Ulogujte se / Kreirajte profil

Једачке авантуре најсавршенијег изданка човеколике врсте хомонида званог хомо конзуменс

.

Become a Patron!

.

У оним новокомпонованим храмовима за иживљавање једног од још само неколико преосталих ослонаца на којима на крхким ногама почива смисао живота модерног човека на улазу ће га дочекати оне спроводнице на високим штиклама са телима која су морала задовољити високе естетске захтеве пропорција и облика оних њихових делова на које мушке очи прво обраћају пажњу, а чија школска спрема је углавном обрнуто пропорционална лепоти. Оне ће га као послушног насмејаног пса, који би да има његов реп са њим сигурно весело махао, одвести до за њега на брзину припремљеног стола. Да би му затим друга девојка сличних естетских квалитета донела огромну чашу до врха испуњену коцкама леда са мало воде на дну, после које ће се за неколико минута појавити и трећа чији естетски квалитети неће обавезно бити они највише категорије, јер се подразумева да је госту естетике већ доста и да се полако примиче време за оно због чега је и дошао, а то је обилан и укусан обед. Та трећа ће му донети мени и оставиће му неколико минута времена пре него што се поново појави са малим тефтером да љубазно, насмејана лица и са пуно уважавања прибележи његов избор.

Танталове муке чекања да се одабрано јело припреми и донесе олашаваће гутљајима правог пића које ће му у међувремену бити донето. Ти гутљаји ће помоћи да се низ грло сапере обилна Павловљева пљувачка која ће се неконтролисано лучити док буде нестрпљиво чекао своју порцију посматрајући како се око њега у десетине гладних уста трпају крупни залогаји, и брзо након кратког жвакања нестају у незаситим стомацима, истовремено удишући оне опојне надражујуће мирисе, неизбежне пратиоце свих једалачких храмова новоустановљене религије најсавршенијег изданка човеколике врсте хомонида званог хомо конзуменс.

Када му се најзад донесе његов дуго чекани оброк понашаће се у сличном и већ добро наученом маниру. Журиће да што пре испразни мноштво донетих тањира и пратећих посуда, а истовремено напуни стомак јер ће она трећа девојка често навраћати да преконтролише да ли је који од тањира празан да би му колико толико ослободила драгоцени простор на пренатрпаном столу, што ће му се учинити као дискретан притисак да не одуговлачи, јер иза њега нестрпљиво чекају нова гладна уста. Након што је сто ослобођен од систематски испражњених тањира и уредно очишћен за неколико минута на њему ће се појавити она позната дугуљаста фасцикла обложена пластичном имитацијом коже са масним словима исписаним називом ресторана и незаобилазним пратећим грбом, који не мора обавезно бити у облику лава или орла, а у чијој унутрашњости ће се крити рачун. Девојка ће дискретно остати поред стола држећи у руци спреман онај чудесни аутомат за плаћање који је бежичним путем повезан са сваком, па и најзабаченијом банком уздуж и попреко оне наше мале селу налик планете.

Захваљујући оној већ одавно и у књижевности овековеченој све теже подношљивој лакоћи постојања сведеној на увелико роботизоване радње које се могу обављати чак и жмурећи само десетак секунди је у просеку потребно од тренутка у којем се кредитна картица нашла у прорезу електронске направе до тренутка када ће се на маленом екрану појавити порука да је трансакција одобрена са инструкцијом да се направа преда конобарици. Док ће се истовремено захваљујући чуду оне глобалне бежичне умрежености на његовом списку месечних трошкова, то јест дугова, појавити нова ставка која ће представљати збирну цену свега онога што је те вечери донешено на његов сто увећану за све прописане порезе и доприносе, укључујући и онај обавезни добровољни звани бакшиш.

А управо због тог бакшиша конобарица ће ситом и помало уморном хомо конзуменсу након безброј вешто одглумљених осмеха упутити и онај опроштајни и изговорити попут папагаја са такођер вешто одглумљеном спонтаношћу ону убедљиво најчешће употребљавану, а истовремено и најотрцанију фразу енглеског, као и свих осталих њему подређених језика: “Thank You Very Much”. То ће бити знак да је његова кратка једачка авантура завршена и да је дошло време да своје место уступи следећој муштерији. Подразумева се да ће на крају сваки кулинарски авантуриста напустити ресторански рај привидно и пролазно задовољан, стомака можда пунијег него што је требало, што ће реципрочно незнатно умањити пуноћу задовољства, али ипак попут конобарице роботски насмејан јер је оно нетрагом нестало јело захваљујући паметном телефону ипак овековечено “фотком” која је до тренутка када је ногом ступио на улицу путем Фејсбука већ обишла ону исту нашу малу селу налик планету.

На крају уместо епилога није на одмет напоменути да уз ову најновију у све дужем низу комерцијализованих авантура хомо конзуменса није случајно прикачен придев једачке. Јер се већ одавно на угоститељским радњама и објектима ресторанског типа у земљама енглеског говорног подручја, али и онима у којима се говори једним од његових дијалекатских сурогата, одомаћио назив “eatery”, што би се најлакше могло превести као једаоница или мало вулгарније ждераоница. То, међутим, и не звучи толико вулгарно узимајући у обзир да је одлазак у ресторане већ увелико изгубио од оне своје некадашње ритуалности, не лишене и романтике, па чак и филозофске ауре под чијим окриљем се и полухедонистичко удовољавање телесним потребама приликом повремених боравака у ресторанима на суптилан начин могло ставити у контекст оног епикурејског принципа да се врхунац ужитка може доживети једино ако се на испуњење дуго и стрпљиво чека, то јест ако се не упражњава сувише често.

Те ресторанске суптилности је чини се заувек нестало јер су се ресторани претворивши се преко ноћи у једаонице и сами трансформисали у бесконачне фабричке траке у којима су некада цењени и уважавани гости постали обични извршиоци истоветних операција за чије обављање се не захтева нека велика стручна спрема, а поготову памет. Потребна је само скоро похотна жеља да се у организам трпају све веће количине хране и наравно свест о властитој величини, што се све веома ефикасно и у аранжману крупних капиталиста постиже кондиционирањем уз помоћ до савршенства разрађене пропагандне машинерије. А да се створи још и лажна свест да се ради нешто узвишено помоћи ће они вешто одглумљени и “спонтани” осмеси конобарица и оно папагајско “Thank You Very Much”.

Тако се људско тело хомо конзуменса вешто осмишљеним кондиционирањем његових природних потреба у циљу постизања комерцијалних циљева постепено претвара у машину, али не биолошку какву је имао на уму његов креатор, већ у ону праву машину, изданак и унапређену варијанту оних првих, пионирских које су покренуле и изнеле прву индустријску револуцију до неслућених висина. Ова машина најновије генерације ради на битно измењеним принципима у односу на оне њене прастаре претече. У њу се не убацују сирови материјали од којих ће се на компјутеризовани начин уз помоћ програма на крају на излазној траци добијати жељени производи чија производња не кошта много, а на чијој се продаји исто тако може зарадити много. За функционисање те нове, могло би се рећи једачке машине, потребна је само добра реклама, помоћу које ће се применом јефтиних психолошких трикова она кондиционирати да сама у себе трпа све оно што крајњем профитеру падне на памет, тако да нису потребни никави механички убацивачи као што је био случај код оних старијих типова машина.

За ту машину најновије генерације нису више потребни ни компликовани компјутерски програми, нити је потребно бринути о пласману и продаји производа које она избацује. Она је у ствари самопрограмирана да конзумира, то јест једе, производе других цветајућих индустрија које су у сталној експанзији, како по броју, тако и по обиму производње. Она ће такођер за те силне производе, који су углавном беспотребни за њено основно биолошки предодређено функционисање, сама плаћати власницима тих индустрија, који за узврат неће имати никакву одговорност за њено одржавање, то јест сносити трошкове поправки у случају кварова проузрокованих хабањем услед прекомерног уношења све већих количина хране у организам чија издржљивост у том погледу свакако да није бесконачна. Да ствар за власнике индустрија које снабдевају те машине све већим асортиманом све укуснијих производа буде још повољнија лечење дегенеративних болести узрокованих углавном преједањем и трпањем у стомаке материја које због своје штетности ни у ком случају не би смеле да се користе за људску исхрану представља готово идеалну прилику за развој нових индустрија из домена медицине, фармације и осталих алтернативних, такођер бујајућих области људског стваралаштва.

У коликој мери су та машина најновије генерације, као и индустрије које је опслужују, важни за функционисање потрошачке цивилизације најлакше се може сагледати успутним праћењем садржаја реклама на свим врстама такозваних савремених медија. Ако се изузму аутомобили и они хитови који се повремено појављују да би лансирали трендове и на суптилан начин обликовали понашање конзумената свакако да највећи простор у том царству рекламе заузима храна, то јест њено конзумирање. У новије време у рекламним спотовима све присутнији су и туристички огласи и услуге везане за путовања. Али треба узети у обзир да се чак и путовања не могу замислити без хране, и то обилне, и да њихова сврха није више у томе да се виде нове земље и њихови градови, музеји, споменици, већ да се пробају њихове локалне кухиње и ужива у кулинарским специјалитетима, то јест да се упражњавају и иживљавају више телесни него они визуелни ужитци, а да се не говори о оним мало дубљим, духовним. Тако да се само површним погледом на садржај реклама долази до закључка да је храна убедљиво на првом месту. А за њено промовисање користе се у спотовима сва расположива средства, и лепе жене, и невина и слатка деца, и егзотични пејсажи и оне гротескне сцене у којима се на огромну брду налик гомилу чипса или тортиља из ауто мешалице за бетон сипа кечап.

У исту сврху сагледавања важности хомо конзуменса у улози једаће машине могу послужити и статистички податци, чије сакупљање и праћење игра веома важну улогу у одржавању и унапређивању потрошачке цивилизације. Из тих података се пажљивом анализом може доћи до закључака који расветљавају и оне њене тамније стране. Тако да податак да се тренутно у Амерци, колевци рекламног инжињеринга и на њему заснованог конзумеризма, сваког минута поједе 95.000 хамбургера може звучати фасцинантно, поготову за све оне који су укључени у ланац који почиње од произвођача сировина и којим се преко транспортера, дистрибутера и ресторана брзе хране стиже до оног неодољиво заводљивог сендвича, главног јунака рекламних спотова. А када се једноставним математичким операцијама множења са 60, 24 и 365 израчуна број тих сендвича појединих за годину дана, па се та цифра још помножи са просечном ценом долази се до годишњег обрта мереног десетинама милијарди долара. А то је обрт само на једном од безброј производа чија је сврха једење, то јест трпање у уста, а који се нуде у безброј једаоница отворених на сваком углу било којег од безброј градова. Ако се томе додају они такођер безбројни прехрамбени артикли смештени на полицама безброј самоуслуга које свакодневно махнито грабе и трпају у огромна колица вечито гладни потрошачи онда се годишњи обрти свих индустрија које су упрегнуте у пуњење оних једачких машина најновије генерације мери не милијардама, него билионима истих оних долара, америчких.

Ако се баци поглед на оне статистике које челници корпорација из прехрамбеног сектора углавном прескачу у својим слављеничким извештајима о континуираном и здравом расту својих индустрија онда се могу расветлити не само оне тамне стране њиховог успона, него и наслутити неодрживост правца којим се читава цивилизација креће, па чак и њен могући крах. Према једној од тих статистика да би се произвела она пљескавица од 150 грама, данас само делић оног славног хамбургера који се у међувремену претворио у прави мали солитер, потребно је утрошити хиљаду литара воде. А да би се произвео само килограм говеђег меса потребно је 15.000 литара те исте воде до које се све теже долази и због чије неконтролисане потрошње и употребе су у многим деловима планете већ створене мале пустиње чије се површине из године у годину незадрживо шире. Није тешко закључити да би се нешто економичнијим употребом воде могла производити, додуше уз далеко мање профите, чак и много квалитетнија храна на коју би се она једаћа машина хомо конзуменс могла веома лако кондиционирати.

Уколико се тим не толико непријатним колико бесмисленим и готово невероватним статистикама из области производње хране додају и неке статистике из области уско повезане са храном, а то је индустрија која обезбеђује средства за паковање хране и напитака онда се тек може назрети слика о не тако светлој будућности не само ове цивилизације, него и читавог човечанства. Према податцима који повремено испливају на површину, а на које обраћају пажњу и увиђају њихов значај само они умови оптерећени вишком радозналости и општечовечанске бриге, у оном истом минуту у којем се у Америци поједе 95.000 хамбургера у свету се одбаци милион пластичних боца и десет милиона пластичних кеса од којих 80 процената завршава неконтролисано на ђубриштима. У том истом свету се на годишњем нивоу произведе 300 милиона тона пластичне амбалаже од које се половина искористи само једном пре него што се одбаци и заврши не само на ђубриштима него и на било ком месту уколико се не спроводе строге мере контроле.

Да би се слика о једачкој хистерији савременог хомо конзуменса и са њом повезаним иронијама употпунила и приближила савршенству није на одмет навести још један статистички податак, и то о потрошњи, то јест поједеној количини, у овом случају броју, после хамбургера другог најпопуларнијег кулинарског специјалитета из новокомпоноване америчке кухиње. Ради се, наравно, о пилећим крилцима, познатијим под називом “chicken wings”. А када је о крилцима реч онда је из статистичког опуса можда прикладније изнети податак о потрешњи не по минути, него по “супер боулу”. Према податцима Америчког пилећег савеза (National Chicken Council) 3. фебруара ове године на дан финала америчке фудбалске лиге НФЛ, који уједно представља централну гладијаторску представу новоримске империје, а која је познатија под називом “Super Bowl”, поједено је 1,38 милијарди пилаћих крилаца. А ако се тај број од 1,38 милијарди подели са два, то јест бројем крила на једном пилету, онда се лако долази до броја од 690 милиона тих малених пернатих анђела који су на дан овогодишњег “супер боула” морали положити своје животе на ползу само једног од безброј ужитка америчке варијанте хомо конзуменса. Међутим, ту није крај тог кратког исечка који говори о његовим малим слабостима. Јер да би се након толико појединих крилаца, преливених добро зачињеним сосовима, угасила жеђ тог истог дана попило се преко 320 милона хектолитара пива. Узимајући у обзир да ће добар део тог пива бити попијен из пластичних чаша онда се добија комплетна и савршена слика о статистичким достигнућима савременог хомо конзуменса којој би сваки нови потез киста био сувишан, и која би била достојна оних највећих мајстора, не сликарства, него ироније.

Ако се статистички податци ослободе непотребног и заморног бремена ироније онда се из њих понекад могу извући и лепа и интересантна поређења. Тако је некоме пало на памет да израчуна да уколико би се спојило 1,38 милијарди полећих крилаца планета Земља могла би се опасати три пута. Исти рачунџија је израчунао да уколико би једно крилце представљало секунду, 1,38 милијарди би трајало 44 године. Међутим, можда пилећа судбина и не изгледа тако тмурно узимајући у обзир да лабораторије генетског инжењеринга раде пуном паром и да ће у догледно време вероватно конструисати нову генерацију пилади са више пари крила, барем туце. Када се то деси онда се пилеће жртвовање можда неће чинити тако страшним оним критичарима и посматрачима који у сваком статистичком податку траже длаку у јајету. 

На крају мало подужег епилога једне помало наивне и бајколике приче о једачним авантурама хомо конзуменса није тешко замислити да ће наследници модерних америчких протагониста протестантске парадигме бесконачног раста покушати да једнога дана достигну производњу и продају од милион хамбургера у минути или можда билион тона пластике годишње, јер у њихову фанатичну амбициозност и патолошку потребу за сталним увећањем производње, а тиме и профита не треба сумњати. Међутим, постоји велика вероватноћа да им се ти амбициозни циљеви неће остварити. Јер насупрот те бесконачне незајажљивости жеље за повећањем профита способност планете Земље да својим ресурсима храни све прождрљивија уста и удовољава све похлепнијим и безумнијим пројекцијама индустријског раста није ни изблиза бесконачна. Много пре него што ће се остварити она инфантилна пророчанства о глобалној катастрофи проузрокованој сагоревањем фосилних горива способност планете да се регенерише и одржава живот ће пресахнути. Некадашња колевка тог истог живота ће се претворити у једну огромну јалову полупустињу окићену депонијама пластичног отпада који ће прекрити и њене океане. Тако да у оној хипотетичкој катастрофи услед глобалног загрејавања, којом своју браћу Земљане плаше исти они похлепни профитери, неће имати шта да сагори, осим можда оних депонија пластике.

Чини се да су Земљани својим неодговорним и детињим понашањем доспели у ситуацију у којој имају само два избора. Један је да једноставно напусте ону парадигму бесконачног раста, да се уозбиље и престану лицемерно глумити оне идиотске осмехе и понављати оне још идиотскије фразе, да се од оних капиталистичких једаћих машина поново претворе у оне биолошке које попут своје животињске сабраће једу само када су гладни, и то да би задовољили своје телесне, а не потребе и интересе отуђених олигархијских центара финансијске моћи, и да се, уколико им је до оних телесних задовољстава и ужитака стало, поново врате оном старом опробаном епикурејском принципу помоћу којег ће дуготрајним уздржавањем, па чак и постом тај исти ужитак учинити далеко већим, дубљим, и филозофским, и тиме својој мајци планети олакшати све теже подношљиве муке на које ју је ставило њено несташно чедо. Други избор је да ће, уколико наставе истим путем, у не тако далекој будућности морати да поново крену испочетка, као што се највероватније већ много пута догађало у оној дугој и непознатој повести човечанства. Како ствари тренутно изгледају и како нас она учитељица историја учи чини се да је онај други избор много вероватнији од првог.

За П.У.Л.С:  Милован Шавија

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.