Хокингово последње намигивање

Ретки су људи чији је дух у стању да превазиђе и најтегобније физичке недостатке, као што у томе – још увек – успева Стивен Хокинг . У 69. години, он се са непопустљивом упорношћу одупире неизлечивом обољењу (прогресивној парализи названој „Герикова болест”) комуницирајући једино посредством померања мишића на горњем делу лица и трептањем очних капака. Иако минимални, покрети су довољни да активирају електронске сензоре уграђене у Хокингове наочари и да их пренесу у компјутер где се обавља (дуго и сложено) дигитално преобраћање мишићних покрета у деформисан глас који једва да подсећа на Хокингов.

Током недавног – вероватно последњег – интервјуа за „Њујорк тајмс” (5. мај 2011) протекло је  читавих пет минута да би Хокинг изустио реченицу:„Надам се да ће моје искуство бити од помоћи другима”, након што је објаснио како се налази у „парадоксалној ситуацији да непрекидно намигује(м), али не због онога чему је намигивање сврха.”

Човек који на такав начин прихвата неблагонаклону судбину мора да поседује одбрамбене способности које недостају већини смртника. Хокингова филозофска изузетност огледа се у томе што је спознао прави разлог постојања: „Има толико људи који се налазе у још тежој ситуацији него ја, због чега не могу и не смем да сажаљевам себе. Уз то, бавим се теоријском физиком, облашћу коју обожавам а за коју оваква физичка сметња не представља озбиљну препреку.”

Произлази да су рад и бављење оним што човек воли и за шта има способности довољан животни стимулус чак и за суперхендикепирану особу каква је Хокинг. Задовољство које му пужа изучавање свемира, како каже, „иако не може у потпуности да се мери са сексом, ја сам сведок да траје много дуже”! Колико год да траје, откривалачки занос је очигледно довољан да Хокингу (који све више личи на „човека са опругама”,како га је описао Ф.М. Достојевски у роману Ујкичин сан) не само олакшава његове физичке тегобе, него му омогућује да неизмерно ужива у ономе што ради. Интензитет и дејство таквог доживљаја тешко је схватити ако се задовољство мери на кантару подешеном за квалификацију физичких страсти, као што је тешко вербално описати  природу откривалачког задовољства, будући да је оно изузетно и специфично за сваког појединца. Мисаоним сублимисањем свог физичког стања Хокинг своју телесну патњу своди на минимум.

Ипак, тешко је схватити да извор енергије представља једино Хокингова откривалачка генијалност, чак и његов „метаразум” који му помаже да наслути, понекад и расветли чудесне феномене којима обилује космос. Мислим да томе највише доприноси Хокингов психосоматски интензитет којим располажу појединци са изузетним надахнућем и великим талентом. Сам Хокинг признаје да еуфорија која га обузме када назре узрок неке васионске мистеријетраје прилично дуго, у току које се осећа као да „лебди(м) у надземаљском блаженству”.

Да ли је и то довољан надоместак за све  чега је лишена физичка егзистенција појединца, питање је на које одговор може дати једино Хокинг. Ма колико неодређено, његово задовољство стимулисано је спознајом чудесних феномена у природи, што је оправдано упоредити са задовољством које човеку пружа уметничко стваралаштво, као што су потврдили поједини значајни уметници.

Хокингово научно истраживање није ограничено на космос чији смо ми нераздвојан део, оно укључује трагање за смислом људског постојања, као  и суочавање са дилемом о настанку живота на овој планети. За разлику од својих колега, Хокинг се клони изјава за које нема довољно аутентичних доказа, па зато каже: „Фундаментална је разлика између објашњења заснованих на ауторитету и науке која се ослања на посматрање и разум. Уколико се претпостави да свемирима почетак онда је оправдано питање ко је креатор таквог свемира. Уколико се прихвати тврђење – које подржава наука – да је свемир неограничен и ванвремен, онда ту нема места за Творца. Сматрам да ће наука коначно победити.”

Посебно су занимљиви Хокингови одговори на питања која му на крају предавања постављају студенти. Једно од питања ме је посебно задовољило: „Професоре, објасните зашто постојимо, прецизније, зашто Ви постојите?” Хокингов одговор: „О томе постоји исто толико позитивних колико и негативних објашњења, премда ниједно не открива тајну људског постојања. Вероватно је суштина у томе што тај феномен уопште није могућно спознати.”

Као физички и умни феномен данашњице на измаку живота, Стивен Хокинг не престаје да фасцинира оне који желе да га чују и – виде! Све што језгровито изусти (лаконизам преовлађује у завршној фази његовог живота) постаје мисаона драгоценост, као што је истакао један његов сарадник: „Хокинг је чиста свест, еликсир мисаоности која постаје све интензивнија док његов физикум све очигледније јењава”. Присуствујући (пре десетак година) Хокинговом јавном предавању на Кембриџу, имао сам управо такав утисак: док сам га слушао, његово педесетогодишње деформисано лице одједном је попримило изглед петнаестогодишњег вундеркинда који присутне осваја феноменалном мудрошћу, док је изопачено звучање дигитализованог Хокинговог гласа деловало као Моцартова опојна музика. Парадокс је био толико упечатљив и подстицајан да сам за тренутак позавидео Хокингу на судбини која га је снашла.

[youtube]Dy5TouEP2LM[/youtube]

Влада Петрић

Аутор је професор на Универзитету Харвард, САД

Politika online

Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E

  Hoking, Nauka