Herman Hese – "Demijan"

Ulogujte se / Kreirajte profil

Herman Hese – „Demijan“

.

Become a Patron!

.

 
Ako bih svoje knjige podelila u dve grupe: one koje volim jer su stvarno dobre i one koje su, pored toga, izvršile presudan uticaj na moj život – ova druga grupa bila bi znatno manja. Uticaj su, sigurno, izvršile sve, pa čak i one koje mi se nisu toliko dopale, ali – presudan uticaj – to je ono kad se posle toga zaista oseti promena, kad se ubrza nešto što je već postojalo u klici ili kad se odbaci neki neadekvatni okvir. Takvih promena u životu ima, ali se ne dešavaju svakog dana. Heseov „Demijan“ je knjiga koja bi se svakako našla u toj grupi. To je takođe knjiga koja upravo o tome i govori – o presudnim uticajima koji menjaju nečiji život, pomažući da on sklizne sa nametnutog u svoj sopstveni kolosek.
 
Bitan je i momenat kad se desio taj susret. Bila sam treći razred srednje škole; samo što smo se preselili iz Varaždina u Niš, 1986. godine. Nestabilno vreme političkih promena i netrpeljivosti, začinjeno velikom promenom u životu naše porodice. Oko mene bezvazdušni prostor – skoro da ni sa kim nisam komunicirala, a moj hrvatski jezik u to vreme ni profesorima nije bio simpatičan. Vraćala sam se sa majkom iz grada; prodavac je na kolima imao izložene komplete knjiga. Prišle smo – u našoj kući je postojala kultura čitanja i kupovanja knjiga, i na tome sam roditeljima duboko zahvalna. Hese mi je bio poznat – jedan mladić, još u Varaždinu, poklonio mi je „Stepskog vuka“. Prodavac je davao knjige i na rate; izračunala sam na brzinu da bi Heseov i Sartrov komplet zajedno koštali zanemarljivo malo kada bi se podelili na dvanaest meseci – otprilike kao moj mesečni izdatak za cigarete. Rekla sam to majci, ali ni ona nije bila naivna. Umesto da je time ubedim kako je to zanemarljiva cifra, ponudila mi je pogodbu: ako obećam da ću da ostavim cigarete na godinu dana – dobijam oba kompleta. Rečeno – učinjeno. Tog dana sam pušila cigarete jednu za drugom sve dok mi se nisu zgadile. Posle sam pošteno trpela bar jedno šest meseci, a onda počela pomalo da varam i uzimala tu i tamo po neku cigaretu. Te knjige sam smatrala svojima, i bez pardona sam ih ponela u novu kuću kada sam se udavala, kao jedini „miraz“.
 
„Demijan“ je upao u pravi čas u taj moj bezvazdušni prostor, u bezljudni prostor u kome je postojalo samo dopisivanje sa prijateljem iz Varaždina, muzika, knjige, crtanje, usamljeničke šetnje i osluškivanje sopstvene unutrašnjosti – a upravo je to sve postojalo i u ovom romanu, ispisano kao Sinklerovo sećanje na najintenzivnije doživljaje tokom njegovog puta ka samom sebi . Ta činjenica da postoji izvesno pobratimstvo i poklapanje mog života i mojih dilema sa još nečijim, pa makar i izmišljenim, odjeknulo je tada u meni velikim intenzitetom, i na neki način bar nekoliko godina predstavljalo krila za lake i opasne letove.
 
Knjiga je napisana kao bildungs-roman i objavljena 1919. godine pod pseudonimom Emil Sinkler. Nagrađena je kao najbolji roman-prvenac nepoznatog Sinklera; Hese je kasnije, kad se utvrdilo da je roman njegov – vratio tu nagradu. On je već imao neka dela iza sebe, ali je nemačku publiku odbacio od sebe izrazitom antimilitarističkom orijentacijom. Ubrzo posle toga, seli se u Švajcarsku i tamo će ostati, dobivši švajcarsko državljanstvo. Ostaće veran svom antiratnom stavu i biće angažovan kao intelektualac čitavog svog života u zagovaranju pravih humanih vrednosti. Dobitnik je i Nobelove nagrade 1946. godine.
 
Sredovečni Sinkler opisuje svoj proces individuacije, birajući najvažnije tačke – prva je rascep koji nastaje u njegovoj porodici i njegovoj duši, kao logična posledica odrastanja. Rascep je teži, jer njegovi roditelji na svaki način predstavljaju svetlu stranu sveta, carstvo opranih ruku. Oseća da to nije sve, i da svet sadrži i onu drugu stranu, privlačnu, divlju i punu sakrivenog života, u kojoj je i nagonsko i praiskonsko, i klanica i tamnica, i koja se ne može odbaciti a da se čovek ne dovede u bolesno stanje. Kao desetogodišnjak, pravi prvi korak razmetanjem nekom bezazlenom laži pred drugovima, a time navlači na vrat starijeg, opasnog ucenjivača, od čije milosti nedeljama zavisi i zbog kojeg čini prestup za prestupom, sve dok ga iz tog odnosa ne oslobodi Demijan. („Ako se čovek plaši nekoga, to dolazi otuda što je tom nekom ustupio moć nad sobom.“)
 
 
Najsnažnije su slike njegove krivice pred ocem, od kojeg se na taj način trajno odvaja, jer ne postoji dovoljno poverenja među njima da bi mogao da mu se poveri i potraži njegovu pomoć, dok majka te stvari ne bi sasvim razumela. 
Iz takvih doživljaja, koje niko ne vidi, sastavljena je unutrašnja bitna linija naše sudbine. Takav procep ponovo zaraste, zaleči se i zaboravi, ali u najskrivenijoj odaji on i dalje živi i krvari. (…) Prvi put sam okušao smrt.
Negde sam naišla na podatak da je Hese ovu knjigu napisao kao rezultat pohađanja psihoanalitičarskih seansi, istražujući sopstveni duhovni život u pokušaju da prevaziđe loše periode koji su tad razapinjali njegovu dušu. Frojdov koncept dubinske psihologije, stešnjenost ega između libidonoznih formi ida i pritiska zajednice (superega), njegove analize snova kao bitan put ka upoznavanju sebe, pa i Edipov kompleks, mogli bi da se čitaju između redova ovog romana, ali prikazani na takav način da ih osećamo kao nešto doživljeno i prepoznatljivo. Jungova psihologija je svakako takođe bila predmet njegovog interesovanja. Mnogi aspekti romana koji su na mene tada učinili veliki utisak, danas su mi jasniji nakon čitanja drugih knjiga koje se bave ljudskom dušom upravo kroz proučavanje simbolike snova i njihove veze sa mitologijom, religijom, umetnošću, i svim kreativnim potencijalima ljudskog bića. Jedna od takvih knjiga, „Heroj sa hiljadu lica“ Džozefa Kembela, iscrtava isti taj put koji prelazi Sinkler pod Demjanovim vođstvom, i naziva ga „putem heroja“. Nakon pomnog iščitavanja ove izvanredne studije, Heseov „Demijan“ izgleda mi ne samo kao bildungs-roman, već gotovo kao bajka u kojoj klasični junak – ne obavezno neko ko unapred ima određene predispozicije da pobedi zle sile – biva iniciran raznim glasnicima koji ga presreću i pozivaju u avanturu zvanu „sopstveni životni put“.
 
Svaki čovek preživljava tu teškoću. Za prosečnoga je to ona tačka u životu gde zahtev za vlastitim životom dolazi u najoštriji sukob sa okolnim svetom, gde se put unapred mora da izvojuje u najgorčoj borbi. Umiranje i ponovno rađanje, što je naša sudbina, mnogi doživljavaju samo jedanput u životu, prilikom raspadanja i laganog rušenja detinjstva, kad sve što smo zavoleli hoće da nas napusti, i kad najedanput osetimo oko sebe samoću i smrtnu hladnoću vasione. I mnogi i mnogi nasuču se zauvek na ovaj sprud, i celog svog života privežu se bolno za ono što je u nepovrat prošlo, za san o izgubljenom raju, koji je najgrđi i najubitačniji od svih snova.“
 
Demijan je, kao i prvi Sinklerov presretač na tom putu, takođe stariji, ide u istu školu, ali se u masi neautentičnih mladih ljudi izdvaja naročitim osobinama koje ga od svih odvajaju i bude njihovu radoznalost. Njegovo lice govori o samosvesti i bogatom unutarnjem životu. Ovaj izvanredni mladić i budući Sinklerov dugogodišnji vođ (čak i mnogo godina nakon što se više ne viđaju, sve do vremena u kome narator ispoveda svoju istoriju) zapaža glavnog junaka, prepoznaje ga kao posebnog, pa pravi prve korake ka njemu, u početku pričajući sa njim o starozavetnim pričama, pre svega o onoj o Kainu i Avelju i o drugačijem tumačenju Kainovog znaka.
 
Bio je jedan čovek koji je imao nešto na licu što je drugima zadavalo strah. Oni se nisu usuđivali da ga dirnu, on im je ulivao poštovanje, on i njegova deca. Ali možda, ili izvesno, to nije bio neki istinski znak na čelu, kao neki poštanski žig; tako nešto grubo dešava se retko kad u životu. To je mnogo pre bilo nešto jedva primetno i neugodno, malo više duha i smelosti u pogledu nego što su ljudi na to navikli. Taj čovek je bio moćan, od toga čoveka su se plašili. On je imao ’znak’. To se moglo objasniti kako god se htelo. A ’ljudi’ hoće uvek ono što im odgovara i što im povlađuje. Plašili su se Kainove dece, i zato su ova imala ’znak’. I tako su objašnjavali znak ne onako kao što je bio u stvari, kao jednu odliku, nego sasvim suprotno. Govorilo se da su stvorenja sa tim znakom neprijatna, a to su ona u stvari i bila. Ljudi srčani i od karaktera jesu uvek drugim ljudima vrlo neugodni. To što je po zemlji hodao rod neustrašivih i neprijatnih, to je bilo vrlo nezgodno, te se stoga tom rodu pridenuo jedan nadimak i jedna priča, da bi mu se osvetili, da bi se dobilo malčice naknade za sav pretrpljeni strah.“
Ta priča postaje jako značajna mladom Sinkleru, i ne gubi značaj tokom čitave njegove buduće istorije.
„Kamen je pao u kladenac, a kladenac je bio moja mlada duša. I za dugo, vrlo dugo vreme bila je ta stvar sa Kainom, s ubistvom i sa znakom, tačka odakle su proisticali svi moji pokušaji za saznanjem, sumnjom i kritikom.“
Nekoliko godina kasnije, njih dvojica obnavljaju prijateljstvo i Sinkler od Demijana saznaje najvažnije stvari o važnosti sopstvenog traganja i okretanja sopstvenoj sudbini, koja nema veze ni sa čim spoljašnjim, ni sa kakvim odabirom profesije i sličnim prihvatanjem zacrtanih uloga. Nigde, naravno, ne stoji da je to lako – to je najteže od svega („ništa na svetu nije čoveku odvratnije negoli da pođe putem koji ga vodi ka njemu samome!“) ali to je nužno, inače dolazi do ukočenosti života, do neuroza i srozavanja svih životnih potencijala („svet je stajao oko mene kao rasprodaja starih stvari“) – zato je to put za retke, za izabrane, za obeležene Kainovim znakom. Ponovo se rastaju, odlaze u različite gradove i škole, i Sinkler, pritisnut samoćom i neprepoznavanjem svog puta, prolazi kroz razne faze: fazu raspusnog života ispunjenog pićem ali ne i javnim kućama, u traganju za draganom koja će moći da ujedini čulno sa duhovnim, zatim fazu obožavanja idealizovane devojke nazvane Beatriče, viđane samo u prolazu, kroz fazu slikanja (unutarnjih slika i nagoveštaja, u kojoj glavnu ulogu ima jedno lice, u početku nepoznato, zatim Demijanovo, da bi na kraju slika bila prepoznata kao lice gospođe Eve, Demijanove majke), pa kroz fazu koju obeležava još jedan učitelj, orguljaš i nesuđeni sveštenik Pistorije, poznavalac mnogih religija… U sobici Pistorijeve sobe, uz gledanje u vatru i obnavljanje detinje ljubavi prema oblicima i slikama koje dolaze iz njih – govore i o Abraksasu, bogu koji ujedinjuje dobar i zao princip, na taj način izbegavajući nasilnu podelu koju čini hrišćanstvo.
 
„Nauku u našem smislu staro doba uopšte nije poznavalo. Ali zato je postojalo bavljenje filozofsko-mističkim istinama, i ono je bilo veoma jako razvijeno. Iz toga su delom postale magija i igra, koje su, doduše, često dovodile do prevare i zločina. Ali i magija je imala plemenito poreklo i duboke misli. Tako i učenje o Abraksasu, koje sam maločas naveo kao primer. To ime se pominje u vezi s grčkim magijskim formulama, i vrlo često ga drže za ime nekog magijskog đavola, kakvog divlji narodi još danas imaju. Ali izgleda da Abraksas znači mnogo više. To ime možemo zamisliti kao ime nekog božanstva, koje je imalo simboličan zadatak da sjedini u sebi božansko i satansko.“
Odlazak iz tog mesta i upis na studije približava Sinklera ponovo Demijanu, a i njegovoj majci koju obožava kao boginju i draganu, kojoj već dugo hrli u susret kao svojoj sudbini – jer njegova sudbina bar na toj deonici puta uzima na sebe njen lik – i u čijoj kući upoznaje plejadu originalnih i autentičnih tragalaca za sopstvenim sudbinama. Idealno vreme u okrilju ove grupe izabranih i drugačijih, onih sa „znakom“ – prekida početak Prvog svetskog rata…
 
Iako se ova knjiga pre svega bavi ličnim putevima koji se moraju proći, (pa Demijan na taj način postaje glasnik i učitelj ne samo Sinkleru, nego i mnogim mladim dušama čitalaca kojima je takav glasnik upravo nedostajao u okruženju da ih ohrabri i okuraži u nastojanjima da spoznaju vlastito kretanje i steknu izvesnu samosvest u tom traganju), ona ipak ima veze i sa vremenom u kome je nastala i burnim potresima koji su čekali svet nakon jednog tek okončanog rata kome drugi, razorniji, tek predstoji. Hese govori o istrošenosti i zamorenosti sveta, o duhovnoj praznini i beznađu, o trenutku u kome nešto staro mora da umre da bi se rodilo novo i bolje – on je polagao nadu u to da sva razaranja koja su nastupila kroz Veliki rat neće ostati uzaludna već će svet smoći snagu da se ponovo rodi obnavljanjem nekih iskonskih snaga. U redovima o težnji prirode ka novome, ka pojedinačnome i budućemprepoznajemo i Ničeov nesumnjivi uticaj – osim toga, Hese je bio i pod velikim uticajem drugih kultura, naročito budizma i hinduizma, a Evropu je video kao prostor koji je izgubio vezu sa duhovnim vrednostima.
 
„Iz svega što smo prikupljali, proizilazila nam je kritika našeg vremena i sadašnje Evrope, koja je u gorostasnim težnjama stvorila moćno novo oružje čovečanstva, ali koja je naposletku dospela do dubokog i najzad vapijućeg opustošenja duha.“
 
„Svet hoće da se obnovi. Miriše na smrt. Ništa novo ne dolazi bez smrti. – To je strašnije nego što sam zamišljao.“
Čitanjem njegove prepiske sa Tomasom Manom, videla sam koliko ga je strašno pogodio Drugi svetski rat. Bio je u prilici da vidi, iako udaljen od poprišta, da je sve još daleko strašnije nego što je mogao da zamisli pišući „Demijana“ 1919. godine. Svet je pokušao da se uništi da bi se ponovo rodio, ali ovo što je nastupilo kao novo vreme nosi u sebi sve manjkavosti starog. Umesto sjedinjenja sa duhovnim snagama drugih prostora, Evropa je, zajedno sa Amerikom, još grčevitije i još licemernije prigrabila ostatke porušenog sveta i na njima sagradila nešto još monstruoznije. Humana nastojanja pisaca Heseove generacije: Tomasa Mana, Junga, Karla Kerenjija i mnogih drugih, koji su se bavili (kroz nauku i umetnost) ljudskim duhom i iskonskim snagama i vrednostima čoveka – ostala su na marginama kao plemenita svedočanstva o neophodnosti pisane reči, ali i njenoj nedovoljnoj snazi da u ovakvom svetu, sa ljudima nespremnim za sopstvene puteve u slobodi i kritičkom promišljanju, načine značajne korake u pravcu duha.
 
Ponovno iščitavanje „Demijana“ nije za mene samo jedna nostalgična epizoda, povratak u mladost i preispitivanje sopstvenog puta. Ova knjiga još uvek može da pokrene u meni neke zarđale točkiće. Još uvek je prepoznajem kao poziv ka pobratimstvu među ljudima spremnim da misle svojom glavom. Kretanje ka tim nepoznatim prijateljima mora da se zasluži mukotrpnim putovanjem kroz neosvetljene prostore, uz čvrstu veru u sopstvenu sudbinu. Pa i kad junak nije izuzetan, kad nije izabranik, kad svojim putovanjem neće učiniti bitan preokret za sudbinu mnogih, još uvek mu ostaje da se okuša na „putu heroja“ spremnom samo za njega, putu njegove sopstvene duhovne snage, imaginacije i sudbine.
 
Jadranka Milenković
 
Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”
 
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



4.7 3 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments