Intro: Iver i klada

„Zovem se Brant. Ali ne, nisam onaj Brant na kog ste odmah pomislili. Nisam Tomislav Brant, tvorac „Teksas Kida“, najčuvenijeg domaćeg stripa. Nisam autor preko sto svezaka o tom zapadnjaku bez straha i mane, nisam osnivač svetski poznatog ateljea „Brant“, nisam dobitnik nagrade za životno delo na salonu u Luki. Nisam Tomislav Brant, predmet triju monografija, ne čitaju me pod klupama niti za katedrama, nisam maestro, doajen, a ni legenda.

Ja sam Domagoj Brant, njegov sin.“

Ovim rečima počinje izvorna novela „Teksas Kid, moj brat“ Darka Macana. Uz male izmene (Domagoj postaje Radovan), tim rečima počinje i strip adaptacija ove novele u izvedbi Igora Kordeja. Adaptacija koja je nastajala nekih 20 godina (množenje decenija zarad kvalitetnog rezultata je izgleda u modi sa srpskim i hrvatskim autorima u 2020-im godinama; videti pod „Saša Jovanović“) i koja se, paralelno sa autorom, menjala kako gde su je stizale prepreke, bolovi, srastanja i dalje pobede, velike koliko i male.

Evo, tu smo sada, nepune tri godine nakon premijere, pa da prodiskutujemo.

Radnja stripa ukratko

Radovan je sin proslavljenog strip autora Tomislava Branta, čiji „Teksas Kid“ i dalje vlada planetom kao hiperpopularni lik a la Miki Maus, Pikaču, Supermen, Spajdermen i njima slični. Priča dakako počinje time što je Radovan očito u senci svog oca, koji ga vidi kao razočarenje, i očito je neko čiji je ceo život bačen po strani dok njegovog oca, sad već u svojim devedesetim, vozdižu u nebesa širom planete. Ali se priča nastavlja neočekivanim obrtom – Teksas Kid, glavni lik proslavljenih stripova Tomislava Branta, se odjednom javlja ispred vrata doma Brantovih i do samog kraja priče ne izlazi iz njihovih života.

Teksas Kid je naizgled savršen – vešt, šarmantan, privlačan, ženskaroš do srži, heroj u svim situacijama, sa sve konjem Taličnim koji je maltene prenet sa stranica stripa. Ali Radovan, kroz par ključnih događaja, otkriva čitaocima da je Kid jedan egomanijak koji eksploatiše ono malo dobre volje koja je Tomislavu ostala, nanosi torturu Radovanovoj majci, plodi Radovanovu devojku i generalno muči sirotog naratora, fizički i psihički. Duž priče saznajemo i do koje mere je Tomislavljevo detinjstvo bilo osakaćeno, kako se to odrazilo na podizanje Radovana, šta je navelo ćudljivog crtača da se preda stripu i do koje mere je Teksas Kid postao (ostao?) ventil za njegove frustracije.

Znak kvaliteta

Ne treba trošiti reči na enormninu kvaliteta autora ovog remek-dela. Macanov izvorni predložak, sastavljen sad već davne 1992. godine, je pisan u maniru svih njegovih dela – priča teče savršeno, likovi su uverljivi, događaji imaju dozu realnosti u njima kakva se prosto može opipati, a zapleti su preraspoređeni tačno gde i kada treba da se nađu. Ali treba uzeti u obzir da je ovaj strip i scenaristički i crtački u celosti Kordejev; o, Macan je i te kako ispomagao, savetovao i sarađivao, ali Kordej je adaptaciju „Teksas Kida“ doživeo kao projekat-mezimac, što pojašnjava njegovu posvećenost istom tokom bezmalo dve decenije.

Kordej je imao sreće da aktivno sarađuje sa nekim od najboljih scenarista na Balkanu (Macan, Filipović, Stojanović, Antičević, Ilić) i to ga je definitivno potkovalo u pripovedanju, ali je i ranije imao sopstvena autorska dela („Stranac“, „Zvijezde“), što je dakako uključivalo i adaptacije („Vam“). Drugim rečima, Kordej zna da piše, i kad se lati scenarističkog pera, i te kako mu ide. Paralelno čitanje novele i stripa (oba su izašla pod palicom izdavačke kuće „Veseli četvrtak“; sam strip je imao i dva različita izdanja pod hrvatskim izdavačem „Fibra“) pokazuje i do koje mere je zapravo Kordej ispratio izvornu priču, i jedno se može čitati bez drugog, a da se apsolutno ništa ne izgubi.

Mesto za napredak

Da, znam, načuće se svuda „Kako možeš da kažeš da nešto ne valja u stripu na kome su Macan i Kordej radili? Pa sramota! Ko si ti da kritikuješ?!“ Naravno, ne postoji savršeno delo, i to je nešto čega su oba pomenuta majstora devete umetnosti svesna. E sad, problem je ovde naći neku manu a da nije u pitanju sitničarenje – delo je stvarno izvanredno napisano i nacrtano, što potvrđuju i reakcije gotovo 99% balkanske publike. Primera radi, slovenački doajen stripa Iztok Sitar je „Teksas Kid, moj brat“ nazvao najboljim stripom na prostoru bivše Jugoslavije iste godine kada je izašao.

Prema tome, da budemo načisto, navešću ovde potencijalnu manu koju je, treba istaći, sam Kordej apostrofirao u pogovoru izdanja. Naime, postojala je pauza između prve i druge polovine knjige, te se vidi i razlika u samom stilu. Suptilna razlika, doduše; u otprilike prva dva dela preovladavaju tamniji tonovi, senki je više, ali i eksperimentisanja. Druga polovina je za nijansu i po svedenija, sa nešto više stilizacije, gde su tek probrani kadrovi izdetaljisani u maniru prve polovine, i gde ima znatno više belih površina. Opet, promena je tako mala da se ne vidi sem ako se ne zadubite u sam strip, ali ako smatrate da će vam to zasmetati, računajte da je to možda najveća „mana“ unutar „Teksas Kida“. Ostalo, poput blagog misplacement-a nekih balončića i nedovoljno tabli koje su „tihe“, bez dijaloga, i koje puštaju da atmosfera govori za sebe, su cepidlačenja.

Da li je ovo manga?

 „Radio sam na ovoj knjizi iz čiste ljubavi, želeći da napravim posvetu mangi, koju toliko volim, kao i posvetu samoj profesiji; bez prethodnih ugovora sa izdavačima, bez urednika da mi sede na kičmi.„

Ovim rečima Kordej u pogovoru govori o razlogu iza želje da radi „Teksas Kida“. Vraćamo se ovde na termin manga-adjacent®©™, taman da vidimo uklapa li se ovde. U nekoj meri, i te kako. Pomenuo sam da ima mnogo belih površina u ovom stripu, a to je jedna od karakteristika manga stila – prostor sam po sebi može da služi kao intenzifikator situacije, ali i da usput poštedi crtača da crta komplikovane elemente koji se odvijaju u drugom planu. Pritom, izvesni kadrovi su definitivno inspirisani kinetikom jedne zrelije mange pune akcije.

Naravno, ne treba posebno apostrofirati da je 1 kroz 1 tačno da Kordej voli mangu. Štaviše, Đunđi Ito mu je jedan od omiljenih autora. Pritom, pamtim i da je, sad sigurno pre desetak godina, u Leskovcu tokom Balkanske smotre mladih strip autora i sam pomenuo da je tokom jednog dela svoje karijere probao da implementira elemente mange u svoj rad (premda nije bilo ni reči tada o „Teksas Kidu“; u pitanju su rane 2010-te). Nesumnjivo je, dakle, da su sva rešenja svojstvena mangama ovde iskorišćena svesno i namerno.

Međutim, kao i kod drugih manga-adjacent dela, ovo nije manga samo po sebi. Koncipirano je kao zapadnjački strip, pripoveda se kao u zapadnjačkim stripovima, a i sama priča po sebi nije toliko karakteristična japanskom stripovskom mejnstrimu „Teksas Kid, moj brat“ je Kordej profiltriran kroz bezmalo nekoliko različitih strip škola i estetika: japansko kadriranje, američki preokreti, frankobelgijski dizajni likova, sa tematikama i likovima koji emuliraju dosta toga iz čak Bonelijevih kreacija. Kao i inače, Kordej je izvršio sintezu najboljih elemenata koje svaki stil ima da ponudi i time stvorio delo vredno pažnje. Ali kako mu je manga posebna ljubav, cenim da je ona ovde procentualno malo prisutnija od ostalih. Ne mnogo, ali taman.

„Teksas Kid, moj brat“: Prikladni pledoaje

Da ne dužim – nabavite „Teksas Kid, moj brat“, nebitno koju verziju. Dajte priliku Kordeju da vas opet zapanji, kao i Macanu da bude uticajni pripovedač čak i kada nije on taj koji aktivno pripoveda. A potom sami donesite zaključke zašto je priča tekla tako kako je tekla i zašto je završena baš na taj način. Neke stvari, naposletku, treba da se dožive.

Za P.U.L.S.E Ivan Veljković,, 28. februara 2025.

  D.O.M.I.N.E, Darko Macan, Igor Kordej, Igor V, manga-adjacent, Teksas Kid, Texas Kid moj brat