Institut za mir u Vašingtonu – Moše Safdi

Institut za mir u Vašingtonu – Moše Safdi . Престоница САД је архитектонски давно довршен град. Његове границе и његове улице (и авеније) исцртане су још пре више од два века, док су у побрђу поред реке Потомак, ако се изузме варош Џорџтаун, биле само празне пољане и густе шуме. Његови главни архитектонски симболи (који су уједно и симболи власти) – Бела кућа, Конгрес, здања главних министарстава и институција, ударају му империјални печат, који се међутим сјајно уклапа у укупни градитељски ред, дефинисан пре свега висинским лимитом (40 метара), а затим складом старог и новог које се ту и тамо појављује не да би од затеченог штрчало, него да би се дискретно уклапало.

Због свега овога нарочиту пажњу је привукла грађевина која је 2008. почела да ниче на једној од нејпрестижнијих локација престонице: у првом суседству Стејт департмента, на самом почетку централног градског парка, Националног мола (шеталишта), који почиње меморијалом Абрахама Линколна, а завршава се око два километра источније, комплексом Капитола, где су Конгрес, Врховни суд и три зграде Конгресне библиотеке (на ободима су зграде највеће музејске институције света, Смитсонијана).

Дакле, изузетна локација на којој је грађевински плац направљен тако што је одсечен део комплекса Морнарице (на којем је био паркинг) и додељен Америчком институту за мир (УСИП), „тинк-танку” који је 1984. основан одлуком Конгреса, да као непристрасни тим експерата за разне области ради на проучавању и спречавању сукоба у свету и стабилизацији постконфликтних друштава. Као да џиновски апарати америчке дипломатије и армије не служе истој сврси, или да за то нису били довољни многобројни институти за међународну политику при овдашњим универзитетима који су постојали и пре тога.

Циници кажу да је УСИП чедо ратоборног Роналда Регана, који је на овај начин желео да коригује свој имиџ. Како год било, то је с годинама постао саставни део престоничке „интелектуалне бирократије” и за многе удобна синекура. Да ли је негде поспешио мир, тешко је измерити, зна се једино да се међу његова главна постигнућа истиче сазивање Студијске групе за Ирак, чији је извештај 2006. наводно допринео да се промени политика према овом (за многе беспотребном) рату тадашњег председника Џорџа Буша. Критичари УСИП-а иначе указују да је његова главна функција интелектуална подршка америчкој спољној политици у конфликтним регионима (пример су његови ставови према Косову и Босни), замерају му што се са његових трибина нису могле чути критике америчког пријатељовања са диктаторима, од оних у континенталном суседству, па до „фактора стабилности” које је последњих месеци одувало „арапско пролеће”.

Упркос свим оспоравањима, УСИП, који је рентирао кацеларијски простор у центру Вашингтона (последња адреса била је у 17. улици), добио је прилику да подигне сопствену зграду. Пројектни задатак није био једноставан: направити је тако да не конкурише суседству, а да ипак буде приметна: да буде место где стална посада може на миру да размишља, али и конференцијски центар уз обезбеђивање и простора за музејску поставку, актуелне изложбе и библиотеку за истраживања.

Пројекат је поверен студију Моше Сафдија, једном од најпознатијих савремених архитеката, који се прославио још својим магистарским радом, стамбеним комплексом „Хабитат” показаном и реализованом за Светску изложбу у Монтреалу (Канада) 1967. Те зграде, направљене на принципу да је сваки стан једна „кутијица”, а све кутијице потом модуларно наслагане тако да је кров једне тераса друге, на Интернету се могу наћи и у категорији архитектонских ремек-дела и оној у којој су „најлуђе” и најчудније грађевине света.

 

Рођен у Хаифи 1938, у сиријско-јеврејској породици, Моше Сафди се већ са 15 година преселио у Канаду. Школовао се у Америци, где данас живи (и ради: поред сопственог студија држи и професору архитектуре). Има три држављанства: америчко, канадско и израелско, и у те три државе су и његова главна дела (мада их има и другде). Главна им је карактеристика, судећи по фотографијама које сам погледао припремајући овај текст – да привлаче пажњу и провоцирају да се о њима заузме став.

У Вашингтону Сафди је већ потписао седиште Бироа за алкохол, дуван, ватрено оружје и експлозиве, смештено иначе у југоисточном, веома прометном делу града, које има занимљиво прочеље, а отпозади подсећа на добро утврђени затвор, што је свакако функционално, с обзиром на посао који се тамо обавља. Али шта је добио Амерички институт за мир?

 

УСИП се већ уселио у 154.000 квадратних метара простора чија је градња коштала 186 милиона долара, али церемонијално отварање је заказано тек за јесен, што ће да се подудари са десетом годишњицом удара који је на Америку извршила Ал Каида, гурнувши је у два рата из којих још није сасвим изашла. Али здање је у функцији: унутра сам већ био на неколико трибина.

„Фактор Сафди” и његов печат овога пута је (као и на неким ранијим делима) кров: структура од матираног стакла и метала која сугерира на крило универзалног симбола мира, голуба. Цела зграда је иначе сивкасто бела, са великом стакленом површином ка западу окренуте фасаде која у њено пространо предворје, од пода до последњег спрата, пропушта импресивне количине дневног светла, док ноћу њена унутрашња расвета подражава ону на оближњим споменицима на простору Националног мола.

 

Први стручни прикази архитектонског домета ове „квазидржавне” грађевине углавном су уздржани, са изузетком оног који се појавио у „Вашингтон посту”, из пера његовог архитектонског критичара Филипа Кеникота, који већ у наслову свог текста поручује „да није помирен са зградом мира”.

Кеникот прво констатује да се Сафдијево дело нити уклапа нити супротставља већ установљеном архитектонском језику институционалног Вашингтона, и да изгледа „као да је долетело из Брисела”. Укратко, зграда је „чиста и блага”. Али одмах потом оцењује да је то нови пад на већ дугој силазној путањи славног архитекте који је ушао у манир „репетитивне корпоративне архитектуре”, уз напомену да је највећа вештина коју последњих година показује – умеће добијања пројеката.

Главна замерка је пак „јефтини” симболизам крова, што је по њему исто као кад се продавница „доната”, америчких крофни са рупом у средини, направи баш у облику те крофне. Згради затим замера њен ригидни „хијерархијски симболизам”, строгу поделу на јавни и званични простор, један улаз за важне личности, а други за масе: пре него што стигну до централног предворја, посетиоци пролазе кроз специјални простор где се врше безбедносне провере што, осетио сам то и на себи, на неки начин понижава.

Као практичан промашај овај критичар сматра и оно што је главни естетски акценат зграде: стаклено прочеље, кроз које у поподневним сатима пролази толико сунца да су и унутра потребне тамне наочари, што је проблем који ће морати накнадно да се решава…

Пошто је овај приказ сасвим скорашњи, још нема полемика, мада је Институту за мир задовољство усељења покварило нешто друго. У буџету који су предложили републиканци и у Представничком дому, где имају већину, симболично га већ усвојили (мада нема шанси да се са њим сагласи и Сенат), финансирање УСИП-а је, први пут од његовог оснивања – сведено на недвосмислену нулу.

 

Рђаво знамење за голубије крило на крову његове нове куће.

Милан Мишић

\”Politika\”

oprema teksta P.U.L.S.E

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments