Hotel “Mažestik”

Moderni hotel “Mažestik” – Remek-delo arhitekte Milana Minića

 
Foto: UB “Svetozar Markovic”/VremeHotel 

Mesto u prestonici gde je po prvi put poslužen kapućino u predratnoj prestonici, i danas je statusni simbol za mnoge “stare” ali i sadašnje Beograđane, kultno mesto predratnog i posleratnog prestonog grada. Hotel “Mažestik” ni posle više od osam decenija trajanja ništa nije izgubio od glamura, posebnosti i elegancije koje su ga svrstali u jedan od simbola Beograda i u 21. veku.

Milan S. Minić, arhitekta iz “svete doline”

Milan Minić je rođen 1889. godine u Polimskoj dolini, koju je Deroko nazvao i “svetom dolinom” opisujući bogato graditeljsko nasledstvo srednjovekovne srpske države u Polimlju, na desetine manastira i crkava izgrađenih na obalama reke. Detinjstvo i prve školske dane proveo je u rodnom Prijepolju, nadomak Mileševe i “Belog Anđela”. Noseći iz rodnog kraja uspomene na mešavinu raznih kultura, nacija i vera koje su se smenjivale na tim prostorima, svoju viziju budućeg zanimanja zaokružuje u Solunu gde pogađa gimnaziju. Po povratku u domovinu upisuje Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta u Beogradu.

Tokom studija počinje da radi za inženjera Leona Talvija, gde mu je poverena izrada fasada zgrada koje su nastajale u ovom ateljeu. Učestvuje u pripremi izložbenog paviljona Kraljevine Srbije na Svetskoj izložbi u Rimu 1911. godine, dok svoje poznavanje srednjovekovne srpske arhitekture “kali” uz profesora Milorada Ruvidića, sa kojim obilazi srednjovekovne srpske svetinje i pravi studije manastira Manasija i Ravanica. Učestvovao je i u razradi planova višedecenijskog projekta palate Srpske Kraljevske Akademije. I za sve vreme fakulteta, uporedo uči i slikanje i vajanje. Stručnost studenta angažovanog na raznim projektima od strane eminentnih graditelja vizirali su mu zapošljavanje 1914. godine u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva građevina Kraljevine Srbije.

Foto: Univerzitetska bilblioteka “Svetozar Marković”/ “Pravda”, 1937.

Od dobrovoljca na Drinskom frontu, do druženja sa velikim Matisom

Prvu godinu Velikog rata dočekuje kao dobrovoljac u Moravskoj diviziji na Drinskom frontu do oktobra 1915. godine. Po naređenju Vrhovne komande premešten je u Ohrid, gde se bavi katalogizacijom i beleženjem izgleda srednjovekovnih srpskih i vizjantijskih spomenika. Sledeće godine sa grupom od 3.000 srpskih boraca prebačen je u Ajačo na Korziku. Tu se druži sa italijanskim slikarom Korbelinijem, slavnim akvarelistom. Uvidevši Milanov umetnički talenat, a pre svega strast, pod njegovim uticajem i uz podršku srpske vlade odlazi u Pariz, gde završava Akademiju lepih umetnosti. Korbelini Minića upoznaje i sa slavnim Matisom. U Ajaču je organizovao 1917. godine i prvu samostalnu izložbu. Boravak u Francuskoj bio je značajan i za njegov dalji razvoj graditeljske karijere jer se u Parizu prvi put podrobno upoznaje sa modernističim talasom koji je polako zahvatao francusku arhitekturu.

Foto: Univerzitetska bilblioteka “Svetozar Marković”/ “Vreme”, 1937.

Predratno i posleratno vreme “Mažestika”

Po povratku u Srbiju arhitekta Minić značajnija graditeljska dela ostvaruje kako u Beogradu, tako u Loznici i Šapcu, gde uvodi elemente modernizma u arhitektonski pejzaž gradova koji je do tada odisao konzervativnim i nacionalni stilom. Tridesetih godina XX veka pravi značajan karijerni iskorak, napušta državnu službu i osniva samostalni biro. Sinteza arhitekte i umetnika, i ono što je video i doživeo na Apeninskom poluostrvu i Francuskoj, 1936. godine pretače u prvo reprezentativno zdanje art dekoa u Srbiji, hotel “Mažestik”. I ne samo graditeljski, već i po detaljima koje predratni Beograd prepričavao “s kolena na koleno”. Mladić, liftboj u “Mažestiku” je bio crnac, a sve u skladu sa tadašnjim svetskim trendom.

Milan Minić “smestio” je i izgradio hotel “Mažestik” u sam epicenter prestonice, na Obilićev venac. Sa jedne strane Knez Mihajlova, Trg republike, Narodno pozorište, Narodni Muzej, a ni Kalemegdan nije daleko. Sa druge, Obilićev venac, koji danas sa mnogobrojnim kafićima, predstavlja omiljeno mesto za izlazak, a tu su i beogradske reke, Sava i Dunav, Skadarlija, što kaže naš narod, “da je birao, ne bi bolje mesto izabrao”. I upravo mesto čini jednu od posebnosti “Mažestika”. Sedeći u bašti ili salonu, sve vam je “na dlanu”, a opet imate svoju privatnost koju vam niko ne narušava.

Hotel u stvari čine dva objekta, sjedinjeni u jedinstvenu funkcionalnu celinu. Prvi je izgrađen pomenute 1936, a drugi 1940. godine pod pravim uglom. Koliko je hotel bio poseban, pokazuju akvarijumi sa morskom i slatkovodnom ribom, sopstvena pekara za specijalne vrste hleba i peciva, restoran sa pokretnim krovom. Sve to i još mnogo toga, učinili su da “Mažestik” postane luksuzno stecište elite. Šezdesetih godina, prilikom rekonstrukcije “Mažestik” je ostao bez pokretnog krova. Hotel je kategorisan sa 4 zvezdice, a raspolaže sa 88 soba i 7 apartmana.

Foto: Wikipedia / Sinobador

Posleratni  Hotel “Mažestik” nastavio je svoju kratku predratnu pričuo elitizmu.

Tako je u njemu, tokom pregovora Tito – Šubašić o prvoj vladi nove Jugoslavije, marta 1945. godine boravio dr Ivan Šubašić. Po formiranju privremene vlade DFJ, 7. marta 1945. u Beogradu, dr Šubašić je dobio resor spoljnih poslova. Već oktobra 1945. podneo je ostavku zbog neslaganja sa politikom u Jugoslaviji i napustio vladu.

Vremenom će političare zameniti umetnici, pre svega najpoznatiji jugoslavenski pisci koji su iz “Mažestikove” sale posmatrali svet koji je se slivao Obilićevim vencom. Ni “Mažestik” ne može proći bez vrcavih crtica legendarnog pisca, slikara, boema i svojevrsnog beogradskog hroničara Mome Kapora. Jednom prilikom Moma zapisa: 

“u uglu jedna grupa gostiju svaki dan je ritualno nanovo osvajala Prozor, Kupres, prelazila Sutjesku i Neretvu, i istrajno vodila bitke Drugog svetskog rata, dok bi u drugom kraju sedele najzanosnije Beograđanke i najlepše gošće ovog grada”.

Ko se sve upisao u knjigu gostiju?

U vremenima kada je Istok ostao na istoku i Jugoslavija se polako “otvarala” prema Zapadu, i kroz vrata “Mažestika” prolazili su novi, glamurozni gosti. Kasnih pedesetih, šezdesetih i sedamdest godina poznata lica, od Alena DelonaOmara Šarifa, preko Elizabet Tejlor Lajoša Zilahija, do slavne generacije fudbalera Mančester Junajteda pisala su istoriju “Mažestika”.

Sa Delonom se u “Mažestiku” upoznao Stevica Marković, i od tada kreće legenda o kontraverznom druženju “urbane legende” beogradskog i pariskog podzemlja. Marković, koji je godinama bio telohranitelj i dubler slavnog Francuza, vremenom je pesnicama i šarmom prokrčio put do pariskog visokog društva. Završio je tragično 1968. godine na pločnicima “grada svetlosti”, a mnogi su kasnije razglabali da li je njegovo ubistvo bilo posledica obračuna između mafijaša kojima je Delon bio blizak, ili pak akcija čuvene Udbe, koja je navodno imala svoje “istureno odeljenje” baš u sali “Mažestika”

Hotel “Mažestik” više puta je ugostio i krajnje ekstravagantne goste, te možemo samo da zamislimo kakva je  atmosfera bila 1965. godine kada su u barskoj sali hotela “Mažestik” gostovali članovi slavnog Mulen ruža? Godinu dana kasnije, 1966. u hotelu su boravile egzotične igračice iz pariskog kabarea “Ludi konj”.

Ni filmski stvaraoci nisu mimoišli “Mažestik”, pa je dobar deo scena kultne serije “Otpisani” snimljen baš u enterijeru hotela. I još jedno mesto izaziva pažnju: portret vođe Oktobarske revolucije Vladimira Iljiča Lenjina.

Bejzbijeve bebe u “Mažestiku”

Bila je noć 6. februara 1958. godine. Februar u Beogradu uobičajan, hladnoća i sneg. U restoranu “Mažestika” temperatura je bila letnja. Za stolom igrači i rukovodstvo Mančester Junajteda i Crvene Zvezde na zajedničkoj večeri. Nekoliko sati ranije, na stadionu JNA pred 50.000 gledalaca, odigrali su nerešeno 3:3. Tako su crveno beli eliminisani iz Kupa evropskih šampiona, jer su u Mančesteru izgubili 2:1. Za večeru je poslužena krem supa, teleći ragu, punjena ćurka, mešana salata, omlet iznenađenja i još po nešto. Muzika, druženje, pesma i u jednom trenutku, kada je atmosfera bila na vrhuncu, golman “Bejzbijevih beba”, Hari Greg zgrabio je meni i krenuo od stola do stola skupljajući potpise svih igrača. Tako je “Mažestikov” meni ušao u sportsku istoriju.

Sutradan avion sa ekipom Junajteda, prilikom povratka na Ostrvo, doživeo je nesreću na aerodromu Minhen, gde je sleteo da bi dopunio gorivo. Nastradale su 23 osobe, od čega osmorica igrača Mančestera. Tako je Hotel “Mažestik”, postao nezaobilazno mesto obilaska engleskih navijača prilikom dolaska u srpsku prestonicu.

Konfiskacija

Ali vratimo se na trenutak jedan korak u prošlost na priču o arhitekti Miniću. Milanu S. Miniću posle Drugog svetskog rata nove vlasti su konfiskovale “Mažestik”, ali mu je ostavljen na poslednjem spratu apartman – atelje, koje je bilo stecište okupljanja umetnika.

Minić je i u posleratno vreme nastavio da se bavi slikarstvom, a bio je i osnivač ULUPUDS-a, (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije ) i od 1953. do 1963. godine prvi predsednik. Bio je i potpredsednik Inženjerske komore. Godine 1953. godine o životu i radu prve žene arhitekte u Srbiji, Jelisavete Načić objavio je rad.

Milan je imao sina Olivera Minića, koji je išao očevim stopama, arhitekturom. Radio je urbanističke planove za Prijepolje, Novu Varoš, Prilep. Bio je deo stručnjaka autora Generalnog urbanističkog plana Beograda 1950. godine. Svoju zaostavštinu poklonio je kroz “Legat Olivera Minića” koji je smešten u Prijepolju. Testamentom iz 1975. godine on je Biblioteci zaveštao knjige, očev štafelaj i slike “Autoportret” i “Pejzaž Zlatara”, kao i štednu knjižicu sa dve hiljade dinara za kupovinu knjiga. Sve pod imenom “Dar slikara i arhitekte Milana S. Minića Biblioteci u Prijepolju, rodnom mestu Milana S. Minića”.

Najvrednije delo Milana S. Minića, Hotel “Mažestik” proglašen je za nepokretno kulurno dobro i nalazi se pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Izvor: 011Info

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

3.5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Dimitrije
Dimitrije
5 months ago

У чланку је доста тога прескочено, посебно детаљи везани за супругу М. Минића, Јелену Минић, такође архитекту, која је са својим супругом активно учествовала у изградњи хотела, а онда и у његовом уређењу. Иначе, хотел је после Другог светског рата одузет Минићима, по неколико основа, а пре свега као ратној добити, али им је после жалбе власника да је он био реквириран од стране окупатора, па није могло да буде речи ни о каквој ратмој добити, враћен. Међутим, то је трајало само пар дана, после чега је уследио уговор о поклону, по коме су Минићи без икакве надокнаде, хотел “поклонили” држави. Да, дозвољено им је да до смрти користе апартмане на 5. и 6. спрату, који су потом такође прешли у државне руке. Током времена, а нарочито у време кад је г-дин Бубало био министар, део хотела је продат г-дину Кнежевићу (“Атлас”), неке деонице подељене запосленима и то је то. Наследници, који су једва дочекали закон о реституцији, сусрели су се са чињеницом да се то не односи на хотел, будући да је поклоњен, а уговор о поклону је необорив! И тако је ова тужна прича “крунисана” на начин као и многе друге код нас.