Хоризонт минулог века – Леонид Шејка

15. децембра 1970. године, Леонид Шејка је телесно напустио ову „долину суза“.  Из садашње перспективе све више се увиђа да је као стваралац  наткрилио хоризонт европске уметности двадесетог века. Нигде се на Балкану у добу које је Јустин Поповић одредио као ђаволско  није појавио уметник таквог дара, који је за живота почео да задобија ауру генија. Испрва признат у ужем кругу пријатеља, Шејка је постао симбол слободног човека и уметника, коме се све више обраћају генерације младих стваралаца и мислилаца.

Борхесовско образовање

Многи су свој авангардизам етаблирали, препродали и компромитовали, завршивши као педагози којима студенти наивно верују да учећи од њих могу постати уметници. Шејку није могуће замислити као професора или академика, није га могуће опонашати, он је горостас чије дело улази у сферу мистицизма и теологије и зато Урош Тошковић, један од последњих великих уметника, само о њему никада ништа ружно није рекао.

image (4)

Шејка је син Трофима Васиљевића, руског емигранта, официра-топографа царске војске и Катарине Зисић, културне жене грчког порекла. Оца у својим текстовима никада није помињао, а о мајци је оставио поетски запис са њеног погреба. Похађао је руску основну школу, касније гимназију и у породици поред раног читања руских класика (Достојевски, Толстој, Љермонтов) стекао темељно традиционално образовање. Умео је да на гитари одсвира све што чује, а пријатељи тврде да је боље интерпретирао Булата Окуџаву од њега самог. После гимназије са Синишом Вуковићем је завршио Архитектонски одсек Средњотехничке школе и био одређен за шефа градилишта хотела „Морава“ у Чачку. У клаустрофобичној средини, „по задатку“, на идиотском послу са идиотским људима, како је описао, доживљава духовну кризу и на запрепашћење радника долази на посао ошишан  до главе, пуштајући да му израсте дужа брада.

У тој кафкијанској атмосфери догодио се његов унутрашњи обрт, конверзија или друго рођење. Почео је да црта и пише, самовољно напустио радно место и успео да се упише на Архитектонски факултет у Београду. На студије је дошао као ерудита. Веома рано је стекао грандиозно, борхесовско образовање. Као ретко ко образовао се темељно, систематски, по областима, следећи абецеду. „Почео сам од астрономије. Прешао сам на атомистику, а потом на биологију. Затим сам могао да констатујем њихов редослед према еволуционом ступњу ствари  које су оне испитивале. Постао сам усамљен“ (Шејка, 1955-56).  Енциклопедијско знање одредило је развој његове дијалектике чудесног, омогућило му да се надмоћно и са лакоћом креће по разним духовним областима, по историјској вертикали и хоризонтали и тако формира радикалне идеје.

image (3)

Архитектуру су тада студирали Предраг Пеђа Ристић (Пеђа Исус), Синиша Вуковић, Вукота Тупа Вукотић, Владимир Величковић, Милић од Мачве, Милутин Трпковић и Слободан Машић. Дух групе, заслужан за измену поретка и вредности не само наше културе, био је међу студентима архитектуре и сликарства. Шејка је онда започео проучавање историјских авангарди за које ће бити стално заинтересован и његове прве слике су у стилу фовизма и кубизма. Ексклузивним идејама, књигама, текстовима и сликама сврстао се у ред великих традиционалиста и езотерика модерне епохе какви су Зедлмајр, Генон, Евола, Ортега и Гасет, Борхес, Елиаде, Сиоран и Берђајев, чије је идеје даље развио. Парадоксално је и један од најважнијих авангардиста двадесетог века, а његова је монографија изашла пре у Немачкој него код нас. Шејкини радови претходе флуксусу, неодади, у акцијама на ђубришту био је можда први уметник перформанса, међу првима се бавио енформелом код нас, насликао је неке од првих хиперреалистичких слика у свету, најавио је објектну уметност и естетику катастрофизма деведесетих, junk art, савремену уметност базирану на колекцијама, увео је концептуализам у своје стваралаштво, а слика „Музејска поставка“ из 1956. године може се сматрати првом анахронистичком сликом у свету, првим примером тзв. „сликарства меморије“. На сличан начин његова дела претходе летризму, box-artu и постмодерни.

Ложа Балтазар и Медиала

image (2)

Раних педесетих у Београд долазе други велики умови и креативци медиалне школе, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Љуба Поповић, Милован Видак, Драган Лубарда и Љубодраг Јанковић Јале.  Дружења Шејке, Синише Вуковића, Дада и Тошковића датирају још од 1952. године, када се формирало језгро групе које ће прерасти у мистичну ложу Балтазар, а потом 1958. године са Ољом Ивањицки и Владаном Радовановићем у групу Медиала. Она представља најснажније духовно и метафизичко упориште превладавања опасности, хаоса и деструкције (пост)модерне. Основи Медиале су на дубљим темељима од ликовних, стреми ка вишим циљевима па су и домети далекосежнији. Постављена је драгоцена и јединствена духовна вертикала са кореном у алхемији и магији, а исходиштем у хришћанском мистицизму.  Долорес Чаће, црна муза Медиале, супруга Илије Савића, окултног владара групе, човека из сенке и најближег Шејкиног пријатеља се запитала одакле је усред баналног поратног миљеа Београда Медиала ишчупала таква жилу. Појавила се величанствена уметност, рестаурација вредности у време свеопштег демонског пада, критеријум наспрам нихилизма. Поглед је био упрт у будућност и као да је из ње дошла озареност. Пеђа Ристић, Миро Главуртић, Драгош Калајић и Драган Мојовић су Београд сматрали за центар света. Овде су зачете неупоредиве интуиције препорода, обнове, јединства уметности и духовности. Медиала је са подједнаким самопоуздањем одбацила западни и источни модел културе.

Први међу једнакима

Леонид Шејка је у том језгру био срж и стожер, неоспорни вођа групе, први међу једнакима. Зрачио је метафизички, посвећен у црну магију колико и у слатко православље, интелектуално, као супериорни мислилац и теоретичар, морално и етички, као човек вере. Око њега су се окупљали најзначајнији уметници, песници, књижевници, мислиоци и синеасти, од Данила Киша, Мирка Ковача, Миодрага Павловића, Васка Попе, Боже Вукадиновића, Зорана Глушчевића, Зорана Мишића, Живојина Павловића до Михајла Ђоковића Тикала, Радована Хиршла и Титка Чаће као подмладка Медиале. Веома је утицао и на нешто млађу генерацију „нове фигурације“, уметнике попут Драгоша Калајића, Радомира Рељића, Душана Оташевића и Бранка Миљуша.

image (1)

Био је ожењен са најважнијом хрватском послератном књижевницом Маријом Чудином коју је волео и живописао као ренесансну принцезу. Касније је био у браку са Аном Чолак Антић, историчарком уметности и кустосом Галерије „Графички колектив“, где је све започело.  Свој животни пут, уметност и теорију, означио је као систем проласка од Града, преко Ђубришта до Замка. Поставио је своју мисао о интегралној слици у есхатолошки поредак пакла, чистилишта и раја, развивши идеју Центра, који је означавао симболом названим Цадис, упоредо се бавећи оним што су он и Главуртић дефинисали као магија екстрема и јединство супротности. Био је заправо један од последњих пророка. У сиротињском социјалистичком Београду педесетих, најавио је будућу планетарну цивилизацију Ђубришта па је чак предвидео и космичко ђубриште. У складу са тим уметност је за њега била археологија, поље бескрајних могућности, магијске и религијске праксе. Тек сада  немачки теоретичари друштва долазе на сличне идеје као што је Миро Главуртић међу првима у двадесетом веку писао о инверзним и окултним основама модерне уметности, о чему однедавно излазе стручна издања. Дело и мисао Леонида Шејке су неисцрпни рудник, златни мајдан за будуће генерације што су још касних шездесетих спознали на његовим изложбама Мерет Опенхајм и ликовни критичари Берна, Минхена, Цириха и Базела.

image

После четрдесет година на Шејкиним изложбама сусрећу се  разне генерације, посећују их деца, војници, свештеници, теолози, сликари и најавангарднији уметници јер из његовог дела истиче ликовно миро. Својом етиком и естетиком на обзору новог еона оно се указује као ванвременско и сакрално на сасвим другачији начин од црквеног јер „врх садашњег постаје сигнал будућег“, како каже апокалиптичар и интегратор Леонид Шејка.

Aутор: Дејан Ђорић

Novi Polis 

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

4 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Katarina Ristić Aglaja

U potkrovlju jedne posleratno konfiskovane kuće u Beogradu, na Topčiderskom Brdu iznad reke Save, u Senjačkoj ulici br. 3 – mesto gde sam se rodila a pokojna majka Beba mi prenosila priče o istorijatu našeg doma – okupljalo se pa i parcijalno stanovalo jezgro društva “Mediale”: tu behu ruski slikar u emigraciji Leonid Šejka i njegova prva supruga, pesnikinja Marija Čudina, kasnije Anuška Čolak-Antić, glavni urednik & organizator njegovih izložbi, zatim, Beca Nenadović, pisac i urednik “Politikinog Zabavnika”, pesnik Boža Timotijević, Franjo Likar, slovenački slikar, Jernej Vilfam, takođe slovenački slikar i politikolog, Ljiša Ristić, muza i pijanistinja; povremeno: Tikalo, Dado Đurič, Uroš Tošković, Jakov Grobar, Josip Sever, Sveta Samurović, Dragoljub Mićunovič, Eleonora Prohić, Miša Mihailov, Miša Radivojević, Đuka Vagabund, Vlada Kaktus, Astronom Ljeljić, Šurka Ćirković, Igor Vasiljev, Miro Glavurtić, Danilo Kiš, Vasko Popa i Branko Miljković (koji je kod nas prvi put otkrio Betovena i ozarivao se… u transu šetao po stanu); svakodnevno: već pomenuta (Bebina bliska prijateljica) Dolores Čaće i manje pominjan njihov vodeći govornik i diskutant, slikar Laza Lazarević (kojeg sam lično upoznala)… Vodile su se duge diskusije na temu ruskog kosmizma, zatim, negativne teologije koja alhemijskim procesom slikarevog pesnikovanja prelazi u pozitivnu eshatologiju, te na temu svetske (neo)simbolističke ezoterije (i to uvek sa naglašenim pečatom autora kao nesvodive individue naspram indigo nebo-okeana stvaralaštva);… pevale su se pesme ruskog šansonjera-disidenta Bulata Okudžave… pomno slušao bariton Ditrih Fišer Diskao (sa ploča moje majke). &. Mnogo refleksija o smrti-kao-procesu, susretanju u trenu smrti svojeg Zrcalnog Dvojnika (otud je u Šejkinom opusu naglašena Ideja Centra kao Preseka: Indigo obojen Kadis), usled čega je moj rodni tavan ostao posvećen plejadi mrtvih umetnika i mene rano suočilo sa idejom (smislom) smrti – koja je Zamak unutarnjih odaja našeg sopstva, ka kome je Šejka utro zaobilazni put preko Đubrišta (skladišta ejdetskih slika, katabazisa) i Grada (kao zaokretnog figurativnog stepeništa ka Zamku)… Jer Šejka je bio istaknut slikar ne baš po tehnici nego po daru da likovni medijum iskoristi za iscrtavanje vlastitih slikotvornih misli, koje su bile ujedno drevno ukorenjene i (post)moderne (za tadašnje vreme avangardne).

Katarina Ristić Aglaja

I još da dodam to da je “Medijalu” iznad svega krasilo jedno spokojno siromaštvo – istinski bogat život u uslovima krajnje skromnosti, i to sve radi mogućnosti zasebno-skupnog razmatranja suštinskih pitanja postojanja, te zarad svake naspram-proseka-prestupne kreativnosti: – ne samo radi izgradnje sebe već i kao osećaj zadatka, u smislu potrebe davanja subverzivnog doprinosa multiverzumu! U toj atmosferi disidentske solidarnosti, prikupljanja za nepriznate stvaraoce tog vremena egzistencijalnog minimuma, nije bilo današnjeg – u skoro svim porama društva zastupljenog – žestokog osuđivanja i perfidnog šikaniranja umetnika, zbog nesposobnosti da u svojoj nezavidnoj društvenoj situaciji budu profitabilni; navodno, “uklopljeni” i “korisni”: upravo kao šraf u neumitnoj mašini kapitalizma.

Katarina Ristić Aglaja

Šejkin Indigo Kadis je verovatno jevrejski Kadiš, odnosno kabalistički Sfairos: kruna-svih-preseka. (Upor. parmenidovski zasferičen i utoliko od palog sveta smrtnika nadaleko odmaknut, blaženo-samotni pra-pra-kosmos: – ur-fašizam tek kroz svoje kasnije radikalno zlotumačenje, kakvo ne odgovara duhu rane antike).

Katarina Ristić Aglaja

Наравно, све се то одигравало у поткровљу Пеђе Ристића, званог Исус, који је сада покојан… који је великодушно уступио простор, али сам није био дијаложан нити је попут моје мајке пажљиво слушао дискусије и приче других, дакле, држао се више по страни. / Као пасиван посматрач Медијале долазио је повремено и рођак с нижег спрата куће, сликар Иван Табаковић, који са Леонидом Шејком није делио толико религиозно залеђе (јер је био окренут претежно египатској а Шејка кабалистичкој симболици) колико један специфични колажни микроизраз.