Idiot predstavlja esencijalni roman Fjodora M. Dostojevskog koji je napisao u vremenu između 1863. i 1869 godine. Prvi put je objavljen 1869. godine. Idiot predstavlja napor Dostojevskog da opiše idealnog čoveka u granicama uverljivosti , što je naizgled nemoguć književni i umetnički poduhvat. U slučaju da uspe, verovao je Dostojevski, dokazao bi da je dobrota slična Hristovoj ipak moguća, iako verovatno samo u okvirima književnog i umetničkog, a u isto vreme taj poduhvat bi predstavljao književni dokaz za smisao hrišćanstva.

 

Idiot, roman kojim pisac ponire u sam srž čovekove duše u potrazi za dobrotom i onim idealom koje nose najplemenitije misli, poruke i dela Gospoda našeg, Isusa Hrista, prikazan je lik tipičnog pozitivnog dostojevskijanskog junaka. To je knez Miškin, obdaren dobrotom i sposobnošću da prašta koju je osim njega imao jedino Hrist. Miškin je začuđujuće osetljiv, do krajnjih granica: on oseća sve što se zbiva u drugim ljudima, čak i kad su ti ljudi kilometrima daleko. Veoma je darežljiv i naivan da bi se mogao nazvati idiotom, odakle i naziv za sam roman. Tako je duboka njegova duhovna mudrost, njegovo saosećanje i razumevanje patnji drugih. Knez Miškin je sama čistota, iskrenost, otvorenost; ove osobine ga neizbežno uvode u bolne sukobe sa našim konvencionalnim, veštačkim svetom. Njega vole svi koji ga poznaju; njegov nesuđeni ubica Rogožin, koji je očajnički zaljubljen u junakinju Nastasju Filipovnu i ljubomoran na Miškina, završava tako što Miškina pušta u kuću kojoj tek što je ubio Nastasju Filipovnu i pod Miškinovom duhovnom zaštitom traži način da se pomiri sa životom i da ublaži oluju strasti u sopstvenoj duši.

 

Dostojevski je Idiota počeo pisati u Ženevi i u jednom je pismu rekao kako je temeljna ideja toga dela prikazati – apsolutno savršena čoveka. Piščeva prvobitna zamisao bila je prikazati dve peterburške porodice za koje je držao da su karakteristične za njegovo doba, a koje su se naglo osipale i raspadale, moralno i materijalno. Lik idiota odnosio se na sina jedne od porodica koga niko ne voli, bio je uvređen, nadut i osvetoljubljiv mladić, neumeren i u dobru i u zlu. Sam Dostojevski o njemu je zapisao kako je on „vrhunac slike čovekove oholosti i sebičnosti“. Kasnije je uništio sve što je zapisao i počeo pisati roman u kojem je glavni junak bio novi lik ‘’idiota” – knez Miškin. U pismu koje je napisao svojoj nećakinji o novom romanu Dostojevski kaže: Svi pisci, ne samo naši nego čak i svi evropski pisci, ko god da se prihvatio prikazati apsolutnu divotu – svi su do jednoga zatajili. Taj je zadatak, naime, neizmerno težak. Samo je jedno biće na svetu apsolutno divno, a to je Hrist.“ Dostojevski nije zatajio – u svom je romanu uspeo prikazati živu i dragu ličnost koja u čitaocu budi samilost i simpatiju. Celi roman obiluje autobiografskim crtama koje su postale sastavni deo književnog lika – Miškin boluje od padavice poput Dostojevskog i prikazi stanja Miškina pre epileptičnog napada opisuju i Dostojevskog u takvim trenucima, zatim opis smaknuća, ljubav prema deci… Dostojevskog se jako dojmila Holbeinova slika Mrtvi Hrist za koju je rekao kako bi „od ovakve slike čovek mogao veru izgubiti“, a slika je jedan od motiva i u Idiotu kojem autor posvećuje mnogo pažnje. Iako je izjavio kako je nezadovoljan romanom jer ne izražava ni desetinu onoga što je hteo izraziti, ipak ga se ne odriče i svejedno voli svoju „izjalovljenu“ ideju. Na zamerke kritike zbog „fantastična“ značaja njegova romana, Dostojevski je odgovorio: Pa zar nije moj fantastični Idiot stvarnost, i to sasvim svakodnevna? Baš upravo sad mora biti takvih karaktera u našim društvenim slojevima otrgnutim od zemlje – u slojevima koji u stvarnosti postaju fantastični . Od četiri glavne osobe u romanu – kneza Miškina, Nastasje Filipovne, Aglaje Ivanovne Jepančin i Parfjona Semjoniča Rogožina – jedino o ovom zadnjem nije bilo ni spomena u prvoj verziji romana. Po nekim se znacima da zaključiti kako je Rogožin baštinio izvesne crte prvobitnog ‘’idiota”, onog uznositog mladića, neumerena i u dobru i u zlu, koji je čak trebao biti i ubica. Reklo bi se da se prvobitni ‘’idiot” rastavio na dve polovine – dobru i zlu, i tako su nastali likovi kneza Miškina i Rogozina.

 

U svog je junaka kneza Lava Nikolajeviča Miškina Dostojevski uneo dosta svoje ličnosti. Čitaoc se ne može oteti dojmu kako ga ovaj junak podseća na Hrista među ljudima i saoseća s njim kada se nalazi pred osudom i omalovažavanjem društva koje ga smatra ‚‚idiotom“. Na samom početku upoznajemo ga u vozu u kojem se našao s Rogožinom. „U svojim odgovorima kazao je, između ostalog, da zaista nije dugo bio u Rusiji, više od četiri godine, da su ga poslali u inostranstvo zbog bolesti, zbog nekakve čudnovate živčane bolesti, nešto kao padavice, nekakve drhtavice i grčeva.“ Česti napadi njegove bolesti učinili su od njega, kako kaže, pravog idiota i zbog nje smatra kako nema nikakva dara niti posebnih sposobnosti. Pri povratku u Rusiju obraća se porodici generala Jepančina jer je generalica bila iz kneževskog roda Miškinovih i govori im: „Četiri godine, pa i više, nisam bio u Rusiji, a i kakav sam otišao – gotovo da nisam bio pri zdravoj pameti. Potrebni su mi dobri ljudi; a imam i jedan posao i ne znam kuda da se okrenem . Još sam u Berlinu pomislio: „To mi je tako reći rodbina, pa ću početi od njih; možda ćemo dobro doći jedni drugima, oni meni a ja njima – ako su dobri ljudi.“ A čuo sam da ste dobri ljudi.“ Iz razgovora s drugima vidi se Miškinova ljubav prema deci: „Samo jedno je istina, da zaista ne volim biti s odraslima, s ljudima, s velikima – to sam odavno zapazio – ne volim zato što ne umem s njima. Što god mi govorili, koliko god bili dobri prema meni, ipak mi je uvek nekako teško s njima, i strašno mi je drago kad mogu što pre otići do svojih drugova, a moji su drugovi oduvek bila deca.“ Takođe primećuje kako ga svi drže za idiota i pita se: „kako mogu biti idiot sad kad i sam znam da me drže za idiota? Ulazim i sve mislim: „Eto, drže me za idiota, a ja sam ipak pametan, a oni o tome nemaju ni pojma…“ Knez Miškin je u početku prezren zbog svoje naivnosti i neobične skromnosti, no upravo zbog svoje dobrote i čistoće duše, vedrine, poverenja i radosti kojom zrači postaje središte privlačnosti: „Ali se začas umiri – dovoljan je samo jedan pogled na kneza pa da se čovek potpuno umiri.“ Miškinovo mišljenje o smaknuću i giljotini nije mogao napisati čovek koji sam nije iskusio takve muke: „To je nasilje nad dušom, ništa drugo! Rečeno je: „Ne ubi!“ pa ako je on ubio, zar treba onda i njega ubiti? Ne, to nije u redu.“; „Ubiti nekog zbog ubistva kudikamo je gore nego sam zločin. Ubistvo na temelju osude kudikamo je groznije nego razbojničko ubistvo. Možda postoji i takav čovek kome su pročitali osudu, ostavili ga da se muči, a onda mu rekli: „Odlazi, pomilovan si!“ Eto, takav bi nam čovek možda mogao reći istinu. Upravo o tim mukama i o toj strahoti govorio je Hrist! Ne, ne sme se tako postupati sa čovekom!“ Pri tome Dostojevski, naravno, misli na sebe jer mu je odluka o pomilovanju pročitana u trenu pre smaknuća, na stratištu. Još jedan važan trenutak u životu samog autora pretočen je i u lik kneza Miškina, a to je susret s Holbeinovom slikom Mrtvi Hrist, za koju Miškin u romanu govori: „Tu sliku! – vikne najednom knez, pod dojmom neke nenadane misli. – Tu sliku! Pa od te slike može čovek i veru izgubiti!“ , baš kao što je izjavio sam Dostojevski kad ju je ugledao. Dostojevski se pita – ako je smrt toliko strašna i tako su snažni njeni zakoni, kako ih svladati? Kako ih pobediti kad ih nije pobedio onaj koji je za svoga života pobedio zakone prirode? Ovo nije bio njegov konačan stav, iako mu je vera patila tokom života na kraju je ipak pronašao izlaz iz tog kolebanja. Iz razgovora kneza Miškina i jedne seljanke saznajemo „misao u kojoj je sadržana sva suština hrišćanstva, to jest sav pojam o Bogu kao o našem rođenom ocu i o tome kako se Bog raduje čoveku kao što se čovek raduje svom rođenom detetu – to je najvažnija Hristova misao!“: „upravo ko što se mati raduje kad prvi put vidi da joj se detence osmehnulo, isto se tako i Bog svaki put obraduje kad opazi na nebu da je grešnik kleknuo pred njim da mu se od sveg srca pomoli.“ Upravo je u tome za Dostojevskog suština verskog osećaja – u spoznaji i kajanju. Miškin trenutke pre napada padavice definiše kao trenutke neobičnog pojačavanja svesti i ujedno neposrednog osećanja samog sebe: „Nije li svejedno je li to abnormalna pojava ili nije, ako je sama posledica, ako je časak osećanja kojeg se sećaš i koji razmatraš već pri zdravoj pameti, u najvećoj meri harmonija, lepota, ako ti daje dotle nečuveno i neslućeno osećanje punoće, mere, smirenosti i zanosnog, molitvenog stapanja s najvišom životnom sintezom?“ I iz Miškinova govora o katoličanstvu progovara sam Dostojevski i njegova ideja ruskog shvatanja Hrista, ruske hrišćanske misije u Evropi, ideja deformacije hrišćanstva uzrokovane katoličanstvom:

 

 

I kako završava junak ovog romana? Kao vitez bedan: „mučaljiv i jednostavan, duhom junačan i vredan; vratio se u dvorac svoj, živeo je sam u njemu, uzdaha mu ne znaš broj, tako umre sasvim lud…“ Nakon što je Rogožin ubio Nastasju Filipovnu, spojiše se dve polovine prvobitnog idiota, dobra i zla, Miškin i Rogožin: Knez je nepomično sedio pokraj njega na ležaju i polagano, kad god bi bolesnik uzviknuo nešto ili počeo buncati, hitao da mu prođe drhtavom rukom po kosi i obrazima, kao da ga miluje i smiruje. Ali ništa više nije shvatao što su ga pitali, i nije prepoznavao ljude koji su ušli i okružili ga. Pa da je i sam Schneider došao iz Švajcarske da pogleda svog pacijenta, odmahnuo bi samo rukom i rekao: „Idiot!“ i ostalo je pitanje koji je smisao dobra ako od toga nema koristi? Odgovor leži u zadnjim rečima romana:

 

 

Kroz upečatljivi lik kneza Miškina Dostojevski daje evanđeosku čistotu i lepotu duše ,, antiheroja“ svog vremena, suštu suprotnost društvu iz kojeg je iznikao i kojem je blagošću i naivnošću suprotstavljen. Njegov Idiot je tražio da mu oproste oni što su ga vređali, on koji je bez prigovora primao podsmehe, zamerke i prezir obesnih, podmukih, zlih i razularenih u sujeti i gramzivosti, on koji se uzdizao samom čistotom svojih namera: ,, Celom tom svetu egoista, gramzivaca, oholih, lažova, raskalašnih izgledao je naivan, ali je on njih ipak pročitao i njima vladao“. Knez Miškin je plod verske misli: on je za Dostojevskog savršen čovek, čovek bez greha, nevin u evanđeoskom smislu. Ako voli( pre svih prevrtljivu i oholu Nastasju Filipovnu, oko koje se vrte sve intrige i zla romana, suprotstavljene čistoti i naivnosti Miškina) to nije ljubav nego sažaljenje.

 

Dostojevski piše 10. aprila 1868. godine u svojoj Beležnici:

 

 

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac