Haruki Murakami, Južno od granice, zapadno od sunca ili: biće i ništavilo

Kao svako umetničko delo, Murakamijev poznati roman može da se čita na više nivoa, ili tumači iz više uglova. Na prvi pogled, radi se o lagano ispričanoj priči o srednjovečnom muškarcu, relativno uspešnom u svakom pogledu (posao, porodica, emotivni odnosi…) koji negde u vreme „krize srednjih godina“ otpočinje retrospektivnu pripovest o svojim emotivnim vezama sa nekoliko devojaka i žena koje su obeležile njegov život – od školskih dana pa do bračnog doba. Sa Šimamoto bio je blizak u nižim razredima osnovne škole (do 12 godina), sa Izumi se ozbiljnije zabavljao u srednjoj školi, a sa Jukiko se oženio i dobio decu. Naravno, u međuvremenu je Hađim (glavni lik) imao još nekoliko površnijih emotivnih ili erotskih veza, koje nisu zavredile da se na njih ozbiljnije osvrne.

„Pripadali smo generaciji kasnih šesdesetih i ranih sedamdesetih godina koja je, htela ne htela, bila deo razdoblja žestokih studentskih nemira. Glasno smo rekli ne principima kasnog kapitalizma koji je progutao i ono malo posleratnih ideala…A eto, moj današnji svet stvoren je na principima kasnog kapitalizma“.

Iako je Hađim u supštini prilično obična osoba – poslovni čovek iz srednje klase, vlasnik dva bara, otac dve kćeri, pristojan muž koji voli i poštuje svoju suprugu itd – prateći njegovu priču mogli bismo mu pripisati i neke osobine koje nisu nužno svojstvo svakog prolaznika: on ima jednu vrstu izražene „tankoćutnosti“, osetljivosti i misaonosti čoveka koji, osim što jednostavno živi i „pliva“ od jedne do druge životne situacije, istovremeno pokušava da dublje razume suštinu i posledice veza koje je imao sa svojim devojkama ili životnih situacija kroz koje je prolazio…

Okosnica Hađimove priče (odnosno drugi nivo gledanja) je njegova dramatična i misteriozna ljubavna avantura sa Šimamoto, devojkom sa kojom je bio jako blizak i od koje se rastao se dečačkom dobu, da bi se ona pomalo niotkuda pojavila u njegovim kasnim tridesetim – u ono vreme kada čovek „podvlači crtu“ i počinje da vaga svoje životne (ne)uspehe postavljajući samome sebi pitanja na koja teško može da odgovori: o smislu onoga što je prošao ili svrsi i ciljevima prema kojim ide u onome što se naziva život.

Murakami ima talenat sličan onome koje nalazimo u delima Milana Kundere da iz naizgled jednostavnih i lagano ispričanih priča o vezama muškaraca i žena razmatra neka najozbiljnija pitanja stvarnosti i života. Eros i tantos se suptilno prepliću u tom pripovedanju u kojem naizgled nema ništa od velike drame: škola i odrastanje, devojke, formiranje porodice, deca koja rastu, posao…Nevidljivi odraz, senka i zarasli ožiljci prohujalog života – rane u duši koje se ponekad neočekivano otvore, kao u naletu bure… U jednom momentu u kome se priča ubrzava upadamo u dramu: Hađim se nalazi pred odlukom po principu sve ili ništa – izbor između sivila svakodnevnice i velike ljubavne priče kakva se dešava možda samo jednom u životu…

Kao na kolor vodenim scenama japanskih slikara, Murakami prikazuje svet iza čijih hiljadu zastora samo na momente i izuzetno naziru misterija i magija one dublje, metafizičke stvarnosti. Život je misterija, rekao bi Murakami, neizvesna kao ono što se možda dešava „južno od granice“ (puznata pesma N.K. Kola) ali često i lomna i tragična, poput čudnog ludila – „histerije“ koja obara sibirske seljake koji propadaju tražeći ono što možda leži „zapadno od sunca“.

Svakome od nas ta čarolija sveta i života posebno se pokazuje u vanrednim situacijama kao što su stanja velike ljubavi. Okosnica sveta se tada pomera, svet menja boje, stvarnost poprima neke drugačije oblike a realnost bar privremeno više nije ono u čemu smo se nalazili. „Sve što ima oblik jednog dana će biti izbrisano. Ali neka osećanja ostaju u nama zauvek“, kaže Hadži lebdeći u svojoj priči između ljubavi i smrti, između banalnosti i skrivne tajne sveta, od koje nas najčešće razdvaja udaljeni horizont koji nosi naziv smrt.

„Nisam mogao znati da ću jednog dana možda povrediti nekoga tako duboko da neće moći da se oporavi. Da čovek može da povredi drugoga svojim pukim postojanjem“.

Na trećem nivou priče, radi se o pitanju o krarakteru onoga što nazivam „doživljaj“, ili „realnost“.

„Pošto su naša sećanja i osećaji toliko nesigurni i jednostrani, postoji stvarnost koja potvrđuje da je neko događaj stvaran. Često je nemoguće razlučiti u kojoj meri činjenice koje priznajemo kao takve, stvarno to i jesu, a u kojoj meri njih smao subjektivno doživljavamo kao činjenice. I zato, da bismo stvarnost prepoznali kao takvu, da bismo je realtivizovali, potrebna nam je još jedna – bliska stvarnost. … Ali odjednom se taj lanac prekine, a mi se nađemo u čudu da li je prava stvarnost sa one strane prekinutog lanca, ili sa ove?“

Murakamijev roman je, osim u samom naslovu, pun osvrta na muziku, uglavnom na onu zapadnu (iako je u pitanju priča iz Japana) – posebno na klasiku i na džez ili pop, što predstavlja posebnu zanimljivost kod ovog popularnog pisca i večitog kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.

„Pod prstima sam osećao njeno biće. Ali niko ne zna dokle će ono postojati na ovom svetu. Sve što ima oblik može nestati za tren. I sama Jukiko, i ova soba. I ovaj zid, i ova tavanica, i ovaj prozor – sve može iščeznuti dok se okreneš…“

Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Haruki Murakami, Južno od granice, Književnost, zapadno od sunca

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.