Hiper-realistične skulpture Rona Mjueka

Rođen 1958. u Melburnu, Ron Mjuek (Ron Mueck) je kao dete eksperimentisao sa lutkarstvom i pravljenjem lutaka pod uticajem rada svojih roditelja koji su bili majstori za izradu igračaka. Nakon što nije primljen na umetničku akademiju, Mjuek se zaposlio kao dekorater izloga da bi ubrzo napredovao počevši da izrađuje i upravlja lutkama životinja za dečije televizijske programe. Sredinom osamdesetih, u Americi je radio na “Mapetu” i “Ulici Sezam”, pre nego što se preselio u London, gde je asistirao na specijalnim efektima za filmove “Dreamchild” (1985) i “Labyrinth” (1986). Ranih devedesetih osnovao je vlastiti advertising business praveći modele za reklame, da bi se krajem devedesetih u potpunosti posvetio svojoj umetničkoj karijeri. P.U.L.S.E prikazuje neka od njegovih dela:

[youtube]QiuIGydJkBc[/youtube]

Mjuekov rad je hvaljen od strane jednih kritičara kao “najbolja stvar koja se dogodila figurativnoj skulpturi poslednjih nekoliko generacija”, dok ga drugi opisuju kao pukog “majstora za izradu modela”. Ono što jeste sigurno je to da je rad Rona Mjueka zaslužan za obnovljeni interes među umetnicima za hiper-realistično predstavljanje ljudskog tela. Njegovo stvaralaštvo je skoro u potpunosti usresređeno samo na ljudsko telo, baveći se temama rođenja, detinjstva, dečaštva, adolescencije, seksualne zrelosti, srednjih godina, starosti i smrti. U njegovim zapanjujuće realističnim skulpturama ima nečeg čudnog, što ih čini istovremeno i fascinantnim i nelagodnim.

One su ili monumentalne ili veoma male, ali nikada prirodne veličine. Sve skulpture su napravljene sa opsesivnom pažnjom prema realizmu, sve do pora u koži i dlaka na telu. Mjeukove skulpture su toliko realistične da je ljudima na prvi pogled teško da poveruju da one nisu prava ljudska bića.

Na prvi pogled, sama tehnička brilijantnost njegovih figura je ono što impresionira. Od podvaljka na bradi, do mladeža na vratu, pedantnost i pažnja prema detaljima su neverovatni. Ipak, prava snaga se krije u načinu na koji Mjuek koristi pozicije tela, gestove i proporcije kako bi izazvao emotivnu reakciju posmatrača i ušao u psihologiju figura koje prikazuje.

Magična privlačnost Mjuekovih hiper-realističnih skulptura je rezultat dugačkog, napornog procesa, koji počinje sa izradom serije malih modela od gline, koji mu omogućavaju da se odluči za konačni poziciju figure. Kada je konačna pozicija određena on odlučuje o veličini same skulpture, često praveći serije crteža u različitim veličinama.

Dalje, Mjuek vaja figuru u glini, praveći sve one fine detalje izraza lica i teksture na koži koji će se pojaviti na završenom radu. Ako se pravi veoma velika figura, prvo se napravi metalni okvir koji se onda prekriva žičanom mrežom koja se prekriva gipsanim trakama pre nego što se sve to najzad prekrije glinom za oblikovanje. Kada je figura od gline završena, pravi se kalup skulpture pomoću silikona (ili fiberglasa, u slučaju velikih skulptura).

Pri upotrebi fiberglasa, pojedinačne dlake se lepe u rupe koje su ručno izbušene. Vađenje skulpture iz kalupa nije lak proces, jer silikon može suviše da se rastegne ili pokida. Kada je kalup ukonjen, Mjuek rukom slika fine detalje (kao što su vene i fleke na koži) po površini, pre nego što konačno ne izradi oči i tako “udahne život” svom ostvarenju.