Heder Moris, Tetovažer iz Aušvica

Heder Moris, Tetovažer iz Aušvica

Ko spasi jedan život, kao da je spasao ceo svet.

Tetovažer iz Aušvica je roman zasnovan na istinitoj priči o Laliju Sokolovu, slovačkom Jevrejinu koji je u Aušvic dospeo 23. aprila 1942. godine. Heder Moris (Heather Morris), autorka romana, dospela je do njega mnogo godina kasnije: „Decembra 2003. pila sam kafu sa prijateljem i čula za čoveka iz Melburna kome je žena nedavno preminula, a čija bi priča možda bila vredna dobre pripovesti.“ Sam Lali je želeo da podeli svoju priču sa nekim piscem koji nije Jevrejin, jer je smatrao da će tako priča biti objektivnija. Heder Moris je posećivala Lalija nekoliko puta nedeljno sve do njegove smrti 2006. godine.

“Tetovažer” je prvenstveno je napisan kao scenario za film, ali lokalna filmska kompanija nije odabrala taj projekat. Na kraju, autorka je odlučila da priču preoblikuje u roman, koji je ubrzo privukao pažnju lokalne izdavačke kuće. Objavljen je 2018. godine.

„Kao pripovedaču Lalijeve priče, za mene je postalo važno da identifikujem da li su sećanja i istorija ponekad usklađeni, a ponekad se razilaze, da ne predstavim lekciju iz istorije, a takvih je mnogo, već jedinstvenu lekciju iz ljudskosti. Lalijeva sećanja su u celini bila izuzetno jasna i precizna. Poklapala su se s mojim istraživanjem o ličnostima, datumima i mestima. Je li to bila uteha? Upoznavanje s osobom za koju su te strašne činjenice bile proživljena stvarnost učinilo je da te činjenice budu još strašnije. Za ovog divnog starog čoveka nije bilo razilaženja između sećanja i istorije – bili su savršeno usklađeni.“

Kada je došao u Aušvic, Lali je imao dvadeset četiri godine. Ubrzo po dolasku u logor, Lali je dobio “posao”: postao je tetovažer, dakle posao mu je bio da brojevima obeleži nove zatvorenike koji su stizali u logor. Lali je mrzeo taj posao, koji je posmatrao kao skrnavljenje nedužnih ljudi. To se vidi na samom početku, iz Lalijevog razgovora sa Pepanom, tetovažerom koji je njemu spasao život i ponudio mu da mu postane „asistent“:

„Hoćeš da tetoviram druge ljude?“

„I to mora da radi neko.“

„Mislim da ne bih mogao. Na nekome ostaviti ožiljak, povrediti nekoga – to boli, znaš.“
Pepan povuče rukav i otkrije sopstveni broj. „Boli kao sam đavo. Ako ti ne prihvatiš posao, prihvatiće neko ko nema toliko duše kao ti i ljude će boleti još više.“

Ipak, imao je jaku želju da preživi, a pokazalo se da će mu upravo taj posao tetovažera pomoći ne samo da preživi, već i da će mu omogućiti i izvesne povlastice: mogao je slobodnije da se kreće po logoru i čak je dobijao dodatne obroke. Te povlastice je koristio kako bi pomogao drugim zatvorenicima, a od lokalnih radnika koje je upoznao i sa kojima se sprijateljio je nabavljao i meso, čokoladu, pa čak i lekove. Namirnice je delio sa ostalim logorašima, još jednog čoveka je uzeo za “asistenta” – te ga tako spasao teškog rada, a verovatno je mnogo zatvorenika preživelo upravo zahvaljujući lekovima koje je Lali uspeo da nabavi.

Koliko god čudno to zvučalo, Tetovažer iz Aušvica sadrži i jednu lepu i nesvakidašnju ljubavnu priču. Kada je pred Lalija došla Gita, devojka kojoj je “tetovaža” izbledela, te je morao da je uradi iznova, on je bio očaran njenim očima: „Oči joj, međutim, poigravaju pred njim. Zagledan u njih, srce mu, čini se, istovremeno zastaje i počinje da kuca prvi put, tuče, bezmalo preti da će mu iskočiti iz grudi.“ Bila je to ljubav na prvi pogled, te Lali odlučuje ne samo da će preživeti, već da će se pobrinuti da i Gita preživi i da jednog dana živi slobodno.

Premda se Lali brinuo kakav će utisak na čitaoce ostaviti njegova i Gitina priča – uloga koju je imao u logoru ga je progonila čitvog života, te je smatrao da bi ga mogli videti kao saradnika nacista – Tetovažer iz Aušvica je priča o čoveku koji u najtežim trenucima ipak nije izgubio ljudskost.

Kada je pitao Pepana zašto je baš njega odabrao, on je odgovorio: „Video sam kako poluizgladneli mladić rizikuje život da bi te spasao. Zaključio sam da si sigurno neko koga vredi spasiti.“ Na nekoliko mesta se pominje – može se reći i da je svojevrstan moto ovog romana – ona čuvena rečenica da ko spasi jedan život, kao da je spasao ceo svet. Čini se da je Lalijev život bio vredan spasavanja, a iako koliko god da se trudio Lali nije uspeo da spasi sve prijatelje koje je stekao u logoru, uspeo je da spase mnoge – verovatno je nekima taj jedan obrok ili lek koji je uspeo da nabavi napravio razliku između života i smrti.

Još jedna stvar je bitna kada su Lali i Gita u pitanju: iako su smatrali da su im godine provedene u logoru ukradene (u jednom delu Lali kaže: “Tri godine. Uzeli ste mi tri godine života. Nećete više dobiti ni dan.”), nisu postali ogrčeni i ljuti posle tog iskustva. Njihov sin, koji je napisao i pogovor za ovu knjigu, rekao je: “Od svega najviše pamtim toplinu doma, mesto uvek ispunjeno ljubavlju, osmesima, naklonošću, hranom i očevim suvim humorom. Zaista je zadivljujuće odrastati tako i uvek ću biti zahvalan svojim roditeljima što su mi pokazali takav način života.”

Mnogi čitaoci kažu kako su tokom čitanja ove knjige sebi postavili ona neizostavna pitanja – kako bih ja postupio, da li bih uspeo da preživim u tim uslovima, šta bi me motivisalo da preživim… I ono koje je možda najteže – da li bih ja sačuvao ljudskost u toj situaciji? Koliko toga čovek zapravo može da izdrži? Pa ipak, koliko god da čitaoca kopka kako bi postupio i da li bi preživeo, nadam se da nijedan od njih nikada neće biti u prilici da sazna.

„Tetovažer iz Aušvica je priča o dvoje običnih ljudi koji su živeli u neobičnom vremenu, lišeni ne samo slobode već i dostojanstva, imena i identiteta, i to je Lalijeva priča o onome što su morali da urade da bi preživeli. Lali je svoj život preživeo rukovodeći se motom: Ako se ujutru probudiš, to je dobar dan. Na jutro njegove sahrane probudila sam se znajući da to za mene nije dobar dan, ali da bi za njega bio. Sada je bio sa Gitom.“