Iskrenost je čin ljubavi – Knausgor

Želim, već dugo da pišem o prvih 40 godina života pisca, za koje je vreme napisao 4000 stranica, Karlu Uve Knausgoru. Već sam pisala o njemu na i bila fascinirana otkrićem šta se može da stane u samo jedan Knausgorov dan. Sitnice koje i ne vidimo, koliko stranica posvećuje samo, recimo, vezivanju pertli na patikama, kako se može produžiti život, naizgled beznačajnim stvarima, mirno, usporeno, bez uzbuđenja i besa.

Gledala sam na jednom stranom kanalu emisiju o njemu. Najpoznatiji norveški pisac od Henrika Ibzena izgleda neobično – obično. U crnoj majici, razbarušene kose, šatirane sedim vlasima. Dopada mi se. Ljubazno pozdravlja novinarku koja ga intervjuiše i kaže da smatra intervjue pomalo izveštačenim, mada se nema utisak da mu je dosadilo da priča o sebi, „Vukovi večnosti„ je druga knjiga u seriji koja je počela „Jutarnjom zvezdom„ u kojoj se na nebu pojavio silovito sjajan nebeski snop, izazivajući veliki nemir i kod životinja i kod ljudi. Priča o dvoje polubraće i sestre: Sivertu, koji, kada roman počinje 1986., ima 19 godina i živi u blizini Bergena sa svojom majkom i mlađim bratom Joarom, i Alevtina, koja je ruski biolog i samohrani roditelj kojoj su glavna interesovanja biljke. Kada je Sivert pripovedač romana, on je to na 400 stranica, knjiga je u potpunosti knausgorovska: tu su porodične borbe, teškoće sa devojkama i opširne digresije o fudbalu i prženje ribe. Ali ima još nešto. Sivert sanja svog oca koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre devet godina – san koji izaziva razgovor sa svojom majkom. Otkrivaju se pisma žene u koju je njegov otac bio zaljubljen pre nego što je umro, i saznanje da je sa njom imao ćerku, Alevtinu, koja pripoveda veći deo druge polovine knjige.

Knausgor kaže da je neverovatno spor u građenju priče, što primećuje svako ko je čitao njegove knjige. Ne može da pravi skokove u priči. Ponekad napiše 100 stranica da bi se pomerilo nešto u priči. Ali ono što je jasno je da je njegov tempo izvanredan i neumoljiv, zapanjujući. Imao se utisak da posle njegove autobiografske “Moja borba“, od šest tomova, da možda više nikada neće napisati roman. Počeo je da radi na „Mojoj borbi“ , koja je objavljena između 2009. i 2011. godine, kako bi prevazišao spisateljsku blokadu. Naime, objavio je dva romana, ali posle njih pet godina nije ništa mogao da napiše. Imao je mnogo ispisanih stranica koje su bile samo neki počeci, bez mogućnosti da nastavi. Sa knjigom „ Moja borba“ naučio je da „spusti“ prag :

„Prihvatio sam sve što dođe, kakvo god da je. Ništa više nisam bacao i to radim i sada svaki dan”

Šta god da mu je tema, on radi pet sati dnevno, a onda stane:

„Ja sam najprivilegovaniji i najsrećniji pisac na svetu“

Knausgor, koji je rođen 1968. godine, odrastao je na Tromoju, najvećem ostrvu u južnoj Norveškoj, a nakon univerziteta u Bergenu, radio je razne poslove dok je pokušavao da postane pisac, među kojima na naftnoj platformi i u psihijatrijskoj bolnici. Godine 1998. i 2004. objavio je dva romana „Van sveta“ i „Vreme za sve„ od kojih su oba dobila nagrade u Norveškoj. Ali onda je ućutao, što je uglavnom rezultat njegove bitke da osmisli svoj odnos sa ocem.

Svaka rečenica, kako je jednom rekao, nailazila je na misao: “Ali ti ovo samo izmišljaš. To nema nikakvu vrednost.’”

Ova tišina je trajala sve dok nije počeo da radi na „Mojoj borbi“ seriji knjiga koje će promeniti njegov život. U Norveškoj je njihovo objavljivanje bilo poluskandalozno. Njegova iskrenost, u zemlji u kojoj ne postoji kultura memoara, doživljavana je kao šokantna. Pisati o svojoj porodici i sebi bez zadrške, bio je, u najmanju ruku, skandal. Njegova tadašnja supruga doživela je nervni slom. Očeva porodica ga je odbacila. U međuvremenu, van Norveške se proširio kult Knausgora. Llubitelji engleskog jezika jedva su čekali da se pojavi svaki tom.

Prva knjiga opisuje smrt njegovog oca od alkoholizma u prljavoj kući koju je delio sa Knausgorovom bolesnom bakom. U drugoj knjizi on govori o svom napuštanju prve žene Tonje Aursland i o svojoj selidbi u Švedsku, gde na kraju iznajmljuje stan u istoj zgradi gde je živela žena koju je nekada voleo, njegova druga supruga i majka njegove dece. Treća knjiga, u kojoj njegova sećanja iz detinjstva uključuju komičan prikaz određenog dela njegovog tela.. Ne znam koliko je prijatno kad se krećeš među ljudima, a oni znaju sve o tebi i tvojoj porodici iz tvojih knjiga? On sada živi u Londonu, sa svojom trećom ženom, Mihal Šavit, zajedno imaju sina – i to mu se mnogo sviđa. Tu su i njegova druga deca, a u svakom slučaju, povratak u Norvešku uopšte nije komplikovan – ili bar tako on tako misli.

„To je sukob, ali ne akutan. To je zbog knjiga, i nije rešeno, i uvek će biti tu.”- kaže Knausgard.

Neki od njegove porodice još uvek ne razgovaraju sa njim otkako im je poslao kopiju „Moje borbe“ pre objavljivanja. Šta je sa majčinom stranom porodice? Imao je veoma blizak odnos sa svojom majkom kada sam živeo sa njom kao tinejdžer. O svemu joj je pričao, i još uvek to radi. Njegov brat je teško doživeo razotkrivanje svih tajni porodice. Bilo je tu mnogo teških stvari zbog mog otvorenog pisanja o porodici, prijateljima bez imalo ulepšavanja. Na pitanje da li je iskrenost uvek najbolja i da li i dalje veruje u ovo posle svega što je prošao, Klar Uve Knausgor odgovara:

„Ne, ne mislim tako. U mnogim društvenim okolnostima, morate biti pažljivi i pristojni. Ne bi bilo bolje društvo da svi govore istinu. Naprotiv, u stvari. Ali da, mislim da je na neke druge načine iskrenost čin ljubavi.”

Za P.U.L.S.E Tanja Petrović Krivokapić

Karl Uve Knausgor, Književnost, Moja Borba, Tanja Petrović Krivokapić