Ulogujte se / Kreirajte profil

Inspirativni buntovnički život Jajoi Kusame

Kriza u koju smo uronili i iz koje nikako da izadjemo govori nam da su društvene norme koje nam nameće sredina i dalje jedan od glavnih problema sa kojima se susrećemo danas.

O tranziciji  koju  je naša zemlja prošla neću da govorim, ali Japan kao jedna od bolje razvijenih zemalja imala je znatno grublji put.

Japanska kultura ima bogatu  istoriju zahvaljujući svojim lepotama prirode i naroda koji svoju tradiciju čuva na vrlo specifičan, ponekad strog način.

Egzistencija žena u Japanu bila je veoma surova zbog patrijarhata koji je bio rigidan. Učene konvencionalnom vaspitanju, devojčice su uglavnom morale da budu tradicionalne domaćice koje bi se kasnije udale i pomogale svojim muževima na njivi. Roditelji i okolina često mogu da budu pogubna za svoju decu zbog obeshrabljivanja, raznoraznih zabrana i nametanja da nešto ne možeš, jer eto, to nije za tebe i šta ćeš s tim.

Da ne bih dublje ulazio u probleme koje donose društvene norme i pritisak okoline, približiću vam život ove avangardne umetnice, čiji je entuzijazam zamalo ubijen od strane spostvenih roditelja, koju je bolest zajedno sa ljubavi prema umetnosti proslavila kao jednu od najskupljih umetnica u svetu.

Iako je živela u bogatoj porodici, Kusama je još kao mlada imala problema sa pritiskom svojih roditelja, prvenstveno majke, koja se protivila da se ona bavi umetnošću. Imala je ozbiljnih problema, svađa i raznoraznih afera. Jednom joj je majka razbila sve crteže koje je imala, međutim, ona je nacrtala još više.

Konzervativna sredina, konstantni pritisci i maltretiranje odrazilo se na njeno psihičko stanje koje je bilo jako loše i zbog svega što joj se dešavalo, počela je da pati od opsesivno  kompulsivnog poremećaja, halucinacija i šizofrenije.. Kako je sama govorila, priviđale su joj se stvari koje je samo ona mogla da vidi. I pored pritiska majke, Kusama odlučuje da upiše tradicionalno slikarstvo u Kjotu. Nakon par izložba koje je ostvarila studirajući u svojoj zemlji, nezadovoljna i ogorčena na nerazumevanje od ljudi, odlučuje da napusti Japan. Bio je to važan korak za nju.

Odlazi u SAD gde pa skoro da živi na margini. Spavala je u nekom bednom hladnom ateljeu gde je slikala i dizajnirala svoju odeću koju je i sama nosila. Bila je ekcentrična i svoju aseksualnost je jasno iskazivala kroz odeću. Bila je hendikepirana seksom zbog toga što je kao mala upala u sobu svog oca koji je bludničio sa raznim gejšama.Zatekla ga je kako ima seks sa drugom.

Izrađivala je slike sa mnogo sitnih tačkica, a pored toga sprovela je svoju ideju o falusnim figurama i oblicima u delo gde se na takav način suočavala sa svojom seksualnošću. Seksualnost je bila veoma prisutna u njenim stvaralačkim delima koji su uticali na druge umetnike iako je ona bila korak ispred svih. Tako je bilo i sa odećom koja je na mestima grudi i polnih organa ostavljala prostor. Dizajnirala je i venčanicu za dvoje povodom izložbe “Homoseksualno venčanje”.

Za nju je to venčanje predstavljalo slobodu ljubavi i izlečenje svih seksualnih frustracija koje je društvo nametalo. Zapravo, ta venčanica je bila dizajnirana kao jedno za oboje,svrha njene odeće je bila da spaja, ne razvdaja. Sama je vodila čitavu ceremoniju iako venčanje nije bilo priznato. Ne samo da se aktivno zalagala za prava homoseksualaca već je i otvoreno učestvovala u raznim protestima i na neki način bila politički aktivna.

Njeno pismo upućeno predsedniku tada, ušlo je u istoriju kao simbol borbenosti i hrabrosti kada je u pismu ponudila svoje telo, odnosno seks da zauzvrat on povuče vojsku iz Vijetnama i da do besmislenog rata ne dođe. Sve je to bilo lepo smišljeno jer Kusama zbog straha prema seksu ne bi mogla da obećava ono što ne može da  ispuni. Izazvala je opštu pometnju tada u Americi. Svi su pisali o njoj. Njeni hipi hepeninzi bili su prava atrakcija za ljude i novine. Telo je umetnost a seks oslobađa, bila je parola njenih hepeninga na kojima je isključivo bila organizator koji su joj služili kao neka terapija.

Protestovala je i za prava crnaca.Ljudi su joj verovali jer je znala šta radi.Njena dela jesu bila čudna ali privlačila su ljude. Želela je da svojom umetnošću pokrene revoluciju kako bi izgradila svoje društvo koje je zamislila. Sa druge strane, bavljenje umetnošću ju je jedino oslobađalo bolesti od koje nije želela da bude izlečena jer je na neki način ona njen pokretač za sve.

Njena čuvena  “stolica za penis” kako je zovu, od falusa,  proistekla je upravo iz straha prema seksu.

Postojale su razne teorije da je ustvari njena bolest izmišljena zarad promocije njenih umetničkih dela. Polako su njeni hepeninzi i dela počeli da blede i budu sve manje posećeni. Pank je u to vreme redefinisao estetiku. Novac je postao skuplji a slava koju je tada stekla nije joj donela mnogo para. U to doba, spojila se sa skoro dvadesetpet godina starijim umetnikom Kornelom, koji je prema njenim rečima, takođe imao problem sa seksom. Dakle,nisu ga imali. Njihova ljubav je više bila  platonska. Svodila  se na uzajamno slikanje i duge razgovore.

Nakon njegove smrti,Kusama postaje sve očajnija i depresivnija. Javljaju se i zdravstveni problemi sa srcem. Usamljenost, besparica, nemoć i samoća u Njujorku dovode do toga da se vrati u Japan u koji biva osramoćena svojim delima u Americi.

Doživljava nervni slom koji utiče na njeno slikanje koje postaje mračno i tamno sa morbidnim natpisima o ubistvu. Nije joj mnogo trebalo da shvati da se više neće vraćati nazad i odlučuje da se sama prijavi u duševnu bolnicu u kojoj i danas boravi. Kolaži koji su joj kao jedina uspomena ostali od Kornela, i par njegovih radova, dosta su joj pomogli u njenom stvaranju kasnije.

Nakon nekog vremena, dobija poziv od Centra za savremenu umetnost u Njujorku. Počela je aktivno da slika i polako se duh koji je imala vratio da bi ostvarila nekoliko velikih izložba u muzejima u Njujorku. Pozivi za saradnju su se nizali te je pre par godina počela da sarađuje sa dizajnerskom kućom Luji Viton. Dobila je još veću inspiraciju i želju za stvaranjem. Njena umetnička dela su izraz njenog života a posebno njene mentalne bolesti. Svojim tačkicama ispričala je svoju životnu priču a kroz dela dokazala da je u svojoj osamdesetdevetoj godini najplaćenija umetnica. I dalje se nalazi u bolnici u Tokiju gde u toku dana odlazi u svoj atelje da stvara.

Ponosna ali i pomalo uplašena zbog smrti koju naslućuje, odlučila je da osnuje fond koji je dužan da širi njenu umetnost i nakon njene smrti. Kusama je nedavno otvorila i svoj muzej u Tokiju posvećen njenoj avangardnoj    realističko – minimalističkoj umetničkoj filozofiji. Tačke su dokaz njenog postojanja kojim želi da spasi svet!

za P.U.L.S.E: Stefan Miladinović 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.