Asanž – heroj i pobeđeni čovek – Jedva da je svanulo 9. novembra 2016. u Londonu, a četrdesetpetogodišnji Australijanac visok 1,88 m već je bio nagnut nad svojim kompjuterom. Provlačeći prste kroz bradu i sedu lomljivu kosu znao je da ga, kao i svaki dan već četiri godine u prizemlju zgrade od cigle, okružuje pedesetak policajaca i ko zna koliko još obaveštajaca koji ga posmatraju spremni da intervenišu na najmanji pokret. Tog jutra je Donald Tramp bio izabran kao 45. predsednik SAD. Izgledalo je kao da je blaga neizvesnost zahvatila ceo svet. Predgrađe ambasade Ekvadora je uzdrmala nepromenjena svakodnevica.

Nekoliko meseci ranije, usred leta, Džulijan Asanž je uspeo da izbegne nadzor svojih tamničara i pred nosom i bradom vodeće svetske sile uspeo je da objavi hiljade imejlova koji su otkrili kako je rukovodstvo Demokratske partije manipulisalo preliminarnim izborima favorizujući Hilari Klinton na štetu njenog levičarskog konkurenta Bernija Sandersa. Najnadziraniji čovek na svetu, koji je iznureno koračao uskim hodnicima oronulog stana zahvaljujući diplomatskom potezu Republike Ekvador, uspeo je da zavara pripravnost svih svojih neprijatelja. Momentalno se našao u središtu globalne geopolitičke igre.

Najpoznatiji politički izbeglica na planeti, okrivljen zbog objavljivanja potkrepljenih informacija, pokazao je kako se neće povinovati. Ujedinjene nacije (UN), preko svoje ad hoc radne grupe februara 2016. osudile su Ujedinjeno Kraljevstvo i Švedsku (koja je pokrenula evropski nalog za hapšenje) za arbitrarno zatvaranje Asanža, zahtevajući njegovo puštanje na slobodu. Činilo se kao da će se na kraju sve dobro završiti. Međutim, otkrivanje imejlova Džona Podeste, šefa kampanje Hilari Klinton, izazvalo je talas medijskog šoka koji je svaku razumnu reč učinio nečujnom, počev od Obaminih zaključaka koji su išli u korist Vikiliksa (1).

Baltazar Garzon, šef tima za odbranu Asanža, predlagao je da se dalje ide oprezno. Švedska je upravo odbacila žalbe svog klijenta osumnjičenog za seksualno zlostavljanje. Ali čovek koji je u prošlosti zahtevao hapšenje Augusta Pinočea, koji se borio protiv Al Kaide i protiv Džordža Buša, znao je da je ono najteže tek pred njim. Situacija u državi Ekvador – čiji godišnji prihod ne dostiže ni jednu sedminu američkog vojnog budžeta – nesigurna je. Godine otpora pritiscima Vašingtona su okončale borbenost administracije. Lenjin Moreno, koji se pripremao da nasledi Rafaela Koreu, odbio je da se susretne sa Asanžom. Vikiliks je upravo objavio digitalni arsenal Centralne obaveštajne agencije (Central Intelligence Agency, CIA), de facto deaktivirajući sve oruđe koje agencija koristi za hakovanje svojih meta. Besna Trampova administracija je konačno shvatila da se suočava sa radikalnim protivnikom, a ne sa saveznikom kojeg je mislila da može pripitomiti.

Kada je Asanž 2006. stvorio radikalno delo koje je nazvao Vikiliks, on je već bio poznata osoba u svetu hakera. Ali niko od ovog čoveka sa još uvek mladalačkim licem nije očekivao da će proizvesti najmasovnije curenje informacija u istoriji, kontinuirano uranjajući svoje čitateljke i čitaoce u marifetluke bliskoistočnih ambasada, u tajne režima Bašara el Asada ili u oligarhijske igre afričkih prestonica, ne zaboravljajući endogamnu korupciju visokog američkog društva ili odnose Savezne službe bezbednosti Ruske Federacije (Federal’naya sluzhba bezopasnosti Rossiyskoy Federatsii, FSB) sa njenim kooperantima. Od priručnika Sajentološke crkve, preko internih propisa u zatvoru Gvantanamo, do funkcionisanja uticajne švajcarske banke, prve objave Vikiliksa izazvale su ozbiljne nemire. I dovele su do toga da američko Ministarstvo odbrane sprovede istragu o organizaciji, koju je Vikiliks uspeo da objavi. Otkrivene su velike zloupotrebe na Islandu; propali su predsednički izbori 2007. u Keniji nakon objave tajnog izveštaja o favorizovanom kandidatu. Ali ovoj organizaciji je još uvek nedostajala slava koja bi omogućila trajnije uspostavljanje reputacije.

Video-snimak pod nazivom „Kolateralno ubistvo” iz aprila 2010. imaće tu ulogu. Suočeni sa besmislenim komentarima, crno na belo prisustvujemo ubistvima civila i novinara Reutersa koja su počinile američke snage u Iraku. Pokolj sniman kao video-igra, sa smehom ubica u pozadini, proizveo je šok u zapadnjačkim redakcijama. Otkrivši da su mete, one počinju da utiču na otkrivanje pravog lica „čistog rata” koji SAD vode na Bliskom istoku od 2001, odnosno sukoba koji su do tada u velikoj meri podržavale. Narednih meseci Vikiliks objavljuje dokaze o hiljadu ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti u okviru „Ratnih zapisa u Avganistanu” i „Ratnih zapisa u Iraku”, u saradnji sa najprestižnijim zapadnjačkim redakcijama, što Asanža smešta u sam vrh medijskog prostora koji je u krizi.

„Krv na rukama”

Dok mu grupa organizacija dodeljuje nagrade, od Amnesty Internationala do Timea, preko The Economista i Le Mondea, Vikiliks počinje sa objavljivanjem desetak hiljada ratnih izveštaja, potom 243.270 američkih diplomatskih depeša. One otkrivaju razmere korupcije arapskih režima bliskih Vašingtonu, a nekoliko dana pre pada Zin el Abidin Alija 2011. njima vitlaju tuniski demonstranti i demonstrantkinje. Tadašnja državna sekretarka predsednika Obame Hilari Klinton morala je da napravi turneju tokom koje se izvinjavala američkim saveznicima.

Akademici i mediji diljem sveta su brže-bolje pohitali u ove arhive ne bi li retroaktivno objasnili neke od najvažnijih događaja proteklih godina. Pred sudovima se odvijalo hiljade procedura koje se oslanjaju na objave Vikiliksa. Potom su partnerske organizacije sajta počele da se zabrinjavaju. Bili su preplavljeni načinom rada koji ignoriše krvna srodstva novinara sa njihovim izvorima. Ako je trebalo slediti onoga koji je predstavljao novog boga Hermesa, upustile bi se u sve veću napetost koja bi na kraju dovela do trajnog prekida.

Od 30. jula 2010. pojavljuju se prvi članci koji optužuju Asanža da nosi „krv na rukama”, uključujući i one novine koje su bile saveznice organizacije (2). Dok je američki Stejt department uspostavljao tim od preko dvesta diplomata kako bi ugušio Vikiliks, iz Švedske stiže optužba Asanža za seksualno zlostavljanje. To otvara put pravnom zapletu koji traje više od šest godina i u kojem će štampa sve dublje ponirati. Prekid se dogodio kada se Vikiliks ogradio od metoda cenzure koje mediji nastoje primeniti u pogledu diplomatskih depeša. Učesnici rasprava su na američkim kanalima za vesti jedan za drugim pozivali na hapšenje Asanža „po svaku cenu”, štaviše Tramp je 2010. pozivao na njegovu egzekuciju (3). Kada je Asanž uhapšen decembra 2010. u Londonu, više nije mogao računati na podršku onih koji su ga proslavili.

Sedam i po godina kasnije, 28. jula 2018, potpredsednik SAD Majkl Pens susreo se sa ekvadorskim predsednikom Morenom u glavnom gradu Kitu. Time je otpočeo prekid saradnje između Asanža i Ekvadora. Nasuprot svim očekivanjima, Korein naslednik se upustio u izdaju politike koju je nasledio (4) i tražio je finansijsku potporu SAD. Pens je zadovoljno trljao ruke. Nekoliko meseci ranije, američki ministar pravosuđa Džeferson (Džef) Sešns postavio je hapšenje Asanža kao prioritet. Već aprila 2017. budući državni sekretar Majkl Pompeo, tada direktor CIA, okarakterisao je Vikiliks kao „državnu neprijateljsku obaveštajnu agenciju”. Asanž je preuzeo rizik direktnog sukobljavanja sa Trampom, kao što je to učinio i sa Hilari Klinton dok je ona bila sadržaj ključnih informacija.

I dok se izolacionizam američkog predsednika često suprotstavlja diplomatskim i vojnim administracijama koje strahuju za svoje prerogative i budžete, Asanž mu izgleda kao pogodno sredstvo razmene u ratu iscrpljivanja naspram „duboke države”. Je li i Moreno, koji je zabrinut zbog Vikiliksovih otkrića koja ukazuju na nezakonita bogaćenja, spreman za ustupke? O trgovinskim, ekonomskim i vojnim sporazumima se brzo pregovaralo, Asanžova sudbina je već bila zapečaćena. Ekvador će dobiti na zajam 10,2 milijarde evra od finansijskih institucija pod američkim uticajem (Svetska banka, Međunarodni monetarni fond). Asanž tada shvata kako su njegovi dani u ambasadi odbrojani. Jelisejska palata pak odbija da interveniše, iako sam to tražio, i da pruži dobrodošlicu onome koji ima dete na našoj teritoriji, te koji je učinio važne usluge našoj zemlji, posebno 2015. kada je otkriveno da američke obaveštajne službe sistematski špijuniraju francuskog predsednika i nacionalna preduzeća koja učestvuju na tenderima koji prelaze 200 miliona dolara.

Kada se 11. aprila 2019. dogodilo hapšenje Asanža u ambasadi Ekvadora, kršenjem svih međunarodnih konvencija o pravu na azil, zapadnjačke novinske redakcije, od Washington Posta, preko Guardiana i New York Timesa, do Le Mondea, pokazale su se kao snebivljive, štaviše kao neprijateljski nastrojene. Sudbina novinara koji je bio zatvoren skoro sedam godina u dvadeset kvadratnih metara – bez pristupa vazduhu na otvorenom i suncu, mesecima izložen potpunoj izolaciji u uslovima života bliskim mučenju, i sve to samo zato što je radio svoj posao – izgleda da ih nije potresla. Asanž je mogao izgledati iscrpljeno, njegovo lice nagriženo usamljenošću, ali on nije bio jedan od njih.

Naivna duša bi mogla pomisliti kako je čudno da je onaj koji je objavio neka od najvažnijih zlodela XXI stoleća ostao tako usamljen kada mu je bila potrebna solidarnost. Onaj koji je korak po korak, u ekstremnoj oskudici, sačinjavao najvažniju biblioteku aparata moći u istoriji, ostvario je ono na šta niko od njegovih konkurenata ne može pretendovati: dok je u trinaest godina otkrivao milione dokumenata, nikada nije objavio ni najmanje pogrešnu informaciju! To nije sprečilo Le Monde da proceni kako je „Džulijan Asanž neprijatelj ljudskih prava” (5), da Mediapart u naslovu članka ističe njegovu „propast” (6) ili da se The Economist raduje što je osnivač Vikiliksa zatvoren (7).

Da bi se razumeo ovaj raskid sa medijskim svetom, potrebno je izvagati kako moderno novinarstvo deluje u buržoaskom okruženju, unutar tržišta informacijama gde je bliskost sa instancama moći uslov preživljavanja u konkurentskom prostoru. Različiti modeli koegzistiraju. Organi poput Mediaparta u Francuskoj, naizgled neposlušniji, praktikuju „novinarstvo otkrovenja” koje reciklira prljave trikove i izdaje bez dovođenja u pitanje sistema u koji se ti mediji uklapaju. U tome se oni ne razlikuju od sistemu priklanjajućeg novinarstva koje inkarniraju institucije poput Le Mondea, Guardiana ili New York Timesa.

Asanž je raskinuo sa oba ova modela. Kao autor teorije o „naučnom novinarstvu”, odbacio je prakse onoga što se smatra tajnim poslom i otkrivajući najvažnije informacije naučio se držati podalje od svakog aparata moći. Zadovoljio se objavljivanjem strogo prikupljanih, sortiranih i analiziranih podataka nakon filtriranja kroz platformu anonimizacije, čiji ključevi su u njegovim rukama. Svaku informaciju na njegovoj platformi prati izvor koji svakome omogućava da je proveri i prisvoji, što uklanja privilegije koje sebi dodeljuje novinarska kasta.

Takva opklada na kolektivnu inteligenciju preokreće načela našeg vremena. Pored efekta neposrednog otkrivanja, ovo omogućava pojavu zajedničkog kritičkog pogleda, udaljenog od svakog oblika tajnih dogovora. Postavši neka vrsta metamedija, Vikiliks lomi svaku konkurenciju i podstiče intenzivnu ljubomoru.

Radikalnost Asanžovog pristupa ne dozvoljava nikakav oblik kompromisa sa postojećim institucijama, na taj način ugrožava medijski prostor koji se zadovoljava udobnošću koju nudi blizina sa onima koji dominiraju. Ona zabrinjava tradicionalne aparate moći koji se u svakom momentu plaše da će njihova zlodela biti izložena. Postavši odmetnik u zapadnom prostoru, australijski autsajder se logično prikazuje kroz optužbe za silovanje, antisemitizam, zavere, čak i za podređivanje ruskim tajnim službama. Osam godina nakon njegovog proboja, onaj koji je bio heroj se tako u momentu hapšenja pojavio kao „apsolutista transparentnosti” (8) za jedne i „neprijatelj sloboda” (9) za druge.

HUAN BRANKO je advokat i član pravničke ekipe Džulijana Asanža.

PREVOD: Maja Solar

Izvor: Nedeljnik

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

(1) Poslednja Obamina konferencija za štampu u Beloj kući, 18. januara 2017.

(2) David Leigh, „WikiLeaks “has blood on its hands” over Afghan war logs, claim US officials”, The Guardian, London, 30. jul 2010. Uporediti: „The Guardian’s war on Assange”, <https://theguardian.fivefilters.org/>. Britanske dnevne novine takođe nastoje da dotuku Asanža tvrdeći, bez dokaza, kako se u Londonu susreo sa šefom Trampove kampanje, što je netačna informacija koja nikada nije dovedena u pitanje.

(3) Nick Collins, „WikiLeaks: Guilty parties “should face death penalty””, The Telegraph, London, 1. decembar 2010.

(4) Videti: Franklin Ramírez Gallegos, „En Équateur, le néolibéralisme par surprise”, Le Monde diplomatique, decembar 2018.

(5) „La trajectoire ambivalente de Julian Assange”, Le Monde, 14-15. april 2019.

(6) Jérôme Hourdeaux, „Julian Assange, l’histoire d’une déchéance”, Mediapart, 11. april 2019, www.mediapart.fr <http://www.mediapart.fr/>.

(7) „Julian Assange: journalistic hero or enemy agent?”, The Economist, London, 12. april 2019.

(8) „La trajectoire ambivalente de Julian Assange”, nav. del.

(9) „Profession journaliste”, intervju sa Fabrice Arfi, Bibliothčque publique d’information, Pariz, 17. april 2019.

(DODATAK)

Trinaest godina upornosti

Decembar 2006. Džulijan Asanž i desetak aktivista osnivaju Vikiliks.

5. april 2010. Prvi podvig Vikiliksa koji objavljuje video-snimak od 17 minuta, pod naslovom „Kolateralno ubistvo”, prikazuje ubistva civila i novinara od strane američke vojske u Iraku.

25. jul 2010. Sajt objavljuje preko 90.000 poverljivih dokumenata u vezi sa ratom u Avganistanu.

Oktobar-novembar 2010. U saradnji sa nekoliko velikih novina, Vikiliks objavljuje 400.000 službenih beležaka o ratu u Iraku i 250.000 američkih diplomatskih depeša, od kojih najstarija datira iz 1966. Optužen da stoji iza ovog curenja informacija, američki analitičar Čelsi Mening je 2013. osuđen na 35 godina zatvora zbog špijunaže. Oslobođen je maja 2017, pa opet vraćen u zatvor marta 2019. jer je odbio da svedoči protiv Vikiliksa.

18. novembar 2010. Švedska pokreće evropski nalog za hapšenje osnivača Vikiliksa, optuženog za silovanje i seksualno zlostavljanje.

7. decembar 2010. Asanž odlazi britanskoj policiji, koja ga hapsi. Konačno je oslobođen uz kauciju i uz obavezu da nosi elektronsku narukvicu.

19. jun 2012. Asanž pronalazi utočište u Londonu u ambasadi Ekvadora, države koju tada predvodi Rafael Korea koji mu u avgustu odobrava azil.

Februar 2016. Radna grupa Ujedinjenih nacija osuđuje arbitrarno zatvaranje Asanža.

22. jul 2016. Vikiliks objavljuje skoro 20.000 imejlova koji otkrivaju kako je rukovodstvo Demokratske partije manipulisalo primarnim izborima favorizujući Hilari Klinton na štetu njenog konkurenta Bernija Sandersa.

Oktobar 2016. Nekoliko sedmica od predsedničkih izbora, Vikiliks objavljuje imejlove nekoliko članova tima kampanje Hilari Klinton.

21. april 2017. Džeferson (Džef) Sešns, tada američki ministar pravde, traži hapšenje Asanža kao „prioritet” za Sjedinjene Američke Države.

19. maj 2017. Švedska je odbacila žalbu, ali fajl se može ponovno otvoriti do izricanja presude o slučaju (avgust 2020).

11. april 2019. Lenjin Moreno, predsednik Ekvadora od maja 2017, ukida Asanžu politički azil i britanska policija ga hapsi u ambasadi. Sjedinjene Američke Države traže njegovo izručenje zbog „informatičke piraterije”.

PREVOD: Maja Solar

  Asanž, Društvo, Nedeljnik, Politika, Vikiliks