Intelektualna istorija Evrope

Temelji intelektualne tradicije Zapada

 

Judeo-hrišćanska i grčko-rimska tradicija

 

Suštinska pitanja života, smrti i prirode univerzuma već više od 2.500 godina privlače mislioce Zapada. Uprkos svoj svojoj raznovrsnosti i složenosti,  intelektualna  tradi­cija Zapada ima nekoliko integrativnih principa. Prevazilazeći mitsko razmišljanje, intelektualci Zapada izgradili su instrumente razuma koji su omogućili  racionalno i sistematko istraživanje fizičke prirode i ljudske kulture, zasnovali ideju političke slobode i shvatili pravu vrednost pojedinca. Ovi ideali razuma, slobode i ljudskog dostojan­stva ono što sačinjava ideju Zapada ne predstavljaju bezuslovne komponente  ljudske prirode niti predstavlja­ju principe koji su sami po sebi očigledni. Pre bi se moglo reći da su oni ljudska  tvorevina, jedno  od najviših  dostig­nuća  čovečanstva.

Istorija savremene civilizacije Zapada velika je ali tra­gična drama. Uprkos značaju koji su zapadnjaci pridali razumu, slobodi i ljudskom dostojanstvu, oni su pokazali zastrašujuću sklonost ka iracionalnom ponašanju i opčinjenost iracionalnim ideologijama i nasiljem.  Oni su, isto  tako,  voljno  žrtvovali i negirali ljudsko dostojanstvo zarad  sopstvene  sigurnosti i nacionalne  veličine i sjaja. Svetski  ratovi i totalitarni pokreti  dvadesetog veka  pokazali su da je civilizacija  Zapada, uprkos svojim izuzetnim dostignućima, krhka,  i da može nestati.

Intelektualna tradicija Zapada, kao i sama zapadna ci­vilizacija jeste spoj dve tradicije, koje su nastale u  drevnom svetu: judeo­hrišćanske i grčko­rimske. I drevni Je­vreji i Grci nasledili su i prihvatili mnoga dostignuća Egipćana i Mesopotamaca, tvoraca prvih civilizacija na svetu. Ali ono što je još važnije za razumevanje suštinskog značenja zapadne civilizacije jeste način na koji su Jevreji i Grci odbacili ili transformisali elemente starije bliskoistočne tradicije kako bi stvorili nova polazišta za razvoj ljudskog uma. Veliko dostignuće Grka leži u razvoju racionalne misli; kod Grka je razum otkrio sopstvene mogućnosti razmišljanja. Duh Jevreja dao je najveća dostignuća u sferi religiozno­etičke misli.

Da bi se shvatila i  ocenila monumentana dostignuća Jevreja  i Grka, neophodno je istražiti mitotvoračko viđenje sveta starijih civilizacija Mesopotamije i Egipta od kojih su, svaki na svoj način, krenuli  Jevreji i  Grci.

 

 

Mitotvorački pogled na svet drevnog Bliskog  istoka

 

Sve karakteristike bliskoistočnog društva – pravni si­stem, oblik vladavine, umetnost i nauka – obično su bile prepletene s vladajućom religijom. Religija je bila izvor vi­talnosti i kreativnosti mesopotarnske i grčke civilizacije. Umetnost Bliskog istoka crpila je svoju inspiraciju iz religi­je: književnost i istorija bavile  su se čudima  bogova; nauka je bila prožeta religijom. A sveštenici­ kraljevi, ili bogovi­ ­kraljevi, čijom su moći upravljale božanske snage, obez­beđivali  su potreban autoritet kako bi veliki  broj  ljudi  mo­gao biti organizovan na zajedničkim poduhvatima.

Verski ili  mitopoetski (mitotvorački) pogled na svet daje bliskoistočnoj civilizaciji  jasan oblik i omogućava nam da je sagledamo kao organsku celinu. Mitotvorstvo je bilo prvi način mišljenja čovečanstva. Obraćajući se prvenstveno mašti i emocijama, a ne razumu, mitotvorstvo je predstavljalo najraniji pokušaj da se priroda i život učine razumljivim. 

Poreklom od svetih obreda, obrednih igara, gozbi i ceremonija, mitovi su opisivali dela bogova, koji su, u nekoj davnoj prošlosti, stvorili svet i ljudska bića. Smatrajući da ljudsku sudbinu određuju bogovi, narodi Bliskog istoka tumačili su svoja iskustva preko mitova. Mitovi su takođe omogućili Egipćanima i Mesopotamcima da shvate prirodu i da objasne svet prirodnih pojava. Pomoću mitova, um Bliskog istoka, pokušao je da univerzumu da celovitost, da ga učini shvatljivim. Mitovi su narodima Bliskog istoka nudili okvir u kome su mogli da svoja iskustva urede u jedan smisleni poredak, opravdaju svoja pravila ponašanja i pokušaju da prevaziđu neizvesnost postojanja. Mitska objašnjenja prirode, porekla ljudi i ljudskog iskustva činili su život manje poraznim, manje ispunjenim strahom.

Civilizacije drevnog Bliskog istoka, počivale su na načinu razmišljanja koji je fundamentalno različit od savremene naučne misli. Razlike između naučnog i mitskog nalina razmišljanja je duboka. Naučni um sagledava fizičku prirodu kao ono – beživotno, bezlično čime upravlja opšti zakon. Mitotvornom umu Bliskog istoka svaki predmet u prirodi bio je on – sa vlastitom ličnošću, živ, sa individualnom voljom, bog ili demon sposoban da upravlja stvarima po sopstvenoj volji. Sunce i zvezde, reke i planine, vetar i munja bili su bogovi ili boravište bogova. Egipćanin ili Mesopotamac doživljavao je prirodne pojave – pad stene, udar groma, bujanje reke – kao život suošen sa životom. Kad bi reka poplavila neku oblast i uništila useve, to je bilo zato što je ona tako želela – reka ili bogovi su odlučili da kazne narod.

Drugim rečima, drevni čovek je ispredao mitove umesto da daje analize ili zaključke. Mi bismo objasnili, na primer, da izvesne atmosferske promene donose kišu a druge sušu. Vavilonci su uočavali iste činjenice, ali su  ih doživljavali kao intervenciju džinovske ptice Imdugud  koja je dolazila da ih izbavi. Ona je prekrivala nebo crnim olujnim oblacima svojih krila i prozdirala Nebeskog Bika, Ciji bi vreo dah saže­gao useve.’

Egipćani su verovali da sunce izlazi ujutro, putuje preko neba i zalazi u donji svet iza zapadnog horizonta. Pošto odbije snage haosa i nereda, sunce se ponovo pojavljuje narednog jutra. Egipćanima, izlazak i zalazak sunca nisu predstavljali prirodne pojave i­  nebesko  telo koje se povi­nuje bezličnom zakonu­ već versku  dramu.

Naučni um smatra da se prirodni objekti povinuju uni­verzalnim zakonima; otuda se određivanje položaja pla­neta, brzina kretanja predmeta, ili početak uragana, mogu predvideti. Mitotvorački um drevnog Bliskog istoka nisu mučile protivrečnosti: on nije tražio logičku doslednost. Nije posedovao svest o zakonima koji postoje u prirodi  i koji se ponavljaju. Pre bi se moglo reći da je pripisivao fi­zičke pojave božanskim snagama čije je ponašanje često bilo ćudljivo  i nepredvidivo. Naučni um se obraća razumu – on analizira prirodu  logički i sistematski,  i traga  za opštim principima koji upravljaju fenomenima. Mitotvorački um obraća  se mašti i osećanjima i umesto istine do koje se dolazi putem  intelektualne analize i sinteze  proklamuje istinu  koja zadovoljava emocije. Mitska objašnjenja prirod­e i ljudskog iskustva  obogaćivala  su percepciju i osećanja; ona su isto tako ublažavala životne nedaće i činila smrt manje zastrašujućom.

Mesopotamci  i  Egipćani nisu  pravili  razliku  između subjektivnog kako nam se priroda prikazuje kroz osećanja, iluzije i snove­ i objektivnog onoga što priroda jeste, sistema kojim upravljaju zakoni koji se mogu shvatiti intelektualnom analizom  i sintezom. Naravno da su se narodi  Bli­skog istoka bavili racionalnim oblicima misli i ponašanja. Oni su svakako koristili razum prilikom gradnje irigacionih sistema, u pripremi kalendara i u izvođenju matematiških operacija. Narodi  Bliskog istoka, međutim, nisu došli do jednog  konzistentnog i samosvojnog racionalnog metoda istraživanja fizičke prirode i ljudske kulture zato što je racionalna ili logička misao ostala potčinjena mitsko­verskom viđenju  sveta. Oni  nisu uobličavali  logički zasnovane filozofske i  naučne  ideje o kojima se diskutovalo  i raspravljalo.

Civilizacija Bliskog istoka dostigla je prvi nivo u razvoju nauke: posmatranje prirode, beleženje podataka i unapređenje tehnologije u rudarstvu i  metalurgiji i arhitekturi, alio ona nije dosegla do nivoa  samosvesne  filozofske naučne misli, to jest logički dedukovanih apstrakcija,  hipoteza  i uopštavanja.  Ova kasnija  dostignuća predstavljala su izuzetan domet grčke filozofije: ona je dala ,,racionalno tumačenje prirodnih pojava, koje je prethodno objasnila drevna  mitologija. Izučavanjem prirode oslobođene kontrole mitološke uobrazilje bio je otvoren put razvoju nauke kao jednog intelektualnog sistema”.

 

Jevreji: etički  monoteizam

 

Drevna  Mesopotamija i Egipat, kolevke prvih civilizacija, nisu duhovni preci Zapada. Da bi došli do korena tradicije Zapada, moramo se okrenuti Jevrejima  i Grcima.

Deca Izrailja izgradila su naciju i religiju  odbacujuci sve što je bilo egipatsko. Ne samo što su smatrali  da je Bog jedan, već su mu  pripisivali postojanu brigu  za čoveka i doslednu pravičnost prema čoveku…Kao i Grci, i Jevreji su preuzeli oblike od svojih velikih suseda; kao i Grci, oni su koristili te oblike u vrlo različite svrhe.’

Jevrejski koncept Boga i njihova afirmacija moralne autonomije i ljudskog dostojanstva bili su presudni za oblikovanje intelektualne tradicije  Zapada.

Bog: jedan,  vrhovni,  transcendentan,  dobar

 

Vera u jednog Boga, monoteizam, zauzela je središnje mesto u životu Jevreja i označila je duboki raskid s religioznom misli Bliskog  istoka.  Bogovi  drugih  bliskoistočnih naroda nisu  bili istinski  slobodni; njihova snaga nije bila bez ograničenja. Za razliku od Jehove, jevrejskog božanstva, bliskoistočni bogovi nisu bili večni, već su se rađali ili bill stvoreni;  poticali su iz nekog  ranijeg carstva. Uz to, bili su podložni biološkim  zakonima, bili su im potrebni hrana, piće, san i seksualna zadovoljenja. Ponekad bi se razboljevali,  starili  su  i umirali.  Kada bi postupali zlo, pred sudom sudbine kažnjavani su za  nedela. Tako je i nad bogovima vršena odmazda; i oni su bili podložni moći sudbine.

Hebreji,  ill Jevreji, smatrali  su da je Bog u potpunosti  suveren:  vlada  svime  i ničemu  nije  potčinjen.  Jehovino po­stojanje  i snaga  ne proističu  iz nekakvog prethodnog  carstva, kao što je slučaj s bogovima drugih naroda. Jevreji su verovali  da nikakvo carstvo bića ne prethodi Bogu u vre­menu  niti ga nadmašuje u moći.  Smatrali  su da je Bog večan, da je izvor svega što postoji u univerzumu i da ima vrhovnu volju. Bog je stvorio prirodni  svet i uobličio moralne zakone  koji vladaju  ljudskim  bićima. On nije pod­ložan  sudbini  već upravlja onim  što se događa.

I  dok  su bliskoistočna božanstva u  prirodi,  jevrejski Bog je transcendentan,  iznad  prirode, a ne njen deo. Jehova nije poistovećivan ni sa jednom  prirodnom silom i nije bo­ravio na nekom određenom mestu  na nebu  ili na zemlji. Posto je Bog bio tvorac  i gospodar prirode, nije bilo mesta za bogove Sunca, Meseca ili reke­ za demone koji su gospodarili nepogodama. Priroda je bila nešto što je stvorio Bog, ali sama  po sebi nije bila božanska.  Prema tome, kada su se Jevreji  suočavali s prirodnim pojavama,  oni su doživljavali veličanstveno božje delo, a ne predmete koji pose­duju  sopstvenu  volju.  Sve  pojave  u prirodi  reke, planine, nepogode i  zvezde  bile su lišene natprirodnih osobina. Zvezde  i planete  bile su Jehovine tvorevine, ne božanstva ili boravišta  božanstava.  Jevreji nisu gledali  na njih  sa strahopoštovanjern niti su ih obožavali.

Ovo  udaljavanje bogova  od prirode  predstavlja neop­hodan preduslov za naučnu misao. Jevreji  su demitologizovali prirodu,  ali,  obuzeti religijom i moralnošću nisu stvorili  teorijsku nauku. Kaopotvrdu veličine Boga, priroda je inspirisala ljude da mu spevaju pohvale, što je izazi­valo obožavanje Gospoda, a ne naučnu radoznalost. Kada su Jevreji  posmatrali nebo  nisu  pokušavali da otkriju  matematičke  odnose, već su se divili božjoj tvorevini. Nisu sagledavali prirodu kao sistem kojim rukovode principi koji deluju sami po sebi, ili prirodni zakon.  Pre bi se moglo re­ći da su izlazak sunca, prolećnu kišu, letnju žegu  i zimsku hladnoću  posmatrali kao mešanje Boga  u ono  sto je već stvorio na  organizovan nacin.  Za razliku od  Grka, Jevreji nisu bili filozofski, niti naučni  mislioci. Brinuli su o božjoj volji, ne o ljudskom intelektu; o osećanjima srca,  a ne o moći uma;  o pravednom ponašanju, ne o apstraktnim mislima.  Po njima  ljudska  poročnost ne  potiče  od neznanja već od neposlušnosti i  tvrdoglavosti.

Za  razliku  od  Grka,  Jevreji  nisu  spekulisali o poreklu svih stvari i načinu  na koji priroda  funkcioniše:  znali su da je Bog stvorio  sve. Za Jevreje  se postojanje Boga zasnivalo na verskom ubedenju, ne na racionalnom istraživanju: na otkrovenju ne na razumu. Grci su, a ne Jevreji, utemeljili racionalno razmišljanje. Ali je hrišćanstvo, poniklo iz judaizma, zadržalo jevrejsko shvatanje o transcendentnorn Bogu i uređenosti onoga što je on stvorio. Bio je to koncept u koji je mogla  da se smesti  grčka nauka.

Jevreji, isto tako, nisu postavljali  pitanja o božanskoj prirodi. Samo su znali da je Bog dobar i da postavlja moralne zahteve svom narodu. Za razliku od bogova Bliskog is­toka, Jehovu nije  progonila požuda niti ga je motivisalo zlo već: ,,Milostiv je  i dobar  Gospod, spor  na gnjev  i veoma blag.”(Psalam 145:8). Za razliku od paganskih bogova, koji su bili nezainteresovani za ljudska  bića, Jehova  je vodio računa  0  ljudskim potrebama.

Time što su tvrdili  da je Bog jedan, vrhovni, transcen­dentan i dobar, Jevreji  su izveli verski prevrat koji ih je odvojio  od  shvatanja  sveta  koje  su  imali  drugi  narodi drevnog  Bliskog istoka.

 

Individualna i moralna autonomija

 

Ovo  novo  poimanje Boga omogužilo je novu  svest  o pojedincu. U sučeljavanju s Bogom, Jevreji su razvili svest o sopstvu ili o ja; pojedinac je postao svestan  svoje sopstve­ne ličnosti, moralne autonomije i lične vrednosti. Jevreji su verovali da je Bog, koji i sam  poseduje slobodu, podario svom  narodu  moralnu  slobodu: sposobnost da bira između dobra  i zla.

Ono što je bilo osnovno u jevrejskoj religiji jeste  tvrdnja da Bog nije stvorio  ljude  kako bi mu bili roblje. Jevreji su prihvatali Boga sa strahopoštovanjem  i poniznošću, s uvažavanjem i  strahom, ali su verovali  da Bog ne želi da ljudi puze  pred  njim, već pre da želi da oni ispune  svoje moralne potencijale birajući slobodno hoće li ili neće sledi­ti božji zakon.  Tako, stvarajući muškarce i žene  prema  sopstvenom liku, Bog im je dao autonomnost i suverenost. U božjem planu za univerzum, ljudska bića bila su najviša stvorenja, potčinjena jedino Bogu. Od svih njegovih stvorenja, jedino  su  oni  dobili  slobodu   da  biraju  između  ispravnosti i poročnosti, između  ,,života i  dobra,  smrti i  zla” (Peta knjiga  Mojsijeva 30:15).

Bog je zahtevao da Jevreji  nemaju  drugih bogova  i  zabranjivao im je da prave  idole, da im se klanjaju i da  im služe. Jevreji su verovali da  obožavanje idola  lišava  ljude slobod  i  dostojanstva;   ljudi  ne  mogu   u potpunosti  biti hu­mani ako  sebe  potčinjavaju nekom beživotnom  idolu. Otuda  su Jevreji odbacili likove  i skulpture i sve druge obli­ke idolatrije. Bitan element religije Bliskog istoka bila je upotreba  slika i drugih  umetničkih tvorevina s likovima božanstava­ ali Jevreji  su verovali da Bog, Vrhovno  Biće, ne  može biti  predstavljen  slikom ili skulpturom koju  su uobličile  ljudske ruke. Jevreji  su u potpunosti odbacivali verovanje da prikazan lik može da ima božansku moć ko­jom se može upravljati u korist ljudi. Etičko uvažavanje, a ne mit ili magija, zauzimalo je centralno mesto u jevrejskoj verskoj  misli.

Stavljajući  Boga u centar života, Jevreji su mogli postati slobodni moralni  činioci; nijedna  osoba, nijedna institucija koju su stvorili ljudi i nikakva ljudska tradicija nije mo­gla da polaže pravo na njihovu dušu. Jer je jedino Bog bio vrhovna  vrednost u univerzumu, jedino  je on bio vredan obožavanja,  Iskazivati  krajnju  lojalnost  prema nekom kralju ili generalu bilo je protiv izričite božje zapovesti da se ne treba  klanjati lažnim  bogovima. Najveća briga Jevreja trebalo je da bude pravednost, a ne moć, slava ili bogatstvo, koji su bili samo opsene koje čoveka osiromašuju duhovno  i moralno.

Postojao je, medutim, jedan  uslov za slobodu.  Za Jevre­je, ljudi  nisu  bili slobodni  da  stvaraju  sopstvene moralne principe, sopstvena načela  o ispravnom i pogrešnom.  Sloboda je značila dobrovoljnu podređenost zapovestima koje su dolazile  od  Boga. Zlo i  patnju  coveka  nisu  izazivali slepa  sudbina, zli demoni   ili slučajni  bogovi,  već  su  oni proisticali  iz neuvažavanja božjih zapovesti.  Dilema leži u tome što, posedujući slobodu  izbora,  ljudska  bića takođe imaju  slobodu da ne poštuju Boga, da se predaju grehu, koji vodi  ka patnjama  i smrti.  Tako su,  prema  Postanju, Adam i Eva bili kažnjeni zato sto nisu slušali Boga.

Za Jevreje, poznavati Boga nije značilo shvatiti  ga intelektom,  definisati  iii  dokazati njegovo postojanje: poznavati  Boga značilo je biti ispravan i pun ljubavi, milostiv i pravičan.  Kroz ljubav prema Bagu, prema jevrejskom verovanju, ljudi  postaju  uzvišeniji  i bolji. Postepeno, oni se nauče da savladavaju najgore elemente ljudske prirode i da se odnose  prema  drugim  ljudima  s poštovanjem i samilošću. Jevreji su došli do uverenja da to sto je čovek stvo­ren prema božjem liku znači da svako ljudsko biće ima u sebi božansku iskru, što svakome  daje jedinstveno dostojanstvo koje mu  se ne može oduzeti.

Svojom  odanošću Bagu, Jevreji  su  takode  uspostavili dostojanstvo i autonomiju  ljudskih  bića. Tako su Jevreji zasnovali ideju o moralnoj  slobodi prema  kojoj je svaki pojedinac  odgovoran za svoja  dela.  Ove ideje o ljudskom  dostojanstvu i moralnoj autonomiji, koje  je  nasledilo hrišćanstvo,  predstavljaju središne tačke tradicije  Zapada.

 

Proroci

 

Važno  mesto  u jevrejskoj  istoriji  pripada   prorocima ­ duhovno  nadahnutim  osobama  koje su se osećale pozvanim da deluju  kao božji glasnici. Proroci  nisu marili za novac i imovinu, nisu  se nikoga  plašili i  slobodno su propovedali. Pojavljujuži  se šesto  u vreme  društvenih  nedaža  i moralne  konfuzije,   proroci  su  se zalagali  za povratak na dogovor i zakon.  Učili su da ce ljudi, kada  zaborave  na Bo­ga, a od  sebe  i svojih  tvorevina učine središte  svih  stvari, na sebe i  svoju  zajednicu  navući  nesreću.

Drustvena pravda. Procvat proročkog  pokreta­ doba klasičnog,  ili  književnog  prorokovanja­  počeo  je  u  osmom veku  pre n. e. Boreći se protiv ugnjetavanja, svireposti, pohlepe i izrabljivanja siromašnih i slabih, proroci  su dodali novu  dimenziju  verskom  razvoju  Izraela. Za proro­ke drustvena  zla  bili  su verski  grehovi.  U  ime  Boga  je Amos, prorok  s  polovine  osmog  veka,  osudio  licemerje, razmetljivost  i    nemilosrdnost  bogatih  i  zahtevao  da  ,,sud teče  kao voda   i pravda   kao  silan  potok”   (Amos    5:24).  Bog je milostiv,  insistirali  su  proroci;  on  brine  o svima,  naročito o  siromašnima,   nesrećnima,  onima   koji  pate  i koji  su  bepomoćni.  Božji   zahtevi,   izjavio  je Isaija,  bili  su:  ,,tražite pravdu,   ispravljajte   potlašenoga,   dajte   pravicu   sirotima   bra­nite  udovicu”   (Isaija  1:1’7).

Proroci   su  naglašavali  neposredan   duhovno­etički   su­sret  između   pojedinca  i Boga. Unutrašnja  ličnost  im je bila važnija  od  spoljašnjih oblika  verskih aktivnosti,  Kritikova­li su  sveštenike  čija predanost obredima  i ritualima  nije  bi­la  potkrepljena dubljom duhovnom misli ili nije odgovarala moralnim težnjarna u  svakodnevnom životu. Za proroke moralni greh bio je daleko  gori od nekog  propusta u obredima. lznad svega, govorili su proroci, Bog zahteva pravičnost,  traži  da  se pravedno  živi  pred   Bogom.  Ži­veti  nečasno, tlačiti   svoje   bližnje i  delovati  bez samilosti značilo  je  prekršiti  božji  zakon  i dovesti  u  opasnost  čitav društveni  poredak.

Na taj su način  proroci pomogli da se uobliči  društve­na  svest  koja  je postala deo tradicije Zapada. Ova revolucionarna društvena  doktrina kaže da  svako  ima  bogomdano  pravo  na  društvenu  pravdu i pravičan tretman, da svako ima versku  obavezu da osudi  zlo i da se suprotstavi maltretiranju  drugih  i da  zajednica  ima moralnu odgovor­nost da pomogne  nesrećnicima. Proroci  su isticali  nadu da se život  na zemlji  može  popraviti,  da siromaštvo  i nepravda  ne  moraju  biti  prihvaćeni  kao deo  jednog  neizmenlji­vog  prirodnog  poretka  i da je pojedinac  u stanju  da  se moralno  uzdigne   i da  može  da  uvažava  dostojanstvo  drugih.

Univerzalizam    i individualizam.   Dve  su  tendencije bi­le prisutne u  jevrejskom načinu razmišljanja:  parohijali­zam i univerzalizam.  Parohijski ustrojen  um naglašavao je posebnu prirodu,  sudbinu i potrebe  izabranih ljudi, naciju izdvojenu od  drugih. Ovo usko gledanje imalojeza protivtežu brigu  za čitavo čovečanstvo-  univerzalizam,  koji je našao  izraza  kod  onih  proroka  koji su predviđali  jedlinstvo svih  ljudi  pod  okriljem  Boga i koji su smatrali  da  su svi ljudi Bogu  podjednako  dragoceni.

U to će vrijeme biti put iz Misira u Asirsku, i Asirac će ići u Mi­sir i Misirac u Asirsku, i služiće Gospodu Misirci s Asircima.

U to će vrijeme Izrailj biti treći s Misircima i Asircima jer ce ih blagosloviti Gospod nad vojskama govoreći: da je blagosloven  moj narod  Misirski i Asirski, djelo ruku  mojih,  i nasljedstvo  moje, Izrailj. (Isaija 19:23­24).

Proroci su odobravali  rat, posebno  ako se vodio  protiv Jehovinih neprijatelja. Ali su neki proroci  osuđivali rat kao prljav i jedva su čekali da bude iskorenjen. U svetu  u kome je praktično svako slavio ratnika, proroci  univerzali­zma zamišljali su dan kada će mir zavladati  na zemlji ­ kada će narodi  ,,prekovati  mačeve svoje na raonike,  i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju”  (Isaija 2:4). Proroci su smatrali  da veličanjem rata ljudi dehumanizuju svoje protivnike, postaju surovi i obeščašćuju Boga. Gde vlada nasilje, tu nema ljubavi prema  Bogu, nema  poštovanja  prema  pojedincu.

Univerzalizam  proroka  pratila je podjednako duboka svest o pojedincu i o tome koliko on vredi  Bogu. Pre Moj­sija i kasnijih proroka, sva je verska tradicija na Bliskom is­toku stvarana zajednički i anonimno. Proroci su, međutim, govorili kao neustrašivi pojedinci, i, svojim mislima doda­jući  potpise, preuzimali su punu odgovornost za svoje versko nadahnuće i uverenje.

Proroci  su naglašavali  odgovornost pojedinca za sop­stvena dela. Shvatajući božji zakon kao zapovest savesti. obraćanje  unutrašnjem biću, proroci  su uzdigli svest o ljud­skoj ličnosti. Ukazivali  su na to da pojedinac ne može da spozna Boga samo povinovanjem ediktima i vršenjem ob­reda; pojedinac mora da doživi Boga. Upravo je taj ja-Ti odnos mogao da učini pojedinca u potpunosti  svesnim se­be i da obogati njegovu ličnost. U vreme izlaska iz Egipta, Jevreji su bili plemenski narod koji se povinovao Zakonu uglavnom iz straha i kolektivne prinude. U vreme proroka, Jevreji su, kako se ispostavilo, bili autonomni pojedinci koji su uvažavali Zakon iz volje, svesne i unutražnje odanosti.

Za Jevreje, monoteizam  je pokrenuo  proces  samospoznaje i samoostvarenja kojima nema ravnih kod drugih naroda Bliskog istoka. Ideali proroka pomogli su da se Jevreji održe za vreme njihove duge i često bolne istorijske odiseje, i da ostanu vitalna snaga za današnje Jevreje. Kao deo hrišćanstva, ovi ideali, ugrađeni u Hristovo učenje, uklopljeni su u tradiciju Zapada.

­

Marvin Peri

preveo: Đorđe Krivokapić

Clio 2000. godina

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments