Istorija civilizacije – Vil Djurant

“Želim da znam kakvi su bili koraci kojim su ljudi iz varvarstva prešli u civilizaciju.”
– Volter .

Poglavlje /III/

POLITIČKI ELEMENTI CIVILIZACIJE

/I/. Izvori vlasti

Instinkt asocijalnosti – Primitivni anarhizam – Klan i pleme – Kralj – Rat

Čovek nije dragovoljno društvena životinja. Muškarac se druži sa svojim bližnjima manje zbog želje, a više zbog navike, oponašanja i pod pritiskom okolnosti; on društvo ne voli u toj meri, koliko se plaši samoće. On se povezuje sa drugim ljudima zato što ga osamljivanje dovodi u opasnost i zato što mnoge stvari može da obavi bolje zajedno s nekim nego sam. U svom srcu on je osamljeni individualac, smelo suprotstavljen svetu. Da su se stvari odvijale po volji prosečnog čoveka, država verovatno nikada ne bi ni postojala. Čak i danas on joj se odupire, u isti red svrstava i smrt i poreze, i čezne za vladom koja će što manje vladati. Ako i zahteva brojne zakone, to je samo zato što je siguran da su oni potrebni za njegovog suseda. On lično je nefilozofski anarhista i zakone u svom slučaju smatra suvišnim.

U najprimitivnijim društvima jedva da i postoji neka vlast. Primitivni lovci su skloni da prihvate propis samo kada priđu lovačkoj skupini i pripremaju se za akciju. Bušmani obično žive u usamljenim porodicama. Afrički Pigmeji i najprimitivniji urođenici Australije samo privremeno pristaju na političku organizaciju, pa se zatim rasturaju i vraćaju svojim porodičnim grupama. Tasmanci nisu imali poglavice, ni zakone, ni redovnu vlast. Narod Vedah na Cejlonu formirao je male okruge po porodičnom srodstvu, ali nije imao vlast. Narod Kubu na Sumatri “živi bez ljudi na vlasti”, i svaka porodica sam upravlja sobom. Stanovnici Ognjene Zemlje žive u grupama retko većim od dvanaest ljudi, a Tungu u grupama koje obuhvataju jedva desetak šatora. Australijska horda retko ima više od šezdeset duša. U takvim slučajevima, udruživanje i saradnja imaju posebne ciljeve, kao što je lov; to se nikada ne pretvara u bilo kakav politički poredak.

Najraniji oblik trajne društvene organizacije bila je klan -grupa srodnih porodica koja zauzima zajednički komad zemlje, ima istog totema, i kojom vladaju isti običaji ili zakoni. Kada se grupa klanova ujedinila pod istim poglavicom, bilo je formirano pleme, i to je bio drugi korak na putu ka državi. Ali to se sporo razvijalo; mnoge grupe nisu uopšte imale poglavice, a još više njih su izgleda trpele poglavicu samo za vreme vođenja rata. Umesto demokratije koja u naše doba deluje pomalo klonulo, nju nalazimo u najboljem vidu kod nekolikih primitivnih grupa gde postojeće upravljanje predstavlja samovladavinu glavara porodica klana i nikakva samovoljna vlast nije dopuštena. Irokezi i Delaver Indijanci nisu priznavali nikakve zakone ili ograničenja izvan prirodnog poretka porodicei klana; njihove poglavice su imale skromna ovlašćenja, koja su plemenske starešine mogle da ukinu u svako doba. Omaha Indijancima je upravljalo Veće sedmorice koji bi odmeravali rešenja sve dok ne bi postigli jednoglasan dogovor. Ako tome dodamo i Savez Irokeza kojim su se mnoga plemena udružila i poštovala zadatu reč da će održavati mir, vidi se da ne postoji veliki jaz između ovih “divljaka” i modernih država koje se samo deklarativno obavezuju na mir u Ligi naroda.

Rat je ono što stvara poglavicu, kralja i državu, kao što oni stvaraju, to jest vode rat. Na Samoi poglavica je imao vlast u toku rata, a u drugim vremenima niko nije mnogo obraćao pažnju na njega. Kod Dajaka je vlast postojala samo na taj način što je svaka porodica imala poglavara; u slučaju borbe birali su najhrabrijeg ratnika da ih predvodi i bespogovorno ga slušali; ali, čim bi sukob bio okončan, oni bi ga bukvalno oterali da radi svoj posao. U mirnim intervalima, sveštenik ili glavni vrač su bili ti koji su imali najviše moći i uticaja. A kada se konačno razvilo stalno kraljevstvo kao uobičajen oblik vladavine među većinom plemena, ono je spajalo i nastalo iz funkcija ratnika, oca i sveštenika. Društvima vladaju dve snage- u miru reč, u ratu mač; sila se koristi samo kada indoktrinacija ne uspe. Zakon i mit idu zajedno vekovima, sarađujući ili se smenjujući u vladanju čovečanstvom; sve do naših dana, nijedna država se nije usudila da ih razdvoji, a možda će sutra biti ponovo sjedinjeni.

Kako je rat doveo do države ? Ne bi se reklo da su ljudi prirodno naklonjeni ratu. Neki primitivni narodi su sasvim miroljubivi; Eskimi nisu mogli da shvate zašto Evropljani iste miroljubive vere love jedni druge kao foke i otimaju jedni drugima zemlju. “Kako je to dobro” – apostrofirali su svoju zemlju – “kad ste pokriveni snegom i ledom ! Kako je dobro što su stene u kojima je zlato i srebro, za kojima hrišćani toliko žude, pokriveni sa toliko snega da ne mogu da ga se dočepaju! Vaša nedelotvornost nas čini srećnim i spasava nas od uznemiravanja.” Pa ipak, primitivni život bivao je okrvavljen povremenim ratom. Lovci su se borili za dobra lovišta još bogata plenom, stočari su se tukli za nove pašnjake za svoja stada, zemljoradnici su ratovali za netaknuto zemljište; a svi oni su se povremeno borili da bi osvetili neko ubistvo, ili da bi očvrsnuli i disciplinovali svoj podmladak, ili da bi prekinuli jednoličnost života, ili jednostavno radi pljačke i silovanja, a vrlo retko radi religije. Postojale su konvencije i običaji kojima se ubijanje ograničavalo, kao i kod nas – određeni sati, dani, sedmice ili meseci za vreme kojih nijedan otmeni divljak ne bi ubijao; određeni zvaničnici se nisu smeli napasti, određeni putevi su proglašavani neutralnim, određene tržnice i skloništa odvojeni za mir; tako je Savez Irokeza održavao “Veliki mir” tri stotine godina. Ali u većini slučajeva, rat je bio omiljeno sredstvo prirodne selekcije među primitivnim narodima i grupama.

Njegove konsekvence su bile beskonačne. Rat je imao ulogu surovog eliminatora slabih naroda, a podizao je nivo ljudskog roda u pogledu hrabrosti, nasilnosti, okrutnosti, inteligencije i veštine. Stimulisao je pronalazački duh, stvorio oružja koja su kasnije postala korisne alatke, i ratne veštine koje su postale mirnodopske umetnosti. (Koliko puteva danas počinje u strategiji, a završava u trgovini!) Iznad svega, rat je istopio komunizam i anarhiju, uveo organizaciju i disciplinu i doveo do porobljavanja zarobljenika, subordinacije klasa i razvoja vlasti. Svojina je bila majka, a rat je bio otac države.

/II/. Država

Organizacija prinude – Seoska zajednica – Psihološka uporišta države

“Horda plavokosih grabljivaca,” kaže Niče, “soj osvajača i gospodara, koja sa svom svojom ratničkom organizacijom i svom svojom snagom organizovanja spušta svoje strašne šape na stanovništvo, brojčano verovatno izuzetno nadmoćna, ali još uvek bezoblična, … tako izgleda začetak države.” “Država za razliku od plemenske organizacije,” kaže Lester Vord, “počinje sa osvajanjem jednog plemena od strane drugog.” “Svugde,” kaže Openhajmer,”nailazimo na neka ratoborna plemena koja probijaju granice nekog manje ratobornog plemena, koja se učvršćuju kao plemstvo, i koja osnivaju svoju državu.,” Po Gumplovicu, država je ishod osvajanja, učvršćivanje pobednika kao kaste koja vlada pobeđenima. “Država je,” kaže Samner,”proizvod sile i egzistira pomoću sile.”

Obično, neko pleme lovaca i stočara nasilno pokori neku naseljenu grupaciju zemljoradnika. Jer, zemljoradnja ljude uči miroljubivom ponašanju, privikava ih na svakidašnju rutinu i iznuruje ih celodnevnim mukotrpnim radom; takvi ljudi akumuliraju bogatstvo, ali zaboravljaju ratnička umeća i osećaje. Lovac i stočar, naviknuti na opasnost i vični ubijanju, gledaju na rat samo kao na jedan drugačiji, tek nešto opasniji vid lova; kada šuma prestane da im daje divljač u izobilju, ili kada se stada smanje zbog proređenog pašnjaka, oni sa zavišću gledaju bogate seoske njive, sa lakoćom smisle neki uverljiv razlog za napad, upadaju, osvajaju, porobljavaju i vladaju.

Država je kasni fenomen i jedva da se javlja pre epohe pisane istorije. Jer, ona pretpostavlja promenu u samom principu društvene organizacije – od krvnog srodstva ka vladavini, a u primitivnim društvima ono prvo je pravilo. Vlast uspeva najbolje tamo gde povezuje različite prirodne grupe u probitačno jedinstvo poretka i trgovine. Čak i takvo osvajanje retko je trajno, osim u slučajevima kad je napredak pronalazaka ojačao one snažne, stavljajući im u ruke nova oruđa i oružja za suzbijanje pobune. U permanentnom osvajanju, načelo vladavine teži da postane prikriveno i bezmalo nesvesno.Francuzi koji su se pobunili 1789.godine jedva su shvatali, sve dok ih Kamij Demulen nije podsetio, da je aristrokratija, koja je njima vladala hiljadu godina, bila došla iz Nemačke I pokorila ih silom. Vreme sve čini svetim, tj. sve opravdava.Čak i najbesramnija krađa postaje sveta i nepovrediva svojina u rukama pljačkaševih unuka. Svaka država se začinje u prinudi; ali, navike pokornosti postaju sadržaj svesti i ubrzo svaki građanin treperi od odanosti zastavi. Građanin je u pravu, jer ma kako da država počinje, ona uskoro postaje za poredak neophodno uporište. Dok trgovina ujedinjuje klanove i plemena, javljaju se odnosi koji ne zavise odsrodstva već od blizine, od susedstva, pa otuda zahtevaju artificijelan, smišljen, princip regulacije. Seoska zajednica može da posluži kao primer: ona je istisnula pleme i klan kao vid lokalne organizacije i dostigla jednostavnu, skoro demokratsku vlast nad malim područjima kroz skup poglavara porodica. Ali, samo postojanje i broj takvih zajednica stvorili su potrebu za nekom spoljnom silom koja bi mogla da reguliše njihove međusobne odnose i koje bi utkala u veću ekonomsku mrežu.

Država, mada čudovišna u svom začetku, zadovoljila je ovu potrebu. Ona je postala ne samo organizovana sila, već iinstrument za prilagođavanje interesa hiljade sukobljenih grupa koje sačinjavaju složeno društvo. Ona je širila svoje pipke moći i zakona nad sve većim i većim područjima i, mada jespoljni rat učinila razornijim nego ranije, ona je proširila i održavala unutrašnji mir. Država se može definisati kao unutrašnji mir za spoljni rat. Ljudi su zaključili da je bolje da plaćaju poreze nego da se tuku među sobom i da je bolje da plaćaju danak jednom veličanstvenom pljačkašu nego da ih sve podmićuju. Šta je jedan period međuvlašća značio za društvo naviknuto na vlast može se prosuditi iz ponašanja narodaBaganda, u kom je, kada je kralj umro, svaki čovek morao da se naoruža; jer, odmetnici su se pobunili, ubijali i pljačkali gde god su stigli. “Bez autokratske vladavine,” rekao je Spenser, “evolucija društva nije mogla ni početi.”

Država koja bi se oslanjala samo na prinudu brzo bi propala, jer mada su ljudi prirodno lakoverni, oni su takođe prirodno svojeglavi, a vlast je, poput poreza, najuspešnija kada je nevidljiva i posredna. Zbog toga je država, da bi se održala, koristila i smišljala brojne instrumente indoktrinacije -porodicu, crkvu, školu – da bi u duši građanina izgradila naviku lojalnosti i ponosa. Time je uštedela hiljadu policajaca i pripremila javno mnjenje za onu poslušnu koherentnost koja je neophodna za rat. Iznad svega, vladajuća manjina je nastojala sve više i više da transformiše svoju prisilnu vlast u mnoštvo zakona, koji bi, dok se ta vlast konsoliduje, narodu pružili dobrodošlu sigurnost i red, i kojima bi se priznala prava”podanika” u dovoljnoj meri da se pridobije njegovo prihvatanje zakona i pristajanje na Državu.

/III/. Zakon

Bezakonje – Zakon i običaj – Osveta – Globe – Sudovi – Božji sud – Dvoboj – Kazna – Primitivna sloboda

Zakon dolazi sa svojinom, brakom i vladom; najprimitivnija društva uspevaju da se bez njega snalaze. “Živeo sam sa zajednicama divljaka u Južnoj Americi i na Istoku,” rekao je Alfred Rasel Valas, “koji nemaju zakone ili sudove, već slobodno izražavanje javnog mnjenja. Svaki čovek s puno obzira poštuje prava svojih saplemenika i bilo kakvo kršenje tih prava se dešava retko ili se uopšte ne dešava. U takvoj zajednici su svi skoro jednaki.” Herman Melvil slično piše o stanovnicima Markeških Ostrva: “Dok sam živeo među Tajpiima, niko nikada nije bio osuđen ni za kakvo nasilje u odnosu na društvo. U toj dolini je sve išlo sa besprimernim skladom i blagošću, usudiću se da tvrdim, u najotmenijoj, najplemenitijoj i najpobožnijoj zajednici smrtnika u hrišćanskom svetu.” Nekadašnja Ruska vlada osnovala je sudove na Aleutskim Ostrvima, ali u toku pedeset godina ovi sudovi uopšte nisu imali posla. “Krivična dela i prestupi,” izveštava Brinton,” tako su retki u društvenom sistemu Irokeza da bi jedva moglo i da se kaže da oni imaju krivični zakonik.” To su idealni – možda idealizovani – uslovi za čijim povratkom anarhisti neprestano čeznu.

Treba dati izvesne dopune ovim izveštajima. Primitivna društva su srazmerno oslobođena zakona najpre zbog toga što njima vladaju običaji koji su kruti i nepovredivi kao bilo koji zakon, a drugo, zato što se prestupi u vidu nasilja, u početku, smatraju privatnom stvari i prepuštaju se ličnoj krvnoj osveti.

Ispod svih ovih drušvenih fenomena leži velika /terra/ /firma/ običaja, ta kamena podloga vremenom osveštanih načina mišljenjai delanja koja društvu obezbeđuje neku meru sigurnosti i reda u toku svakog odsustva, promene i prekida zakona. Običaj pruža grupi istu stabilnost koju nasleđe i instinkt daju vrsti, a navika pojedincu. Rutina je ta koja kod ljudi održava zdravu pamet; jer kada ne bi bilo šablona po kojima bi misao i akcija mogli da se kreću sa nesvesnom lakoćom, um bi bio stalno kolebljiv, pa bi ubrzo potražio utočište u ludilu. Zakon ekonomije prodire u instinkt i naviku, u običaj i konvenciju: najprikladniji način reagovanja na ponovljene stimuluse ili tradicionalne situacije je automatska reakcija. Misao i inovacija remete pravilnost i tolerišu se samo zarad neophodnih ponovnih prilagođavanja ili obećanog zlata.

Kada se ovoj prirodnoj osnovi običaja doda božanska prinuda pomoću religije, a ponašanje čovekovih predaka je takođe volja bogova, onda običaj postaje jači od zakona i znatno oduzima od primitivne slobode. Prekršiti zakon znači zadobiti divljenje polovine stanovništva koja potajno zavidi svakom ko nadmudri ovog starog neprijatelja; prekršiti običaj znači navući bezmalo sveopšte neprijateljstvo. Jer, običaj izrasta iz naroda, dok mu se zakon nameće odozgo. Zakon je obično ukaz gospodara, a običaj je prirodna selekcija onih oblika delovanja koji su se pokazali najpogodnijim u iskustvu grupe. Zakon delimično zamenjuje običaj kada država zamenjuje prirodan poredak porodice, klana, plemena i seoske zajednice. On potpunije zamenjuje običaj kada se javlja pisanje, a zakoni se, od zbirke pravila sadržane u pamćenju starešina i sveštenika, postepeno menjaju u zakonodavni sistem obznanjen na ispisanim tablicama.Ali zamena nikada nije potpuna. U određivanju i oceni ljudskog ponašanja, običaj do kraja ostaje sila iza zakona, moć iza trona, poslednji “sudija ljudskih života.”

Prva faza u evoluciji zakona je lična osveta. “Osveta je moja,”kaže primitivni pojedinac; “Osvetiću se.” Kod indijanskih plemena Donje Kalifornije svaki čovek je bio svoj policajac i delio je pravdu u onom obliku osvete za čije je izvršenje bio dovoljno snažan. Tako je u mnogim primitivnim društvima, ubistvo čoveka A od strane čoveka B vodilo ubistvu čoveka B od strane sina čoveka A ili prijatelja C; ubistvo čoveka C od strane sina čoveka B ili prijatelja D i tako dalje, verovatno do kraja azbuke. Primere možemo naći među najčistokrvnijim današnjim američkim porodicama. Ovo načelo osvete opstaje kroz istoriju zakona : javlja se u Zakonu o osveti – /Ledž Talionis/ – koji je ušao u$12$ Rimsko pravo. Ono igra veliku ulogu u Hamurabijevom zakoniku, kao i u Mojsijevom zahtevu “oko za oko, zub za zub”, a krije se iza većine zakonskih kazni čak i u naše doba.

Drugi korak prema zakonu i civilizaciji u tretmanu zločina bio je zamenjivanje osvete obeštećenjem. Da bi se očuvala unutrašnja sloga, poglavica je vrlo često koristio svoju moć i uticaj da učini da osvetnička porodica dobije zadovoljenje ne kroz krv, već kroz zlato i neka dobra. Ubrzo je redovna tarifa porasla, i njome se određivalo koliko mora da se plati za oko, zub, ruku ili život. Hamurabi je u velikoj meri donosio zakone upravo u tom smislu. Abisinci su u tom pogledu bili toliko precizni da kada bi neki dečak pao s drveta na svoga druga i ubio ga, sudije su donosile presudu da ožalošćena majka pošalje svog drugog sina na to drvo da ovaj padne na vrat okrivljenog. Kazne odmerene u slučajevima nagodbi mogle su da variraju sa polom, starošću i rangom prekršioca i oštećenog. Kod Fidžijanaca, na primer, sitna krađa koju je izvršio neki običan čovek smatrala se za teži prekršaj nego ubistvo koje je počinio neki poglavica. Kroz istoriju prava, veličina zločina se smanjuje sa veličinom zločinca. Pošto je za ove globe ili nagodbe plaćane u cilju sprečavanja osvete bilo potrebno dosuđivanje prekršaja i obeštećenja, preduzet je treći korak ka pravu tako što su formirani sudovi. Poglavica ili starešine ili sveštenici donosili su presude da bi rešili sukobe svojih saplemenika. Ti sudovi nisu uvek bili pravi sudovi; često su to bila mirovna veća koja bi se pobrinula za prijateljsko rešavanje spora. Tokom mnogih vekova i kod mnogih naroda, pribegavanje sudovima ostalo je prepušteno izboru, a u slučajevima kada je oštećena strana bila nezadovoljna donesenom presudom, ona se još uvek osećala slobodnom da pokuša da izvrši ličnu osvetu.

U mnogim slučajevima, sporovi su bili rešavani javnim dvobojem između sukobljenih strana koji je po surovosti varirao od bezopasnog boks-meča, kao kod mudrih Eskima, do borbe do smrti.Često je primitivni duh pribegavao božjem sudu ne toliko po srednjovekovnoj teoriji da će Bog otkriti krivca koliko u nadi da će božju sud, ma kako nepravedan, okončati sukob koji bi inače mogao da zavađuje pleme generacijama. Ponekad se od tužioca i tuženika tražilo da biraju između dve zdele hrane od kojih je jedna bila otrovana. Moglo se desiti da pogrešna strana bude otrovana (obično ne van spasenja), ali tada bi se spor završio, pošto su obe strane obično verovale u pravednost božjeg suda. Kod nekih plemnena je bio običaj da čovek koji je priznao krivicu isturi nogu i omogući oštećenom da je probode kopljem. Ili bi optuženi pustio da ga tužitelji gađaju kopljima; ako bi svi promašili, on bi bio proglašen nevinim; ako bi bio pogođen, makar samo jednom, bio bi proglašen krivim i čitava stvar bi bila okončana. Takvi rani oblici božjeg suda opstali su i u Mojsijevim i Hamurabijevim zakonima, pa sve do Srednjeg veka. Dvoboj koji predstavlja jedan oblik božjeg suda i koji su istoričari smatrali mrtvim u naše vreme se oživljava. Tako je kratak i uzan, u nekim aspektima, onaj raspon između primitivnog i modernog čoveka i toliko je kratka istorija civilizacije.

Četvrti korak napred u razvitku prava sastojao se u tome što su poglavica ili država preuzeli obavezu da grehe sprečavaju i kažnjavaju. To je tek jedan korak od rešavanja sporova i kažnjavanja prekršaja ka ulaganju nekih napora da se oni spreče. Tako poglavica postaje ne samo sudija već i zakonodavac, a opštem sadržaju “običajnog prava”, izvedenom iz običaja grupe dodat je sadržaj “pozitivnog prava”, izvedenog iz odluka i ukaza vlasti. U jednom slučaju zakoni izrastaju, a udrugom se oni nameću. U oba slučaja zakoni sa sobom nose obeležje svojih predaka i odišu osvetom koju su pokušali da zamene. Primitivne kazne su okrutne, zato što se primitivno društvo oseća nesigurnim; kako organizacija društva postaje stabilnija, kazne postaju manje stroge.

Uopšte uzev, pojedinac ima manje “prava” u primitivnom društvu nego pod zaštitom civilizacije. Svugde se čovek rađa u lancima- lancima nasleđa, sredine, običaja i zakona. Primitivni pojedinac se uvek kreće u okviru mreže propisa koji su neverovatno strogi i detaljni. Hiljade tabua sputavaju mu delovanje, a hiljade strahova ograničavaju njegovu volju.Urođenici Novog Zelanda su očito bili bez zakona, ali u stvarnosti, kruti običaj je upravljao svakim aspektom njihovogživota. Nepromenljivim i neosporivim konvencijama seodređivalo sedenje i ustajanje, stajanje i koračanje, jedenje, pijenje i spavanje domorodaca u Bengalu. Pojedinac je bio slabo priznat kao zaseban entitet u primitivnom društvu. Ono što je postojalo bili su porodica i klan, pleme i seoska zajednica i oni su posedovali zemlju i vršili vlast. Pojedinac je počeo da se izdvaja kao posebna činjenica tek sa pojavom privatne svojine, koja mu je dala ekonomsku vlast i pojavom države koja mu je dala zakonski status i definisala prava. Prava nam ne dolaze od prirode, koja ne zna ni za kakva prava osim za lukavstvo i snagu. To su povlastice koje pojedincima obezbeđuje zajednica kao nešto što je korisno za opšte dobro.Sloboda je luksuz sigurnosti; slobodan pojedinac je proizvod iobeležje civilizacije.

/IV/. Porodica

Njena funkcija u civilizaciji – Klan: porodica – Razvoj roditeljske brige – Nevažnost oca – Razdvajanje polova – Majčinsko pravo – Status žene – Njena zanimanja – Njena ekonomska dostignuća – Patrijarhat – Potčinjavanje žene

Pošto su osnovne potrebe čoveka utoljavanje gladi i ljubav, otuda su fundamentalne funkcije društvene organizacije ekonomsko obezbeđenje i biološko održanje. Priticanje, to jest rađanje dece je isto tako od vitalnog značaja kao i kontinuitet snabdevanja hranom. Institucijama koje teže materijalnom blagostanju i političkom poretku, društvo uvek dodaje institucije za produženje vrste. Dok god država nije -pred svitanje istorijskih civilizacija – postala središnje i stalno izvorište društvenog poretka, klan preuzima delikatnu dužnost regulisanja odnosa između polova i između generacija. Pa čak i kada je država uspostavljena, suštinsko upravljanje čovečanstvom ostaje u onoj najdublje ukorenjenoj od svihi storijskih ustanova – u porodici.

Vrlo je malo verovatno da su prva ljudska bića živela u izolovanim porodicama, čak i u stadijumu lova, jer bi zbog inferiornosti čovekovih fizioloških odbrambenih mehanizama, te porodice postale plen grabljivih zveri. U prirodi, organizmi koji su slabo opremljeni za individualnu odbranu obično žive u grupama, te u združenom delovanju pronalaze načine preživljavanja u svetu u kom prete strašne kljove i kandže i neprobojne kože. Po svoj prilici tako je bilo i sa čovekom. On je sebe spasao solidarnošću u lovačkoj skupini i klanu. Kada su ekonomski odnosi i politička vladavina zamenili srodstvo kao načelo društvene organizacije, klan je izgubio svoj položaj društvene podstrukture; na dnu ga je istisnula porodica, a na vrhu ga je nadomestila država. Vlada je preuzela problem održavanja reda, dok je porodica preuzela zadatke reorganizovanja rada i produženja vrste.

Kod nižih životinja ne postoji briga za potomstvo. Tako se jaja legu u velikom broju, pa neka prežive i razviju su, dok većina biva pojedena ili uništena. Većina riba polaže po milion jaja godišnje. Nekoliko vrsta riba pokazuje skromnu brigu za svoj podmladak, pa nalazi da je pedesetak jaja godišnje dovoljno za njihove potrebe. Ptice se više brinu za svoje mlade i legu od pet do dvanaest jaja godišnje. Sisari, čiji sam naziv nagoveštava roditeljsku brigu, vladaju na zemlji sa prosekom od tri mladunca po ženki godišnje. U životinjskom svetu plodnost i uništenje se smanjuju kako roditeljska briga raste. U ljudskom svetu natalitet i mortalitet zajedno padaju kako civilizacija napreduje. Bolja porodična briga omogućava duži period adoloscencije, u kom mladi dobijaju potpuniju obuku i razvoj pre nego što počnu da se oslanjaju na vlastite sposobnosti. A niži natalitet oslobađa ljudsku energiju i za druge delatnosti osim reprodukcije.

Pošto je majka bila ta koja je vršila roditeljske dužnosti, porodica je isprva (koliko mi možemo da prodremo u tamu istorije) bila organizovana na pretpostavci da je položaj muškarca u porodici površinski i slučajan, dok je položaj žene fundamentalan i prvorazredan. Kod nekih postojećih plemena, a verovatno i kod najranijih ljudskih grupa, izgleda da se na fiziološku ulogu mužjaka uopšte nije obraćala pažnja upravo kao ni kod životinja koje se pare i rađaju sa srećnim odsustvom svesti o uzroku i posledici. Žitelji ostrva Trobriand trudnoću pripisuju ne opštenju među polovima, već ulasku duha (/baloma/) u ženu. Obično duh ulazi u ženu dok se ona kupa;”ujela me je riba,” javlja devojka. Malinovski priča: “Kada sam pitao ko je otac jednog nezakonitog deteta, dobijao sam samo jedan odgovor – da otac ne postoji pošto je devojka neudata. A kada sam, sasvim prostim rečima, pitao ko je fiziološki otac, pitanje uopšte nisu razumeli… Odgovor bi glasio : – /baloma/ joj je podario dete.- ” Ovi ostrvljani su imali čudno verovanje da će /baloma/ radije ući u devojku prepuštenu slobodnijim odnosima sa muškarcima; pa ipak, birajući predostrožnosti protiv trudnoće, devojka je bila više sklona da izbegne kupanje u vreme plime, nego da se odrekne veza sa muškarcima. To je divna priča, koja se sigurno pokazala veoma prikladnom kad je dolazilo do neprijatnih posledica darežljivosti; ona bi bila još lepša da je izmišljena za antropologe, kao i za muževe.

U Melaneziji se znalo da je polni odnos uzrok trudnoće, ali su neudate devojke uporno krivile neki predmet u hrani koju su pojele. Čak i kada se funkcija muškarca podrazumevala, polni odnosi su bili tako neredovni da nikada nije bilo jednostavno odrediti oca. Zbog toga se sasvim primitivna majka retko trudila da istražuje ko je otac deteta; ono je pripadalo njoj, a ona nije pripadala mužu, već svom ocu, ili bratu i klanu. Sa njima je ona ostajala i oni su bili jedini muški srodnici koje će dete znati. Emotivne veze između brata i sestre su obično bile jače nego između muža i žene. Muž je u mnogim slučajevima ostajao u porodici i klanu svoje majke, a svoju ženu je shvatao samo kao potajnog posetioca. Čak i u klasičnim civilizacijama, brat je bio draži od muža; svoga brata je, a ne muža, Intafernesova žena spasla od besa Darijevog; Antigona se žrtvovala za svoga brata, a ne za muža. “Shvatanje da je čovekova žena njemu najbliža osoba na svetu relativno je novo shvatanje i ograničeno na srazmerno mali deo ljudskog roda.”

U primitivnom društvu je veza između oca i dece tako slaba, da u velikom broju plemena muški članovi žive odvojeno od ženskih. U Australiji i Britanskoj Novoj Gvineji, u Africi i Mikroneziji, u Asamu i Burmi, kod Aleuta, Eskima i Samojeda, i još ponegde na zemljinoj kugli, mogu se još uvek naći plemena u kojima ne postoji vidljiv porodični život. Muškarci žive odvojeno od žena i obilaze ih samo povremeno. Čak se obedovanje obavlja odvojeno. U severnoj Papui smatra se da nije u redu da se muškarac druži sa ženom, makar ona bila majka njegove dece. Na Tahitiju, “porodični život je potpuno nepoznat.” Iz ove segregacije polova potiču tajna bratstva – obično muškaraca -koja se javljaju svugde među primitivnim plemenima i najčešće služe kao utočište protiv žena. Ona podsećaju na današnja bratstva po jednoj drugoj osobenosti – po svom hijerarhijskom ustrojstvu.

Najprostiji oblik porodice se onda sastojao od žene i njene dece koja žive sa majkom ili njenim bratom u klanu. Takvo uređenje bilo je prirodna posledica životinjske porodice majke i njenih mladunaca, kao i biološkog neznanja primitivnog čoveka. Alternativni rani oblik bio je “matrilokalni brak”: muž je napuštao svoj klan i odlazio da živi sa klanom i porodicom svoje žene, radeći za nju ili sa njom u službi njenih roditelja. U takvim slučajevima se potomstvo utvrđivalo po ženskoj liniji i nasledstvo je išlo preko majke. Ponekad se čak i kraljevsko pravo pre prenosilo preko nje, nego preko muškarca. Ovo “pravo po majci” nije bilo “matrijarhat” -ono nije podrazumevalo vladavinu žena nad muškarcima. Čak i kada se imovina prenosila preko žene, ona je imala malo vlasti nad njom. Ona je bila korišćena kao način utvrđivanja veza i odnosa koji su zbog primitivne labavosti ili slobode inače bili nejasni. Istina je da u svakom društvenom sistemu žena vrši određenu funkciju vlasti, koja prirodno proizilazi iz njenog značaja u domu, iz njene uloge delitelja hrane i iz potrebe koju muškarac za njom ima i njene moći da ga odbije. Činjenica je takođe da je povremeno bilo žena vladara kod nekih plemena Južne Afrike. Na ostrvima Palau (Mikronezija) poglavica nije ništa značajno činio, a da se nije savetovao sa većem starijih žena. Kod Irokeza je skvo imala jednako pravo kao i muškarac da istupa i glasa na plemenskom veću. Kod Seneka Indijanaca žene su imale veliku vlast – čak i pravo izbora poglavice. Ali to su retki i izuzetni slučajevi. Sve u svemu, žena je u primitivnim društvima imala položaj potčinjenosti koji se graničio sa ropstvom. Njena periodična slabost, njena nevičnost oružju, biološka zaokupljenost nošenjem, dojenjem i podizanjem dece, hendikepirali su je u ratu polova i osudili je na status podređenosti u svim društvima sem u onim najprimitivnijim i onim najnaprednijim. Nije se njen položaj nužno izdizao sa razvojem civilizacije; bilo mu je suđeno da bude niži u Grčkoj u doba Perikla nego među severnoameričkim Indijancima. On će se izdizati i padati više u skladu sa njenim strateškim značajem, nego sa kulturom i moralom muškaraca.

U stadijumu lova, žena je obavljala skoro sve poslove osim samog hvatanja divljači. Zato što se izlagao tegobama i opasnostima lova, muškarac se zauzvrat obilno odmarao veći deo godine. Žena je rađala brojnu decu, podizala ih, održavala kolibu ili dom u dobrom stanju, sakupljala hranu u šumi i na poljima, kuvala, čistila i izrađivala odeću i obuću. Pošto su muškarci, kada se pleme selilo, morali da budu u svakom trenutku spremni da odbiju napad, oni nisu nosili ništa osim svog oružja; žene su nosile ostalo. Žene Bušmana su korišćene i kao sluge i tovarna stoka. Ako bi se desilo da budu suviše slabe da idu ukorak sa ostalima, bile su ostavljane. Kada su domoroci donjeg Mareja videli tegleće volove, mislili su da su to žene belaca. Razlike u snazi koje danas dele polove jedva da su postojale u to vreme, a danas su pre slučajne, nego urođene: žena je, izuzimajući njene biološke slabosti, bila skoro jednaka muškarcu po stasu, izdržljivosti, okretnosti i hrabrosti; tada još uvek nije bila ukras, estetski objekat ili seksualna igračka. Ona je bila snažna životinja, sposobna da obavlja naporan rad satima i satima i, ako je bilo potrebno, da se na smrt bori za svoju decu i klan. “Žene su”, rekao je jedan poglavica Čipevasa,”stvorene za rad. Jedna žena može da tegli ili nosi koliko dva muškarca. One podižu i naše šatore, prave nam odeću i greju nas noću. Mi apsolutno ne možemo da se snađemo bez njih na putovanju. One rade sve, a koštaju sasvim malo; jer, pošto moraju stalno da kuvaju, one mogu, u danima oskudice, da se zadovolje lizanjem prstiju.”

U primitivnom društvu, najveći deo ekonomskog napretka ostvarenje više zahvaljujući ženi nego muškarcu. Dok se on vekovima držao svojih starih načina lova i stočarenja, ona je razvila zemljoradnju pored logora, kao i one domaće radinosti koje će kasnije postati najvažniji zanati i industrijske grane. Sa”drveta koje rađa vunu”, kako su Grci nazivali pamuk, primitivna žena je prela konac i pravila pamučnu tkaninu. Očito je ona bila ta koja je razvila šivenje, tkanje, pletenje korpi, grnčarstvo, obradu drveta i građevinarstvo; a u mnogim slučajevima ona je bila ta koja je obavljala primitivnu trgovinu. Ona je stvorila dom, postepeno dodajući muškarca spisku svojih pripitomljenih životinja i obučavajući ga u onim društvenim sklonostima i ugodnostima koje predstavljaju psihološku osnovu i vezivno tkivo civilzacije.

Ali, kako je zemljoradnja postajala sve složenija i donosila sve veće nagrade, jači pol ju je sve više i više preuzimao u svoje ruke. Razvitak stočarstva dao je čoveku novi izvor bogatstva, stabilnosti i moći; čak je i zemljoradnju, koja je morala izgledati tako dosadna moćnim Nimrodima drevnog doba, napokon prihvatio lutajući mužjak; muškarci su preoteli ekonomsko vođstvo koje je zemljoradnja dala ženama. Primena u zemljoradnji upravo onih životinja koje je žena prva pripitomila dovela je do toga da ju je muškarac zamenio u vladavini nad njivama; napredak od motike do pluga učinio je važnim fizičku snagu i omogućio muškarcu da dokaže svoju premoć. Razvitak prenosive imovine u vidu stoke i poljoprivrednih proizvoda dovela je do polne podređenosti žene, jer je muškarac od nje sada zahtevao onu vernost za koju je mislio da će mu omogućiti da prenese svoja nagomilana dobra deci koja su najverovatnije bila njegova. Postepeno, stvari su se razvijale onako kako je muškarac hteo. Očinstvo je bilo priznato, a imovina je počela da se nasleđuje po muškoj liniji; pravo majke ustuknulo je pred pravom oca; i, patrijarhalna porodica, sa najstarijim muškarcem kao glavom porodice, postala je ekonomska, legalna, politička i moralna jedinica društva. Bogovi, do tada uglavnom ženski, postali su veliki bradati patrijarsi, sa haremima koje su pohlepni muškarci sanjali u samoći.

Ovaj prelazak na patrijarhalnu porodicu, porodicu kojom je vladao otac, bio je fatalan za položaj žene. U svim bitnim aspektima ona i njena deca postali su svojina, najpre njenog oca ili najstarijeg brata, a zatim njenog muža. Ona je kupovana za udaju, tačno onako kako je rob kupovan na tržnici. Kada bi njen muž umro ona je bila deo imovine koja se nasleđivala. U nekim krajevima (Nova Gvineja, Novi Hebridi, Solomonska Ostrva, Fiđi, Indija itd.) ženu bi udavili i pokopali zajedno sa umrlim mužem, ili se od nje očekivalo da izvrši samoubistvo da bi mogla da mužu služi i na onom svetu. Otac je sada imao pravo da sa svojim ženama i ćerkama postupa kako mu je volja, da ih poklanja, prodaje ili pozajmljuje, izložen jedino društvenoj osudi drugih otaca koji su primenjivali ista prava. Dok je muškarac zadržavao privilegiju da pruža seksualne usluge izvan svoga doma, žena je, pod patrijarhalnim institucijama, bila zakleta na potpunu čednost pre venčanja i potpunu vernost posle njega. Tako je nastao dvostruki standard.

Opšta podređenost žene koja je postojala u stadijumu lova, i koja se održala u smanjenom obliku, kroz period majčinskog prava, postala je sada naglašenija i nemilosrdnija nego ranije.U staroj Rusiji, na dan venčanja jedne kćeri, otac bi je blagou dario bičem, a zatim taj bič poklonio mladoženji, kao znak da od sada batine treba da dobija od mlađe ruke. Čak su i američki Indijanci, među kojima se u nedogled održalo majčinsko pravo, postupali grubo sa ženama, naređivali im da rade teške poslove i često ih nazivali psima. Svugde se život žene smatrao jeftinijim od muškarčevog; a kada su se rađale devojčice nije bilo ništa od onog radovanja kojim je bilo obeleženo rađanje muškog deteta. Majke su ponekad uklanjale svoju žensku decu da bi ih sačuvale od bedne sudbine.Na Fiđiju su žene mogle da budu prodate po volji, a uobičajena cena je bila jedna musketa. Kod nekih plemena muškarac i žena nisu spavali zajedno, da dah žene ne bi oslabio muškarca; na Fiđiju se smatralo da nije dobro da muškarac redovno spava kod kuće; na Novoj Kaledoniji žena je spavala u šupi, dok je muškarac spavao u kući. Na Fiđiju je psima bilo dozvoljeno da ulaze u hramove, ali su žene bile isključene; takvo isključivanje žena iz religioznih službi još se i danas primenjuje u islamu. Nema sumnje da su žene svagda uživale nadmoć koja je poticala od duga jezika; muškarcima se moglo desiti da budu odbijeni, izbombardovani rečima, pa čak i prebijeni tu i tamo. Ali sve u svemu, muškarac je bio gospodar, a žena sluga. Kafiri su kupovali žene kao robove, kao oblik doživotnog osiguranja prihoda; kada je imao dovoljan broj žena, muškarac je mogao da se odmara ostatak života; one bi obavljale sav posao umesto njega. Neka plemena stare Indije računale su žene u jednoj porodici kao deo imovinskog nasleđa, zajedno sa domaćim životinjama. U tom smislu, ni poslednja Mojsijeva zapovest nije se mnogo razlikovala. Po celoj crnačkoj Africi, žene su se jedva razlikovale od robova, osim po tome što se od njih očekivalo da obezbede kako seksualno, tako i ekonomsko zadovoljenje. Brak je počeo kao oblik zakona o svojini, kao deo institucije ropstva

Vil Djurant

Istorija civilizacije

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak