Ulogujte se / Kreirajte profil

Helena i njen život

 





 

U domu je na prvom spratu u apartmanskoj sobi (jer je soba tako izgledala – prostrana, svetla, bogato nameštena) – živela Helena M. Starka, ne viša od metar i po, nit’ debela nit’ mršava, žustrog hoda i uspravnog držanja. Imala je lepu belu kosu i onduliranu frizuru. Sitne sjajne oči i usnice tanke i vazda namazane grožđevom mašću. Nosila je plišanu kućnu haljinu i meke papuče. Videlo se da je došla iz imućne i uređene kuće. Bila je Bajmočanka i rado je govorila o svom Bajmaku – ponešto otegnuto. kao da je htela da naglasi važnost i otmenost svog mesta. U dom je došla sama – imala je osamdeset i pet godina. U dom se smestila zbog samoće i starosti. Želela je da bude sigurna i dobro opslužena. Volela je da priča i imala je sagovornice u domu. Birala je posebno fine susetke. Dok je sa njima pričala, jasnim i razložnim glasom da je svi mogu dobro čuti, pila je sa njima kafu, čaj, jela kolačiće. Pričala je zanimljivo i uglavnom o svom životu. Ponekad bi zaplakala. Ponekad zasmejala. Umela je da bude zahtevna i kritički raspoložena prema radnom osoblju. Povremeno je plela, a redovno je čitala novine i knjige.

Sve skupa stara ženica dobre energije i životno aktivna.

Bila je jedinica u roditelja. Otac zanatlija, majka – domaća žena, sposobna za sve poslove, Porodica je živela složno i vredno. U Helenu su gledali kao u zvezdu, a ona, mala, mršuljava, nemirna devojčica u velikom dvorištu, sama sa svojim igračkama. Imala je jedva četiri godine kada je jedno popodne pobegla kroz otvorenu dvorišnu kapiju i zalutala u nekakvu livadu. Mrak je skoro pao, ona preplašena i umorna leže na neki mekan busen trave i zaspa. Našli su je posle par sati mokru od vetra i kiše, koja je sipila to veče. Doneli su je kući skupljenu u klupko i uspavanu. Razbolela se – posebno je imala probleme sa stomakom i mokraćnom bešikom. Lečena je ozbiljno po bolnicama. Mislili su da se neće oporaviti, ali eto, njena čudna životna snaga se iščupa. Helena se oporavi i podiže na noge. Išla je u školu i na igranke, kao devojka radila je ručne radove, ali u polja i livade, u potoke i šume, nije smela da ide. Bila je osetljiva i roditelji su je čuvali. Nije se požurivalo ni sa njenom udajom. Imala je skoro 25 godina, kada ju je zaprosio imućni stariji zanatlija iz istog mesta, i kako je bio poštovan, a i zgodan čova (pa joj se dopao) – ona je pristala da se uda za njega. Imanja i zanatske radnje su se udvostručili, jer je i Janoš – Helenin mladoženja, bio jedinac kao i Helena. Posle nekoliko godina dobili su sina, skoro da i nisu očekivali da će Helena roditi zbog svoje osetljivosti i tegoba sa stomakom i bešikom. Ona je rodila lepog i zdravog dečačića koji je dobro rastao i razvijao se, učio školu i zamomčio se kao najprivlačniji momak u Bajmoku, a potom i u Subotici Nakon završene gimnazije, a bio je odličan đak, otišao je da studira tehniku u Zagreb. Roditelji su bili srećni sa svojim detetom kao Božjim darom. Bili su radišni i posebno su ulagali u svog sina Vlatka. Kada je pošao na studije kupili su mu stan u Zagrebu. Bogata i napredna porodica disala je jednom dušom Bilo je to pre Drugog svetskog rata.

Vlatko je bio odličan student u Zagrebu Živeo je u svom stanu i verio se sa devojkom koja je takođe studirala. No, kad je već postao apsolvent, onako zdrav i prav, desi se nesreća. Vlatko se iznenada teško razbole i pored lečenja na uglednoj klinici, nakon mesec dana – on je umro. Govorilo se o nekakvom galopirajućem procesu na plućima, ali se nije tačno znalo šta je. Roditelji su odbili naknadne pretrage, već su ga svečano ispratili na večni počinak.

Otac je nekoliko godina posle sinovljeve smrti oboleo od tuge i umro. Helena je ostala sama sa ogromnim imanjem, radnjama i dva groba. Kako je živela i kako se snalazila, to je ona najbolje znala. Negde nakon svoje 75 godine, došla je u dom, dovoljno vitalna da u domu proživi još neke godine. Jedino čeljade koje ju je posećivalo, bila je verenica njenog sina Vlatka. Ona je ostala u Zagrebu, završila studije i ostala na fakultetu, radeći i gradeći akademsku karijeru. Nije se udavala, niti je imala dece. Svake godine dolazila je u posetu Heleni. a kada je Helena dospela u dom – dolazila joj je redovno i u dom i zadržavala se kod nje po nedelju dana. Helena ju je sa radošću dočekivala, kao svoju najrođeniju i jednostavno ju je zvala „moja snaja“.

U Heleninoj aristokratski uređenoj sobi na jednom zidu su bila dva velika portreta, uramljena lepo obrađenim ramom od plemenitog drveta – jedan je bio portret njenog Vlatka, a drugi portret „njene snaje“. Na drugom zidu bila je uramljena njena i Janoševa venčana slika.

Oj mladosti lepa li si i kad si na slici“– ponekad bi Helena rekla – kao da pevuši pesmu koja se peva zanavek.

Helena je imala punu sobu svojh i majčinih rukotvorina i umotvorina koje je donela sa sobom i vitrine sa bibliotekom. Posebno je čuvala sinovljeve knjige, diplome, pohvalnice i brojne slike. Čuvala je i snajine knjige i diplome. To je bilo njeno blago. Nije želela nikom da pokloni ili pozajmi na čitanje koju knjigu, niti da joj se pipka po vezovima i posteljini, po žicama njenih klečanih ćilima i ukrasnih staza. Činilo se, ne zbog toga što se plašila da će joj neko nešto isprljati ili oštetiti – nego što ju je sve podsećalo na nešto duboko njeno iz života, nešto što je prošlo, a bilo je lepo ili bolno, pa neka tako i ostane – netaknuto.

Svake nedelje pre podne Helena je spremala ponude za one svoje kojih više nema – donosili su joj cveće i slatkiše koje je naručivala, a ona je sve – jedno po jedno slagala, sastavljala, povezivala svilenim mašnama, pakovala u kutije i umotavala u celofan. Onda bi se ona sredila – u maloj crnoj haljini, sa jednostavnim zlatnim lančićem i minđušama, i najzad, i u crnim tankim cipelama – sa crnim šeširom i pelerinom – sva – u ritualu žene, koja ide u jednu ličnu, tužnu i svečanu situaciju. Pri tome bi ponela crni uglačani štap i kapnula kap-dve parfema na dlanove i protrljala i pozvala odeljensku sestru da joj iznese spakovane ponude.

Zadovoljna i sređena sela bi u fotelju, gledala kroz prozor i čekala.

U određeno vreme, po nju je dolazio taksi, koji bi je vozio na groblje.

Za P.U.L.S.E: Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.