Појмови Исток и Запад измичу дефиницијама. То не значи да су ови појмови лишени сваке стварне основе. Штавише, они представљају непобитну политичку реалност а њихов антагонизам несумњиво чини један од главних мотива модерне политичке историје. Несумњиво је да Исток и Запад имају своје утемељење у историји, премда, како је то већ речено, њихов значај не би требало прецењивати.

Баш као Север и Југ, Исток и Запад остају чворне тачке историје, које одређују њене осе. Саме неподложне дефиницијама, оне дефинишу и детерминишу историју; историја се одвија у релацијама које су њима задате. Четири је стране света, и четири је циклуса времена такође, који теку силазним, прогресивно деградирајућим током.

Север и Југ, при том, имају неупоредиво већи значај. То је приметно већ од најранијих времена. Миграције народа и раса, свештена географија и топонимика, улога коју ове стране света имају у традицијама и предањима разнородних, али изнад свега индоевропских народа, то веома недвосмислено потврђују. Значај осе Север-Југ, као у нашој епохи, може бити помрачен, потиснут, али он тиме не постаје мање реалан ни мање битан. Оса Север-Југ остаје вертикална оса историје и сакралне географије. Насупрот томе, дуализам Исток-Запад не само да има скромније значење и смисао, већ је и познији од овог првог. Он, у најбољем случају, припада историји и њеним контигенцијама; дуализам Севера и Југа је праисторијски или, још пре, над- и мета-историјски.

У својој студији Планетарна напетост између Истока и Запада и сучељавање Земље и Мора, Карл Шмит уочава да „сучељеност Истока и Запада није поларна сучељеност. Земља има Северни и Јужни Пол, али нема ни Источни ни Западни. Географска сучељеност Запада и Истока у условима наше планете није нешто фиксно и статично; то је само динамичан однос везан за дневно ‘опадање светлости’“.

.

Drang nach Osten

Оса Исток–Запад одређена је дневном путањом Сунца. Народи који ступају на сцену историје крећу се истим смером (од истока ка западу, не обрнуто). Представља ли ова путања – како је то, међу многим другим, сматрао велики енглески географ Макиндер – и главну путању историје, њену „географску осу“?

Нема сумње да дотицаји, али изнад свега сукобљавања Истока и Запада чине веома стару и важну тему историје, мотив који се, уосталом, непрекидно понавља. Сталној претњи са Истока – какву оличавају номадски народи, попут Скита, Хуна или Гота – одговарају покушаји Запада да себи потчини Исток, да га колонизује. Заједно са војнама, ка Истоку се, у дугим колонама, крећу и мисионари, који не доносе собом само светлост нове вере или једне политичке, империјалне идеје.

Иста питања, премда преименована у нешто другачије термине – преведена на нов језик – пројектују се све до у наше доба. Насупрот малом полуострву на западу континента, који је домовина градова и урбаних цивилизација, стоје безмерна пространства степа и равница. Данас је то бивши совјетски исток, изнад свега Русија. Хитлеров Drang nach Osten има свог непосредног претходника у Наполеону – оба се завршавају истим исходом: привидним тријумфом, потом катастрофом. Пораз је последица немогућности да се овлада огромним простором што се аутохтоном становништву, опет, и не поставља као проблем. Заплет је у великим биткама Истока и Запада можда увек исти, али су актери у њему увек нови: Грци против Персијанаца, Римљани и Ромеји против Скита и Сармата, Германи против Словена… И, још пре: Данајци против Троје. Значај ове теме ипак не треба прецењивати, још мање апсолутизовати (на начин на који то чине Макиндер и његови утицајни следбеници), јер ће нам то запречити увид у друге и ништа мање важне „осе историје“, попут оне која повезује Север са Југом. Древни Ахајци долазе са севера и североистока (а не са запада) и првобитно су били сточари и „мрзитељи градова“, слично ведским Аријима који освајају индијски потконтинент, рушећи древну, урбану и меркантилну, дравидску цивилизацију.

Исток и Запад при свему томе остају нејасни појмови, који измичу дефиницијама, па чак и ближим oдређењима. Нејасне су такође и линије које их деле, и то тим више што се враћамо дубље у прошлост. Дравидски Мохенџо Даро „западнији“ је од Спарте, микенска култура „источнија“ је од Троје. Исто важи и за латенску (келтску) културу у односу на Рим. Ни код Херодота, који има амбицију да опише „раније додире Истока и Запада“ и објасни узроке њихових ратова, границе још увек немају ону чврстину коју ће стећи у познијим периодима: оне пре одвајају познато од непознатог него Исток од Запада. Једна од њих је и граница коју чини река Истар (Дунав), раздвајајући Тракију од земље скитских Сигина, од Скитије које се „протеже све до Венета на Јадрану“: „… изгледа да се преко Истра налази једна бескрајна пустиња“. И такође: „Трачани причају да у пределу преко Истра земљом господаре пчеле, од којих се не може даље проћи.“

Херодот је, упркос томе, јасније сагледавао Исток, његова племена, народе и обичаје него многи потоњи аутори. Његово дело и у томе остаје узорно, али смо још далеко од тога да буде у потпуности растумачено.

.

Зид сачињен од узајамног страха и планина

Тацит се, напротив, прихвата да опише Риму непријатељску и варварску Германију – Германију коју, по његовим речима, „од Сарматије и Дакије одвајају узајамни страх и планине“ – не и Сарматију. Он је, уосталом, и не описује на основу личног увида него извештаја старијих аутора, што довољно говори само за себе. Приск, који прелази Дунав долазећи у земљу Лимиганата (данашњи Банат и Бачка) како би посетио Атилин двор, такође ступа у непознату земљу. Слично Тациту, који често не разликује Гале од Германа и не уме да каже треба ли Венете (претке Словена) рачунати у Германе или Сармате, ни Приск не зна којим језиком говори локално становништво. Зид „узајамног страха“ овде је још чвршћи и непровиднији него код Тацита. Вредна је помена и чињеница да се Приск налази у дипломатској мисији: пишући о Хунима, он заправо говори о непријатељу. Да ли је, на пример, његов опис Атилиног погреба – праћеног ритуалима ненадмашне суровости – заиста само непристрасни извештај очевица или прави пример политичке пропаганде оног доба?

Снажнија од лимеса који је делио „цивилизоване“ од „варвара“ је граница коју утврђује вера. Подела на западно и источно хришћанство остаје дубља од оне која је располутила западни свет, већ услед чињенице да је протестантизам само јерес поникла у крилу католичке цркве. Покушај да се подела на Исток и Запад тумачи начином владавине и правда политичким разлозима – карактеристичан не само за наше доба већ и за поједине хеленске историчаре – подједнако је неодржив и данас колико и у време пелопонеских ратова. Тиране античког света, баш као и императоре позног Рима, или поједине принчеве из раздобља италијанске ренесансе, ваљало би у том случају подвести под појам непатвореног оријенталног деспотизма. Спарта нимало не одговара демократском идеалу, што не спречава Платона да јој се диви, стављајући њено аристократско уређење високо изнад атинске демократије. Требало би такође да пренебрегнемо читаве историјске епохе, попут европског средњевековља или тоталитарних режима ХХ века. Скити, насупрот томе, ако можемо веровати описима грчких писаца, живе слободније него Грци. Пример много чистије демократије од оне коју установљавају трговачке републике Медитерана можемо наћи у институцији словенске скупштине.

Макиндер свакако није ни први ни последњи који је настојао да теми сукоба Истока и Запада припише расне конотације: „Скити из Хомерових и Херодотових прича, ‘који пију млеко од кобиле’, имали су исте животне идеале и припадали истој раси као и каснији становници степе“. Тим „косооким“ и „немилосрдним хордама коњаника без идеала“, по овом аутору, супротстављају се бели долихокефали запада, севера и југа Европе. Плод те миленарне борбе против завојевача са Истока су западне културе градова, савремена урбана цивилизација уопште. Скити, међутим, супротно оном у шта је веровао Макиндер, уопште нису били „косооки“ него готово чистокрвни Индоевропљани; Хуни и Готи беху шаролик савез најразличитијих раса, етноса и народа. Урбане цивилизације су, сем тога, постојале и много пре најезди Хуна или Скита, па чак и пре индоевропских миграција. Њихове трагове налазимо у европском Подунављу и у дравидској Индији, те у Средоземљу, у виду старе иберске и критске цивилизације. Окончала су их управо освајања белих и долихокефалних Индоевропљана. Сећање на то садржано је у Хомеровој повести тројанског рата.

.

Земље које тону у вечерњој светлости

Сви ми знамо шта је то Исток. Раскошне палате и китњасти храмови, земље као што су неприступачни Тибет или дивља, сурова Монголија. – Багдад и Вавилон, градови начичкани минаретима и златним капијама, чије тесне улице и базари врве од тамнопутих трговаца и косооких незнанаца.

Исток се, пред нашим очима, појављује у древном сјају, сјају кога је описао још Херодот, као историчар али и као путник, а потом и многи други пустолови, попут Марка Пола, све до Фердинанда Осендовског или Александре О’Нил. Непрегледне пустиње и оазе у којим се заустављају каравани, врлетне планине и бескрајне равнице, отаџбине ратника-коњаника или оних који се крећу на камилама… Свет који не престаје да запањује и да изнедрава ужасе и краљеве, чаробњаке и освајачке хорде. Он такође не престаје да изазива страх и подозрење. Данас је то један опустошени Исток, али и надаље Исток за кога је упамћено да је још доскора стварао баснословна царства и образовао војске које су плавиле све пред собом, попут оних које су предводили Дарије, Атила и Џингис кан.

Насупрот њему, у другачијeм светлу, израња Запад. Запад је домовина градова-република и малих кнежевина, поморских земаља које тону у вечерњој светлости. То су најпре Иберија и Западни Медитеран, потом и Источни Медитеран, а у много познијем периоду британско острво. Плитка мора и уски теснаци; превоји и кланци у које се сабијају војске чија се судбина одлучује у једном једином трену, у одсудним биткама, каква је, рецимо, битка код Термопила. То је шаролика и уска област у којој се стварају моћне флоте, и из које се суверено влада морима. Такав Запад има своју предисторију, углавном заборављену, с древном луком Кадис у Иберији, и многим другим градовима и трговачким колонијама медитеранских цивилизација, чије трагове и данас затичемо по Средоземљу. Картагина је њихов праобразац, цивилизације Крита и старе Иберије такође. Запад, који не би требало идентификовати с Европом која, још од најранијих времена, има средишњи положај. За Хелене, „Европа“ је свет северно од Грчке и Медитерана, који искључује Хеладу. „Европа“, то су земље у залеђу трговачких колонија, настањене „варварским“ народима: Скитима, Германима и Келтима,Континент који стоји насупрот Атлантику и Медитерану. („Запад“ Хелена нема много заједничког са цивилизацијом која настаје у новом веку и сама себе крсти тим именом; тим су се појмом још од Херодота напросто означавале земље које се простирузападно од Персије, од Египта и Месопотамије.)

Истински Запад је онај који израста са епохом прекоморских путовања, са Кристофором Колумбом, Америгом Веспућијем, Васком да Гамом, Магеланом… Последица тих открића је образовање једног новог света, у потпуности окренутог морима и океану, кога најпре чине Иберија (Шпанија и Португал), а затим и Британија са северноамеричким „острвом“. Оно што сасвим не полази за руком ни Португалу ни Шпанији – да изврше потпуну преоријентацију с Копна на Море – успева Енглеској, и то негде на почетку ХVII столећа. Запад се потом брзо шири на скоро читаву земљину хемисферу, изнад свега Атлантик, са земљама које га окружују, и чини праву супротност, а неретко и отвореног непријатеља континенталној Европи. Њихов антипод и проивтежа је древни Исток који веома брзо, када је у питању расподела моћи, губи свој пређашњи значај, постајући лак плен колонизаторима и поморцима са Запада. На Западу се изнова образују таласократске и меркантилне империје, овог пута уистину планетарних димензија и значаја. Не чуди нас што ће свега пар столећа касније Запад покушати да створи прву глобалну цивилизацију, цивилизацију која ће пожелети да се, мимо свих расних, етничких и културних разлика, прошири на читав свет.

.

Планетарни „Рат Мора против Копна“

У већ поменутој студији о сучељавању Истока и Запада, Карл Шмит се позива на један историјски пример: „јула 1812. године, када се Наполеон приближавао Москви, Гете је написао панегирик наводно краљици Марији Лујзи, а у ствари њеном супругу – француском императору:

„Тамо где су хиљаде људи сметене, све решава један човек (Наполеон).

Немачки песник наставља, имајући у виду глобални аспект сучељавања Копна и Мора:

„Оно над чим су тмурна столећа дуго промишљала,
Он (Наполеон) сажме најсјајнијим духовним погледом.
Све ништавно се смрвило у прах,
Само су Море и Копно ту пресудни.“

(“Worueber trueb Jahrhunderte gesonnen
Er uebersicht’s im hellsten Geisteslicht.
Das Kleinliche ist alles weggeronnen,
Nur Meer und Erde haben hier Gewicht.”)

И даље: „Тако је Гете, типични представник Запада, у лето 1812. године начинио свој избор у корист Копна, Земље против Мора.“

Историја планетарног сучељавања Истока и Запада, како тврди Карл Шмит, у свој својој пуноћи може се свести управо на темељну двојност ових елемената: Земље и Воде, Копна и Мора. Планетарни рат Мора против Копна, то је кључ за вековну сучељеност Истока и Запада. Али, треба имати на уму да та напетост није ни поларна ни статична: у Гетеово време Француска је била Запад иКопно (или, другим речима, прeдставник континенталног Запада), данас је, као и готово цела Западна Европа, Море.

Сви остали покушаји да се разлике између Истока и Запада, било политичке било културне, објасне другим разлозима, показали су сасвим условну и ограничену вредност. Један од њих је и онај да се темељне разлике Истока и Запада тумаче иконографски (у смислу „иконографије простора“ Џона Готмана), дакле разликама у односу према слици, где Исток традиционално наступа као противник визуелног приказивања, слика и икона, а Запад као њихов бранилац.

Гете је, по речима Шмита, „био типични представник Запада“ али је, у лето 1812. био на Наполеоновој страни: „за њега, била је то страна Копна, Земље (…) Немачки песник се искрено надао да ће Запад остати оличење копнене, континенталне силе, да ће Наполеон као нови Александар силом повратити приобалне територије Мора и да ће тада Копно доћи до пуног изражаја“.

Уопште, у кулминационим тренуцима историје, примећује Шмит, сукоби зараћених сила претварају се у ратове стихије Мора против стихије Копна: „То су приметили већ летописци рата између Спарте и Атине, Рима и Картагине.“ Некад, ови сукоби били су ограничени на средоземну област, али тзв. нови век даје овој борби сасвим нов квалитет, уводећи у борбу против Светског копна не више само цивилизације Мора већ и цивилизације Океана (између једних и других постоји концептуална разлика). Типичан пример такве цивилизације Океана јесте Енглеска, од почетка епохе прекоморских освајања, или, у данашње време, САД, које своју моћ такође заснивају на доминацији Светским океаном.

Карл Шмит се, овим разматрањима, наставља на идеје великог енглеског географа Макиндера, који говори о рату мора против „Средишњег копна“, против „Средишње земље“, чије срце чини Русија. Иначе, сама формула „Рата Мора против Земље“ припада француском адмиралу Кастексу, који је, у овој једноставној формули, сажео основни мотив светске историје. Треба рећи да овде није у питању само „облик моћи“ – свака држава, свака цивилизација заснива своју моћ на развијању једног од ова два принципа – већ да је, пре свега, реч о два фундаментална аспекта људске егзистенције. У питању су два међусобно искључива модуса људског бивствовања на земљи.

Принцип Мора (или Океана), у крајњем, овде симболише стихију, променљивост, несталност, хаос. – Принцип Копна, напротив, статичност, непроменљивост, Ред. Симбол човековог бивствовања на мору је Брод, симбол човековог статичног битисања на земљи је Дом. Из принципа Мора изводи се принцип технике, и то технике „одвојене од свих норми традиције“ (Арнолд Тојнби). Вековни Рат Мора против Земље, међутим, није нешто анахроно. Према предвиђању Шмита, „сучељавање Копна и Мора (као Океана) достићи ће коначни светско-историјски обим тек када човечанство освоји целу планету“.

Исте принципе, најзад, могуће је развијати и од оног тренутка кад човечанство ступи у своју космичку еру: будуће космичке цивилизације биће грађене или по принципу острвских и трговачких, „меркантилних империја“, или по принципу статичног бивстовања човека на земљи, на основу којих се граде велика контиенентална царства. Разлика која раздваја једне од других и тада ће бити она која раздваја Дом и Брод.

.

Бог ствара краљеве

Могло би се помислити да је оправдано ставити знак једнакости између телурократских царстава и телурских, хтонских цивилизација, у оном смислу у коме је ове појмове развијао Јохан Јакоб Бахофен.

Али, ипак није тако: премда се развијају на Земљи, телурократске империје почивају управо на идеји тријумфа над стихијом копненог, земаљског. У самој њиховој основи лежи идеја Простора, и то Простора који је уређен и посвећен, сакрализован, њихов принцип је зато пре урански, небески, него земаљски. Отуда чињеница да су све велике телурократске империје представљале сакрализоване целине (о чему сведоче појмови као што су Света Русија или Свето римско-немачко царство). Управо на томе почива древно веровање да краљевске лозе воде порекло од богова. Тако Жозеф де Местр пише:

„Бог ствара краљеве, дословно. Он одгаја краљевске лозе; усавршава их насред облака који прикрива њихово порекло. Оне се потом појављају овенчане славоми почастима; сâме себе постављају – и то је највећи знак њиховог легитимитета. Као да се сâме од себе уздижу, без силе, сједне стране, и без јасне одлуке, с друге. То је нека врста величанствене мирноће коју није лако речима изразити. Чини ми седа би легитимна узурпација била примерени израз (да није сувише смео) за тачно означавање те врсте порекла [доласка навласт оних] које време хита да освешта” (J. de Maistre, Essai sur le principe générateur des constitutions politiques).

Све то не важи за таласократије у којима нема ни трага идеје сакралног ауторитета државе. Трговачке републике Медитерана, баш као и северноамеричке републике, остају сасвим профане творевине, којим управљају разум и интереси оних који су, у основи, међу собом једнаки. Телурократије су, у свом последњем значењу, Простор који је сакрализован, посвећен, таласократије Време, са својом динамиком, променљивошћу, несталношћу. Идеални тип ових последњих стога је меркантилна република, идеални облик телурократије царство, империја која се заснива на сакралном ауторитету државе и њеног владара. У личности владара се персонификује сам сакрални принцип; он није само предмет поштовања већ, дословце, обожавања, као изабраник самог Бога, као Божји Помазаник.

Стихије Земље и Мора, уосталом, одувек се доживљавају квалитативно различито. Изречено језиком мита, човек је „стекао својуживотну околину управо путем одвајања Земље од Мора. Море је остало скопчано са опасношћу и злом.“ Море остаје стихија, већ услед чињенице да оно није природан човеков амбијент. И даље: „истаћи ћемо чињеницу да је човечанство морало уложити знатан напор за превазилажење древног верског ужаса пред Морем“ (Карл Шмит), о чему, такође, сведочи библијска Књига Постања.

.

Борба која се води међу људима

Исти аутор наводи једну мисао коју је написало видовито дете-песник, Артур Рембо, а која гласи: „духовна битка је исто тако сурова као и борба која се води међу људима“. Супротстављеност ова два основна начина људског битисања на земљи – поморског и копненог – јесте апсолутна и бескомпромисна. Ништа слично наравно не постоји у природи: било би апсурдно рећи да постоји непријатељство између морских и копнених животиња. Рабин Исак Абранавел описује борбу која се води између Левијатана (морске немани) и Бехемота (копнене животиње), али је ово само митска транспозиција борбе која се води између људи, између два опречна и непомирљива модуса људског постојања, коначно, између два принципа на којима се граде државе и цивилизације: „Бехемот настоји да растргне Левијатана зубима и роговима, док Левијатан затвара са перајама чељусти и ноздрве копнене животиње, тако да она не може ни да једе ни да дише…“

Сукоб Истока и Запада, Копна и Мора, а данас Континента и Океана заиста може досећи застрашујући интензитет: он лежи у корену великих светских ратова и револуција ХХ века. Али сучељеност Истока и Запада остаје хоризонтална оса историје, насупрот оној вертикалној, коју оличава оса Север-Југ. Значај те осе, како је већ речено, може бити, као у наше време, потиснут, помрачен, али он тиме не губи своју важност.

Уопште, за разлику од сучељености Истока и Запада, овде је у питању поларна сучељеност а испод ње се, у низу мена и метаморфоза, крије, у суштини увек иста напетост, као вечно враћање истог. Управо овде се, по речима Шмита, „уобличава Номос Земље“, док напетост између Истока и Запада, „између Копна и Мора, само проузрокује природни, објективни контекст у коме се тај Номос обликује“.

Сучељеност између Истока и Запада, кроз историју, може попримати различите видове. Данас, ми се можемо сложити с тврдњом Драгоша Калајића, изреченом у његовом Упоришту: да антагонизам Истока и Запада у наше време добија смисао антагонизма света Традиције и света анти-Традиције, „пошто ми у у највишим облицима Истока, препознајемо управо последње остатке индоевропске цивилизације. У историји, у тим географским пределима, изражене су последње конфигурације индоевропских садржаја (…) те су том врлином ови садржаји и најдуже одолевали контаминационим силама анти-Традиције или „модерног света“. Али тиме залазимо у подручје антагонизма, који, за разлику од оног Исток-Запад, није историјски већ метаисторијски, и који није произведен ни условљен историјом, већ сам ствара историју, и који није њен објект већ њен субјект. Реч је наравно о антагонизму Север-Југ који, квалитативно и хијерархијски, претходи оном Истока и Запада.

.

Света страна света, најближа небу

Изнад предела историјског света, у тами, почивају архаични предели Севера, у „вечитом“ леду; Север је, за све индоевропске народе, земља праотаца, изгубљени празавичај. Све нам, како пише Вергилије, долази од тих северних народа, од Хиперборејаца… Били тога свесни или не, Север за све народе индоевропског порекла и традиције, има примордијални, централни значај. Север који, и у новом веку, има сасвим различиту судбину, што потврђује успон Руског царства, потом Совјетског Савеза а данас Русије. Русија, наиме, како то у својој Историји и Утопији луцидно уочава Емил Сиоран, није Исток него Север:

„Она (Русија) производи утисак да се ту суочавамо са Севером, али неким нарочитим Севером, несводљивим на анализе, обележеним учмалошћу и надом који ужасавају, једном многим експлозијама испуњеном ноћи, једном зором коју ћемо памтити. Код тих Хиперборејаца чија прошлост, као и садашњост, као да припада неком другом, а не нашем трајању, нема ни трага од медитеранске фриволности и произвољности. Пред угледом Запада, они осећају нелагодност, која је последица њиховог дугог буђења из уснулости и њихове неистрошене снаге: ту је у питању осећање мање вредности снажног човека.“

На Север пада сасвим другачије светло од оног које обасјава тзв. историјски свет; тешко је рећи да ли је то тама зимске ноћи или светлост поларне зоре. Он нема историју у правом смислу речи, његова древна прошлост остаје обавијена велом тајне. Треба видети опис Севера какав нам, на пример, пружа књига Адама Бременског (1075) или Кратка историја Норвешке (ХIII век), са дуговечним и архаичним народима, са сиренама и народима чаробњака, са Сцилом и Харибдом, те коначно страшним вртлогом који означава сам крај света, смештеном већ северно од исландских обала. Испод њих је дивље шаренило Југа: Африка, оно што се у Херодотово доба називало Либијом и куда су се, нешто касније, запућивале римске легије. Уопштено говорећи, Север је света страна света, страна света „најближа небу“, Југ је његов демонски антипод.

Од најранијих периода трају миграције, освајања и сеобе народа Севера ка Југу и његовим топлим морима. Она чине један значајан део (прото)историје индоевропских народа, чија се последња поглавља исписују са колонијалним освајањима. Али, све до новог века, та се освајања не протежу нарочито далеко на југ. Она обухватају само један уски појас афричке обале, фактички заобилазећи Арабију и јужни део индијског потконтинента.

Север је, поновимо то, исходиште и праотаџбина индоевропских народа. Одавде, са крајњег севера, из околополарних области, започињу миграције древних прото-Индоевропљана ка југу. Староиранска Авеста, света књига маздеанаца, памти тај северни „Аријски Рај“, Airyana Vaejo, који је уништен глацијацијом, као и петнаест следећих земаља којим их је водио пут расејања. Списак тих земаља, како примећује Тилак у својој гласовитој студији Арктичка прадомовина Веда, јесте несумњиво аутентичан јер су, између осталог, „древна персијска и грчка имена (земаља) са овог прегледа била истакнута на натписима ахеменидских краљева и у делима грчких писаца после свргнућа династије Ахеменида од стране Александра Македонског“.

.

Nec plus ultra

Оправдано је, међутим, поставити и следеће питање: да ли тек епоха нововековних географских открића и прекоморских освајања укључује рубна подручја, какво је на пример одувек био и северноамерички континент, у свест и историју народа Евроазије? Није ли се за њихово постојање знало још и много раније, пре ренесансе и пре Средњовековља, у Старом веку па и праисторији, макар то знање не било опште, а потом се постепено повлачило у сфере несвесног и/или езотеријског знања?

Баш као и ратови, контакти између Истока и Запада морале су постојати још од најранијих времена. Сећање на то налазимо у древним предањима и митовима, какав је и мит о Атлантиди, којег је забележио Платон. Платон веома јасно говори о „копну насупрот острвима које је окруживало море“, у коме је могуће препознати само амерички континент. (Сећање на северни празавичај сачувано је у грчком миту о Хипербореји али и у другим сродним митовима индоевропских народа, и не само њих.) Додуше, није увек могуће прецизно разликовати „стварне“ од симболичких континената, земаља и градова, побројаних у светим списима, од Веда до Библије. У њима се непрекидно укрштају сакрални и световни планови, физичка и сакрална географија, физика и метафизика. Али, генерално, све те баснословне земље нису производ пуке маште – у питању је пре једна танана меморија, за коју је тек потребно наћи одговарајуће кључеве.

У предањима многих европских народа, налазимо помен на „Зелену Земљу“, „Земљу Мртвих“, која се налази негде на Западу. То је„полуматеријални свет који подсећа на грчки Хад или јеврејски Шеол. То је земља сумрака и заласка сунца из које обичним смртницима нема излаза и у коју само посвећеник може ући“ (Александар Дугин: Мистерија Евроазије). Рене Генон тврди да је симбол „$“, који данас представља финансијски амблем Америке, само поједностављен сакрални печат, чије значење се може превести као: „nec plus ultra“ или дословно, „нема даље“, а који је првобитно означавао забрану проласка кроз Хераклове ступове и пловидбу ка нељудским световима на западу.

Везе Викинга са северноамеричким континентом данас су и археолошки доказане. Боравећи на Лабрадору и Њу Фаунленду, и укрштајући се с домороцима, стари Викинзи су иза себе оставили потомке, северноамеричке Мандан Индијанце. Истраживач Жак де Мијо поставио је веома утемељену хипотезу о контактима Викинга и цивилизације Инка. Није без основа ни претпоставка да су феничански морепловци, који су другим народима спречавали пловидбу кроз Хераклове стубове, знали за постојање америчког континента, и да су с њим одржавали мање или више сталне везе. Америка, континент на крајњем Западу света, морала је бити позната евроазијским народима још од давних протоисторијских времена, а трагове тог знања могуће је наћи у њиховим најстаријим предањима и митовима.

Борис Над

The Fourth Political Theory

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Boris Nad, Istorija, Mitologija