Iracionalni strah od šeika – Odbrana arapske kulture

Iracionalni strah od šeika (Odbrana arapske kulture)

Mnogobrojne vesti na temu sastanaka arapskih investitora sa državnim zvaničnicima u Srbiji u poslednje vreme izazivaju i polemike u kojima se izražava zabrinutost za negativni uticaj arapske kuture koja je potencijalna pretnja kulturi i tradiciji na prostoru Srbije. Komentare prate brojni stereotipi o „crnom Arapinu“ i o „šeicima koji dolaze iz zemalja koje odobravaju pedofiliju i regrutuju teroriste samoubice, koje ne daju ženama pravo glasa i u kojima se žene mogu silovati i ubiti bez osude“. Ovakvi grupni stereotipi koji se tiču arapske kulture, kao i svi drugi grupni stereotipi, povlače sa sobom mnogobrojne predrasude i generalizacije kao i etnocentrične komentare poput: „kod nas postoji nešto što se zove moral i čast, to što je kod njih normalno kod nas nije prihvatljivo i takvi ljudi u našoj zemlji nisu prihvatljivi“… Iza predrasuda i generalizacija po pravilu stoji minimalno poznavanje kulture o kojoj se govori.

Važno je naglasiti najpre da je nemoguće o arapskoj kulturi govoriti generalno i u univerzalnim kategorijama, jer arapska kultura nije homogena, niti je u svim arapskim zemljama ista. Navike, običaji, verovanja, rituali, simboli su različiti i posledica su lokalnih specifičnosti, dok su međusobno u veoma kompleksnim odnosima. Regrutovanje islamskih ekstremista, bičevanje i ubijanja žena isključivo su svojstvo pojedinih ekstremnih frakcija unutar islama, koje možemo kritikovati sa različitih aspekata, ali nikako ne mogu biti odlika svih arapskih zemalja, a naročito ne odlika Ujedinjenih Arapskih Emirata iz kojih dolaze tri kompanije.

Sa druge strane, danas o slučaju kontakta arapskih i balkanskih tradicija možemo da govorimo samo hipotetički. Da bi do kulturnog kontakta došlo nije dovoljno da se pojavi nekoliko šeika, niti da se otvori par arapskih kompanija. Da bi se to desilo neophodno je da nekoliko desetina hiljada ljudi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata migrira u Srbiju, pa čak ni tada, kada bi se te hipotetičke migracije ostvarile, ne bismo mogli da govorimo o „islamizaciji Balkana” već bi se stvorila nova, drugačija kulturna praksa, sa uzajamnim uticajima. Kulturni kontakti ne dovode do nestajanja starih obrazaca, već do stvaranja novih, a procesi kulturne razmene nisu odlika savremnog društva. Kulturni promet je u većoj ili manjoj meri oduvek postojao, sada je medijski zastupljeniji kao tema, ali on nije pretnja, ne postoji opasnost od kulturne homogenosti, nešto će kao i uvek da se prihvati, da se utopi, a nešto da se odbaci.

Između etnosa koji su živeli na prostoru Balkana i Arabljana bilo je direktnih kontakata i tokom srednjeg veka, kada svest o nacionalnoj pripadnosti još nije ni formirana. Tokom kalifata Omejada i Abasida Arabljani su na prostoru Sicilije, Sardinije i južne Španije dali ogroman doprinos u slobodnoj trgovini, medicini, matematici, arhitekturi… Takođe, Arabljani su tokom srednjeg veka prepisivali, čuvali i prevodili na arapski mnoga dela antičkih pisaca i zahvaljujući njima su sačuvani.

Ono na šta želim da skrenem pažnju je da u raspravama o arapskim investitorima dominira strah od arapskih navika, običaja, verovanja i simbola, za koji ne postoji opravdanje,umesto da se postavljaju pitanja o tome zašto ugovori o saradnji i vlasništvu koji su potpisani nisu dostupni javnosti na uvid. Opravdanih razloga za nezadovoljstvo i strah vidim i u tome što vladajuća koalicija još uvek ne preduzima ništa da poboljša poslovno okruženje kako bi bilo ko, ko želi da investira svoj kapital mogao da dođe u Srbiju. Nama su potrebni uslovi za poslovanje i ozbiljne investicije a ne političari koji putuju po svetu, valjaju Fijat i vrbuju šeike da zbog „prijateljstva“dolaze i Srbiji.