Hegel – Savremena razmatranja dijalektičke metode Pulse Magazin

Hegel – Savremena razmatranja dijalektičke metode u filozofiji objektivnog duha i na svetlu duha dvadeset prvog stoleća: „Sve što je javno tajno je i sve što je tajno javno je.“

Ovaj rad ima za cilj da prevashodno analitičkim pristupom, ali i sintezom stavova iz Hegelovog dela „Osnovne crte filozofije prava“ i upoređivanjem sa dosadašnjim tumačenjima Hegelove dijalektičke metode, koju smo mi posmatrali iz perspektive filozofije objektivnog duha dođe kasnijom sintetičkom analizom do našeg stajališta.

S obzirom na mislioce koji su usledili nakon Hegela i na današnji duh vremena namera je da postavimo neka naša tvrđenja koja su u saglasju sa Hegelom, ali i da jasno stavimo do znanja koja to nisu uvodeći neke sopstvene termine.

Uvod – (Ne)mogućnost analitičkog pristupa Hegelu

Prošlost i istorija dijalektike u diskursu zapadne filozofije, ali i celokupne civilizacije je vremenski starija nego prošlost logike kao analitike. Problemi pojmova razlike, suprotnosti i protivrečnosti bili su obrazujući za antičku filozofiju. Obnavljanje dijalektike u nemačkoj klasičnoj filozofiji došlo je kao svest o granicama novovekovne „metafizike razuma“.

Fihte otklanja Kantovo i tradicionalno razdvajanje analitike i dijalektike smatrajući da su analitičko i sintetičko postupanje ljudske svesti uzajamno uslovljeni i čine jedno. Kod Fihtea dijalektika postaje osnov mišljenja, a svojim „troskokom“ teze, antiteze i sinteze postaje metoda filozofije.

Šelingova dijalektika koja je kako Hegel kaže „kao noć u kojoj su sve krave crne“ jeste filozofija identiteta koja realnu dijalektiku čini objektivnim ontološkim principom. Tek sa Hegelom i donekle Marksom središte suštinskog interesa filozofije postaje dijalektika.[1]

Kako je to u savremenoj filozofiji nećemo odmah izložiti, nego ćemo analitičkom metodom pokušati da sintetizujemo naše viđenje Hegelovog poimanja dijalektike u okviru filozofije objektivnog duha, a zatim sintetičkom analizom nastojati da dođemo od onoga:

Što je umno to je zbiljsko, a što je zbiljsko to je umno[2] do toga da sve što je tajno javno je i sve što je javno tajno je koji je naš stav o dosadašnjem ishodištu savremenog doba kao savremene filozofije i u daljem nastavku rada ćemo boldovanim označavati naše stavove i prikaze.

Put kojim ćemo se kretati jeste upravo put o kojem i govorimo, ali prevashodno analizom Hegelovog jezika, jer kao što Bloh koji je preveo „Osnovne crte filozofije prava“ kaže Hegelov je jezik njemu i njegovoj stvari gotovo svagdje potreban, pa tako i čitaocu koji želi da upozna najduže putovanje što do sada opstoji.[3]

Dakle prvi deo rada posvetićemo problematizaciji, odnosno u nekom smislu jezičkoj analizi nekih izdvojenih stavova iz „Osnovnih crta filozofije prava“ za koje smatramo da na dobar način očitavaju kako „snagu dijalektičkog mišljenja“, tako i njenu napetost, jer je suštinski veoma postupna i veoma posredovana.

Analiziraćemo ih shodno današnjem duhu vremena i mnenja koja trenutno vladaju, odnosno predrasuda na kojima sve počiva, pa i naučna znanja pogotovo u sferi etike kao filozofske discipline, odnosno jednog područja „nauke o moralu“, a za prvi pojam smo odabrali „telo“:

Tijelo,ukoliko je ono neposredan opstanak, nije primjereno duhu; da bi bilo njegov voljni organ i nadahnuto sredstvo, mora ga on tek posjedovati (§ 57). – No za druge ja sam bitno nešto slobodno u svom tijelu kako ga neposredno imam.[4]

Hegel ovde osvešćuje pojam „tela“ kao ljudskog tela i stanja početne neposrednosti koji će u kasnijim marksističkim, ali i psihološkim interpretacijama biti stavljeno u središte stvari.

Mi smatramo da je uvođenjem psihološkog pojma „ega“ otvoren novi put pristupa ovom pojmu tela. Ego kao „umetnuti pojam“ mi možemo postaviti kao mentalnu snagu da se zaštiti telo.

Opstanak je kao određeni bitak bitno bitak za drugo (vidi gore bilj. uz § 48); vlasništvo, s obzirom da je ono opstanak kao spoljašnja stvar, jest za druge spoljašnjosti i u njihovoj vezi nužnost i slučajnost. No kao opstanak volje ono je, kao za drugo, samo za volju jedne druge osobe. Taj je odnos volje prema volji vlastito i istinsko tlo na kojemu sloboda opstoji.[5]

Pojam vlasništva je takođe veoma bitan, jer se i on umeće i pravi razliku spram vlastitog koje je samo u domenu slobode, dok je vlasništvo naizgled spoljašnja stvar. Ako se vlasništvo posmatra u odnosu sa onim što je nasleđe može biti i duhovno kao „kulturni legat“ odnosno nasleđe duha nekog naroda npr. koji je plod volje prema volji koja je ona sloboda „po sebi i za sebe“.

Kao što pojedinac nije zbiljska osoba bez relacije prema drugim osobama, isto tako ni država nije zbiljska individua bez odnosa prema drugim državama.

U ovom citatu se jasno očituje spekulativnost Hegelovog mišljena koji smatra da država mora moći da se udruži sa drugim državama i na jednom verovatno višem nivou, što se naravno kasnije u toku istorije kao ostvarenja duha i desilo na primerima lige naroda i kasnije ujedinjenih nacija.

Države nisu privatne osobe nego potpuno samostalni totaliteti po sebi, pa se tako njihov odnos postavlja drugačije nego puko moralni i privatnopravni. Često se države žele imati privatno pravno i moralno, ali kod privatnih osoba položaj je takav da one iznad sebe imaju sud koji realizira ono što je prvo po sebi.[6]

U ovom citatu izvučenom iz dodatka Hegel tematizuje odnos države kao samostalnog totaliteta („po sebi“) u kojem Hegel postavlja „želju države“ da ima „privatno pravno i moralno“, a u stvari nemaju ništa iza (a ne iznad) sebe pa se postavlja pitanje, da li je to baš tako i u njegovo doba bilo i koliko država suštinski nema ono što je transcendira iako formalno nema, odnosno ne bi trebalo da ima.

Narod kao država je duh u svojoj supstancijalnoj umnosti i neposrednoj zbiljnosti, stoga apsolutna moć na zemlji; neka je država, dakle, spram druge u suverenoj samostalnosti.[7]

Hegel ovde postavlja „Narod“ kao „državu“ koji jesu „duh“ kao apsolutnu moć na zemlji i samim tim omogućava još jedan „umetnuti“ pojam, a to je nacija koji je takođe i u kasnijim interpretacijama zaživeo kao ne samo veoma važan, nego i odlučujući pojam za sferu praktičkog. Ovde možemo jasno videti koliko je pojam „lukavstva uma“[8] važan za Hegelovu filozofiju, jer omogućava proizvođenje i novih pojmova koji se „umeću“ između već postojećih.

Legitimitet jedne države i pobliže njene kneževske vlasti, ukoliko je država okrenuta prema vani, s jedne je strane odnos koji se odnosi sasvim prema unutra (jedna država ne treba da se miješa u unutrašnje poslove druge države) – a s druge strane, mora se on isto tako bitno upotpuniti priznavanjem drugih država. No to priznanje zahtijeva garanciju da država također treba da priznaje druge koje nju treba da priznaju, tj. da će ih poštivati u njihovoj samostalnosti, a utoliko njima ne može biti ravnodušno što se zbiva u njenoj unutrašnjosti.

Čak se postavlja pitanje, npr. kod nomadskog naroda, uopće kod takvoga koji stoji na nižem stupnju kulture, ukoliko se on može smatrati državom. Religiozno gledište (nekad kod židovskog naroda, muhamedanskih naroda) može sadržavati još jedno dublje suprotstavljanje, što ne dopušta opći identitet koji pripada priznavanju.[9]

Ovde je jasno da država za Hegela mora biti „najviši totalitet“ kada je filozofija objektivnog duha u pitanju i tu se misao „prenateže“ kao i u tome da je nomadska kultura na „nižem stupnju“ iako je možda mnogo sadržajnija u duhu, njena forma je samo neuhvatljiva, odnosno Hegelove hijerarhizacije su ponekad u mnogome na neki način „usiljene“ i nedovoljno „slobodne“ kako bi se pokazala sama stvar, ali naravno krivac toga je prostorno-vremenski kontekst u kome je on hteo da izloži samu stvar i naravno uspeo zahvaljujući metodi, ali samo iz perspektive našeg „duha vremena“ nije bio dovoljno analitičan u tome.

Spekulativno-dijalektička metoda u filozofiji objektivnog duha

Ova analiza dakle može nam pokazati nemogućnost ovakvog izlaganja spekulativno-dijalektičke metode. Analize mogu poslužiti samo kao nabačaj, jer nacrt kako Hegel zove ovo njegovo delo se razlikuje od najobičnijih prikaza po svojoj vrhunskoj temeljnosti, ali prvenstveno po metodi koja vodi ceo proces spekulacije, koja se razlikuje od drugih načina spoznaje. Hegel smatra da ono što jeste i ono što treba da bude kao zakon prirode i zakon trebanja, mogu ali i ne moraju, ne trebaju i nisu u sukobu i da je filozofsko istraživanje stvar procesa spoznavanja same stvari u njenom toku.

Kod Hegela filozofska metoda ideja dokučuje filozofsku ideju, a metoda i i ideja su dva stanovišta koja treba ujediniti u jedinstvenu filozofsku perspektivu. Dijalektika je kod Hegela jedna od formi logičkog, ali i bitni element filozofske metode. Ne znači to da Hegel postavlja dva određenja dijalektike. Ono logičko i ono metodsko filozofije kao metodologičko su jedno isto.

U svojim delima on na različite načine izlaže kako se to dijalektika pojavljuje kao apstraktno-razumska, negativno-umska, odnosno dijalektička i treća spekulativna, odnosno pozitivno umska metoda i princip filozofije, a time i naučnog saznanja.[10]

U njena tri „metaforično“ predstavljeno „koraka“: „teze“, „antiteze“ i „sinteze“ koje su istovremeno i tri strane istog elementa ono dijalektičko jeste „moć negativiteta“ koja je prirodna kako mišljenju tako i stvarnosti i očitava se u filozofiji.

Dakle, dijalektika kao metoda nam se pokazuje kao nešto što treba zahvatiti pojmom, a što je skoro i nemoguće ako on nije neki totalitet u svim svojim određenjima. Dijalektiku ako hoćemo analitički odnosno shematski da prikažemo na nivou njenog puta ona jeste „trodimenzionalni momenat“, gde u smislu čoveka apsolutni duh ispostavlja slobodu kao onu „četvrtu dimenziju“, koja i jeste na neki način vremenska, jer se može odrediti samo spram „duha vremena“ u kojem se pokazuje.

Dakle, filozofska metoda jeste jedinstvo života svesti i stvari i time ona nije ni teorijska ni praktička, jer nema dominacije teorije nad praksom, ali ni obrnuto, već je na snazi izvesni „principat“ rečeno u diskursu rimske politike odnosno kulture i civilizacije.

Hegel smatra da se čovek u „društvu“ kao objektivnom duhu određuje spram pet svojih društvenih pozicija. Kao privatna osoba, zatim član porodice (primarne i sekundarne), kao ekonomsko lice, odnosno pripadnik građanskog društva koji u njemu u „sukobu“ sa ostalima ostvaruje svoje interese, kao pravno lice i pripadnik države, međutim u svemu tome on oslobađa svoju slobodu u okvirima objektivnog duha na način prisustva stalnog kretanja i transformacije kroz svih ovih pet pozicija.

Kao što je kod Aristotela odnos ethosa i eethosa kružan i ključan za etiku, tako je i kod Hegela i u nemačkoj klasičnoj filozofiji, običajnost pojam koji obuhvata celokupnu regiju „delatne zbiljnosti“ čoveka i veoma bitan pojam u Hegelovoj filozofiji „objektivnog duha“ i zato se etika naziva etikom, odnosno filozofijom morala.

Međutim, ona se ona pokazuje nemogućom kod Hegela, jer je etika moguća samo u odnosu na druge regije čovekove prakse („praktički kvadrat“ – politika, ekonomija, pravo i etika) koje u dvadeset prvom stoleću u znatnome nadvisuju kako Aristotelovo, tako i Hegelovo poimanje „praksisa“ odnosno „objektivnog duha“, jer se ona u mnogome povezuje sa onim tehničkim i puko racionalnim koje nadvisuje samo filozofsko poimanje prakse.

Vratimo se na tumačenja Hegela u smislu delanja: Najviše pravo postaje najveća nepravda kada apstraktno pravo bude dovedeno do svoje najviše mogućnosti i zatim prelazi u nepravo, dok u običajnosnosti važi da oholost kao uzdizanje prethodi padu.[11]

Problem prirodnih i ljudskih zakona Hegel ovde dodatno tematizuje u smislu toga da se o ljudske zakone možemo, ali ne trebamo ogrešiti, jer oni potiču, odnosno postavljaju se od samog čoveka.

U praksi se često ispostavlja da je to mnogo teže, dok je nužno da u odnosu na zakone prirodne grešimo, jer je ne poznajemo dovoljno i pitanje oćemo li je ikada spoznati, jer smo samo jedan njen deo.

Oholost možemo tumačiti i iz perspektive toga da je „snaga volje“ kao preduslov za „umsku snagu“ koliko god bila na početku rudimentarna, ona izvorna „sila“ u čoveku kao snaga da se duh uzdigne iz početne pogurenosti i postane čovekom, odnosno homo sapiensom, a kasnije sve raz-umnijim i raz-umnijim bićem.

Volja je dakle po Hegelu središte čovekovog razvijanja, jer se čovek kao animalno, duševno biće, ondnosno ljudska „duša“ u mogućnosti da razvija i telesno i duhovno ujedno, pod vodiljom sveta i svesti kao jedinstvene filozofske ideje. I sam univerzum i čitava „istovremena zbiljnost“ se isto ovako razvijaju u ono konkretno.

„Duša filozofije“ je upravo dijalektička metoda koja „svakim danom“ odnosno svakom svetlosnom godinom, ako ćemo kosmološki posmatrati stvari napreduje u smislu celokupnog univerzuma kao „celovite istine“ ili se uvek može posmatrati kao večna sadašnjost.

Samim tim i nauka napreduje na način dijalektike koja se može posmatrati i uzročno-posledično kao nužnost, međutim Hegel smatra da su i nužnost i sloboda na „istom putu“, odnosno da priroda sama sebi nije smisao već da u odnosu na „svet logike“ koji je „kostur bića“ ona jeste ono drugo koje ispostavlja ono treće što je po sebi i za sebe duh i sva tri dela njegovog sistema zajedno čine apsolutni duh koji se konstantno ovaploćuje. Dakle, on je ta „stvaralačka moć“ koja ima težnju da se razvije i ponovo vrati u sebe.

Evolucija duha je prisutna u svakom njegovom ispoljenju i time se pokazuje da život ima neki „viši“ smisao, bez obzira da li je on jedini život u poznato-naučnom univerzumu ili nije, jer sam univerzum jeste život na način dijalektike koja „ispostavlja“ apsolutni duh.

Hegel kaže da postajati znači biti za drugo! Postajati znači u sebi moći proizvoditi razliku prema sebi.[12]

Dakle sve se određuje spram drugog, a „obična relativistika“ koja je danas dominantno prisutna u naučnosti i koja se temelji na fizici kao paradigmi naučnog mišljenja i znanja samo prikazuje, a ponekad samo „ocrtava“ te razlike, ali ne ulazi u njihovu suštinu kao jedinstvenu, jer je na neki način suštinski veoma „racionalno gorda“ i antropocentrična, te ima nagon da zaštiti sebe svojom „mentalnom snagom“ nebili zaštitila to telesno opstajanje, koje puki analitički razum nosi sa sobom kao fundamentalnu ideju.

Sa druge strane hegelijanski odnosno idealistički shvaćena umnost ispostavlja lepo, dobro i istinito kao ideale za koje se „čovek kao duh“ bori, a krajnji njegov cilj „sa čovekom“ jeste njegova sloboda u njegovoj, odnosno našoj istoriji.

Ništa nije jednako samom sebi, ali se svaki pojam, kao i čovek „trudi“ da u sebi zadrži celinu, ali ta celina je samo prividna, međutim uvek pogađa istinu, odnosno neki njen deo, kao što i informacije kao obrađeni podaci (činjenice) pogađaju neki deo „istine“.

U današnjem svetu istina je često „otrcan“ pojam, jer postoji nerazumevanje toga da su i „istinito“ i „lažno“ u izvesnom smislu istina i da se uvek pokažu, ako ne u svetu, onda svakako u svesti, mada se suštinski pokažu obostrano.

Čovek koji se vodi dijalektikom ispostavlja sebe na kraju svog života kao rezultat svoga bivstvovanja i postojanja postavljajući sebe kao slobodnu ličnost, jer Hegelova filozofija i jeste filozofija slobodne ličnosti[13] i ličnost je svojstvo samo inteligentnih aktera koji su sposobni za zakon, sreću i ptanju.[14]

Ovime dolazimo do toga da je idealizam kao spekulativno-dijalektički moguć samo sa čovekom, odnosno njegovom slobodom kao njegovom ličnošću. Od ličnosti se zahteva da bude celovita, a ne samo osoba (persona) lice, kao razdeljena individua koja u liberalizmu, odnosno kapitalizmu kao dominantnom političkom sistemu današnjice nameće vrednosti slobode, kao slobode novca ili slobode „dnevnog vremena“ ili zauzetosti „obavezama“.

Dominantni akcenat više nije na otkrivanju i biranju sebe i svog životnog puta i cilja, nego na stvaranju sebe kao onog koji se pozicionira u društvu u odnosu takozvane „elite“ i „mase“, a elita su oni koji imaju novac i znanje kao informacije odnosno moć.

Tehnika i kapital kao nadvisivanje „praktičkog kvadrata“

Vrlo je upitno da li onaj ko poznaje tehniku ima moć i verovatno je odgovor ne. Ali onaj ko ume tehniku i njome zna da „upravlja“ na bilo koji način on uglavnom poseduje „moć“.

To se ostvaruje kroz kapital što možemo videti na primeru Elona Maska, čija je poslednja izjava da „može da kupi“ društvenu mrežu „Fejsbuk“.

Dakle „mogu da te kupim“ u smislu utilitarističkog poimanja zbiljnosti jeste dovoljna da se neko postavi nad nekim i u praktičkom smislu, koji nikako ono moralno ne dovodi u pitanje. Moralno je određeno onim političkim, a to šta umeš da stvoriš i to pro-daš u smislu profesionalnog davanja nekome nečega, što on misli da mu treba ili je zaista egzistencijalna potreba, jeste ključno za egzistenciju koja se postavlja kao apsolutno dominantna i ostvarivanje svoje razne možemo reći ponekad i izopačene pozicije odnosno intencije kao „moći“ u njoj.

Kao što marksistički rečeno rad oslobađa, tako i zarobljava kulturu jednog čoveka da bude ono što on misli da hoće i što treba da bude, jer da bi bio to što misli da „hoće“ mora da ima kapital koji se posmatrajući Hegelov odnos „gospodara“ i „roba“ može pokazati u tome da on robuje kapitalu koji ima, jer mu je najčešće glavna namera da ga ima još više i da bude još moćniji i time verovatno zapamćen u „svetskoj istoriji“.

Dakle moć se ostvaruje u smislu popularnosti i kapitala, sve ostalo je manje važno, pa je time ono Hobsovsko o čoveku i vuku došlo do granica napetosti u kojem se pitanje: „šta je svrha?“ zanemareno u potpunosti, već je nadmetanje apsolutni prioritet i to ne nadmetanje sa samim sobom u svrhu ostvarenja onoga što verovatno „hoću i treba da budem“, a to je (blažen) čovek, nego sa time da moram moći biti brži i „bolji“ od drugog, jer drugi „nije bitan“:

Da bih mogao da budem ono što „moram biti“ sada, ovde i odmah. Preplitanje moralnog, ekonomskog, pravnog i političkog izgubilo je smisao, jer je ključno fukoovski rečeno „nadziranje“ i nad čime ili nad kime imamo nadzor toliko smo i „moćni“, a da li imamo nadzor nad samim sobom je u drugom planu.

Odnosno svet se ponovo ispostavlja kao mnogo dominantniji pojam u odnosu na svest i time se ideja dijalektike ne stavlja ni u drugi, ni u ko zna koji plan, već je ključno biti poslušan u i nad stvarnošću. Međutim mi smo samo deo neke stvarnosti koja se konstantno menja i moramo moći biti spremni na te promene ili im se možemo prepustiti u onom stavu bitno je „da sam živ i zdrav“ odnosno da opstajem.

Zaključak – „Sve što je tajno javno je i sve što je javno tajno je“

Možemo zaključiti da je metoda kako za Hegela, tako i za naše trenutno stanovište kao spekulativna dijalektika logosa mišljenja i bića jedini pravi „totalitet“ koji postoji, odnosno da istina ima „nepodnošljivu potrebu“ da se pokaže i neposredno.

Iako uvek biva isprovocirana „lukavstvom uma“ koje ono istorijsko i tehničko ispostavlja na dve različite strane odnosno u dve regije bića koje su „dva smera“ jegnog „istog pravca“ svoga toka u zbivanjima kosmosa.

Prvonavedena ima intenciju da zna sebe kao celinu, a druga da znajući ume, umećem zna i time vlada drugim.

Istina tako ima nepodnošljivu želju da se pokaže, jer je kao i priroda ono u sebi izvorno sebepokazujuće.

Ono što joj je najunutrašnjije kao njen mikrokosmos koji se u današnjici ostvaruje „nanotehnologijama“, jeste i najspoljašnjije odnosno makrokosmos čime se bavi „fizika“ kao trenutno „fundamentalna“ nauka.

U ovom svetu „ljudi“, makrokosmos postaju društvene mreže, koje imaju intenciju da povežu ljude, ali ih zapravo sve više otuđuju u tome da „budu ljudi“, jer se ljudi otuđuju od sebe i postaju deo mase, odnosno autistični su potrebi da budu deo sistema upravljanja.

Ovo se događa pojavom društvenih mreža koje nisu nužno politički kontrolisane kada je država u pitanju, ali su kontrolisane od strane interneta, koji je kontrolisan opet političkom moći.

Dakle ono političko je u mnogome sebe osnažilo u odnosu na etičko. Ličnost mora biti veoma jakog karaktera da izabere da se promoviše samo svojim radom, međutim to nije dovoljno. Masovni mediji imaju neodoljivu želju za „istraživanjem“ i pokazivanjem tih istraživanja nekih osoba odnosno „ličnosti“ „koje su na ceni“ i to prvenstveno na globalnim mrežama poput interneta koji dokazano (slučaj Asanž) „zloupotrebljava“ sve podatke i koristi ih u političke „svrhe“.

U drugom planu je izveštavanje o novim naučnim otkrićima i „zaboravljenim istinama“. Marketing se postavlja kao dobro upakovana istina i time omogućava dostupnost zajednici, odnosno pojedincu koji mora sam da se „re-klamira“.

Tako da u „ovom svetu“ političko je uvek to koje nadilazi i ono etičko, ekonomsko, ali i pravno na način kontrole, odnosno doslovno nekog „svetonazora“ koji je takođe sam sebi protivrečan u smislu fenomenološkog „pogleda na svet“ i samim mora kad tad doživeti svoju transformaciju u neki drugi oblik.

Na ljudima je da se nadaju da će to biti na bazi onog etičkog, a ne tehničkog koje upotrebljava ostale tri regije „praktičkog kvadrata“ u suprotnom čovečanstvo neće napredovati nego će mašina biti u središtu stvari ili kakva druga prirodna ili veštačka inteligencija koja će pobediti „pamet“ odnosno mudrost i težnju ka njoj tj. filozofiju, a time i čoveka kao „moralno biće“.

Priroda kao ono iz čega čovek „crpi energiju“ ili „tehnika“ koja joj se suprotstavlja može se pokazati dominatnom nad njime i nad zakonima prirode.

Nadvladaće verovatno to tehničko koje po redu pojma možemo reći da i ima primat nad onim istorijskim. Druga solucija bi mogla biti da se nadmoćnim pokaže neka druga inteligencija koja nadvladava ljudsku inteligenciju ili ona sama sobom bude nadvladana u bilo kom obliku, što je postupnije i približnije jasnom i suštinskom shvatanju Hegelove spekulativne metode odnosno dijalektike.

Za P.U.L.S.E Vuk Trnavac

Literatura:

Hegel, G. W. F., Nauka logike, BIGZ, Beograd, 1979.

Hegel, G. W. F., Osnovne crte filozofije prava, Veselin Masleša – Svjetlost, Sarajevo, 1980.

Perović, A. M., „Marksov pojam dijalektike”, Arhe, IV, 7/2007.

Perović, A. M., „Problem statuiranja fenomenologije duha“ u Pet studija o Hegelu, biblioteka ARHE, Filozofski fakultet Novi Sad, 2012.

Perović, A. M., Filozofija morala, Cenzura, Novi Sad, 2013.

[1] Perović, A. M., „Marksov pojam dijalektike”, Arhe, IV, 7/2007., str. 8.

[2] Hegel, G. W. F., Osnovne crte filozofije prava, Veselin Masleša – Svjetlost, Sarajevo, 1980., str. 17.

[3] Isto, str. 487.

[4] Isto, str. 99.

[5] Isto, str. 139.

[6] Isto, str. 454.

[7] Isto, str. 455.

[8] Hegel, G. W. F., Nauka logike, BIGZ, Beograd, 1979.

[9] Isto, str. 455.

[10] Perović, A. M., „Marksov pojam dijalektike”, Arhe, IV, 7/2007., str. 10.

[11] Perović, A. M., „Marksov pojam dijalektike”, Arhe, IV, 7/2007., str. 14.

[12] Perović, A. M., „Problem statuiranja fenomenologije duha“ u Pet studija o Hegelu, biblioteka ARHE, Filozofski fakultet Novi Sad, 2012., str. 33.

[13] Perović, A. M., „Pojam ličnosti kod Kanta i Hegela“ u Pet studija o Hegelu, biblioteka ARHE, Filozofski fakultet Novi Sad, 2012., str. 364.

[14] Isto, 361.