Hladnoća novembra

Ulogujte se / Kreirajte profil

Hladnoća novembra

.

Become a Patron!

.

„Dok si živ, budi mrtav, potpuno mrtav.“

Zen (budistička) izreka

„Pred svakim sam aktivnim činom razvio stav transcendentne iskrenosti, koja me, otkako sam postao sasvim svestan, sprečava da gradim snažne veze sa opipljivim svetom.“

Pesoa

Osećam kako mi se zima uvlači u kosti. Kroz prozor svoje ćelije mogu da vidim i čujem jedino  parkiralište, simbol predvidljivo sagrađenog Progresa. Zaborava, krivudavo nacrtanog kruga koji je postao točak; vanzemaljac na zabetoniranoj livadi.

Novembar je, bez snega. U sobi nemam grejanja, nemam načina da se utoplim, uspavam svest. Svest da svet nastanjuju mrtvi, pardon, mehanoidi. Mehanoidi koji već posmatraju nas današnje humanoide, unutar polja virtuelnog muzeja. Baš kao što mi danas možemo da posmatramo skelete i virtuelne predstave njihovih mogućih obličja i načina postojanja.

To je telesna hladnoća pojačana hladnoćom uvida saznanja da smo već prekriveni prašinom buduće prošlosti, i da sve što sada pišem pišem za čitaoca koji takvu budućnost, nadam se, doživeti neće; u potrazi za kakvom – takvom smislenom utehom nekog (današnjeg) nežnog srca, negde tamo, koje upravo čita ove redove, i koje mi zasigurno neće zakucati na vrata. Zna to srce nežno da ću više dati ako ostanem u ovim uslovima još koju godinu, kao da prethodnih dvadeset nije bilo dovoljno. I kao da sve to zajedno ima nekog volšebnog smisla. Ne, naravno, za takozvani svet nego najpre i jedino za nju, Smislu. Koja takođe živela nije, osim kroz reč i misao i san, a već je olinjala i pobelela, baš kao i ja,koji pripadam ovom dobu koliko i muzika (ranog) baroka.

Ovo pišem u polumračnoj sobi, sada već donekle sabran, smrtno ozbiljan i pomiren sa sudbinom predvidljivog bezizlaza. Živim sam, mada ne baš sam, nije to ona samoća u  kojoj nema nikoga oko vas; to je samoća onih koji pišu u društvu uglavnom odavno mrtvih pisaca, fizički odsutnih, mada ipak prisutnih delima u obličju mnogih knjiga, u tvrdom i mekom povezu, sa njihovim duhovima unutar sveta koji su čitavog života ugrađivali u formu papirnatog štiva, postrojenih svuda po policama, redosledom koju još uvek nisam uspeo u potpunosti da shvatim. Među njima leže u ušuškanoj polutami i odabrani naslovi strip autora s kojima delim toliko toga inspirativnog, vidljivog samo malobrojnim ekspertima. I onima koji u svoj kulturno obrazovni meni podrazumevaju i jezik stripa, iako školski program ne uvodi u kulturu čitanja stripa. I zbog čega, zasigurno, ima osnova da se misli da su među onim retkima koji stvarno misle svojom glavom i prave vlastite izbore.

Za razliku od mog prijatelja N. (ako ja, ovakav, mogu da imam prijatelja) koji, od kada se znamo, onako površno, kako je red u današnje vreme, živi potpuno drugačije od mene. Lepo ušuškan u toplom stanu sa parnim grejanjem, piše ponekad, kada stigne, naravno, mada je po struci ekonomista; javno se, zahvaljujući mnogim poznanstvima, uključujući i ona virtuelna, predstavlja kao pisac. I to poznat i dobro prodavan pisac. Iako ne zato što je poznat već zato što je on, po svom ubeđenju, u koje se ne  može sumnjati, pisac. U svakom slučaju, ne živi sam u hladnoj sobi, hladnoća, koja sanja o sunčanim danima, nije osnovno stanje njegove isplative duše.

Ja sam, verovatno, ishod silovanja. Nisam se rodio drugačije osim kao odsustvo nežnosti, dijaloga, razumevanja, bliskosti. Moj zemaljski otac je svojevremeno, dve godine pre mog dolaska na ovaj svet, izgubio nogu u vreme dok je radio na železnici. Majka mi je možda samo jednom rekla da joj se gadilo da spava s njim, iako je on u osnovi bio lep čovek. Zato imam osnova da verujem da sam produkt silovanja. Ljubav je za mene uvek bila sinonim za san, a njena senka mržnja, sinonim za hladnoću. Otuda sam, od kada znam za sebe, dokle mi sećanje doseže, bio nadprosečno nadkriljen majčinom pažnjom. Izvor i uteha njenom nedostatku ljubavi. Sin preinačen u san, voljen bezuslovno. Onesposobljen za svaku “sub modo” stvarnost društvenu. Izdvojen unutar sobe bezbrojnih pitanja, sumnji koje rađaju hronično neodlučnog i nepragmatčnog mladića. Onog kome je od ranog detinjstva, pogotovo tinejdžerskog doba, svaki prećutno ili otvoreno zahtevani konvencionalni pogled postao odveć predvidljiv, do bola mrzak, odbojan i neprihvatljiv. Škola,kultura, prijateljstvo, brak, porodica, karijera…spremnost na sofisticirano ili vulgarno negovani komformizam, prisutan u svakom ljudsko proizvodu koga sretnem, doživljen je kao stranac. Postao sam stranac u sebi i za sebe. Prozračni aristokrata. Umetnik u svetu bez umetnosti. Nestvarno slobodan u svom skrivenom dvorcu od reči slika. Svet htonskih vrednosti moguće je misliti, zahvatiti pre svega pisanom rečju. Stripom, tom formom komplementarnosti između napisanog i nacrtanog, naslikanog – nije:prostori autentičnog, upitnog i saznajnog već su bili utemeljeni – i za Revoluciju bitno je ustanoviti, oformiti, utvrditi tržište, market, i to hiper.

Odavno ne spavam, ne mogu da sanjam, celu noć se okrećem u krevetu, a ujutro sećam se ponekad nekih fragmenata sna, koje mi ne znače ništa. Ili skoro ništa. Čitavog svog života  sanjam otvorenih očiju; savladao me je, verovatno umor, prezasićenost takvim načinom postojanja, čija dijagnoza bi, pretpostavljam mogla biti: depresija ili ludilo, Mada, ne bilo kakvo ludilo, već stvaralačko. “Ludaci su sveti jer sanjaju otvorenih očiju“, kaže Hugo Prat na mnogim stranama svojih strip priča… Mada, razume se, u današnje vreme, ludaci se pre dijagnostikuju kao šizofrenici. Ovakvog ili onakvog tipa, ali, svakako, ne sa obeležjem svetosti. Sveci su davno razapeti, pogubljeni i proterani…pre njih, znamo i to, i mudraci. Ispada, jednostavno, da ljudi poput mene ne mogu da sanjaju upravo zato što to rade preko čitavog dana.

Zato što im je hladnoća osnovno stanje duše. Pogotovo kada gledaju kroz prozor i beleže, bolje reći svedoče o  onome što vide, pretvarajući se da ima šta da se vidi; svedoče svojim životom, koje može biti bilo koja forma umetnosi. Ako umetnost danas još postoji, ako se nije prodala na pijaci ponude i tražnje. Ako se od njene sposobnosti da se prostituiše u ovom vremenu, opasanom, zarobljenom tržišnom logikom, logikom masovne kulture, industrijom zabave, ne proizvodi baš ta vrsta stvarnosti, koju samozvani, u bratskom odnosu sa medijima – koji su u bračnom odnosu sa marketom – ne konstruiše ta forma privida i obmane.

Sigurno da ipak nije tako. Moja malenkost jeste stalno svedočanstvo te neporecive istine. Istine koju uistinu plaćam skupo, toliko skupo da mi se od početka ovog  hladnog napisa čini da sam ovim redovima kanačno ostao bez sebe; i kao da hladnoća iznutra nikako ne odgovara onoj koju vidim gledajući kroz prozor, kao da ni jedna jedina reč ovde ne odgovara istini u potpunosti; čak i ako bih bio siguran da ona ovde, danas, sada piše umesto mene. Reči su postale mrtvorođenčad, naročito u pisanoj formi, ukoričene u unutar polja književnog iskustva. Postvareni pisac može da porađa i u;estvuje u produkciji knjige,najpre, kao robe. Obezličena štampana slova ne pišu se više krvlju, kako je govorio Niče, nego zakupljenim vremenom dokolice, posle ljubavi u ime tela. Piše se duhom svetim, iz pustinje, a ne posle dobrog ručka, seksa, (što je reč verovatno preuzeta iz medicine). Reč, kao omiljeno čedo kulture, može da doziva i nekog da dotakne. I toliko. Nekada je možda imala moć da budi, ali pojavom ranih izumitelja izuma, tih sofisticirano nametljivih otimača pronađenog blaga unutar svojih kelija,kelija unutar kelija, postala je vrlo uglađena dama u uštogljenoj atmosferi lepog izglancanog i opranog kulturnog doma. Kao da nije u stanju da nađe najpogodniji izraz da oslika to koliko mi je hladno, a posebno zašto. I zašto baš meni.

 I zar se, uopšte, nekako, na neki način, može pisati samo o sebi? Zar drugi nisu sastavni delovi nas – mi? Posebno ako su i ti drugi ostali, samo iz nekih drugih razloga, bez sebe – ali, isto tako, zar svi nismo sami u sebi samima? Ukoliko se zaista može uistinu nekako biti sam. “Za života vidimo se delimično,a tek u carstvu božanskom ,videćemo se opet oči u oči.” Piše već u Svetom pismu na nekom mestu lepo o tome.

Što me opet navodi na pomisao da je odavno već sve rečeno,i da se esencija neprestano ponavlja,samo uvek u drugom licu,boji,ritmu…drugoj hladnoći,čiji hram se odvajkada nalazi gore visoko,dole duboko…gledanog kroz prozor ovog i ovakvog prohladnog skloništa; ove sobe kroz čiji prozor neminovno mogu bolje da vidim,ili bar zamislim predele topline.Koji je neophodan preduslov za sve ostalo što bi umetnost trebala da bude,što u svojoj suštini jeste: svet od (ne)sveta; poetski,virtuozno,destilovana,isceđena,iznedrena esencija esencije,koju verujemo da vidimo posmatrajući sa ovakvog prozora. Hladnoću  novembra.

Ne samo ovog novembra.

Za P.U.L.S.E napisao,nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.