Indexi su grad, Davorin Popović gradonačelnik

Ulogujte se / Kreirajte profil

Indexi su grad, Davorin Popović gradonačelnik, a Bodo Kovačević arhitekta grada

.

Become a Patron!

.

Ne mogu pronaći i podeliti dovoljno lepih i afirmativnih tekstova u našoj digitalnoj eri, niti ih mogu sažeti u jedan tekst, tekst kakav bih ja želeo da pročitam, o velikom kompozitoru i gitaristi legendarnih Indexa, najboljem bendu jugoslovenske muzike, samozatajnom virtuozu Slobodanu Bodu Kovačeviću. Zato ću taj tekst sâm napisati. Apologetski tekst, bez sumnje, kakve su pisali vernici, apologete, u odbrani vere od kritičara, jer sam i sâm, sa religioznom posvećenošću, od najnežnijih godina slušao Indexe i nisam prestajao, samo se moj ukus menjao. Indexi su tad imali za mene „Ti si mi bila u svemu naj, naj“, a sad imaju „Modru rijeku“. Note koje potpisuje Bodo Kovačević su reči pesnika, gitarske solaže okeansko osećanje u srcu vernika a opet, ono što najpre prestiže njegovu reputaciju, odlika je velikog čoveka – skromnost.

Slobodan Bodo Kovačević rodio se 1946. godine u Sarajevu, stasavao je i oblikovao se u osvit, tada subkulture, a vremenom i masovne kulture – neponovljivog rokenrola. Na legendarnom radio Luksemburgu slušao je pionire rokenrola Čaka Berija (Chuck Berry), nešto mlađeg Elvisa Prislija (Elvis Presley) i još mlađih Bitlsa (The Beatles) i Rolingstonsa (The Rolling Stones), koji su već njegovi savremenici, bendovi veći od đavola u svetskim okvirima, autori svog zvuka. „Zaraza“ je stigla i kod nas. Počela je od prepeva i prevoda strane muzike, koja se nije ograničavala samo na note i tekstove već je kopiranje bilo čak i imena (Shadows-i, odnosno „Siluete“ kod nas, prim, aut.), reklo bi se sasvim legitiman metod u ovladavanju nečeg novog, nepoznatog, naročito kad se uzme u obzir šta je sve taj metod sve izrodio. „Rađanje“ novog zvuka, nazvanog rokenrol, na našem jeziku, počelo je u Sarajevu, gradu na Miljasci, ispod Trebevića, verovatno najavagardnijem gradu Jugoslavije. U Beogradu i Zagrebu tog vremena na radiju su se još uvek puštali prepevi stranih hitova, dok su muzički urednici na Radio Sarajevu to isto zabranili. Morala se komponovati originalna muzika. Tako i bi. Peca Popović, legenda rok novinarstva, kaže:

„Najvažniji trenutak u mom životu je kad sam tu muziku čuo na mom jeziku. Neko je rekao u Engleskoj „I want to hold your hand“ (The Beatles, prim.aut.), želim da te držim za ruku, a za mene je bilo važno kad je neko rekao „Pružam ruke“.“

Autor muzike Bodo Kovačević, teksta Nikola Borota, i prva originalna rokenrol pesma na našem jeziku, u izvođenju Davorina Popovića. Indexi, u vreme nastajanje pesme bili su u sastavu Bodo Kovačević, Davorin Popović, Fadil Redžić, Ismet Arnautalić i Đorđe Kisić. Indexe su činili veliki muzičari, između ostalih Đorđe Novković, Kornelije Kovač, Vlado Pravdić, Milić Vukašinović, ali srž, od osvita, činili su velika trojka, Bodo, Davorin i Fadil.

Kad bi se pravio igrani film po istinitim događajima o Bodu Kovačeviću, njegovom plodnom putu gitariste i kompozitora, likovima koje sreće na tom putu, bio bi to i film o Indexima i film o rađanju rokenrola u Jugoslaviji. Bio bi to film epohe. Bio bi to plemenit film. Bio bi to film sjajnog, filigranski izbrušenog soundtrack-a, najzad, bio bi to film o istoriji jugoslovenskog rokenrola. Bodo je kompozitor čuvene „Plime“ i gitarskog sola u istoj pesmi koji, po mišljenjima kritičara i poštovalaca, spada u najlepše gitarske deonice naše muzike. „Plima“ nastaje 1969. godine, tekst potpisuje Kornelije Kovač, i postaje hit na radiju da bi konačno bila uvrštena na maxi singl iz 1972. godine, sa pesmama „Povratak Džeka Trbosjeka i ostalog zla“ i „Ugasila je plamen“. Kompozitor pesme „Ugasila je plamen“, basista Fadil Redžić postaje ko-kompozitor, uz Boda, još jednog klasika, pesme „Čudan svijet je oko nas“ („Jedan čovjek i jedna žena“) i potonji kompozitor „Slova o čovjeku“, apsolutnog remek-dela jugoslovenske muzike, čiji doprinos zahteva poseban tekst. Dvojac Kovačević-Redžić potpisuje još jedno remek-delo, pesmu „Balada“, na stihove pesnikinje Maje Perfiljeve, autorke stihova i pesme „Sanjam“, koja sadrži najlepši foršpil koji sam ikada čuo. Kompozitor Hrvoje Hegedušić, aranžman Bodo Kovačević. Posebne su Bodove kompozicije. Autor je muzike za pesmu „Budi kao more“, na Fadilov tekst, pesma koja i danas predstavlja najveći izazov izvođačima  na koncertima Indexima u čast, širom bivše Jugoslavije. Na primerima pesama Indexa, mogao bih da proučavam sve, od nota do muzičke pauze. Jedna takva pauza je na pomenutom remek-delu, pesmi „Slovo o čovjeku“ sa prvog albuma Indexa pod nazivom „Modra rijeka“. Konceptualni album, muzika na stihove iz tek objavljenih zbirki pesama, „Modra rijeka“ i „Kameni spavač“ Maka Dizdara, predstavlja jedinstven amalgam metafizičke poezije dubuko ukorenjene u bosansku tradiciju i progresivnog roka. Sve pesme sa albuma, osim pesama „Blago“, „Slovo o čovjeku“ (Fadil Redžić) i „Brod“ (Ranko Rihtman) komponuje Bodo Kovačević. Ranije najavljen pesmom „Negdje na kraju, u zatišju“, jedanaestominutnom Bodovom eksperimentalnom kompozicijom na tekst Želimira Altarca Čička, album „Modra rijeka“, nešto je gde su, samim Bodovim rečima „sasvim zastranili“. Peca Popović kaže:

„Zbunila me sasvim ‘Modra rijeka’. Ti osumnjičeni, ti osporavani, ti zaboravljeni Indexi iz prošlosti su otišli korak i po u budućnost. ‘Modra rijeka’ nije samo ploča. To je kompletno delo pred kojim od ushićenja i sâm budan sanjam. Nemoćan da se kajem što sam u te iste autore ponekad glasno sumnjao. Sve što je valjalo uraditi a da se ime Indexa vrati u visine poštovanja, bez greške je učinjeno”.

Upašću u zamku komentarisanja reči velikog Pece Popovića i pozvati se na moje ranije napisano, povodom obraćanja Indexa u mojim nežnim godinama. Slobodan sam da kažem da Peca na te lake kompozicije misli kad govori o osporavanim Indexima. Takvih pesama je bilo. Ali ne mogu biti objektivan ovde, uživao sam u takvim pesama i one su me oblikovale. Kao i one kasnije, progresivne, eksperimentalne, plemenite, poetične. O jednoj takvoj, „Slovo o čovjeku“, Fadil Redžić, autor, kaže: „

Na tu sam kompoziciju zaista ponosan. Još uvijek se dobro zbog nje osjećam, kako se ona razvija, kako raste… Ima ona i jedno neobično rješenje. Meni se uvrtila u glavu ideja da gitara treba zvučati oktavu niže nego što prirodno zvuči. Ne znam zašto mi se to odjednom baš tako svidjelo, uglavnom ja sam Bodu na snimanju dobro namučio da uradi ono što sam zamislio. Naime, puštali smo snimak matrice sa magnetofona dvostruko brže, a Bodo je morao također svirati gitaru dvostruko brže. Hm, nije to baš jednostavno, ali bio je on vrlo strpljiv i discipliniran… Dakle, kad smo to snimili, vratili smo traku sa novom matricom na normalnu brzinu i dobili taj neobičan efekat. Danas se on bez ikakve muke radi na nekim novim uređajima za snimanje, ali mi smo ga uspjeli sami proizvesti, našom dosjetljivošću i Bodinim fenomenalnim sviranjem.”

Sedamdesetih godina, u vreme nastajanja „Modre rijeke”, Bodo svira akustičnu gitaru na čuvenom albumu Josipe Lisac , “Dnevnik jedne ljubavi”, te komponuje “Nevjernu ženu” za Zdravka Čolića i njegov album “Ako priđeš bliže”. U instrumentalnim je sastavima naših predstavnika za pesmu Evrovizije, svirajući gitaru, električnu i akustičnu, instrument koji ga proslavlja, a neki dobri ljudi kasnije će ustanoviti respektabilnu nagradu za najboljeg gitaristu koja će poneti Bodino ime. Među dobitnicima nagrade su i Vlatko Stefanovski i Radomir Mihajlović Točak. Bodo komponuje i muzičke teme za ZOI u Sarajevu 1984. godine te muziku za predstave Kamernog teatra 55. Beskrajno je simpatičan snimak mladog Gorana Bregovića koji zaljubljeno govori o Bodu Kovačeviću kao o nekome

“koji je pravio problem svima, čak ne toliko što je svirao tako dobro da nikom nije padalo na pamet da se poredi, nego jer je bio lijep i sve su ribe kecale za njim, tako da je Bodo tih godina bio neuhvatljiv, naročito za mene, klinca sa periferije, to je bilo tako daleko i strašno.”

Indexi su grad, Davorin Popović gradonačelnik, Bodo Kovačević arhitekta grada. Diplomirao je arhitekturu na Univerzitetu u Sarajevu. Odlučio se da kreira novi zvuk i muziku umesto objekata, sa gitarom kao instrumentom. Tekstove svojih pesama prepustio je pesnicima, Maji Perfiljevoj, Dušku Trifunoviću, Maku Dizdaru, Abdulahu Sidranu, a on je slikao akvarel. Napisao je samo jedan tekst za svoju kompoziciju “Pukotina”, na drugom i poslednjem albumu Indexa, “Kameni cvjetovi”, iz 1999. godine. Na tom albumu kompozitor je kompletne muzike osim sevdalinke “Snijeg pade na behar na voće”. Kao testament njegove velike veštine i umetnosti, na albumu se nalazi i maestralni instrumental “Ostrvo”, koju zamišljam kao uvodnu kompoziciju igranog filma o Bodi koji nikad nije snimljen, gde je on sa gitarom u početnom zamrznutom kadru, dok u pozadini idu nazivi njegovih pesama. Ili je ovakav kadar prikladniji za kraj filma?

Slobodan Bodo Kovačević preminuo je 2004. godine u Sarajevu. Sahranjen je u Aleji velikana na sarajevskom groblju Bare, nedaleko od Davorina Popovića. O njegovoj autorskoj ličnosti svedoče besmrtne pesme, o gitarskom umeću naš jalov pokušaj da bar približno “skinemo” bilo kakvu ritam ili solo deonicu sa pesama Indexa, a njemu kao čoveku, reči Petra Janjatovića, rok novinara, koji kaže:

“Iznenadio sam se kad sam video da su Bodo i ekipa uspeli da dođu na promociju moje knjige. Požurio sam da im se zahvalim, takve legende došle, kažem im, zaista mi je velika čast, mnogo vam hvala, a Bodo će, “Hvala tebi, Pero”. Skromnost.

Za P.U.L.S.E: Hajrudin Aginčić

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments