„Treba mi heroj

Čekam heroja do kraja noći

Mora da bude jak, i mora da bude brz

I mora da je svež iz borbe

Treba mi heroj

Čekam heroja do jutra

Mora biti siguran, i to mora biti uskoro

I on mora biti veći od života

Veći od života“

(Boni Tajler)

U „Kratkoj istoriji mita“ Karen Anderson ukazuje da prelazak iz arhajske svesti u moderan svet obelažava momenat kada je mit, kao drevni način objašnjenja sveta ustupio mesto savremenom romanu. Književnost, odnosno roman postao je način kojim se donekle prevazilazi praznina u dušama modernog čoveka kada je u pitanju traženje smisla života i sveta, kako je to nekada činio mit. „Pisci i umetnici, a ne verske vođe su zakoračili u vakuum“ i pokušali da nas ponovo upoznaju sa istinama mitologije. Umesto Ahila na scenu je stupio Don Kihot.

U centru mitske priče je klasični heroj (junak) koji je ličnost koja se izdvaja iz zajednice, napušta grupu običnih ljudi, da bi se sam ili uz pomoć drugih bića suprostavio nepoznatom, porazio zlo i zaštitio i nagradio zajednicu. Za ovo, mitski heroj „sa hiljadu lica“ dobija status polubožanstva, a nakon smrti se priružuje bogovima. Herkul, Tezej, Ahil itd. su klasični grčki heroji koji će nakon smrti steći status božanstva a u međuvremeno će postizati herojska dela, voditi narod, osnivati gradove, osvajati nepoznate krajeve i sl. U osavremenjom mitu u „Gospodaru prstenova“, heroj Frodo pomagan družinom heroja (Aragorn i dr) mora da se oslobodi izvora zla (Sauronov prsten) da bi doneo mir u svet i spasao ga od zla.Struktura arhajskog partijarhalnog sveta kakav je bio svet Indoevropljana (Grka, Rimljana, Slovena, Kelta. Germana itd) je trostepeno vertikalna i jednostavna: otac šef porodice – vladar (heroj, sveštenik) – božanstvo. Heroji (vladari) čine vezu između običnih smrtnika, s jedne strane i neba, tj. bogova s druge strane, kako je to, npr. slučaj sa rimskim imperatorima koji su istovremeno imali funkciju vladara i „pontifex maximus-a“ tj. onog koji opšti sa natprirodnim i koji je neka vrsta poluboga. Car nakon smrti u apoteozi propraćenoj spaljivanjem odlazi na nebo i postaje „božanski.“

Uzgred, treba reći da je hrišćanstvo na neki način pomirilo mitsku ulogu heroja sa junakom koji ima ulogu nevine žrtve, ali hrišćansko učenje već predstavlja drastično odstupane od arhajske svesti. Ono postavlja ljubav, a ne hrabrost u srce legendarne poruke.

Za razliku od mitske slike, moderni roman koji simboliše njegov veliki prauzor – Servantesov Don Kihot – u centru nema heroja već neku vrstu antiheroja – neuspelog junaka čije avanture samo potvrđuju njegovu ljudskost. Nestalo je začaranosti sveta ispunjenog vilama i zmajevima, odnosno veze između sveta ljudi i natprirodnog sveta bogova (što je suština mitskog mišljenja). Zemaljski junak se pretvorio u običnu ličnost, često usamljenog i neuspelog junaka koji kroz avanture samo potvrđuje ograničenja svoje ljudskosti. I kada strada, „junak našeg doba“ (Ljermontov) strada bez izvršenog junačkog podviga. Lik koji u modernom romanu i dalje čuva obrise obrise pravog heroja, uglavnom ne dolazi iz savremenosti već iz primitivnog sveta, odnosno sa margina modernosti (Tolstojev „Hadži Murat“, Kuperov „Poslednji Mohikanac“, Foknerov „Starac“ iz „Divljih palmi“ i sl).

Geteovi „Jadi mladog Vertera“ više ne govore o junaštvu čak ni kada je ono ostalo u patetičnom pokušaju (kao kod Don Kihota) već o savremenoj ljudskoj drami zasnovanoj na emocijama i na erotskom. Erotsko je u mitu uvek blisko onog smrtonosnog, to je igra na ivici uništenja kako su to često iskusili i mitski heroji (Ahajci zbog lepe Jelene, Tristan zbog Izolde, Samson zbog Dalile i sl). Umesto junačkih podviga u mitskoj ljubavnoj priiči vezu sa natrpirodnim omogućava eros (tj. ljubav, emocija) koji je u bliskoj vezi sa tantosom (smrću). Ali smrt zbog erotskog, a ne zbog junačkog podviga, vraća junaka u obični svet i ne omogućava mu apoteozu (odlazak među besmrtnike).

Uzgred, uloga žene u povesti mitskog heroja je često ambivalentna. Nekad je saveznik (poput Arijadne u borbi Teseja i Minotaura, ili Penelope), a ponekad prelazi na drugu stranu (Helena u Troji, Klitemestera zbog koje gine Agamemnon). Feneomen pariteta grčkih boginja i bogova na Olimpu (po šest) prema R. Grekvsu simbolizuje relativno mirnu asimilaciju ahajskih i patrijarhalnih Indoevropljana i starosedilaca (Pelazgi) koji su poštovali matrijarhat.

Osim zamene za mit, savremeni roman ima i druge funkcije, poput informisanja i socijalizacije čitaoca, njegove pripremu za život u društvu kao i za kontakte sa drugima (ljubav, psihologija) porodični život i sl. Engleski i nemački klasični romani su tako pretežno drštveno-porodični traktati (Budenbrokovi, Saga o Forsajtima, sestre Bronte), dok su francuski i ruski romani više usmereni na studije o emocijama – u prvom redu ljubavnim (Stendalovo Crveno i Crno), kao i o psihologiji u društvu koje se menja čak i onda kada se održavaju stroge konvencije koje su u sukobu sa ličnim emocijama (Tolstojeva Ana Karenjina, Floberova Gospođa Bovari).

Prema donkihotovskom uzoru funkcionišu i glavni likovi svih velikih romana Crnjanskog („Dnevnik o Čarnojeviću“, „Seobe I“ i „Seobe II“. „Roman o Londonu“). Slične antijunake, suočene sa raščaranim svetom u kom je „svaki čovek uvek na gubitku“ nalazimo i u velikim pričama Andrićevim (Alija Đerzelez, Mustafa Madžar, junaci Proklete avlije), u romanima Meše Selimovića („Derviš i smrt“, „Tvrđava“), Pekićevim pričama („Uspenje i pad Ikara Gubelkijana“) itd.

„Zločin i kazna“ (Dostojevski) i „Stranac“ (Kami) su romani u kojima je drevni junački gest pretvoren u svoju antitezu i paradoks, tj. zločin. U prvom slučaju, kod Dostojevskog i dalje smo u svetu i dilemama hrišćanske etike, dok je kod Kamija posmoderni svet profanog izgubio svaki kontakt sa svetim i natprirodnim, kao preduslovom morala i etike.

Nije međutim čudno da su velike romane u čijem centru nisu ni heroj niti antiheroj već žrtva kod nas uglavnom pisali pisci na koje je uticaj pre svega imala jevrejska-starozavetna kulturna tradicija (Tišma „Upotreba čoveka“, Albahari „Gec i Majer“, Kiš, „Peščanik“, Đ. Lebović, „Semper idem“). Srpska partijarhalna tradicija je više zasnovana na junačkom epu („Gorski vijenac“), tj. na aktivnom herojstvu a ne na pasivnoj tragici žrtve, što se oseti i u većini dela srpskih pisaca kojima su teme I ili II svetski rat. Između junaka „Knjige o Jovu“ (Biblija) i junaka „Gorskog vijenca“ stoji provalija koju natkriljuje ideja čojstva i junaštva.

Žrtva kao herojstvo je ideja bliska hrišćanskoj tradiciji što se pojavljuje na primer u ruskoj literaturi (Dostojevski, „Idiot“). Ali žrtva kao takva najuspešnije je prikazana u jevrejskim narativima, kako nam je to posebno poznato po brojnim umetničkim delima koja imaju za temu II svetski rat. Dok je Isus još uvek heroj koji se svesno žrtvuje (za spasenje ljudi) žrtva kod likova poput Kišovog Eduarda Sama ili Tišminih likova (Blam itd) trpi i pati bez uzročno-posledičnog povoda i bez racionalnih motiva. Nesreća dolazi kao posledica metafizičkog zla sa kojim se suočio nesretni Jov (Biblija). Jov je univerzalni paćenik po sebi, žrtva nemilosrdne sudbine (od Boga prepušten privremeno Đavolu) – u ovom slučaju ljudskog zla i ratnih okolnosti – čiju uzvišenost ne potvrđuju nikakav motiv ili gest, već jednostavna činjenica patnje kao bitne metafizičke sile koja određuju ljudsku egzistenciju.

PS

Iz „Seoba I“ (M. Crnjanski)

„Tumarali su kao muve bez glave, jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom pogunu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun.“

….

„Prazno je dakle bilo, pred njim, za navek, i uzaludno, za njim, sve što beše prošlo. Ništa nije postigao, ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo. Do dna, međutim, u sebi, osećao je da je nemoguće da sve to tako prođe, i kako ga vuče glas neki, u njemu, obećavajući mu nešto vanredno, pri svršetku.

Pred praznim jazom, ludom provalijom do koje beše stigao, uvidev da mu je život prošao i da ga više popraviti ne može, kao ni nisku sudbinu svih tih, koji su pošli sa njim i koji će ili izginuti ili se vratiti tamo u blato, sve po tuđoj volji i za tuđ račun, odrekav se svake nade on je ipak oseća nešto nad sobom, kao i to nebo što je letno veče hladilo…“

U potrezi za junakom (Boni Tajler)

Duško Lopandić

  Don Kihot, Duško Lopandić, heroji, Književnost