Тако је говорио Хилтон Хотема

Ulogujte se / Kreirajte profil

Тако је говорио Хилтон Хотема

.

Become a Patron!

.

Можда највећи парадокс тренутка у којем се нашао модерни западни човек на почетку двадесет првог века представља непријатна спознаја да се иза његове самопроглашене супериорности на свим пољима материјалног стваралаштва, проистекле из технолошког савршенства, као неко застрашујуће наличје крије његова биолошка ефемерност.  Међутим, чак и већи парадокс се може наслутити из чињенице да је опседнутост достигнућима и изумима цивилизације у пуном стваралачком заносу тог истог западног човека све више приземљивала и удаљавала од оне духовне вертикале уз чију помоћ би могао докучити неки дубљи сакрални смисао сопственог живота сведеног углавном на пуко трајање уз притајену наду да би се дужина те конформистичке утопије могла захваљујући срећи или фармацеутским и медицинским помагалима продужити за још коју годину. Као да је та иста цивилизација посматрана као једно огромно биће, сама свесна сопствене заблуделости и беспућа којим се упутила, своју једину сврху пронашла у узалудној потрази за начинима како да својим штићеницима олакша тешко бреме ишчекивања краја својих  живота лишених било каквог вишег циља. 

Ако се процес развоја људске врсте са свим пратећим феноменима покуша сагледати из неког другачијег угла може се лако наићи на још понеки парадокс, нарочито ако  се развој схвати као једносмерно напредовање и усавршавање, најсликовитије приказано на дијаграму као кретање дуж линије линеарног, или понекад експоненцијалног успона ка све већем савршенству. У новије време све запаженије место у спектру тумачења законитости развоја људске врсте добија она прастара и дуго исмевана теорија цикличног смењивања успона и падова, тако да се она линија бесконачног линеарног раста претвара у такозвану синусоиду на којој се у правилним временским интервалима смењују периоди раста, то јест напретка и усавршавања, са периодима декаденције и враћања на она нижа развојна стања. Због тога се на први поглед може учинити парадоксалним да се развој и човекова природна тежња да се креће ка бољем, бржем, ефикаснијем и већем може понекад преокренути и узети супротан правац, поготову што се човека као живог бића тиче.

А тај парадокс постаје још и већи када се дегенерација његових биолошких и интелектуалних функција, па и срозавање саме свести дешавају у периоду пуног цивилизацијског успона, у тренутку када се чини да је напредак у креирању и сталном преобликовању оне вештачке стварности незаустављив и да му нема краја. Наравно да тај парадокс није лако уочљив, јер људском уму заслепљеном технолошким достигнућима и визуелним чудесима треба времена да постане свестан властите беде, поготову када се узме у обзир да та не баш преко потребна чудеса делују као веома ефикасан опијум и анестетичко средство.

 

Од деветогодишњег фрутаријанца до езотеријског мистика

Ти машински опијати као и човеково све израженије биолошко уназађивање и умна ретардација могли су се уочити још у она пионирска времена индустријског и технолошког бума. Први модерни истраживачи који су се почели озбиљније бавити проучавањем људске повести и човековог развоја, и то на начин у многоме различит од онога који је следила такозвана званична наука, појавили су се у деветнаестом веку. Били су то покушаји да се људска повест реконструише занемарујући Дарвинову самоуверену тврдњу да је човек постао од мајмуна и заобилазећи црквено учење да је Бог за само шест дана створио свет 4004. године пре Христа. Замршене временске и духовне вертикале и тајновите повесне кривине и путокази тих алтернативних покушаја да се још више расветли прошлост и њена слика учини јаснијом и смисленијом можда се на најсликовитији начин могу дочарати кроз животну причу једног мало познатог Американца који је својим животом премостио деветнаести и двадесети век, а у свом, слободно се може рећи монументалном стваралачком опусу, на опсежан начин  сажео открића и тумачења многих њему сличних неортодоксних научника, те учења садржана у свим оним добро познатим, али и оним пажљиво сакривеним античким списима које званична наука упорно прескаче у стварању својих модерних догми.

Био је то Џорџ Натинг Клементс (George Nutting Clements), рођен 7. фебруара 1878. у градићу Фицбург у америчкој савезној држави Масачусец.  Бацајући летимичан поглед на његово породично генеолошко стабло може се закључити  да је Џорџ изникао из оног типичног миљеа далеке периферије америчког друштва осамнаестог и  деветнаестог века на којој су се у мултирасном и мултиетничком “мелтинг поту” рађале генерације не са циљем контролисаног унапређења својстава, већ више као производ комбинације тежачке инерције и усуда судбине. Џорџова бака по мајци носила је у себи четвртину индијанске крви. Њена мајка је била белац, отац полу Индијанац, а деда чистокрвни Индијанац. Сви његови претци су се рађали у породицама са осморо, деветоро деце, од којих је не мали број умирао у раној доби, као што је било правило у та времена. А постојало је још једно правило по којем нико од њих није никада похађао било какву школу. Већина су били неписмени, а оних који су и у таквим животним околностима успевали да се некако самоуко описмене могли су се избројати прстима једне руке.

Један од таквих био је и Џорџ, прво од осморо деце Лусинде и Франка Клемента. Међутим, он ће своје образовање протегнути много даље од уских граница породичне школске радиности, али и у много већу дубину и ширину, чак и већу од оних до којих су допирали највећи умови међу његовим савременицима. Захваљујући необјашњивој жудњи за стицањем знања коју је почео испољавати још од најранијег детињства након основне и средње школе завршио је и колеџ, да би нешто касније стекао и титулу доктора киропрактичара. Али један догађај из ране младости ће судбински утицати на смер којим ће се упутити у својој  истраживачкој мисији. Након што је као деветогодишњак прочитао једну интересантну и у то време сигурно не масовно читану, нити популарну књигу постао је фрутаријанац, и то не из нужде, него опредељења, да би том за та времена футуристичком дијететском правцу остао доследан до краја свог, како ће се показати, не баш кратког живота.

Током тог  натпросечно дугог живота Џорџ Клементс ће поље својих интересовања од фрутаријанства расплинути и на вегетаријанство, пост, те људску дијету уопште, укључујући и бретаријанство, то јест живот без хране, затим алтернативну медицину, виталност, ћелијску регенерацију, дуговечност, више нивое свести, спиритуалност, езотерију и оне прастаре мудрости које је човечанство наследило од својих преисторијских предака, углавном непознатих или мало познатих модерном човеку. Због својих прилично неконвенционалних ставова и тврдњи које је заступао прозван је мистиком, а медицински, научни, па и политички естаблишмент био је прилично сумњичав према његовим интелектуалним авантурама, нарочито због отвореног негирања званичне медицине и фармацеутске индустрије, која је управо у време његовог донкихотовског успона започела свој незадрживи поход освајања планете.

Књиге и публикације које је покушавао да штампа биле су под сталном критичком лупом цензуре тако да је повремено био и судски прогањан, па чак и бојкотован од стране америчке поште која је нелегално одбијала да испоручује пошиљке са његовим именом. Због тога је био приморан да прибегне лукавству користећи се псеудонимима. Тако да су се у почетку његова дела могла наћи сакривена иза имена: Кењон Кламонти, доктор Карл Кридлер и Хилтон Хотема. Како је оштрица цензуре временом отупела, а судске забране пред налетом барем декларативног ширења слобода  постепено превазиђене на крају је име Хилтон Хотема постало његово једино име под којим је постао познат, додуше не оној широкој читалачкој публици која чита “бестселере”. Под ауторским именом  Хилтон Хотема данас се може набавити већина од његових преко четрдесет књига и публикација колико је успео да напише и објави. 

Његово списатељство је захваљујући својој егзотичности још од средине прошлог века када се појавила већина његових књига имало доста читалаца. Ексклузивни издавач књига Хилтона Хотеме издавачка кућа “Здравствена истраживања” (Health Research) из Калифорније је сигурно добро зарадио. Те исте књиге се и данас штампају, прештампавају и преводе, и на њима се вероватно још више зарађује јер ће, како време пролази, бити све више радозналости и интересовања за она тајанствена питања о стварању света и човека, о човековим изгубљеним и потенцијално обновљивим моћима, о његовој дуговечности и могућој вечности. Или о оној Хотеминој готово невероватној тврдњи да је човек од творца програмиран да живи између 80.000 и 100.000 година, изнесеној у његовом најпознатијем делу: Човекова виша свест (Man’s Higher Consciousness).  

 

Шта је то говорио Хилтон Хотема

Онима који су стицајем околности долазили у додир са књигама и списима Хилтона Хотеме сигурно да су се налазили пред великим изазовом да оно што су тамо сретали уклопе у свој модерни, углавном скучен светоназор. Међутим, још већи изазов представља покушај да су у оквиру једног кратког текста на сажет и илустративан начин представи не само суштина његовог дела, него и антиципира могући значај свега онога са чиме се бавио за истог тог модерног једнодимензионалног човека опседнутог заблудом властите свемоћи. Можда је као најбољи предуслов за успех таквог једног подухвата на самом почетку набројати наслове неколико његових најпознатијих дела, и то у оригиналу – Man’s Higher Consciousnesses, Cosmic Creation, Son of Perfection, Awaken The World Within, Ancient Secret of Personal Power: Tetragrammaton, Mystery of Man – јер би превођење на било који језик сигурно умањило мистику и тајанственост, а самим тим и знатижељу потенцијалног читаоца. Наравно уз претпоставку да је за тај уводни дојам довољно читаочево површно познавање енглеског језика.

 

О човеку као створењу вибрационих импресија

Данас је мање више познато да је људско тело састављено од трилиона ћелија, а свака ћелија од милиона атома, од којих сваки представља минијатурни соларни систем са планетама у облику електрона који се несхватљиво великим брзинама врте око његовог језгра као центра привлачења. Међутим, мање је познато да је свака ћелија људског тела прожета интелигенцијом космичке свести јер је анимирана енергијом која долази из невидљивог космичког извора.

Због тога би се могло рећи да је човек замишљен као створење вибрационих импресија које прима преко космичких зрака. Треба нагласити да способност данашњег човека да прима радијацију из космоса почива искључиво на пет физичких осетила чије могућности су прилично оскудне. Комуникација са центром космичке интелигенције је могућа једино уз помоћ пет спиритуалних осетила, који представљају продужетак или пандане оних физичких, а који се због промена у начину живота и дуготрајне изложености затрованом ваздуху налазе у стању хибернације. Због тога су не само осетилне, него и интелектуалне способности данашњег човека прилично ограничене.

Прелиставајући пожутеле и избледеле преписе хиљадама година старих античких староиндијских записа који припадају Санкис доктрини може се на месту на којем се објашњава Двадесетпет елемената суштине наћи тврдња  да човекових пет чула представљају тек вањска физичка обележја одговарајућих латентних суптилних прилагођавања помоћу којих централна космичка свест трансформише физичка осетила опремајући их за нову специјализовану и далеко софистициранију функцију. Ти на такав начин специјализовани осетилни органи смештени у савршеним телима наших античких предака омогућавали су им да детектују танане космичке вибрације и да у сваком тренутку буду у симултаној хармонији са њима.

 

О спиритуалној интелигенцији

Спиритуална интелигенција је феномен тако далеко од схватања савременог човека. Нешто што би се могло схватити као наговештај тог феномена је понашање птица. Оне лете у великим групама у савршеном поретку савршено координирајући промене правца кретања  као да су контролисане неким  недокучивим умом. То је више него очигледан пример рада Космичког ума који може да делује код неких врста животиња чији спиритуални механизми нису обогаљени загађеним ваздухом. Птице живе на већим висинама у далеко чистијим ваздушним струјама тако да се њихово понашање, које је за модерну науку углавном необјашњиво, може објаснити даљинским дејством космичког ума путем радијације и електромагнетног зрачења. Та електромагнетна сила омогућује птицама да лете по кривим линијама које представљају невидљиве магнетне силнице. 

Да је и човек некада био оспособљен за сличне функције може се видети уколико се пажљивије загледа у његов анатомски склоп. Његова лобања садржи тешко препознатљиве остатке најсавршенијег радио-радарско-телевизијског механизма који се може замислити, а који се састоји од пет цеви званих синуси, од којих свака има двоструку намену, са уграђеном антеном, исправљачем и аутоматском контролом. Тај механизам када је био у пуној функцији омогућавао је човеку сличне способности које данас имају још само птице, а његови трагови на основу којих се може наслутити оригинални узорак служе данас техничарима и иноваторима за имитирање. Међутим, јасно је да се имитација не може упоредити са оригиналом. То је само вештачка реплика – његових чудесних неискориштених моћи – онога што је човек некада поседовао, а у међувремену изгубио

Пре него што је тај савршени радио-радарско-телевизијски механизам деградиран он је омогућавао човеку да се издигне изнад равни осетила и домена деловања закона физичке средине у којој је обитавао, помажући му истовремено да поништи илузију простора и времена и открије своју дуалну природу према којој је он пролазан у физичком, а вечан у спиритуалном смислу. Та спиритуална космичка светлост је такођер илуминирала поље бескрајности у човековој физичкој свести, истовремено будећи  његову спиритуалну свест, која га је постајући активна учинила свезнајућим и свеприсутним, тако да су прошлост и будућност те простор и време нестали претварајући се у вечиту садашњост.

Након уласка у нови свет спиритуалне интелигенције прво психичко искуство представљао је сусрет са том чудном новоуспостављеном дуалношћу. Иза тешких плишаних завеса на позорници људске спознаје помаљао се један сасвим другачији и потпуно непознат свет који није имао ништа заједничко са материјалном стварношћу. Тај свет није имао ни крајеве, ни границе, ни димензије. Свака тачка у њему је била видљива и доступна из сваког правца у сваком тренутку. Све је било јединствено и међуповезано. Све је било објашњено помоћу нечега другог, а то објашњење је представљало путоказ ка нечему трећем. Да би се описала прва импресија или осећање потребно је истовремено описати све остале.

Према аутентичним извештајима истраживача и историчара који су проучавали живот и традиције јужноамеричких староседелаца пре него што су дошли у додир са шпанским конквистадорима припадници цивилизације Инка, који су живели на подручју данашњег Перуа, поседовали су необјашњиве натприродне способности примања и преношења информација на великим удаљеностима, што би се могло сматрати неком врстом безжичне телеграфије или менталне телепатије

 

О спиритуалним органима и божјем царству

Још су антички мудраци учили да постоји Спиритуални реалм у човеку. Сетимо се  Библије која каже: “Божије царство је у теби” (Лука 17:21). Антички мудраци су тврдили да се перцепција спиритуалног реалма   одиграва  у спиритуалним коморама лобање које су  назвали Златно удубљење. (Екл. 12:6) Постоји пет таквих комора чија функција није позната модерној науци. Мудраци су их називали Пет звезда микрокосмоса, а симболички су у античким списима помињани и као Пет златних емерода, или Пет листова

Према старој индијској доктрини (Sankhya) пет физичких осетила свесног човека представљају спољашњу манифестацију пет одговарајућих спиритуалних центара смештених иза назалног дела лобање, у такозваним синусним шупљинама. Постоји директна комуникација између назалне шупљине и синуса који примају Дах живота директно кроз нос у немодификованом облику, онаквом какав долази из универзума, пре него што било који орган добије прилику да упије било коју супстанцу из Спиритуалне бити космоса испуњене свим познатим и непознатим елементима.

Окултна наука, окарактерисана од стране модерне науке као “школа глупог празноверја” учи да су те Спиритуалне коморе смештене у оном делу главе који представља средиште Интелектуалне божанствености човека. Те ваздушне коморе и мале жлезде смештене у њима чиниле су спиритуалне осетилне центре уз помоћ којих је у она прастара времена када је још увек био у стању потпуне физичке перфекције човек  из Космичког извора примао ону Узвишену суптилну интелигенцију.

У те чудесне коморе непрестално се из космичког океана улива она нарочита гасовита супстанца, суптилна суштина универзума, која је античким мајсторима била позната као Ментални спирит. Међутим, та магична супстанца нажалост не може произвести никакву реакцију у спиритуалним коморама такозваног цивилизованог човека јер су оне већ одавно онеспособљене за било какву вишу функцију. Оне мале жлезде Интелектуалних органа, лоциране у лобањи близу тачке у којој се нос спаја са челом, бивале су активиране тим Менталним спиритом који је пролазећи кроз ноздрве улазио у синусе и, уколико су они били у нормалном и функционалном стању, остваривао директну везу космичког извора са главним Спиритуалним интелигентним центром човека координирајући његове акције и целокупно понашање.

Узимајући све то у обзир онда се чини сасвим логичним да реч спирит долази од латинске речи “spirare” што значи дисати. Тако да је веза оног магичног менталног спирита са човековим дисајним путевима и лингвистички овековечена у свим данашњим модерним језицима. Због свега тога нос и синуси представљају можда најважније органе јер се преко њих успоставља први контакт са космичким дахом живота. Преко њих се “божје  царство” са неба пресликава у човеку.

 

О великој души бескраја

На умрежености човека у космички систем вибрација и космичког зрачења, те прожетости менталним спиритом заснива се и она дуалност човекове егзистенције, о којој је писане остатке оставила античка мисаона традиција, према којој људско биће бивајући присутно у физичком свету истовремено борави и у спиритуалном и не знајући за то.

Унутрња визија античких мудраца била је потпуно отворена. Они су гледали кроз природу која их окружује као кроз чисто стакло и могли су више да виде гледајући кроз своје унутрашње око, него кроз оно вањско физичко. Пред њима је природа стајала потпуно откривена до својих највећих дубина у којима су могли да виде ону примарну јединствену суштину чији су сви делови, било да се налазе у њима или изван, само различите фазе манифестације. У њима су такођер видели и себе као делове истог процеса живећи, крећући се и бивајући храњени истим јединственим духом који је истовремено и живот и светлост.

Они су такођер знали да морају да живе савршено природним животом, у апсолутној хармонији са спиритуалним и физичким законима космоса и да као резултат тога нису подложни ни болестима, нити смрти. Живели су као неотуђиви део природе дишући у складу са дахом неба и ваздушних струја, а бивајући у симбиотичкој вези са птицама и зверима, дрвећем и травом, док су им душе бивале у потпуном сазвучју са Великом душом бескраја.

 

Преко звезда до трња

Помоћу инхерентног савршенства тела и његове моћи виталног прилагођавања, о којој данашњи научници веома мало знају, човек је био способан да преживи еоне у пркос променама околине и прихваћеним штетним навикама. Али као последица одступања од природног начина живота постепено су страдали сви телесни органи и структуре скраћујући тако људски век од неколико стотина хиљада година до испод једног века, колико износи данас.

Модерне институције и центри моћи не бирају начине да сакрију чињенице о људској дегенерацији. Уништавањем античких списа и сакривањем археолошких доказа, те вешто обликованом пропагандом данашњи човек је кондициониран да верује у заблуду вечитог напретка и бесконачног раста, као и у илузију да он сам стоји веома близу врхунца и да је опсег његовог знања већи него икада пре.  

Суштински људско тело нити стари, нити се троши, већ слаби под утицајем непријатељске средине, вештачког начина живота, те медицинских и фармацеутских третмана. Као бретаријанцу човеков пробавни тракт је био у рудиментарном облику, а његов капацитет плућа био је много већи него данас. Плућа су се почела смањивати како је узимање хране приморало пробавни тракт да се постепено развија редукујући капацитет дисајних органа јер је једење смањивало човекову потребу за “космичком храном”. Из свог оригиналног стања бретаријанства тело се еонима постепено мењало и дегенерисало у садашње стање глутаријанства. Оно се трансформисало из стања супериорног ентитета, које је опстајало на космичкој супстанци, у стање инфериорног ентитета, за чији опстанак је потребна материјална супстанца.

 

Како су се срели Хилтон Хотема и Борислав Пекић

Тако је пре више од пола века говорио Хилтон Хотема. А онај човек, чији суноврат је са много сажаљења, али и притајене наде овековечио у својим делима, чини се, барем посматран кроз диоптрију његове критичке лупе, као да  још увек клизи на оној низбрдици дуж које већ  хиљадама година траје његов пад, а да се дно изгледа још увек не назире. Након 7-8 хиљада година оне колико толико реконструисане историје испуњене десетинама, а можда и стотинама хиљада ратова, те безброј почињених глупости и бесмислица као да је оно што је остало од Хотеминог савршеног човека, изгубивши и последње трагове оне космичке интелигенције, ушло у последњу фазу деконструкције своје човечности. На такву слутњу наводе огромна количина негативне енергије којом је прожета модерна стварност, готово невероватне бизарности којима је испуњена њена свакодневница, као и необјашњиво понашање човеколиких протагониста тог готово апокалиптичког времена, што се све заједно отима не само контроли, него и покушајима оних малобројних још увек нормалних да све то протумаче и схвате. А као једино преостало логично објашњење се намеће све већа извесност да је та слика свеприсутног распада некадашњег савршенства производ неке холограмске фотомонтаже без које није могуће помирити абсурд реалности претворене у илузију, а живота у карикатуру.

Хилтон Хотема је умро 9. августа 1970. не дочекавши да одгледа последње чинове представе чију радњу и заплет је покушао да анализира, а могући расплет антиципира. Као што се читав његов живот и појава могу сматрати загонетком, тако је и његова смрт обавијена велом тајанствености. Јер, према доступним биографским подацима умро је у 93-ој години, а према властитим пројекцијама требало је да живи најмање 150. Његов издавач је објавио да је погинуо у мотоциклистичкој несрећи, што многи тумаче као покушај да се избегне неизбежан пад у продаји Хотеминих књига уколико се његова прерана смрт припише природним узроцима.  Он је већи део свог живота провео у самонаметнутој анонимности пажљиво скривајући своју приватност од очију јавности, тако да ће начин на који је умро или отишао у још дубљу анонимност остати вечитом тајном.  Узимајући у обзир све оно са чиме се током оног званичног дела живота бавио, као и чињеницу да је живео у складу са својим открићима чини се да је сасвим могуће да је у тим годинама био пасионирани мотоциклиста, као што је исто тако могуће да је попут својих узора, чију писану оставштину је користио у покушајима разјашњења оне велике космичке мистерије, побегао из равни видљивости, склонивши се на неко забачено место са којег ће моћи са сигурне дистанце да посматра финале оне представе. 

У предговору Хотемине књиге “Man’s Higher Consciousness” издавач је цитирао енглеског песника, спиритуалисту и поклоника античке египатске цивилизације Џералда Масија (Gerald Massey):

Током 50.000 година, или чак и дуже, људи су на земљи живели у миру под спиритуалним покровитељством Оригиналне и истинске религије античких Египћана (примљену са Атлантиде). Онда су се одједном времена променила. Током неколико хиљада година себичност, мржња и похлепа су донели напаћеним масама неописиву мизерију. Истинско светло, светло које је обасјавало читав свет, светло које је сијало таквим сјајем у античком Египту, више не сија.

Издавач у том предговору даље наставља да су Мајстори да би избегли насилну смрт побегли у далеку Индију, где се њихови настављачи још могу наћи на обронцима Хималаја, где живе на постовима, а чија старост се креће између 500 и 1500 година. Из тог извора из којег се још увек могу извући танане нити античке мудрости Хотема је црпио инспирацију за своја писања.

Пажљивим читањем тих списа, нарочито оних делова у којима је детаљно описивао супериорну анатомију и паранормалне способности човековог далеког претка, а узимајући у обзир претходно познавање стваралачког опуса Борислава Пекића, укључујући и роман Атлантида, онда се лако може приметити запањујућа сличност између Пекићевих Атлантиђана и Хотеминих античких надљуди, за које је сматрао да потичу из атлантиђанског периода преисторије људског рода. Стога није искључено да је Пекић током својих истраживања прочитао неке од Хотеминих књига током оног периода живота који је провео у Лондону.  Ако није, онда су сигурно у својим неуморним истраживањима људске повести користили исте изворе, јер су се теме њихових истраживања на многим местима додиривале и преклапале.

На такве претпоставке може навести одломак из једне од прича Пекићевог Новог Јерусалима у којем он, у ироничном тону, као да се придружује Хотемином жалу за човековим изгубљеним моћима наводи:

Нико се не труди да суделује у најбољој могућој дефиницији човека. Пошто је повесна истрага за њом почела од духовне, с којом се тешко сналазила у буци завијања супериорног трбуха, завршила је с бедним питањем његовог пуњења. Цео се јебени космос у моме стомаку, у мојим цревима завршавао. Упркос наводним безмерностима, цео је ту, у трбушну дупљу стао. Између јетре и жучи, у суседству измета одвијала се божанска тајна живота. И другог космоса нема.

И не само жалу, него и Хотеминој вери да је сврха творчевог пројекта званог човек много дубља, а космос много шири од његове трбушне дупље.

 

Преко поста до раста

Узимајући у обзир тематски оквир Хотеминог стваралачког опуса, као и све оно што се на светској сцени догађало након што је отишао у његовој појави се може назрети  један од пионира покрета који је данас познат под именом антиглобализам. Мада данашњи озлоглашени феномен под именом глобализам није у Хотемино време био уочљив, нити је постојала широко распрострањена критика његовог штетног утицаја на човеков живот и развој, он као да је наговестио неке његове полиге помоћу којих ће покушати да успостави потпуну доминацију над свим аспектима живота. То се првенствено односи на, како ју је он крстио, модерну псеудонауку, која се својим погрешним парадигмама и недоказаним хипотезама  претвореним у законе устоличила као нова теологија. Затим медицину и фармацију које су вешто примењујући псеудонаучне принципе човека претворили у заморца својих претежно комерцијалних експеримената. Те на крају и прехрамбену индустрију која се, захваљујући кондиционирању и вешто  наметнутој заблуди да  уношење хране у организам у све већим количинама представља основну сврху и врхунско испуњење живота,  постепено претвара у главну претњу опстанка не само човека, него и планете. Ако се на то дода да иза свега тога стоји малигно дејство захуктале капиталистичко-корпорацијске немани која је човека претворила у производно-потрошачку алатку своје болесне машинерије за остваривање бесконачног раста профита и која представља главног кривца за његову  убрзану дехуманизацију и све веће удаљавање од изворне сврхе додељене му од стране креатора, онда се промоција Хилтона Хотеме у пионира антиглобализма  чини сасвим логичном.

Кроз скоро сва своја дела Хотема је упорно понављао да за човека постоји и другачији пут од онога који злонамерно промовишу глобалистички гласноговорници. Наводио је бројне документоване примере који неопозиво доказују да је бретаријанизам заиста могућ, да је упражњаван кроз читаву људску историју, а да се и данас могу наћи они који далеко од очију јавности живе тим начином живота. Наводио је такођер и многе документоване примере вишевековне дуговечности који доказују да је у новијој историји било много примера припадника људске расе који су живели не само дуже од сто, него и двесто, па чак и преко тристо година, о којима наравно они поменути гласноговорници намерно ћуте, јер њих занима само она дуговечност која се постиже уз помоћ њихових спонзора, али са којом се може уз шаку таблета дневно једва догурати до стоте. Показао је Хотема да чак и без бретаријанства уз повремене краће и дуже постове и исхрани базираној искључиво на свежем воћу и поврћу човек може дуго сачувати виталност и доживети дубоку старост. А помињао је и податке да је ригорозним вежбама дисања и боравком на свежем чистом ваздуху на већим надморским висинама људском организму могуће вратити део оне радиопријемничке способности, што буди наду да би припадници будућих генерација људског рода, уколико би свој живот довели поново у хармонију са космичким законима активирајући тако успаване и дегенерисане органе, можда могли да поврате неке од оних чудесних моћи.

А да се онај Пекићев јебени космос не завршава у људском стомаку може покушати да докаже свако ко се, седајући ујутро за доручак, сети да енглеска реч за први дневни оброк у ствари значи прекид поста (break – fast), па сходно томе одлучи да тај пост продужи барем до предвечерја, те да, ако буде упоран и издржи у тренингу, једнога дана постане способан да га никада не прекида. Уколико би након тог експеримента остао жив, а поред тога и здрав, доказао би на властитом примеру да аутофагија, за чије је откриће и начин функционисања јапански биолог Јошинори Осуми 2016. добио Нобелову награду за физиологију, заиста постоји, те да се током поста, то јест гладовања, у људском организму не дешава ништа погубно, већ напротив, да се  тек након престанка уношења хране у њему покрећу механизми саморегулације, чишћења, обнављања и раста. А доказао би такођер да оне силне теорије Хилтона Хотеме нису обичне фантазије и маштарије једног излапелог времешног чудака, већ добро утемељене и искуствено доказане истине похрањене у оној непроцењиво вредној колективној меморији човечанства. Од тих Хотеминих истина откриће јапанског биолога представља тек врх леденог брега, који ће  пре или касније  морати цео да исплива на површину обасјану светлошћу  и тако омогући  космосу да се из трбушне дупље прошири ка безмерностима.

Јошинори Осуми

 

Како би и ваздух могао постати уносна роба

А уколико би  тај покрет нерелигиозних постова постао масован то би могло да представља озбиљан ударац лекарској, фармацеутској и прехрамбеној индустрији, отеловљених у  троглавој доброћудној аждаји модерне бајке, који би одједном остали без купаца за своје производе, а тиме и без глава. Међутим, пошто је познато да вишеглаве аждаје из бајки углавном поседују моћ регенерације, врло је вероватно да би се и ова капиталистичка бајка завршила хепиендом.  

Јер, мешетари капиталистичке корпорацијске утопије су се већ ко зна колико пута прославили по способности да се из сваке, па чак и на први поглед безизлазне ситуације увек некако извуку, те да продајом најбаналнијих ствари остваре огромне профите. У недостатку купаца лекова, медицинских услуга и хране њима би, након што су схватили да су им бивше муштерије живе, здраве и да још увек дишу, веома брзо могла пасти на памет генијална идеја да почну да продају ваздух. Јер, ако су се на продаји воде, која је некада била незамислива, тако силно обогатили, у продаји ваздуха лежи далеко већи потенцијал пошто је до њега много лакше доћи. А то што је загађен не би сигурно представљало проблем јер ни она вода претворена у робу не блиста од чистоће. 

А да се на томе већ озбиљно ради показује најновија кампања промоције ношења маски преко уста и носа. Када ношење тих маски једнога дана постане законски обавезно створили би се услови за инаугурацију нове индустрије, индустрије ваздуха. Тако би глобални картел “GloboCap”, како су га недавно крстили његови противници, једним ударцем убио две муве, основао нову профитабилну индустријску грану, а истовремено обесхрабрио потенцијалне бретаријанце, који би схватили да се тако нешто једноставно више не би исплатило. А као колатерална корист широм би се отворила врата за комплетну идиотизацију човека, који би са обавезним ношењем маски и из тога проистеклом обавезом да купује ваздух био заувек ускраћен за могућност директне везе са оним Менталним спиритом, који је некада у људске главе кроз нос и уста  долазио директно из космоса. 

Исход те све интересантније, али и драматичније битке између људске латентне  моћи и капиталистичке неисцрпне сналажљивости  још увек је неизвестан. Тамо далеко скривен у свом скровишту на обронцима Хималаја или можда још даље на некој тачки изгубљеној у бескрају свемира трансформисан уз помоћ оног Космичког ума у једну од безброј астралних модификација исход тог титанског дуела са помешаним осећањима забринутости и наде ишчекује и Хилтон Хотема.

А можда ће му се тамо придружити, ако већ није, још један од пионира антиглобализма Никола Тесла, чији најважнији генијални проналасци и тумачења  космоса још увек нису прихваћени и примењени не зато што нису схваћени, него зато што се на њима не може добро зарадити, и који је читаво Хотемино стваралаштво сажео у једној реченици:

Тајне универзума можемо докучити једино ако размишљамо у терминима енергије, фреквенције и вибрација.

Јер, упитаће се лаици, ако је човек део универзума, зашто би он био изван његовог енергетско-фреквенцијско-вибрационог устројства.

За ПУЛС Милован Шавија

Courtenay, BC

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments