The Irishman – ipak (ni)je remek-delo

Za razumevanje konteksta filma možda nije neophodno poznavanje američke istorije i Scorseseove karijere, ali je svakako preporučljivo jer su te dve stvari tesno povezane na način da reditelj kroz svoje mafijaške epopeje na sebi svojstven način, kafanskim tonom i sa puno digresija, govori o istoriji svoje zemlje.

Pre gledanja, dva su osnovna razloga bila za skepsu glede novog filma Martina ScorseseaThe Irishman. Prvi je svakako bilo trajanje filma od preko 200 minuta, što ga u moderna vremena smanjene koncentracije čini skoro nemogućim za gledanje iz jednog puta. Drugi krucijalni razlog za skepsu je “de-aging”, odnosno digitalno podmlađivanje glumaca koje se, primera radi, Angu Leeju obilo o glavu u njegovom najnovijem filmu Gemini Man.

Osim ta dva, u igri su barem još dodatna tri, vezana za produkcijsku kuću iza filma, izabrane glumce za digitalno podmlađivanje, pa i samog reditelja, odnosno njegovu životnu dob. The Irishman je, dakle, Netflixova originalna produkcija, a ime ovog internetskog audio-vizuelnog giganta je pre svega sinonim za njegovo ne naročito etično poslovanje u smislu uskraćivanja bioskopske distribucije. Sad, kako je The Irishman prestižan projekat sa budžetom od oko 160 miliona dolara i nemalim ambicijama za nagrade, skorojevićka produkcijska kuća je film ipak pustila u bioskope, šačicu odabranih u celom svetu, ali je globalna publika ipak bila uskraćena da film vidi u, od strane reditelja, zamišljenom formatu. Drugo, Robert De NiroAl Pacino i Joe Pesci su glumci koji su najbolje od sebe već dali: u slučaju De Nira i Pescija upravo sa Scorseseom, pa De Niro i Pacino u principu poslednjih godina glume ili mesečare za honorar, a Pesci je ovom prilikom izvučen iz penzije.

Na koncu, Scorsese je takođe u godinama kada možda i na silu pokušava da “zapakuje” svoju karijeru i da snimi testamentarne filmove na teme kojima se kroz celu karijeru bavio. Prethodni film religiozne tematike, The Silence (2016) koji je pomno razvijao godinama, ako ne i decenijama, podbacio je i u komercijalnom i u umetničkom smislu. The Irishman je takođe godinama čekao na realizaciju, i u današnjim uslovima filmske industrije ne bi ni ugledao mrak bioskopske dvorane da nije Netflixa. Iako svakako ne predstavlja vrhunac rediteljeve karijere, pa čak ni njegovog mafijaškog opusa, reč je o odličnom filmu, jednom od onih koji će obeležiti godinu na izmaku i koji je sasvim blizu remek-dela.

Za razumevanje konteksta filma možda nije neophodno poznavanje američke istorije i Scorseseove karijere, ali je svakako preporučljivo jer su te dve stvari tesno povezane na način da reditelj kroz svoje mafijaške epopeje na sebi svojstven način, kafanskim tonom i sa puno digresija, govori o istoriji svoje zemlje. To možda nije bilo očito u njegovom “no budget” prvencu Who’s That Knocking on My Door (1968) i prvom filmu koji ga je proslavio, Mean Streets (1973) jer su oni bili čvrsto ukorenjeni u ondašnji trenutak i bavili se kriminalom na njegovom “ulaznom nivou”, više kroz milje baraba i zgubidana, nego nekakvih glavešina krimi-biznisa. Sa Goodfellas (1990) je Scorsese objasnio političku ekonomiju organizovanog kriminala i uspostavio standard svoje mafijaške epopeje bazirane na dramaturškom zakonu uspona i pada. Casino (1995) je bio još političniji jer se u svojoj suštini bavio legalizacijom prljavog i krvavog novca kroz industriju zabave. Odatle, Scorsese u svojoj filmskoj i televizijskoj karijeri odlazi u tri smera: film Gangs of New York (2002) i serija Boardwalk Empire (2010-2014) funkcionišu kao pred-nastavci u velikoj istoriji američkog organizovanog kriminala, film The Departed (2006), iako “remake” hongkonškog originala, zapravo je temeljna rekontekstualizacija ubačena u šinu istinite priče o Jamesu “Whiteyu” Bulgeru koji je bio unikatna figura kao velika gangsterska njuška i FBI-jev doušnik istovremeno, a The Wolf of Wall Street (2013), pak, govori o posve legalnom kriminalu u formi finansijske prevare. Iako su navedeni filmovi tematski donekle različiti, tonalno i strukturalno su sasvim na liniji klasičnih mafijaških epopeja.

The Irishman je u tom smislu čista klasika, direktno naslonjena i na Goodfellas i na Casino, sa jednim dodatkom stvarnih imena i stvarnih istorijskih događaja na tragu velikih američkih doku-drama, ali sa manjkom glamura usled godina i životnih filozofija njegovih likova. Naslovni junak, Frank Sheeran (De Niro) je, prema svom priznanju objavljenom u ne-fikcijskom “bestselleru” Charlesa Brandta Čuo sam da krečite kuće (naslov je šifra za plaćeno ubistvo u mafijaškom rečniku) po kojem je Steven Zaillian (odgovoran za scenarije za filmove Schindler’s ListGangs of New York i Moneyball), bio važan šraf u povezivanju najmoćnijeg kamiondžijskog sindikata na čelu sa Jimmyjem Hoffom i mafije, te čovek koji je prijateljevao sa Hoffom da bi ga na koncu ubio. Drugo značajno lice u filmu je filadelfijski šef srednjeg nivoa Russell Bufalino (Pesci), čovek koji je Sheerana uzeo pod svoje i propelirao u mafijaškim krugovima od kamiondžije koji dopušta lokalnom gangsteru sa nadimkom “Britva” (Cannavale) da mrkne nešto mesa iz njegove hladnjače prvo do plaćenog ubice za nepredviđene situacije i na kraju do svojevrsnog “oficira za vezu” između mafije i sindikata. Hoffa (Pacino) u priču ulazi kasnije i postavlja se u njen centar kao čovek koji je dopustio da mu ego pomuti rasuđivanje u odnosu snaga. Harvey Keitel ima omanju epizodu kao veliki filadelfijski “boss” Angelo Bruno, Ray Romano kao Russellov brat i sindikalni advokat William Bufalino, Stephen Graham kao ultra-nasilni sindikalac-mafijaš Tony Provenzano, a Jesse Plemons kao Hoffin sin Chuck. Prisutni su i drugi likovi iz sveta mafije, sindikata i politike, supruge, ljubavnice, deca, rođaci…

O radnji nema smisla previše dužiti priču, dosta se toga tu dešava, u životima naših likova, ali i u pozadini. Izbor Kennedyja za predsednika (namešten od strane mafije, kako se tvrdi), Kubanska kriza (za šta je navodno izabran i gde je podbacio u smislu vojne intervencije), atentat (makar tu nema neukusnih konspiratorskih indicija), kao i istraga koju je Kennedyjev brat Robert, kasnije i sam ubijen u atentatu kao predsednički kandidat, sa pozicije državnog tužioca vodio protiv Hoffe, sindikata i organizovanog kriminala. Dve su, međutim, teme koje se nalaze u središtu filma: lojalnost i starenje. U tom smislu je Sheeran u procepu između svoja dva prijatelja (Hoffe i Russella) i dve organizacije kojima pripada. Za starenje je, međutim, značajan okvir filma, starački dom u kojem Sheeran pripoveda svoju priču, a posebno su bitni uvodni dugi kadar vožnje preko različitih religijskih simbola, kao i posldnji u kojem stari Sheeran gleda u vrata za koja je zamolio sveštenika da ostavi otškrinuta.

Scorsese, međutim, pokazuje veliku agilnost i koncentraciju da vrlo široku priču drži pod kontrolom, pritom preispitujući pravila dobrog ukusa, ubacujući često “flashback” u okviru “flashbacka” i vodeći priču u formi koncentričnih okvira, te ispostavljajući metaforu o životu kao o prolongiranom putovanju drumom (unutrašnji okvir priče je putovanje na venčanje u Detroit na koje Frank i Russell idu sa svojim suprugama, uz brojne pauze za cigaretu i za posliće koje treba obaviti). Tu su od posebnog značaja precizna i pregledna montaža njegove stalne saradnice Thelme Schoenmaker, pomalo mutna i zrnasta fotografija Rodriga Prieta koja glumcima i lokacijama ne daje ni trunku glamura, kao i Scorseseov izbor muzike koja, atipično, nije u “rock”, već u još starijem registru pevačkih kvarteta, što odgovara godinama protagonista.

To sasvim odgovara tonu filma koji je pre meditativan nego zabavan, premda ima pregršt crnohumornih opaski u filmu. Likovi u nasilju koje čine ne uživaju, nemaju potrebu nikome da se dokažu, već to prosto prihvataju kao pravila službe i borbe za očuvanje svojih pozicija. To važi i za Sheerana koji je klasičan egzekutor (osim u jednoj sceni kada zbog manjeg incidenta sa svojom kćerkom skoro do smrti premlati lokalnog bakalina), i za Bufalina (kojeg Joe Pesci, atipično, igra kontra uobičajenog tipa, staloženo, ali u tom smislu da njegove reči i pretnje itekako imaju težinu), i za razmetljivog Hoffu koji, za razliku od ostalih, ima respektabilan posao i javne političke ambicije. Svoje uloge i De Niro i Pacino igraju kako najbolje znaju i umeju, dakle sjajno, uz sjajne instinkte i sjajno vođenje, bez trunke “tezgarenja” kao kod slabijih reditelja.

Rečenica koja se ponajviše čuje je “It is what it is”, i u toj tautologiji vidimo datost posla. Nekakva izgradnja lika je, međutim, prisutna u još daljim “flashbackovima” kod Sheerana koji je kao američki vojnik streljao neprijateljske zarobljenike u Italiji i sa time mora da živi. U smislu starosti i ispovesti, znakovito je, međutim, odsustvo kajanja, što svakako ide u rok službe, a tereta na duši zbog ubistva prijatelja se Sheeran ne može tek tako rešiti. Ta zakopčanost ide dotle da se naslovni junak ne može pomiriti sa svojom kćerkom Peggy (koju u odrasloj dobi igra Anna Paquin, ostvarujući impresivnu i verovatno najbolju epizodu u filmu) koja je za Hoffu bila posebno vezana.

Nedostataka film ima, ali oni nisu krucijalni. Prvi od njih je ono što se Scorseseu i inače zamera: malo ženskih likova, i to uglavnom slabo razvijenih i svedenih na funkcije poput supruge ili kćerke, ali u ovakvoj priči o samozatajnim muškarcima koji obavljaju “muške” poslove teško da i može biti drugačije. Drugi je inherentna posledica digitalnog podmlađivanja koje možda glumcima daje mogućnost da se uverljivije služe facijalnim ekspresijama, ali limiti tehnologije ne uključuju tela – Pacino, De Niro, Pesci i Keitel imaju stav i pokrete starih ljudi čak i kad su njihovi likovi mladi. Scorsese to rešava kad može kombinacijom širokih i krupnih planova, dakle izbegavanjem srednjih u kojima bi se taj detalj naročito video.

Na koncu, problematično je i trajanje, ali ne na onaj način na koji se prvo pomisli. Nešto sporiji tempo i brojne digresije pomalo deluju opterećujuće u prve tri četvrtine filma, dok u završnoj usporenje savršeno ima smisla. Čini se, pak, da je snimljenog materijala bilo još i više, te da bi The Irishman sa još malo “garnirunga” bio još i bolji. Doduše, možda u nekom drugom formatu, recimo jednosezonske vrhunske televizijske serije, što bi i inače bio format koji Netflixu i uslovima kućnog gledanja bolje leži. Međutim, čini se da je lov na nagrade i prestiž tu odneo prevagu, iako je cena toga da The Irishman ipak nije remek-delo.

The Irishman

2019.

režija: Martin Scorsese

scenario: Steven Zaillian (po knjizi Charlesa Brandta)

uloge: Robert De Niro, Al Pacino, Joe Pesci, Harvey Keitel, Ray Romano, Bobby Cannavale, Stephen Graham, Stephanie Kurtzuba, Kathrine Nadrucci, Jesse Plemons, Domenick Lombardozzi

Piše: Marko Stojiljković

XXZ Magazin

4.5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments