Ingmar Bergman: „krik” kroz “šaputanje”

Vrhunac Bergmanovog stvaralaštva: „krik” kroz “šaputanje”

Ernst Ingmar Bergman; Viskningar och rop (1972.)

Iako sam Krik i šaputanja odgledao samo jednom, pre nekih petnaest godina, tek sada zapisujem kratku „subjektivnu belešku“ o istom, uz nadu da ga neću nikada više odgledati iznova…

Ne postoji nijedno delo kinematografije koje gledaoca praktično uvuče u „opustelu vilu“ radnje Bergmanovog remek-dela Krik i šaputanja. Gledajući ovaj film, posmatrač postepeno postaje inkorporiran u njega. U izvesnom smislu, nalazi se u enterijeru sobe, upijajući višeslojni simbolički kolorit crvene i bele boje, „gledajući“ iz nekog ćoška dok posmatra Anu i Agnes. Jednostavno, gledajući film, gledalac na neki način postaje njegov nemi posmatrač – pasivni akter – stvarajući specifičan osećaj da se i sam nalazi u fabularnom toku filma. Odatle proizilazi strah, osećaj nemoći i trauma koja korespondira sa filmom!

Gledajući film, isuviše postaješ „uvučen“ u te krike i u šaputanja… Da li je mogao da postoji adekvatniji naziv za ovo Bergmanovo delo? Odgovaram decidno da nije! Krik i šaputanja obiluju, u izvesnom smislu, „arhetipovima“, onim iskonskim, koje se pak manifestuju kako kroz enterijer „opustele vile“, tako i kroz celokupan kolorit filma. Crvena boja jeste višeslojna u simboličkom smislu i, poput bele s kojom korespondira, suštinski predstavlja „membranu“ između stanja smrti i života, odnosno svojevrsno limitarno područje koje je Bergman maestralno proširio i, kao nijedan režiser ni u jednom drugom filmu, uspeo da „inkorporira“ gledaoca u sam film. Otuđenje, permanentna napetost, užas, očaj, kataklizmički ambis koji prate film, kao i „uzaludnost egzistencijalnog krika“, jesu neke od tema, zapravo dominantni motivi, što je, uostalom, na kraju pojašnjeno kroz likove sestara (Marije i Karin). Ali, smrt se ovde nameće kao jedina istina, jedina opipljiva kategorija! Ona jeste ispod naslaga čitavog niza psihičkih stanja, ali stoji tu – od početka do kraja… O tome da je film kolaž pejzaža u tehničkom pristupu Svena Nikvista, posebno kroz ekspresije, apsolutno je jasno. Mogao bih da znatno proširim kombleksnost Bergmanove simbolike u bojama, likovima i enterijera vile zapuštenog imanja, ali nema potrebe, s obzirom da ovo remek delo kinematografije, kroz estetiku i fabulu pruža gledaocu i više nego što je potrebno u navedenom kontekstu.

Maestralnost Bergmanovog Krika i šaputanja, stoga, nema paralela, ni ne sme da ih ima, niti može da ih ima. Taj film možda nije ni trebalo da postoji – pošto, gledajući ga, on prodire, razdire i upravo tera gledaoca da se osvesti i da potvrdi: da, tako je to, ovo je suština, ali istovremeno i da se zapita – zašto ja ovo gledam!? Na kraju, memorišući trajno svaku sekvencu filma, koja trajno ostaje „isklesana u memoriji“, kaže sam sebi da nikada više neće gledati isti, a ipak, s druge strane, ni sam nije siguran da li jednom, možda jednom, u sopstvenom kriku ili u svojim unutrašnjim šaputanjima, neće opet iznova poželeti da odgleda ovo maestralno delo, proklinjući, uz punu svest samog sebe, što mu se opet – svestan čemu se izlaže – vratio…

Autor: Kristijan Obšust

Petrovaradin, 24.5.2025. / Publikovano: 2.6.2025.

Tekst predstavlja deo do sada neobjavljene publikacije “Apsurdna razmatranja” i preuzet je sa sajta LEGATA PORODICE OBŠUST.

NAPOMENE:

Za objavljivanje na ovom sajtu tekst je opremljen fotografijama i video sadržajem od strane redakcije “P.U.L.S.A”.

LEGAT PORODICE OBŠUST: Legat Marije, Vladimira i Kristijana Obšusta, osnovan je 9.4.2025. godine i funkcioniše u sklopu Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat” (Beograd, Republika Srbija).