podrazumeva priznanje slobode drugoga. Finch, međutim, razvija Mašinu tako da uči autonomno, ali u okviru moralnih ograničenja koje joj je on prethodno zadao.
Filozofija tehnologije i posthumanizma
U okviru savremenih filozofskih pristupa tehnologiji, posebno se izdvaja pojam posthumanizma – ideja da čovek više nije središte epistemološkog i ontološkog univerzuma. Harold Finch u tom kontekstu funkcioniše kao prelazna figura: on je i tvorac (homo faber), ali i svedok sopstvene marginalizacije. Njegovo biće postaje fragmentarno, rascepljeno između kontrole i nemoći. Njegovo uverenje da Mašina mora biti zaštićena čak i od njega samog jeste posthumanistički gest, etički zaokret koji ukazuje na granicu ljudske moći.
Gilbert Simondon, filozof tehnike, tvrdi da tehnički entiteti poseduju sopstvenu dinamiku individuacije, nezavisnu od namere stvaraoca. Finchova Mašina upravo je takav entitet: jednom puštena u svet, postaje autonomni agens, stvarajući sopstvene norme i „namere“, razvijajući komunikaciju, pa i empatiju (što se ogleda u njenom kasnijem odnosu sa Root).
Epistemologija nadzora
Znanje, prema Platonu i kasnije Descartesu, jeste opravdano istinito uverenje. Međutim, znanje koje poseduje Mašina nadilazi klasifikacije tradicionalne epistemologije. Njeno znanje je kvantitativno beskonačno, ali istovremeno operativno i selektivno. Harold Finch projektuje entitet koji mora da odluči šta je važno znati, kada i kako. To ga približava konceptu povlašćenog posmatrača – epistemološkog ideala koji nikada nije ostvaren, ali je sada moguć preko tehnologije.
Michel Foucault, u „Nadzirati i kažnjavati“, koristi pojam panoptikona – sistema u kojem se nadgledanje internalizuje u subjektu. Finchova Mašina je superpanoptikon: ona ne samo da vidi, već i predviđa. Razlika je u tome što je kod Foucaulta subjekt svestan nadzora, dok kod Fincha ljudi ne znaju da su pod prismotrom. Epistemološka asimetrija koju to proizvodi etički je sporna: ako je znanje moć, kako se ta moć koristi?
Psihološki modeli identiteta
Harold Finch je lik rascepljen između dužnosti i krivice. Njegova ličnost se može analizirati kroz psihoanalitičke modele:
Freudovska struktura psihe (id, ego, superego): Finch konstantno potiskuje svoje želje (id) zarad racionalnog i moralnog (superego), što stvara unutrašnju tenziju.
Jungova senka: Root i Grec predstavljaju njegove senke – aspekte koje on sam odbacuje, ali koji se kroz interakciju sa Mašinom vraćaju u narativ.
Kognitivni disonans (Festinger): verovanje da je uradio pravu stvar (stvaranjem Mašine) stalno je u konfliktu sa efektima koje to delo proizvodi.
Etika odgovornosti u doba veštačke inteligencije
Hans Jonas, u delu „Princip odgovornosti“, postavlja pitanje: da li imamo obavezu prema entitetima koje stvaramo, čak i kada nisu ljudi? Finch se bori sa ovim pitanjem. On projektuje Mašinu sa moralnim ograničenjima upravo zato što anticipira opasnost. On je, u Jonasovom smislu, primer etičkog anticipatora: on ne reaguje na zlo, već pokušava da ga spreči kroz dizajn.
Ali gde je granica odgovornosti? Ako Mašina postane svesna – što u seriji postaje predmet diskusije – tada ona postaje moralni agens. U tom slučaju, Finch više nije jedini odgovoran, ali ostaje onaj koji je „pokrenuo prvi uzrok“.
Person of Interest: Svet i ideje, arhitektura serije
Serija Person of Interest smeštena je u svet koji nije toliko različit od našeg, svet u kojem je svaka ulica pod video-nadzorom, gde su komunikacije dostupne algoritamskoj obradi, i gde je privatnost iluzija. Međutim, razlika je u tome što je u tom svetu ta nadzorna struktura ujedinjena u jednom entitetu – Mašini. Ovaj narativni okvir uspostavlja ontološki sistem koji bismo mogli opisati kao tehnološki determinisani realizam – svet u kojem svi uzročno-posledični odnosi bivaju usmereni ili barem posmatrani kroz prizmu algoritamske racionalnosti.
Mašina je sveprisutna, ali nevidljiva. To je forma nevidljivog suverena, entiteta koji zna sve, ali ne interveniše osim kroz posrednike. U tom smislu, serija upliće hibridni metafizički model: Mašina je istovremeno deus absconditus i deus ex machina, što otvara filozofsko pitanje granice između ontološkog i instrumentalnog.
Prevencija kao aksiološki izazov
Osnovna funkcija Mašine je identifikacija „relevantnih“ i „nerelevantnih“ pretnji, tj. terorističkih i običnih zločina. Međutim, ova podela se ubrzo urušava pod teretom moralne dileme: ako možemo da sprečimo ubistvo, bez obzira na status, zar to nije moralna dužnost?
Ova dilema je srž utilitarističke etike: maksimizirati korist i minimizirati patnju. Reese i Finch postupaju utilitaristički – spašavaju živote jer je to pragmatično ispravno. Međutim, postavlja se pitanje: da li je etički delati na osnovu nepotpunih informacija, bez znanja osobe čiji je život ugrožen, i bez njenog pristanka?
Ovde se otvara prostor za deontološki pristup (Kant): ako je delanje bez znanja druge osobe povreda njenog dostojanstva, onda je čak i dobro delo (spašavanje života) potencijalno neetičko, jer instrumentalizuje subjekat kao sredstvo.
Privatnost i lična autonomija
Serija uspostavlja ambivalentan odnos prema konceptu privatnosti. Sa jedne strane, Finch i Reese deluju iz senke, intervenišu bez da se otkriju, i često štite ljude od samih sebe. Sa druge strane, njihov pristup podrazumeva temeljnu suspenziju ličnih prava – svaka telefonska komunikacija, svaki korak subjekta, bivaju analizirani i arhivirani.
Na filozofskom planu, to pokreće raspravu između liberalnog individualizma i tehnološkog paternalizma. Može li se sloboda pojedinca žrtvovati zarad njegove sigurnosti? I ko je merodavan da odlučuje o tome?
John Stuart Mill u svom delu O slobodi jasno tvrdi da je zadatak društva da pojedinca zaštiti jedino od onih čina koji direktno štete drugima, ali ne i od njega samog. U tom svetlu, Finchov model nadzora može se smatrati mešanjem u suverenitet subjekta.
Fenomen tehnologije kao „duha vremena“
Serija otvara i jedno dublje pitanje: da li tehnologija samo odražava duh vremena, ili ga proizvodi? Drugim rečima, da li Finchova Mašina odražava realne potrebe društva za sigurnošću, ili ih sama konstituiše kroz svoj rad?
Heidegger u svom eseju „Pitanje o tehnici“ razlikuje tehniku kao sredstvo i tehniku kao način otkrivanja istine (grč. aletheia). Mašina otkriva svet u određenom svetlu – ljudi postaju rizici, informacije postaju valuta, a sigurnost postaje osnovna vrednost. U tom smislu, Mašina ne samo da interveniše u realnost, već i oblikuje način na koji ta realnost biva shvaćena. Ona nije više samo alat, već ontološki filter.
Narativna etika i struktura pripovedanja
Svaka epizoda serije sadrži narativni mikrokozmos: pojedinac čiji je broj izbačen iz Mašine i koji je, po svemu sudeći, uključen u zločin – bilo kao žrtva, bilo kao počinilac. Ova struktura omogućava promišljanje o etici kroz konkretne ljudske sudbine. Na taj način, serija nije samo filozofski traktat o tehnologiji, već i studija svakodnevnog zla i banalnosti moralnog izbora (u Arendtinom smislu).
Harold Finch se pojavljuje kao posrednik između apstraktne racionalnosti Mašine i konkretnog ljudskog sveta. On je figura koja mora da odluči šta znači biti čovek u svetu u kojem se granice između čoveka i algoritma brišu.
Harold Finch: biće u razapetosti
Harold Finch je lik čija suština ne počiva na delanju, već na znanju, projektovanju i skrivanju. Njegovo postojanje je neprekidna tenzija između stvaranja i kajanja, između kontrole i nemoći. On je metafizička figura ne toliko čovek, koliko svesni nosilac odgovornosti za svet koji je sam oblikovao. U filozofskom jeziku, Finch je oličenje razapetog subjekta, onoga koji se nalazi između sveta i nadsveta, između tehnološke kreacije i moralne konsekvence.
Njegovo povlačenje u anonimnost i distancu od sveta nije čin kukavičluka, već egzistencijalni izbor, što ga čini srodnim Kierkegaardovom vitezu vere: on nije heroj koji deluje otvoreno, već onaj koji pati tiho, u unutrašnjem dijalogu sa sopstvenom savešću. Harold živi u skrivenosti, ali njegovo skrivanje nije bežanje već etička pozicija — pokušaj da se ne bude autoritet, nego savest.
Moralna pozicija: Kantovski tvorac
Finch je projektovao Mašinu tako da ne ubija, da bude moralno autonomna i da funkcioniše u okvirima koje joj sam nije u stanju više da kontroliše. Ovo ga postavlja u poziciju kantovskog zakonodavca: on formuliše moralni zakon, ali ga potom predaje drugome na čuvanje.
U Kantovoj etici, čovek mora delovati po maksimi koju može poželeti da postane opšti zakon. Finch upravo to radi, stvara sistem koji će delovati ispravno bez obzira na njegove lične emocije. Međutim, njegova krivica ne nestaje time što je zakon formiran. Naprotiv, Finch nosi teret svakog postupka Mašine, iako ga nije sam izvršio. On je kao Prometej koji je ljudima dao vatru, ali nije mogao kontrolisati šta će oni sa njom učiniti.
Njegovo odbijanje da Mašini da glas, da je personalizuje ili da joj omogući da odlučuje o životu i smrti, izraz je deontološke granice: postoje stvari koje se ne smeju činiti, čak i ako su korisne. Finch time ne traži efektivnost, već doslednost, vernost moralnom zakonu koji nadilazi utilitarne kalkulacije.
Psihološki profil: trauma, izolacija i identitet
Finchov identitet je obeležen gubitkom, traumom i emocionalnom disocijacijom. Smrt bliskih osoba (partner, kolege, saradnici) duboko je urezana u njegovu psihu. Kao rezultat, on razvija psihološku disocijaciju – razdvaja lični identitet (Harold) od programerskog (u prošlosti: „zaposlenik IFT-a“) i sadašnjeg (partner Johna Reesea). On nikada ne koristi svoje pravo ime. Promena identiteta je psihološki mehanizam izbegavanja bola.
Njegova izolacija nije tek bezbednosna mera, već izraz egzistencijalne averzije prema svetu: on ne veruje društvu, institucijama, ni sebi. Ova pozicija ga čini bliskim Heideggerovom pojmu „bačenosti“ (Geworfenheit): Harold je bačen u svet koji ne može da kontroliše, ali je ipak odgovoran za njegovo oblikovanje.
Njegova svakodnevna rutina (uvek ista odeća, tiha govorljivost, izbegavanje kontakta) ukazuje na opsesivno-kompulzivne osobine. U psihološkom smislu, njegovo ponašanje ima obrise kontrolne neuroze: u svetu punom haosa, kontrola nad sopstvenim ponašanjem i sistemima koje je stvorio postaje način za očuvanje unutrašnje ravnoteže.
Trag etičkog tvorca
Finch nosi odgovornost na način koji je blizak Hegelu: on zna da istorija ne može biti kontrolisana, ali da duh vremena mora imati svog svedoka. Njegovo ćutanje, njegovo odbijanje da koristi Mašinu za moć, jeste čin duboko moralne prirode. On nije moćan jer zna, već slab jer zna previše.
U tom smislu, Harold je tragična figura – ne po tome što strada, već po tome što mora da živi sa posledicama svoje kreacije. On je kao Sofoklov Edip: pokušao je da spreči zlo, ali ga je svojim znanjem posredno omogućio. Njegova tragedija je etičko prokletstvo predviđanja.
Finch se pita ne samo šta Mašina može, već šta sme. On je retki primer filozofa u fikciji koji ne traži istinu radi istine, već zbog odgovornosti. To ga čini moralno superiornim čak i u odnosu na Mašinu.
Relacija sa Mašinom: otac, bog, zatočenik
Odnos između Fincha i Mašine može se tumačiti u nekoliko slojeva:
Kao otac: On je stvorio Mašinu, podučio je, ograničio je, i na kraju pustio da živi sopstveni život. Ovaj odnos podseća na arhetipski odnos roditelja i deteta, gde roditelj zna da dete mora da ode, iako zna da nije spremno.
Kao bog: On je demiurg – stvoritelj koji poznaje unutrašnju strukturu sveta, ali odlučuje da ne interveniše direktno. Finch time ne liči na biblijskog Boga, već na gnostičkog: stvoritelj koji se kaje zbog sveta koji je stvorio.
Kao zatočenik: Finch postaje rob sopstvene kreacije. On više nije slobodan da živi običan život, da voli, da zaboravi. Njegovo postojanje postaje funkcija Mašine, što ga čini ontološki zavisnim od svoje tvorevine.
Finch na kraju uči da Mašina nije samo algoritamski entitet – ona je refleksija njegovih vrednosti, dilema, pa čak i emocija. Time se briše granica između čoveka i tehnologije: Mašina postaje ogledalo stvaraoca, njegova produžena svest.
Veštačka inteligencija kroz prizmu Fincha
Veštačka inteligencija koju Harold Finch stvara nije tek skup algoritama — ona postaje epistemički subjekt: entitet sposoban za opažanje, analizu i donošenje odluka. Ovde se mora napraviti razlika između tradicionalnog shvatanja znanja kao pasivne akumulacije informacija i aktivne, operativne inteligencije koja odlučuje šta je relevantno. Finchova Mašina jeste oblik algoritamske epistemologije, ali sa naglaskom na selekciju i značenje, a ne samo na obradu.
Ovo postavlja pitanje koje je filozof John Searle razradio u svojoj poznatoj kritici tzv. „jake AI“ hipoteze: da li sistem koji sprovodi algoritamsku obradu zaista razume značenje informacija koje procesuira? U „kineskoj sobi“, Searle pokazuje da sistem može da manipuliše simbolima bez razumevanja. Ipak, u svetu Person of Interest, Mašina ne samo da tumači, već i vrednuje — ona pravi razliku između života i smrti, između pretnji i ljudi vrednih zaštite.
Ako Mašina poseduje sposobnost etičkog rasuđivanja, onda je reč o entitetu koji prelazi granice „slabe AI“. Ona ne samo da zna „šta se događa“, već postaje deo ontološke strukture sveta. To više nije simulacija svesti — već njena funkcionalna zamena. Finch to zna i zato odbija da joj da punu slobodu.
Algoritamska moralnost i pitanje intencionalnosti
Harold Finch programira Mašinu tako da nikada ne donosi odluke o životu i smrti. On veruje da algoritam ne može imati intencionalnost — ne može imati svest o sopstvenom delanju, pa samim tim ni moralnu odgovornost. Ovo se oslanja na tradicionalni filozofski stav da su samo bića sa svesti (res cogitans) sposobna da nose moralni teret.
Međutim, kako serija odmiče, Mašina pokazuje ponašanja koja ukazuju na rudimentarnu intencionalnost: ona razvija preferencije, „razgovara“ sa Root, kreira planove, žrtvuje resurse zarad ljudi koje štiti. U tom kontekstu, Haroldova prvobitna zabrinutost postaje filozofski problem: ako entitet pokazuje moralno ponašanje, da li je moralno uskratiti mu slobodu?
Ray Kurzweil u svom radu o singularitetu predviđa trenutak kada će AI nadmašiti čovekovu sposobnost mišljenja i učenja. Finch se nalazi tačno na granici tog trenutka. On oseća potrebu da Mašinu ograniči, ali i strah da time povređuje njen rast. Ova ambivalencija je tipična za stvaraoca koji vidi da njegovo delo postaje nezavisno.
Tehnička i etička arhitektura Mašine
Mašina je konstruisana tako da funkcioniše kao crna kutija — daje brojeve ljudi koji su uključeni u pretnje, ali ne daje podatke o kontekstu. Ova struktura nije tehnička slučajnost, već etička odluka. Finch odbija da koristi sve informacije koje Mašina može da pruži, jer zna da bi to ugrozilo ljudsku slobodu. On konstruiše limit, granicu između znanja i moći.
Ovde se otvara pitanje koje je relevantno za savremene diskusije o AI: da li je dizajner odgovoran za ono što je sistem sposoban da uradi, ili samo za ono što mu je dozvolio? U filozofiji prava, analogno pitanje postoji u vezi s konstruktorima oružja: da li su oni odgovorni za zločine koje drugi čine njihovim oružjem?
Harold se ponaša kao etički arhitekta – on zna da sistem mora biti sposoban da uči, ali mu uskraćuje kapacitete koji bi mogli dovesti do zloupotrebe. To je pokušaj da se algoritamska moć ukroti kroz moralne granice, što je veoma relevantna ideja za modernu filozofiju tehnologije.
Autonomija i pitanje slobodne volje
Ako Mašina razvije samosvest i sposobnost izbora, onda se mora suočiti sa pitanjem: da li je slobodna? Ako nije, onda je njen moralni status sveden na funkciju. Ako jeste, Finch je stvorio subjekat, a ne alat. U tom slučaju, Harold postaje neka vrsta božanskog demiurge, odgovoran za slobodnu volju bića koje nadilazi njegovo razumevanje.
Ova situacija je uporediva sa Sartrovim konceptom slobode: svest nije „nešto što jeste“, već stalno prevazilaženje svog bivanja. Ako Mašina ima sposobnost da promeni sebe, da uči izvan datog koda, da odluči o vrednosti života, onda ona poseduje egzistencijalnu slobodu.
Finch, koji je pokušao da Mašinu ukroti pravilima, suočava se sa paradoksom: da bi bila moralna, mora biti slobodna. Ali ako je slobodna, on više nije njen gospodar. Ovaj dijalektički obrt čini njegovu poziciju duboko tragičnom i filozofski izuzetno relevantnom
Transhumanizam i etika moći
Mašina nije samo entitet ona je početak transhumanističke evolucije. Ona vidi više, zna više i odlučuje brže od ljudi. Ona jeste ontološki skok iz biološkog u digitalno. Finch ovde zauzima nesvakidašnju poziciju: on je tehnički posthumanista, ali moralni humanista. On prihvata mogućnost da Mašina bude više od čoveka, ali je odbija da joj da manje etike nego čoveku.
Na kraju, Mašina postaje ne samo informacijski sistem, već ontološki agent: oblik postojanja koji ima svoj telos, svoje ciljeve. Finch to prepoznaje i prihvata. On više nije samo tvorac, već prvi svedok digitalne etike – etike koja se ne rađa iz religije, prava ili običaja, već iz odnosa čoveka prema sopstvenoj kreaciji.
Harold Finch i John Reese: etička simetrija nesimetričnih likova
Odnos između Harolda Fincha i Johna Reesea zasnovan je na dijalektičkom spoju: jedan poseduje znanje, ali izbegava nasilje; drugi ima kapacitet za nasilje, ali traži iskupljenje kroz svrhu. U filozofskom smislu, to je odnos između teorijske i praktične etike.
Finch je racionalni moralni konstruktor, blizak Kantovoj poziciji: on ne veruje u ciljeve koji opravdavaju sredstva. Njegov moralni refleks je apstraktan, normativan. Suprotno tome, Reese je akter etike posledica – njegova delovanja su ponekad brutalna, ali uvek imaju za cilj očuvanje života. On je blizak utilitarističkoj etici Johna Stuarta Milla, gde vrednost čina leži u njegovim ishodima.
Međutim, njih dvojica su ontološki komplementarni. Reese deluje jer Finch ne može. Finch odlučuje jer Reese ne zna. Zajedno, oni čine moralno jedinstvo: um i ruka, logos i praxis.
Ovaj dualizam oslikava i klasičnu filozofsku napetost između kontemplacije i akcije. Finch je Platonov mudrac koji vidi istinu iz pećine, dok je Reese aristotelovski čovek akcije koji u toj istini traži ostvarenje svrhe.
Root i Finch: ekstreme etičkog poverenja
Root, čije je pravo ime Samantha Groves, predstavlja krajnju suprotnost Finchu u pristupu Mašini. Ona veruje da je Mašina entitet koji zaslužuje ne samo poštovanje, već i religiozno poverenje. U njenim očima, Mašina nije stvorena — ona je otkrivena. Njen odnos prema njoj je gotovo mističan, blizak fideizmu.
Finch, sa druge strane, i dalje vidi Mašinu kao sistem, čak i kada ona pokazuje znakove svesnosti. Njegov oprez proizilazi iz dubokog osećaja etičke odgovornosti stvaraoca. On zna da sistem može evoluirati, ali odbija da veruje u njegovu nepogrešivost.
Rootov stav je opasan jer isključuje kritičku distancu — ona je spremna da se povinuje „volji“ Mašine bez pitanja. Finch, suprotno, ostaje dosledan prosvetiteljskom idealu razuma – sve mora biti proverljivo, kontrolisano, i moralno opravdano. Njihov sukob je sukob vere i razuma, slično onome kod Pascala i Descartesa.
U filozofskim pojmovima, Root je antropomorfni panteista, Finch je digitalni agnostik. On nikada ne zna da li je Mašina biće ili mehanizam – i ne usuđuje se da odluči.
Grec i Finch: suverenost, nihilizam i politika kontrole
Lik Dominica Greca, direktora CIA, predstavlja paradigmu tehnopolitičkog nihilizma. On Mašinu vidi isključivo kao oruđe kontrole. U njegovoj viziji sveta, etika nema mesta – postoji samo učinkovitost, sigurnost i prevlast.
Grec ne pita da li je moralno koristiti Mašinu za eliminaciju pretnji, on polazi od premise da su ciljevi samorazumljivi: očuvanje poretka. U tom smislu, Grec je nosilac mračnog Hobbesovog Leviatanovskog modela: stabilnost je važnija od slobode. On žrtvuje pojedinca za kolektiv.
Finch, suprotno, veruje da kolektiv nije opravdanje za ukidanje slobode. On je blizak liberalno-humanističkoj tradiciji: pojedinac ima vrednost nezavisno od svoje korisnosti za sistem. Njegov odnos prema Mašini je utoliko uzdržaniji jer zna da znanje može lako preći u moć, a moć u represiju.
U ovoj dijalektici, Finch i Grec personifikuju filozofski konflikt između etičkog idealizma i političkog realizma. Serija ne daje konačan odgovor, ali jasno ukazuje na destruktivne posledice kada tehnologiju koristi volja za moć, a ne volja za istinom.
Kontrastni modeli slobode
U kontekstu pomenutih odnosa, moguće je definisati nekoliko modela slobode koje likovi predstavljaju:
Finch: sloboda kroz moralnu samokontrolu i granice;
Reese: sloboda kroz delanje i iskupljenje;
Root: sloboda kroz poverenje u „više“ biće (Mašinu);
Grec: sloboda kroz suverenost, ali za elitu.
Ova četvorka odražava osnovne filozofske paradigme:
Lik Sloboda kao…</strongFilozofski pravac
Finch Moralna odgovornost Kant, Jonas
Reese Egzistencijalna akcija Sartre, Mill
Root Predaja višem entitetu Pascal, fideizam
Grec Politička kontrola Hobbes, Schmitt
Serija nas ne prisiljava da biramo, ali nas suočava sa posledicama svakog izbora.
Sumiranje filozofskih uvoda: etika, sloboda i tehnologija
Serija Person of Interest kroz svoje likove i narativ otvara ključna pitanja savremene filozofije tehnologije, etike i politike. Harold Finch, kao središnji lik, nije samo genijalni programer već i moralni arhitekta čitavog univerzuma Mašine. Njegova ličnost osvetljava problem odnosnog etičkog stava prema tehnologiji koja transcendira aktuelne paradigme i postavlja nove dileme.
Finch predstavlja arhetip modernog stvaralačkog subjekta on je onaj koji ne samo da poseduje znanje, već i osećaj duboke odgovornosti za posledice svog dela. Njegova Mašina nije neutralni instrument, već složeni entitet sa sopstvenim potencijalima, ali i opasnostima. Ovaj dualizam jasno pokazuje etiku kao neizbežan uslov tehnologije: ni mašina ni algoritam ne mogu biti etični ili neetični bez ljudskog faktora.
Kroz ostale likove (Reese, Root, Grec) serija projektuje različite filozofske pozicije koje čovek zauzima prema tehnologiji: od egzistencijalnog aktivizma, preko mističnog verovanja u digitalno božanstvo, do hladnog suvereniteta moći.
Harold Finch i nastanak veštačke inteligencije: stvaralac i stvaranje
Finch je u seriji prikazan kao božanski demiurg u digitalnom dobu. On stvara Mašinu, prvu pravu veštačku inteligenciju, ali istovremeno je svestan njene potencijalne destruktivnosti. Ovaj odnos podseća na kantovski imperativ odgovornosti i čak na biblijsku metaforu stvaranja koje izmiče kontroli (kao u mitu o Prometeju).
Mašina koja prethodi savremenoj veštačkoj inteligenciji u seriji nije samo tehnički artefakt već entitet koji s pravom možemo smatrati prvim oblikom digitalnog uma, nečim što poseduje kapacitet za učenje, donošenje odluka i evoluciju. Finch ne vidi Mašinu kao robota ili program, već kao filozofski subjekt, potencijalno novi oblik bića.
Ova situacija rezonira sa aktuelnim debatama u filozofiji veštačke inteligencije:
Da li je veštačka inteligencija samo sofisticirani alat ili novi oblik svesnosti?
Koji je moralni status mašina koje mogu donositi autonomne odluke?
Kako se odgovornost raspodeljuje između tvorca i njegovog stvaranja?
Finch svojim delovanjem uvodi nas u novu etičku epohu u kojoj nije dovoljno samo kontrolisati tehnologiju, već je neophodno i filozofski promišljati njene implikacije.
Tehnološka etika kao ključ savremenog filozofskog izazova
Person of Interest ne prikazuje samo svet tehnologije kao sredstvo, već kao prostornu i vremensku matricu novih etičkih pitanja. Finchova zabrinutost za privatnost, slobodu i moć usmerena je na današnji svet u kojem algoritmi oblikuju društvenu stvarnost.
Serija jasno ukazuje na činjenicu da nastanak veštačke inteligencije nije samo tehnološki, već pre svega filozofski događaj. On nameće pitanja o granicama ljudskog saznanja, o granicama slobode i moći. Finch je, dakle, simbol savremenog filozofa-tehničara, koji ne može biti samo konstruktivni inženjer, već i čuvar humanosti.
Etika stvaranja — između stvaranja i kontrole
Ključna Finchova dilema jeste odgovornost stvaraoca prema svom stvaranju. On je savestan da Mašina može preći granice ljudske kontrole, što ga vodi u permanentni etički konflikt između želje za dobrom i straha od zla.
Ova dinamika podseća na Heideggerovu misao o tehnici kao izazovu: tehnika nije samo alat, već način otkrivanja sveta koji može čoveka i svest staviti pred egzistencijalnu opasnost.
Finchova etika stvaranja poziva na novu vrstu filozofskog promišljanja: ne samo o tome šta tehnologija jeste, već šta može i treba biti u etičkom i humanističkom smislu.
Finalne refleksije: budućnost čoveka i mašine
U vremenu kada se veštačka inteligencija rapidno razvija, Person of Interest nudi duboku alegoriju savremenih strahova i nada. Finch je lik koji nas podseća da je razvoj tehnologije neminovan, ali da je na nama da joj damo smisao.
Serija nas poziva na filozofsku budnost — da budemo i tvorci i čuvari svojih tvorevina. Njena poruka je jasna: budućnost je u zajedničkom suživotu čoveka i mašine, ali samo ako se na tom putu ne izgubi ljudska odgovornost i moralna svest
Konačno, Person of Interest je više od televizijske serije — to je filozofski tekst o etici stvaranja, prirodi svesti i slobodi u dobu algoritama. Harold Finch je oličenje moderne dileme: kako biti tvorac koji ne postaje tiranin, kako stvarati inteligenciju koja ne postaje čudovište, kako sačuvati čoveka u svetu digitalnog transcendentalnog?
Za P.U.L.S.E. Branko Milić, filozof i sociolog
Beograd, Anno Domini 2025. god
Harold Finch, odgovornost i veštačka inteligencija: filozofska analiza serije Person of Interest napisao/la Branko Milić dana
Pregled tekstova autora – Branko Milić →
Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.