Hitlerov poklon Jevrejskom narodu

Mišićavi kovači snažnim udarcima čekića oblikuju usijano gvožđe. Spretni prsti krojačica upravljaju iglom i koncem, dok spretni prsti obućara ubadaju ekserčiće u cipele. Baštovani okupani suncem zalivaju bogati povrtnjak. Vreme je zasluženog odmora: momci igraju fudbal dok brojna publika navija. Pretražuju se knjige u biblioteci, pažljivo prate predavanja umnih glava. Sluša se koncert simfonijskog orkestra.

Stanuje se, doduše, u barakama. Koriste se zajednička kupatila i zajedno se obeduje, ali šta da se radi?! Pa ratno je vreme, čovek mora nešto i da istrpi! Deca, mladi, ljudi u srednjim godinama, starci i starice – njihova lica pokazuju da im je dobro, da su zadovoljni.

Ukratko, to je film „Firer je pokonio Jevrejima grad“ (Der Führer schenkt den Juden eine Stadt), reditelja Kurta Gerona iz 1944. godine.

* * *

Gradić Terezin nalazi se na severu Češke Republike, blizu nemačke granice, oko 60 km udaljen od Praga. Prema naređenju cara Svetog rimskog carstva Jozefa II tu je posle 1780. godine sagrađeno jako utvrđenje, nazvano po carici Mariji Tereziji – Teresienstadt. Bilo je sazidano sa namerom da brani granice habsburškog poseda prema Pruskoj, ali ono nije ostalo upamćeno po vojničkoj slavi, već kao mesto za zatvaranje i zlostavljanje ljudi. Manje utvrđenje na desnoj obali reke Ohre bilo je mesto u kome su tamnovali i umrli atentatori na nadvojvodu Franca Ferdinanda Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež, dok je za vreme nemačke okupacije 1939–1945 bio tu smešten specijalni gestapov zatvor. Veće utvrđenje, na levoj obali Ohre, poslužilo je od novembra 1941. do maja 1945. kao geto za Jevreje iz Češke, Austrije i okolnih pokrajina Nemačke, odakle su bili odvoženi u gasne komore Aušvic-Birkenaua i Treblinke.

Memorijalni kompleks Terezijenštat (Terezin)

„Konačno rešenje jevrejskog pitanja“ bio je izuzetno složen poduhvat, za čiju je realizaciju trebalo upregnuti čitav državni aparat Trećeg rajha. Određene službe vršile su popise svih Jevreja sa prostora pod nemačkom upravom, bilo direktnom bilo indirektnom, a druge su bile zadužene za konfiskaciju njihove pokretne i nepokretne imovine. Zadatak železnice bio je da (po cenu kašnjenja neophodnih isporuka oružja i opreme za Istočni front) transportuje stotine hiljada Jevreja do mesta likvidacije u logorima smrti. Diplomatska služba je usaglašavala rad na zajedničkom poduhvatu „konačnog rešenja“ sa kvislinškim režimima i Rajhu savezničkim zemljama (te ceo poduhvat prikazivala neutralnim zemljama u prikrivenoj formi). Trebalo je razmotriti kako da se, uz minimum uloženih sredstava, do maksimuma iskoristi jevrejski robovski rad i kako da se oni što efikasnije (ali i tajnovitije), primenom najnovijih dostignuća hemije i medicinskih nauka, likvidiraju.

Glavna kapija Aušvic-Birkenaua, Klod Lancman, "Šoa"

Važna stanica ka realizaciji „konačnog rešenja“ bila je sabiranje Jevreja sa različitih teritorija na jedno mesto, odakle bi bili transportovani u logore smrti. To su bila geta, kojih je bilo više na prostoru centralne i istočne Evrope. Najpoznatija su bila u Varšavi, Lođu, Viljnjusu i Terezinu. Bile su to pervrerzne tvorevine, jer su do maksimuma koristile elementarni nagon za preživljavanjem svojih prinudnih žitelja. Desetine hiljada ljudi bile bi sabijene u prostor od, često, svega nekoliko ulica i bukvalno zazidane (u najvećem, Varšavskom getu, na prostoru od nepunih 3,5 km², bilo je smešteno, u jednom trenutku, oko 450 hiljada ljudi, u nešto manjem Lođu oko 200 hiljada, a u malenom Terezinu u proseku oko 40 hiljada). Nemačka vlast dopirala je do zidova geta i celokupnim unutrašnjim životom upravljali su sâmi Jeveji preko svoje administracije. Starali su se o pitanjima stanovanja, ishrane, zdravlja i rada. Red i mir održavala je jevrejska policija. Nemci bi tražili da im se preda za deportaciju toliko i toliko Jevreja, a ko će da bude žrtvovan bilo je u rukama jevrejske uprave. Bio je to izvor stravične korupcije unutar zidina grada-zatvora; bio je to izvor neverovatne moći pojedinaca.

(Ekstremni primer bio je starešina Lođkog geta Mordehaj Hajim Rumkovski, koji ne samo da je tiranski vladao i obogatio se na tuđoj muci, već je štampao svoj novac i poštanske marke. Svesno je slao u smrt decu i starce, kao ograničeno radno sposobne, jer je bio uveren da od radnog učinka za potrebe nemačke ratne privrede zavisi opstanak zajednice kojom je upravljao. Naravno, po likvidaciji geta, bio je i on transportovan u Aušvic-Birkenau, ali nije dočekao smrt u gasnoj komori, jer su ga na licu mesta rastrgli njegovi bivši podanici – čim se pojavio.)

U getima su postojale škole i kulturne ustanove, kao i kabarei i kupleraji za potrebe malobrojne elite zatvorenika (u Varšavskom getu razvio se čak – mimo volje ne samo nacista već i jevrejske uprave – ozbiljan oružani pokret otpora, koji je junački izginuo u ustanku u proleće 1943. godine), ali je život ogromne većine stanovnika bio sveden na puko preživljavanje zbog prenaseljenosti, robovskog rada, nedostatka hrane i brojnih epidemija. O razmerama sveprisutne smrti svedoče autentične fotografije i filmski zapisi koji prikazuju mrtve kako leže na ulici, dok (još uvek) živi prolaze ne obraćajući pažnju na njih.

Varšavski geto, 1941. godine

Terezijenštat je bio donekle privilegovani geto. Nacisti su ga predvideli za privremeno zatvaranje i pljačkanje (do slanja u gasne komore) ekonomske i intelektualne elite Jevreja Češke, Austrije i okolnih nemačkih oblasti i bio je jedini zatvor za Jevreje u koji su službenici Međunarodnog crvenog krsta imali pristup. Ukratko, imao je ulogu Potemkinovog sela kojim su nacisti nastojali da prikriju čin sistematskog i masovnog ubistva koji su sprovodili.

Kurt Geron, "Firer je poklonio Jevrejima grad" (1944)

Juna 1944. godine Terezijenštat je posetio visoki predstavnik švajcarskog Crvenog krsta dr Moris Rosel. Kako bi prikazali izmišljenu stvarnost života u njemu, nacisti su mesecima terali zatvorenike da ulepšavaju naselje i pripremali su scenario posete. Ugledni lekar je proveo nekoliko sati u getu. Nije mogao da se kreće van utvrđene rute, niti da, razgovarajući sa predstavnicima jevrejske zajednice, čuje ma šta drugo do napamet naučene pohvale života u zarobljeništvu. Prisustvovao je fudbalskoj utakmici, odgledao dečju pozorišnu predstavu i u svom izveštaju naveo da su uslovi života u getu povoljni, da su štaviše bolji nego u Protektoratu Češke i Moravske, te da niko od zatvorenika nije interniran u logore na istoku Evrope.

Kurt Geron, "Firer je poklonio Jevrejima grad" (1944)

Kao deo napora da se sakrije istina o „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“, u Terezijenštatu je bio snimljen film „Terezijenštat, dokumentarni film iz jevrejskog naselja“ ili nezvanično „Firer je pokonio Jevrejima grad“. Film je bio zajednički rad grupe jevrejskih i čeških sineasta, pod rigoroznom kontrolom SS-a. Glavni autor bio je Kurt Geron, popularni glumac, scenarista i reditelj iz vremena Vajmarske Republike, i sam prinudni stanovnik geta. Film je snimljen tokom avgusta i septembra 1944. godine. Uoči snimanja bilo je više hiljada zatvorenika transportovano u Aušvic, kako bi se izbeglo da oko kamere registruje prenaseljenost. Bile su odabrane čistije i uređenije lokacije, a odabrani statisti među zatvorenicima dobili su čista odela i maksimalno su bili ulepšani. Geron i njegovi saradnjici snimili su dosta materijala za potrebe standardne dužine filma od sat i po, ali je u metežu u vreme sloma Trećeg rajha najveći deo bio izgubljen i ono što je preostalo jesu različiti fragmenti ukupne dužine od dvadesetak minuta. Glavni autor nije dočekao kraj filma: bio je poslat u Aušvic krajem 1944, gde je ugušen u gasnoj komori odmah po prispeću. Ista je bila sudbine najvećeg dela filmske ekipe, kao i statista koji su glumili srećan život u „poklonjenom gradu“.

Kurt Geron, "Firer je poklonio Jevrejima grad" (1944)

„Firer je pokonio Jevrejima grad“ je prototip propagandnog filma, koji treba da sakrije zločin sistematskog istrebljenja čitavog jednog naroda. Gledaoci zaista vide kovačnicu, vide krojačku radionicu i povrtnjak, prisustvuju fudbalskoj utakmici i prate koncert; na filmskom platnu im se zaista smeše ljudi koji privređuju i potom uživaju u dokolici. Neupućeni gledaoci bi poverovali da je Terezijenštat jedna skladna zajednica, po meri svojih stanovnika, u kojoj vladaju red i rad (i možda bi se divili velikodušnosti nacista u svetlu poslovične „pokvarenosti“ Jevreja). Ali sve je to laž koja prikriva najmasovnije (i do perfekcije organizovano) ubistvo u istoriji čovečanstva. Film, čije gledanje izaziva osećaj mučnine, predstavlja opomenu svim generacijama rođenim posle Holokausta, gde god one živele i kojoj god naciji pripadale. On pokazuje razmere cinizma masovnih ubica u ime nacionalne, socijalne ili ma koje druge ideologije, cinizma iza koga stoji strah, jer – kako god se opravdali pred drugima i pred samim sobom – oni dobro znaju da su kriminalci koji će pre ili kasnije odgovarati za svoja nedela.

Kurt Geron, "Firer je poklonio Jevrejima grad" (1944)

(Inspiraciju za pisanje ovog priloga autor je dobio čitajući roman Vinfrida Georga Zebalda „Austerlic“: Beograd, Paideia, 2009. Romanopisac je značajno mesto posvetio Geronovom filmu, jer protagonista Žak Austerlic veruje da je, među „srećnim“ zatvorenicima Terezijenštata, prepoznao svoju majku.)

za P.U.L.S.E Ivan Hofman

“Firer je poklonio Jevrejima grad”, Film, Ivan Hofman, Kurt Geron