Istorija civilizacije – Vil Djurant

“Želim da znam kakvi su bili koraci kojim su ljudi iz varvarstva prešli u civilizaciju.”
– Volter .

POGLAVLJE IV

MORALNE OSNOVE CIVILIZACIJE

Pošto nijedno društvo ne može da postoji bez poretka, a nijedan poredak bez propisa, kao istorijsko pravilo možemo uzeti da je moć običaja obrnuto proporcionalna broju zakona, isto onako kao što je snaga instinkta obrnuto proporcionalna broju misli. Za igru života potrebna su neka pravila. Ona mogu da budu različita u različitim grupama, ali u okviru grupe ona moraju biti u suštini ista. Ta pravila mogu da budu konvencije, običaji, moral ili zakoni. Konvencije su oblici ponašanja koje je neki narod ustanovio kao prikladne; običaji su konvencije prihvaćene od sukcesivnih generacija, posle prirodne selekcije kroz pokušaje i pogreške i eliminacije; moral predstavljaju oni običaji koje grupa smatra bitnim za svoje blagostanje i razvoj. U primitivnim društvima, u kojima ne postoji pisani zakon, ovi bitni običaji ili moralna pravila regulišu svaku sferu ljudske egzistencije i daju stabilnost i kontinuitet društvenom poretku. Zahvaljujući postupnom uticaju magije vremena, ti običaji, dugotrajnim ponavljanjem, postaju čovekova druga priroda; ako ih prekrši, on oseti izvestan strah, nelagodnost ili stid; to je poreklo one svesti, ili moralnog osećaja, koji je Darvin izdvojio kao najupadljiviju razliku između životinja i ljudi. Na svojim višim stupnjevima razvoja, svest je društvena svesnost – osećanje pojedinca da pripada grupi i duguje joj neku meru odanosti i obzirnosti. Moralnost je saradnja dela sa celinom, kao i svake grupe sa većom celinom. Naravno, civilizacija bi bez toga bila nemoguća.

1. Brak

Smisao braka – Biološko poreklo – Seksualni komunizam – Probnibrak – Grupni
brak – Indiviidualni brak – Poligamija – Eugenčka vrednost braka – Egzogamija – Brak po
dužnosti -Otmica – Otkup – Primitivna ljubav – Ekonomska funkcija braka

Prvi zadatak onih običaja koji čine moralni kodeks grupe jeste da uredi odnose polova, jer su oni trajan izvor razdora, nasilja i eventualne degeneracije. Osnovni oblik ovog uređenja odnosa polova je brak, koji može da se definiše kao udruživanje partnera radi zbrinjavanja potomstva. To je promenljiva i nestalna institucija koja je prošla kroz sve zamislive forme i eksperimente u toku svoje istorije, počev od primitivne brige za podmladak bez udruživanja bračnih drugova do modernog udruživanja partnera bez zbrinjavanja potomstva.

Brak je izum naših predaka – životinja. Neke ptice izgleda da žive kao reproduktivni partneri u monogomiji bez razvoda. Kod gorila i orangutana udruživanje roditelja nastavlja se do kraja sezone rasplođavanja i ima brojne ljudske odlike. Mužjak oštro kažnjava svaki pokušaj slobodnijeg ponašanja kod ženke. Orangutani na Borneu, kaže De Krepinji, “žive u porodicama: mužjak, ženka i mladunče”; a dr. Sevix piše o gorilama da”nije neobično videti kako -stariji- sede ispod drveta, časte se plodovima i prijateljski čavrljaju, dok njihova deca, neobuzdano razigrana, skakuću oko njih i ljuljaju se od grane do grane.” Brak je stariji od čoveka.

Društva bez braka su retka, ali marljivi istraživač može da nađe dovoljno primera koji čine znatan prelaz od promiskuiteta nižih sisara ka brakovima primitivnih ljudi. Na Futuni i Havajima većina ljudi nije uopšte sklapala brak; Lubusi su se sparivali slobodno, ne praveći razlike i nisu imali nikakvu predstavu o braku; neka plemena na Borneu živela su u bezbračnim vezama, slobodnije nego ptice; a kod nekih naroda primitivne Rusije “muškarci su koristili žene ne praveći razlike, tako da žena nije imala određenog muža.” Za afričke Pigmeje kažu da nemaju bračne institucije, ali da slede “svoje animalne instinkte bez ikakvog sputavanja.” Ova primitivna “nacionalizacija žena” koja korespondira primitivnom komunizmu u pogledu zemlje i hrane, odumrla je u tako davnom stadijumu, da je od nje ostalo malo tragova. Međutim, neko sećanje na nju i dalje se zadržalo u raznim oblicima: u osećanju mnogih primitivnih naroda da je monogamija – koju bi oni definisali kao monopol jednog muškarca nad nekom ženom – neprirodna i nemoralna; zatim u perodičnim svetkovinama razuzdanosti (koje se još uvek pomalo provlače u našim pokladama), kada suseksualna ograničenja bila privremeno napuštana; u zahtevu da žena treba da se prepusti – kao u hramu Milita u Vavilonu -bilo kom čoveku koji je to od nje tražio, pre nego što joj se dozvoli da se uda; u običaju posuđivanja supruge koji je posebno važan u mnogim primitivnim kodeksima gostoprimstva; i, konačno, u /ius primae noctis/ tj. pravu prve noći, po kome jeu ranoj feudalnoj Evropi, gospodar vlastelinskog imanja, čime su možda manifestovana drevna plemenska prava, u nekim prilikama, deflorisao nevestu pre nego što je mladoženji bilo dopušteno da obavlja bračne dužnosti.

Razne probne veze postepeno su zauzele mesto nasumičnih veza. U narodu Orang Sakai na Malaki, devojka je neko vreme ostajala kod svakog muškarca u plemenu, prelazeći od jednog do drugog, sve dok ne bi napravila krug; zatim bi počinjala iznova. Kod Jakuta u Sibiru, Botokudosa u Južnoj Africi, nižih klasa naTibetu, i mnogih drugih naroda, brak je bio posve eksperimentalnog karaktera, i mogao je da se prekine po volji bilo koje strane, a da se pri tom za to ne daje niti traži razlog. Kod Bušmana, “bilo kakvo neslaganje bilo je dovoljno da se veza okonča, a nove veze su za oboje mogle odmah da se nađu.” Kod naroda Damaras, prema Ser Fransisu Galtonu, “supruga se menjala skoro svake nedelje, pa sam bez raspitivanja retko znao ko je /pro/ /tempore/ muž svake žene u bilo koje posebno vreme.” U narodu Baila, “žene se razmenjuju među muškarcima i po njihovoj saglasnosti napuštaju jednog muža radi nekog drugog. Mlade žene koje su jedva napunile devetnaestu često su promenile po četiri ili pet muževa, a koji su svi još živi.” Izvorna reč za brak na Havajima znači pokušati, probati. Pre stotinu godina kod Tahićana bračne zajednice su bile slobodne i po volji su se mogle raskinuti bez javnog prekora, ili je par mogao da podiže dete i uđe u stalniji odnos; muškarac se obavezivao da će pomagati ženu u zamenu za teret roditeljske brige koju je ona sada preuzela.

Marko Polo piše o plemenu u Centralnoj Aziji, koje naseljava Pein (današnja Kerija) u trinaestom veku: “Ako oženjen muškarac ode daleko od kuće da bi bio odsutan dvadeset dana, njegova žena ima pravo, ako je tome sklona, da uzme drugog muža; a muškarci se, po istom principu, žene gde god da se na putu zadese i zakonače.” Eto, toliko su stare najnovije inovacije u braku i moralu.

Leturno je za brak rekao da je “isproban ili se još uvek primenjuje, svaki mogući eksperiment kompatibilan sa rajanjem društava divljaka ili varvara, bez i najmanje obzira prema moralnim obrascima koji generalno preovlađuju u Evropi.” Pored eksperimenata u stalnosti bilo je i eksperimenata uoblicima veza. U nekoliko slučajeva nalazimo “grupni brak,” u kom se određeni broj muškaraca, koji su pripadali jednoj grupi ženio kolektivno sa određenim brojem žena, koje su pripadale nekoj drugoj grupi. Na Tibetu, na primer, bio je običaj da se grupa braće ženi grupom sestara, pa su dve grupe primenjivale seksualni komunizam među njima tako što je svaki od muškaraca živeo u braku sa svakom pojedinom ženom. Cezar je opisao sličan običaj u drevnoj Britaniji. Ostaci ovoga javljaju se u “leviratskom” braku, običaju koji postoji kod ranih Jevreja i drugih antičkih naroda, po kojem je muškarac obavezan da se oženi udovicom svoga brata; to je bilo pravilo koje je onoliko ozlojedilo Onana.

Šta je to dovelo do toga da ljudi zamene polu-promiskuitet primitivnog društva individualnim brakom ? Pošto u velikoj većini primitivnih društava, postoji malo (ako ih uopšte ima) ograničenja u pogledu predbračnih odnosa, očito je da fizička želja ne predstavlja uzrok institucije braka. Jer, brak sa svim svojim restrikcijama i psihološkim iritacijama ne bi mogao nikako da se nadmeće sa seksualnim komunizmom kao načinom zadovoljavanja erotskih sklonosti ljudi. Niti je ta individualna ustanova u početku mogla da pruži bilo kakav oblik podizanja dece koji bi očito bio superiorniji u odnosu na podizanje dece od strane majke, njene porodice i klana. Neki snažni ekonomski motivi morali su ići u korist razvitka braka. Velika je verovatnoća (jer opet moramo da se podsetimo kako malo stvarno malo znamo uzroke) da su ovi motivi bili povezani sa usponom institucije svojine.

Individualni brak je potekao iz želje muškarca da ima jeftine robove i da izbegne da njegovu imovinu naslede deca drugih muškaraca. Poligamija, tj. brak jedne osobe sa više bračnih drugova, pojavljuje se tu i tamo u obliku poliandrije, tj.braka jedne žene sa nekolicinom muškaraca – kao kod Todasa i nekih plemena na Tibetu; na taj običaj se još uvek može naići tamo gde je broj muškaraca znatno veći nego broj žena. Ali, ovaj običaj uskoro postaje plenom pobedničkog muškarca, a poligamija je za nas počela da znači ono što bi preciznije trebalo zvati poliginijom – brakom u kom jedan muškarac ima više žena. Srednjovekovni teolozi su smatrali da je poligamiju izmislio Muhamed, ali ona se javila više godina pre islama i bila pretežni oblik braka u primitvnom svetu. Mnogi uzroci su zajedno delovali da ona postane opšta. U primitivnom društvu, zbog lova i rata, život muškarca je više ispunjen nasiljem i opasnošću, pa je smrtnost muškaraca veća nego smrtnost žena. Posledični višak žena nameće izbor između poligamije i neplodnog celibata manjine žena; ali takav celibat je nepodnošljiv za narode kojima je potreban veći priraštaj da bi se nadoknadila smrtnost i koji zbog toga preziru ženu bez muža i bez dece. Osim toga, muškarci vole raznovrsnost; kako su crnci u Angoli to izrazili – oni “nisu mogli da uvek jedu isto jelo.” Muškarci takođe vole mladost kod svojih supruga, a u primitivnim društvima žene brzo stare. I same žene su često davale prednost poligamiji; ona im je omogućavala da duže doje decu i da tako smanje učestalost materinstva, a da pri tom kod muškaraca ne ometaju erotske želje i sklonosti prema stvaranju potomstva. Ponekad je prva žena opterećena napornim radom pomagala mužu da nađe još jednu ženu, tako da bi mogla da podeli svoj teret, a dodatna deca su mogla da podignu produktivnu moć i bogatstvo porodice. Deca su bila ekonomska imovina, a muškarci su ulagali u žene da bi od njih izvukli decu poput kamate. U patrijarhalnom sistemu žene i deca su zapravo bili robovi muškarca; što ih je muškarac imao više, to je bio bogatiji. Siromašan čovek je pribegavao monogamiji, ali je to smatrao sramnim stanjem, iz kog će se jednog dana izdići do uglednog položaja poligamnog muškarca.

Bez sumnje, poligamija je bila dobro prilagođena bračnim potrebama primitivnog društva u kom su žene brojčano nadmašivale muškarce. Ona je imala eugeničku vrednost višu odvrednosti savremene monogamije; jer, dok se u modernom društvu najsposobniji i najrazboritiji muškarci žene najkasnije i imaju najmanje dece, u poligamiji su najsposobniji muškarci po svoj prilici obezbeđivali najbolje partnerke i imali najviše dece.Zbog toga je poligamija opstala praktično kod svih primitivnih naroda, čak i kod većeg dela civilizovanog čovečanstva; tek u naše doba počela je da iščezava na Orijentu. Međutim, neki su uslovi išli na njenu štetu. Smanjenje opasnosti i nasilja, što je rezultat smirenog zemljoradničkog života, dovelo je polove do približne brojčane jednakosti; a pod tim uslovima, otvorena poligamija, čak i u primitivnim društvima, postala je privilegija bogate manjine. Masa ljudi je primenjivala monogamiju ublaženu preljubom, dok je jedna druga manjina, svojevoljno ili nevoljno u celibatu, izravnavala poligamiju bogataša. Ljubomora kod muškaraca i posesivnost kod žena stupala je sve snažnije na scenu kako su se polovi približavalipo brojčanom stanju; jer, tamo gde snažni nisu mogli da steknu više žena osim otimanjem sadašnjih ili potencijalnih žena drugih muškaraca ili ogrešivanjem (u nekim slučajevima) o svoje sopstvene, poligamija je postala složena stvar koju su mogli da rešavaju samo najpametniji. Kako se imovina akumulirala, a ljudi nisu bili voljni da je razbacuju na mala nasledstva, postalo je poželjno da se žene diferenciraju na “glavne žene” i konkubine, tako da su jedino deca onih prvih delila nasledstvo; ovo se zadržalo kao status braka u Aziji sve do naše generacije. Postepeno je glavna žena postala jedina žena, a konkubine su čuvane u tajnosti i odvojeno, ili su iščezle; i, kako je hrišćanstvo stupalo na pozornicu, u Evropi je poligamiju potisnula monogamija kao zakonit i vidljiv oblik udruživanja polova. Ali monogamija je, kao i pismo i država, čovekova tvorevina, i pripada istoriji civilizacije, a ne njenim izvorima.Kakav god da je oblik veza imala, brak je bio obavezan kod skoro svih primitivnih naroda. Neoženjen muškarac nije uživao ugled u zajednici ili je smatran za pola čoveka. Egzogamija je takođe bila obavezna, što će reći da se očekivalo da muškarac obezbedi sebi ženu iz nekog drugog klana, a ne iz svog. Da li se ovaj običaj javio zato što je primitivni um podozrevao da postoje štetne posledice bračnih veza među bliskim srodnicima, ili zato što su ti brakovi među različitim grupama stvarali i učvršćivali korisne političke saveze, unapređivali organizaciju društva i smanivali rizik od rata, ili zato što je otimanje žene iz drugog plemena postalo karakteristično obeležje muške zrelosti, ili zato što ono što je poznato izaziva prezir dok udaljenost pojačava privlačnost -mi to ne znamo. U svakom slučaju, ta restrikcija je bila bezmalo opšta pojava u primitivnom društvu; i, mada su je uspešno kršili faraoni, Ptolomejska dinastija i Inke, koji su svi bili skloni braku sa bratom ili sestrom, restrikcija je opstala i ušla u rimsko i moderno pravo, i svesno ili nesvesno oblikuje naše ponašanje do današnjeg dana.

Kako je muškarac obezbeđivao sebi ženu iz drugog plemena? Tamo gde je matrijarhalni sistem bio jak, od muškarca se zahtevalo da ode i živi u klanu devojke koju je tražio. Kako se razvijao patrijarhalni sistem, proscu je bilo dopušteno, posle jednog perioda služenja ocu, da povede svoju mladu nazad u svoj klan; tako je Jakov služio Labana radi Lee i Rahele. Ponekad je prosac skraćivao postupak jednostavnom, neposrednom silom. Onaj ko bi ukrao ženu sticao je i korist i ugled; ne samo što će ona biti jeftin rob, već su i novi robovi mogli da se od nje dobiju, to jest deca koja bi je u njenom ropstvu okovala. Takav brak nastao zarobljavanjem, mada ne kao pravilo, javljao se sporadično u primitivnom svetu. Kod severno-američkih Indijanaca, žene su spadale u ratni plen, a to se dešavalo tako često da su u nekim plemenima muževi i njihove žene govorili međusobno nerazumljivim jezicima. Sloveni u Rusiji i Srbiji primenjivali su povremeni brak zarobljavanjem sve do prošlog veka. Ostaci toga nalaze se u običaju da se na svadbenoj svečanosti simulira otmica neveste od strane mladoženje. Sve u svemu, bio je to logičan aspekt skoro neprekidnih plemenskih ratova i logična polazna tačka za onaj večni rat polova u kom su jedina primirja kratka nokturna i spavanje bez snova.

Kako se bogatstvo uvećavalo, postajalo je pogodnije ponuditi ocu neki znatan poklon – ili sumu novca – za njegovu kćer, radije nego služiti za nju u tuđem klanu, ili rizikovati nasilje i svađe koje bi mogle da se izrode iz braka otmicom. Zbog toga su kupovina i roditeljski sporazum postali pravilo u primitivnim društvima. Javljaju se prelazni oblici; Melanežani su ponekad krali žene, ali bi naknadnim plaćanjem ženinoj porodici krađu učinili legalnom. Kod nekih urođenika na Novoj Gvineji, čovek bi oteo devojku, a zatim bi, dok su se on i ona krili, ovlastio svoje prijatelje da se cenjakju sa njenim ocem oko cene otkupa. Prosto je sjajna lakoća s kojom je moralna indignacija u ovim stvarima mogla da se umiri materijalnom naknadom. Kod Maora, jedna majka je glasno jadikovala, gorko proklinjući mladića koji je pobegao sa njenom ćerkom, sve dok joj ne bi bilo poklonjeno ćebe. “To je bilo sve što sam želela,” rekla je; “Samo sam htela jedno ćebe i zato sam digla toliku galamu.” Obično je nevesta koštala višeod jednog ćebeta: kod Hotentota njena cena je bila jedan vo ili krava; kod naroda Kru tri krave i ovca; kod Kafira šest do trideset grla goveda, zavisno od ranga devojčine porodice; a kod Togoanaca šesnaest dolara u gotovom i šest dolara u robi.

Brak pomoću otkupa preovlađuje širom primitivne Afrike i još uvek je uobičajena institucija u Kini i Japanu; cvetao je u drevnoj Indiji i Judeji, kao i u prekolumbovskoj Centralnoj Americi i Peruu; primeri te pojave javljaju se i u Evropi danas. To je prirodan razvoj patrijarhalnih institucija; otac poseduje ćerku i može njome da raspolaže u širokim granicama, već kako on smatra prikladnim. Orinoko Indijanci objasnili su tu stvar govoreći da prosac treba da plati ocu zato što je odgojio devojku za njegovu upotrebu. Katkada je devojka pokazivana pred potencijalnim proscima na izložbi nevesti; tako je kod Somalijaca, raskošno opremljena i ukrašena, vodana okolo na konju ili peške, u ambijentu koji je bio jako namirisan što je prosca trebalo da navede da plati pristojnu cenu. Nije zabeleženo da su žene prigovarale zbog braka kroz otkup; naprotiv, one su se ite kako ponosile sumama plaćenim za njih i prezirale ženu koja se udavala bez neke cene; verovale su da pokvaren muškarac u “braku iz ljubavi” dobija suviše za ništa. S druge strane, bilo je uobičajeno da za mladoženjino plaćanje otac pokaže zahvalnost u vidu uzvratnog dara koji se, vremenom, po vrednosti sve više i više približavao sumi koja je ponuđena za nevestu. Bogati očevi, željni da svojim ćerkama olakšaju put, postepeno su povećavali ove darove, sve dok se nije formirala institucija miraza; tako je kupovina muža od strane oca zamenila ili pratila kupovinu žene od strane prosca.

U svim ovim oblicima i varijantama braka, skoro da i nema traga romantične ljubavi. Nekoliko slučajeva braka iz ljubavi nalazimo kod Papuanaca na Novoj Gvineji; kod drugih primitivnih naroda nailazimo na primere ljubavi (više u smislu međusobne odanosti, nego međusobne potrebe), ali ove ljubavi obično nemaju nikakve veze sa brakom. U obična vremena, muškarci su se ženili radi jeftine radne snage, korisnog srodstva i redovne ishrane. “U Jaribi,” kaže Lander, “domoroci slave venčanje posve ravnodušno; muškarac o uzimanju žene razmišlja isto tako malo kao da seče kukuruz – ljubav je sasvim isključena.” Pošto su u primitivnim društvima predbračni odnosi česti, strast se ne osuđuje uskraćivanjem i retko utiče na izbor žene. Iz istog razloga – odsustva kolebanja između želje i ispunjenja – nikakvo vreme se ne poklanja onoj sanjalačkoj introverziji osujećene, pa otuda i idealizujuće strasti koja je obično izvor mladalačke romantične ljubavi. Takva ljubav je rezervisana za razvijene civilizacije, u kojima je moral podigao barijere protiv želje, a porast bogatstva omogućio nekim muškarcima da priušte, a nekim ženama da obezbede, luksuz i čari romantike; primitivni ljudi su suviše siromašni da bi bili romantični. U njihovoj poeziji retke su ljubavne teme.Kada su prevodili Bibliju na jezik Algonkina, misionari nisu mogli da nađu domaći ekvivalent za reč “ljubav”. Za Hotentote kažu da su “hladni i ravnodušni jedni prema drugima” u braku. Na Zlatnoj Obali “čak ni nagoveštaj ljubavi ne postoji između muža i žene”; a isto je i u primitivnoj Australiji. Jednog senegalskog crnca Rene Kajie je pitao zašto se ponekad ne zabavlja sa svojim ženama. Ovaj je odgovorio da kad bi to činio, on ne bi bio u stanju da izađe na kraj sa njima. Kada su jednog australijskog domoroca pitali zašto želi da se oženi, on je iskreno odgovorio da hoće ženu koja će mu obezbediti hranu, vodu i drva, i koja će na putu nositi njegove stvari. Poljubac koji izgleda tako izuzetno važan u Americi, sasvim je nepoznat primitivnim narodima, a ako je poznat onda je predmet prezira.

Uopšte uzev, “divljak” shvata svoj pol filozofski, sa jedva nešto više metafizičke ili teološke sumnje od životinje; on o njemu ne razmišlja, niti sa njim uleće u strast; kod njega je pol nešto što se samo po sebi podrazumeva kao i hrana. On ne traži nikakve idealističke motive. Brak za njega nije nikakva sveta tajna i retko kad stvar raskošnog rituala; to je neuvijena trgovinska transakcija. Njemu ne pada na pamet da se stidi što u izboru bračnog druga emocionalne razloge podređuje praktičnim; pre bi se postideo da je obratno, i zahtevao bi odnas, kad bi bio provokativan kao što smo mi, neko objašnjenje našeg običaja povezivanja muškarca i žene za bezmalo ceo život zato što ih je seksualna želja svojim bljeskom spojila za jedan trenutak. Primitivni muškarac je na brak gledao ne u smislu seksualne slobode, već ekonomske saradnje. Očekivao je da žena- i žena je sama očekivala – ne bude toliko ljupka i lepa (mada je te osobine kod nje cenio), koliko korisna i marljiva; trebalo je da ona bude imovina, a ne totalni gubitak, jer pragmatični “divljak” inače nikada ne bi ni pomišljao na brak. Brak je bio korisno ortaštvo, a ne privatno bančenje; bio je to način pomoću kojeg su muškarac i žena, radeći zajedno, mogli da budu uspešniji nego kad bi radili sami. Gde god je u istoriji civilizacije žena prestala da bude ekonomsko dobro u braku, brak je propadao; a ponekad je sa tim propadala i civilizacija.

2. Seksualni moral

Predbračni odnosi – Prostitucija – Krepost – Nevinost -Dvostruka merila – Stidljivost
– Relativnost morala – Biološkauloga stidljivosti – Preljuba – Razvod – Pobačaj –
Čedomorstvo- Detinjstvo – Pojedinac

Najvažniji cilj morala je uvek regulisanje polnih odnosa; jer, nagon za razmnožavanjem stvara probleme ne samo u okviru braka, već i pre i posle njega, te u svakom trenutku preti da naruši društveni poredak svojom upornošću, intenzitetom, prezirom prema zakonu i svojim izopačenostima. Prvi problem se tiče predbračnih odnosa – da li treba da budu ograničeni ili slobodni ? Čak i kod životinja seks nije sasvim bez ograničenja; odbijanje mužjaka od strane ženke osim u vreme parenja svodi seks u životinjskom svetu na mnogo skromniju ulogu nego što je on ima u našoj razvratnoj vrsti. Kako reče Bomarše, čovek se razlikuje od životinje po tome što jede kad nije gladan, pije kada nije žedan i vodi ljubav u svako doba godine. Kod primitivnih naroda nailazimo na neke analogne, ili obrnute, animalne restrikcije, u tabuu predviđenom za odnose sa ženom u toku njenog menstrualnog perioda. Sa ovim opštim izuzetkom, predbračni seksualni odnos je najvećim delom ostavljen kao slobodan u najprimitivnijim društvima. Kod severno-američkih Indijanaca, mladići i devojke su slobodno ulazili u polne odnose i oni se nisu smatrali preprekom za brak. Kod Papuanaca na Novoj Gvineji seksualni život je počinjao izuzetno rano, a pred bračni promiskuitet je bio pravilo. Slična predbračna sloboda je preovladavala kod Sojota u Sibiru, Igorota na Filipinima, kod domorodaca GornjeBurme, Kafira i Bušmana, kod plemena u Nigeru i Ugandi, Novoj Xorxiji, na Marejskim Ostrvima, Andamanskim Ostrvima, naTahitiju, Polineziji, u Asamu itd.

Pod takvim uslovima ne može se očekivati da će se naići na mnogo prostitucije u primitivnom društvu. “Najstariji zanat” je srazmerno mlad. On se javlja tek sa civilizacijom, sa pojavom svojine i nestankom predbračne slobode. Tu i tamo nailazimo na devojke koje se neko vreme prodaju da bi uvećale miraz, ili da bi obezbedile sredstva za hramove, ali to se dešava samo tamo gde lokalni moralni kodeks to odobrava kao pobožno žrtvovanje da bi se pomogli štedljivi roditelji ili gladni bogovi.

U korelativnom smislu nov je i fenomen kreposti. Ono od čega je primitivna devica strahovala nije bio gubitak nevinosti, već reputacija jalovosti; pred bračna trudnoća je češće bila od pomoći nego hendikep u nalaženju muža, jer se na taj način suzbijala sumnja u neplodnost, i garantovalo korisno potomstvo. Izgleda da su primitivnija plemena, pre pojave svojine, prezirala nevinost kao nešto što je ukazivalo na neomiljenost. Kod naroda Kamčadal mladoženja bi se jako razljutio ako bi ustanovio da je njegova nevesta devica, pa bi “propisno izgrdio njenu majku zbog toga što se nije pobrinula za odgoj svoje ćerke.” U mnogim krajevima nevinost se smatrala preprekom za brak, zato što je pred muža postavljala neugodan zadatak kršenja tabua kojim se zabranjivalo prolivanje krvi bilo kog pripadnika njegovog plemena. Ponekad su se devojke nudile strancu da bi prekinule ovaj tabu koji im je onemogućavao udaju. Na Tibetu su majke brižno tražile muškarce koji bi deflorisali njihove ćerke; na Malabaru su same devojke molile prolaznike za uslugu u istom cilju, jer “dok god su bile device, one nisu mogle da nađu muža.” U nekim plemenima, nevesta je bila obavezna da se da gostima na svadbi pre nego što bi prišla svome mužu. Kod nekih drugih plemena, mladoženjaj e unajmljivao muškarca koji će okončati nevinost njegove neveste. Kod nekih filipinskih plemena bio je imenovan specijalni činovnik sa visokom platom da obavlja ovu funkciju za buduće muževe.

Šta je bilo to što je nevinost pretvorilo od mane u vrlinu i učinilo je bitnim elementom u moralnim kodeksima svih viših civilizacija ? Bez sumnje to je bila institucija svojine. Predbračna krepost se javila kao dopuna ćerkama za posednički osećaj s kojim je patrijarhalni muškarac gledao na svoju ženu. Vrednovanje nevinosti je poraslo onda kada se ustanovilo da u braku kroz otkup nevesta-devica donosi veću cenu od svoje popustljive sestre; svojom prošlošću devica je davala garanciju za onu bračnu vernost koja je sada izgledala tako dragocena muškarcima mučenim brigama da će morati da ostave svoju imovinu nekoj skrivenoj deci.

Muškarci nikada nisu pomišljali da na sebe primene iste restrikcije. Nijedno društvo u istoriji nikada nije insistiralo na predbračnoj čednosti muškarca. Nijedan jezik nije nikada imao reč za devičanskog muškarca. Aura devičanstva je bila čuvana isključivo za ćerke i nametana im na hiljade načina. Tuarezi su smrću kažnjavali tu grešku kod ćerke ili sestre; crnci u Nubiji, Abisiniji, Somaliji itd. primenjivali su na svojim ćerkama svirep čin infibulacije, tj. pričvršćivanja prstena ili brave za genitalije čime se sprečavao polni odnos; u Burmi i Sijamu sličan običaj se zadržao do današnjih dana. Nastali su oblici izolacije pomoću kojih su devojke čuvane od iskušenja. U Novoj Britaniji, bogatiji roditelji su držali u pritvoru svoje ćerke u toku pet rizičnih godina u kolibama koje su čuvale kreposne ružne babe; devojkama nikako nije bilo dozvoljeno da izlaze i samo su rođaci mogli da ih vide. Neka plemena na Borneu su držala neudate devojke same u pritvoru. Samo je jedan korak od ovih primitivnih običaja do običaja /purdah/ kod Muslimana i Hindusa i to opet pokazuje koliko je”civilizacija” blizu “divljaštva”.

Stidljivost se razvila uz pojavu nevinosti i patrijarhata. Postoje mnoga plemena koja do današnjih dana ne pokazuju nikakav stid pri izlaganju tela; odista, neka plemena se stide da nose odeću. Cela Afrika se grohotom smejala kada je Livingston preklinjao svoje crne domaćine da obuku neku odeću pre dolaska njegove supruge. Kraljica Balonde bila je sasvim naga kada je sazivala svoj dvor radi Livingstona. Vrlo mali broj plemena obavlja polne odnose javno, bez primisli na stid. Isprva, stidljivost je osećanje žene da je tabu za vreme menstruacije. Kada brak kroz otkup poprimi svoj oblik, a nevinost ćerke donosi korist njenom ocu, izolacija i obaveza nevinosti stvaraju kod devojke osećaj obaveze na krepost. Takođe, stidljivost je osećanje žene koja u braku kroz kupovinu oseća materijalnu obavezu prema mužu da se uzdrži od onih spoljnih seksualnih odnosa koji mu ne mogu doneti nikakvu naknadu. Odevanje se javlja u toj fazi, ako ga već nisu uzrokovali motivi ukrašavanja i zaštite; u mnogim plemenima žene su nosile odeću tek posle venčanja, kao znak isključive pripadnosti mužu i kao sredstvo zastrašivanja udvarača; primitivni čovek se ne bi složio sa autorom “Ostrva pingvina” da odeća podstiče na razvrat. Međutim, krepost nema nikakvu nužnu vezu sa odevanjem; neki putnici izveštavaju da je moral u Africi u obrnutoj srazmeri sa količinom odeće. Jasno je da ono čega se ljudi stide zavisi u potpunosti od lokalnih tabua i običaja njihove grupe. Sve do nedavno Kineskinja se stidela da pokaže svoje stopalo, Arabljanka svoje lice, žena Tuarega svoja usta; a žene drevnog Egipta, Indije u devetnaestom veku i na ostrvu Bali u dvadesetom veku (pre dolaska požudnih turista) nikada nisu ni pomišljale na stid kada bi pokazale svoje grudi.

Ne smemo da zaključimo da je moral bezvredan zato što se razlikuje u zavisnosti od vremena i mesta, i da bi bilo mudro pokazati naše poznavanje istorije tako što bismo odmah odbacili moralne običaje naše grupe. Površno poznavanje antropologije je opasna stvar. Stvarno je istina da je “moral suma predrasuda jedne zajednice”, kako je to ironično izrazio Anatol Frans. Isto tako, kako je to kod Grka izrazio Anakarsis, kad bi čovek sakupio sve običaje koje neka grupa smatra svetinjom, a zatim uklonio sve običaje koje neka grupa smatra nemoralnim, ne bi ostalo ništa. Ali ovim se ne dokazuje bezvrednost morala; to samo pokazuje na kakve se raznovrsne načine čuva društveni poredak. Društveni poredak nije ništa manje neophodan; da bi se igrala, igra ipak mora da ima pravila; ljudi moraju da znaju šta da očekuju jedni od drugih u običnim životnim okolnostima.Otuda je jednodušnost sa kojom pripadnici jednog društva primenjuju svoj moralni kodeks isto onoliko važna koliko i sadržaj tog kodeksa. Naše smelo odbacivanje običaja i morala našeg plemena, posle adolescentnog otkrića njihove relativnosti, otkriva nezrelost našeg duha. Neka prođe još jedna decenija i mi počinjemo da shvatamo da možda ima više mudrosti u moralnom kodeksu grupe – formulisanom iskustvu generacija ljudskog roda – nego što se može objasniti na univerzitetskim predavanjima. Pre ili kasnije dolazimo do uznemirujućeg saznanja da čak i ono što ne možemo da razumemo može biti istinito. Institucije,
konvencije, običaji i zakoni koji sačinjavaju složenu strukturu društva jesu delo stotine vekova i milijarde umova, pa zato jedan um ne sme da očekuje da će ih shvatiti u toku jednog životnog veka, a još mnogo manje za dvadeset godina. Opravdano je zaključiti da je moral relativan i neophodan.

Pošto stari i osnovni običaji predstavljaju prirodnu selekciju ponašanja grupe posle vekova pokušaja i pogrešaka, moramo da očekujemo da ćemo u čednosti i stidljivosti naći neku društvenu korist ili vrednost preživljavanja, uprkos njihovoj istorijskoj relativnosti, vezi sa brakom kroz otkup, i doprinosu neurozi. Stidljivost je bila vrsta strateškog povlačenja koje je devojci omogućilo, tamo gde je imala bilo kakav izbor, da smišljenije bira muža, ili da ga primora da pokaže lepše osobine pre nego što je osvoji; a same prepreke koje je ona podigla protiv želje generisale su ona osećanja romantične ljubavi koja su u njegovim očima povećavali njenu vrednost. Usađivanje čednosti uništilo je prirodnost i lakoću primitivnog seksualnog života; ali, sprečavajući rani polni razvitak i prerano materinstvo, čednost je smanjila jaz – koji pokazuje težnju razornog širenja sa razvojem civilizacije – između ekonomske i seksualne zrelosti. Verovatno je na ovaj način poslužila jačanju pojedinca u fizičkom i mentalnom smislu, kao i produženju adolescencije i školovanja, pa tako i podizanju nivoa ljudskog roda.

Kako se institucija svojine razvijala, preljuba je od oprostivog postepeno postala smrtni greh. Polovina primitivnih naroda koji su nam poznati ne pridaju tome veliki značaj. Uspon svojine ne samo što je doveo do iznuđivanja potpune vernosti od žene, već je kod muškarca stvorio posednički odnos prema njoj; čak i kada bi je posudio gostu, to je bilo zato što mu ona pripada dušom i telom. /Sati/ u Indiji predstavljao je potpuno ostvarenje te koncepcije; žena mora da ide u grob svog gospodara zajedno sa ostalim stvarima koje su mu pripadale. U patrijarhatu, preljuba je bila svrstana u krađu; ona je bila, tako da kažemo, ogrešenje o privilegiju. Kazna za nju je varirala kroz sve stepene svireposti, od ravnodušnosti prostijih plemena do vađenja utrobe preljubnicama kod nekih kalifornijskih Indijanaca. Posle vekova kažnjavanja, nova vrlina vernosti supruge bila je čvrsto ukorenjena i generisala je kod žene odgovarajuću svest. Mnoga indijanska plemena su iznenadila svoje osvajače neuporedivom krepošću njihovih supruga (skvo); a neki putnici su se nadali da će se možda jednoga dana žene u Evropi i Americi izjednačiti u supružanskoj vernosti sa ženama Zulua i Papuanaca.

Papuancima je bilo lakše, pošto je kod njih, kao i kod većine primitivnih naroda, bilo vrlo malo prepreka za to da se muškarac razvede od žene. Kod američkih Indijanaca bračne veze su retko trajale duže od nekoliko godina. “Veliki broj starih i sredovečnih ljudi,” kaže Skulkraft, “je imao mnoge različite žene, i njihova deca, rasuta po celom području, nisu impoznata.” Oni se “smeju Evropljanima zato što imaju samo jednu ženu i to za ceo život; oni smatraju da ih je Dobri Duh stvorio da budu srećni, a ne da produžavaju zajednički život ako im naravi i sklonosti nisu srodni.” Čiroki Indijanci su menjali žene tri ili četiri puta godišnje; konzervativni Samoanci su ih zadržavali čak tri godine. Sa pojavom ustaljenog zemljoradničkog života, bračne veze su postajale stalnije. U patrijarhalnom sistemu, muškarac je smatrao neekonomičnim da se razvede od žene, jer je to u stvari značilo izgubiti korisnog roba. Pošto je zajedničkom obradom zemlje porodica postala proizvodna jedinica društva, ona je prosperirala – pod uslovom da su ostale stvari jednake – shodno svojoj veličini i koheziji; ustanovilo se da je za vezu korisno da se nastavi sve dok se ne podigne i poslednje dete. Do tog vremena više nije ostajalo energije za novu romansu, pa su životi roditelja bili stopljeni u jedan, zajedničkim radom i brigama. Tek sa prelaskom na urbanu industriju i posledičnim smanjenjem porodice po veličini i ekonomskom značaju, razvod je opet postao raširena pojava.

Uopšte uzev, kroz istoriju, muškarci su želeli mnogo dece, pa su zato materinstvo nazivali svetinjom, dok su se žene, koje o rađanju znaju više, potajno bunile protiv ovog teškog zadatkai koristile bezbrojne načine da smanje terete materinstva. Primitivni ljudi obično ne mare za ograničavanje populacije; pod normalnim uslovima deca su korisna, a muškarac žali jedino što sva deca ne mogu da budu sinovi. Žena je ta koja izmislila abortus, čedomorstvo i kontracepciju – ovo poslednje se javlja sporadično čak i kod primitivnih naroda. Zapanjujuće je ustan viti koliko su motivi “žena divljaka” slični motivima”civilizovanih žena” kada je u pitanju sprečavanje začeća: izbegavanje tereta podizanja potomstva, očuvanje mladalačkog stasa, sprečavanje sramote zbog vanbračnog materinstva, izbegavanje smrti itd. Najjednostavniji način smanjenja materinstva bio je ženino odbijanje muškarca za vreme dojenja, što je moglo da se produži mnogo godina. Ponekad, kao kod Čejena, žene su stvorile običaj da odbijaju rađanje drugog deteta sve dok prvo ne bi napunilo deset godina. U Novoj Britaniji, žene nisu imale dece sve do dve ili četiri godine posle venčanja. Broj Gvajkurusa u Brazilu se stalno smanjivao zato što žene nisu htele da rađaju decu do svoje tridesete godine. Među Papuancima abortus je bio čest; “deca su teška i dosadna,” govorile su žene; “umorne smo od njih; mi smo jedva žive.” Kod nekih maorskih plemena korišćene su trave ili se veštački izazivao nepravilan položaj materice da bi se sprečilo začeće.

Kada abortus ne bi uspeo, preostajalo je čedomorstvo. Kod većine primitivnih naroda bilo je dozvoljeno ubijanje novorođenog deteta ako je ono bilo deformisano, ili bolesno ili nezakonito, ili ako je majka umrla porađajući ga. Kao da bi svaki razlog bio dobar u cilju ograničenja populacije za raspoložive načine opstanka, kod mnogih plemena ubijana su odojčad za koja se smatralo da su rođena pod nesrećnim okolnostima: tako su Bondei davili svu decu koja su se rađala naglavce; Kamčadali su ubijali bebe rođene po olujnom vremenu; plemena na Madagaskaru su napuštala, utapala ili sahranjivala živu decu koja su se rađala u martu ili aprilu, ili sredu ili petak, ili u poslednjoj sedmici u mesecu. Ako bi žena rodila blizance, to se kod nekih plemena smatralo dokazom preljube, pošto nijedan muškarac nije mogao postati ocem dva deteta u isto vreme; zbog toga bi jedno ili oba deteta moralo da bude ubijeno. Običaj čedomorstva naročito je preovlađivao kod nomada, kojima su deca predstavljala problem na njihovim dugim putovanjima. Pleme Bangerang (Viktorija) ubijalo je polovinu svoje dece na rođenju; Lengvasi u Paragvaju dozvoljavali su samo jedno dete po porodici na sedam godina tek da bi opstali; Abiponesi su dostigli francusku ekonomičnost u populaciji podizanjem jednog muškog i jednog ženskog deteta u svakom domaćinstvu i ubijanjem ostalih potomaka odmah po rođenju. Tamo gde su uslovi gladi postojali ili pretili, u većini plemena su novorođenčad davili, a ponegde ih i pojeli. Obično je žensko dete bilo žrtva čedomorstva; povremeno je bilo mučeno do smrti u verovanju da će se tako uticati na dušu da se u sledećoj inkarnaciji pojavi u obliku dečaka. Čedomorstvo je primenjivano bez svireposti i bez griže savesti, jer u prvim trenucima posle porođaja, majka očito nije osećala instinktivnu ljubav prema detetu.

Kad bi detetu bilo dopušteno da živi nekoliko dana, ono je bilo bezbedno u pogledu čedomorstva; ubrzo se javljala roditeljska ljubav zahvaljujući njegovoj bespomoćnoj jednostavnosti, a u većini slučajeva sa njim se postupalo nežnije kod primitivnih roditelja, nego sa prosečnim detetom kod naroda na višim stupnjevima razvoja. Zbog nedostatka mleka ili meke hrane, majka je dete dojila od dve do četiri godine, a ponekad i do dvanaest; jedan putnik je pričao o dečaku koji je naučio da puši pre nego što je prestao da sisa; često bi dete trčeći sa ostalom decom prekidalo igru – ili posao – da bi ga majka podojila. Kod crnaca, majka je na radu nosila dete na leđima i ponekad bi ga nahranila zabacujući dojke prekoramena. Primitivna disciplina je bila blaga, ali ne i pogubna; od malih nogu detetu je prepuštano da se samo suoči sa posledicama svoje gluposti, drskosti, ili svadljivosti; i učenje je teklo brzo. Detinja ljubav, kao i roditeljska, bila je veoma razvijena u primitivnom društvu.

Opasnosti i bolesti su bile česte u detinjstvu u primitivnom društvu, a mortalitet je bio visok. Mladost je bila kratkotrajna, jer je bračna odgovornost počinjala u ranom uzrastu, pa je jedinka bila ubrzo izgubljena u teškim dužnostima snabdevanja i odbrane grupe. Kada bi poslednje dete odraslo, roditelji su bili potpuno istrošeni; malo je prostora ostajalo za individualni život na kraju kao i na početku. Individualizam je, kao i sloboda, luksuz civilizacije. Tek je sa svitanjem istorije bilo dovoljno ljudi i žena oslobođenihod tereta gladi, reprodukcije i rata
da bi stvarali nemerljive vrednosti dokolice, kulture i umetnnosti.

3. Društveni moral

Priroda vrline i poroka – Pohlepa – Nepoštenje – Nasilje -Ubistvo – Samoubistvo –
Socijalizacija pojedinca – Altruizam -Gostoljublje – Ponašanje – Plemenske granice morala
-Primitivni i moderni moral – Religija i moral

Deo funkcije roditeljstva je prenošenje moralnog kodeksa. Jer, dete je više životinja, nego ljudsko biće; njemu se ljudskost nameće iz dana u dan dok ono prima moralno i duhovno nasleđe ljudskog roda. Biološki ono je slabo opremljeno za civilizaciju, pošto su njegovi instinkti dovoljni samo za tradicionalne i elementarne situacije i uključuju impulse koji su više prilagođeni za xunglu nego za grad. Svaki je porok nekada bio vrlina, potrebna u borbi za egzistenciju; on je postao porokom tek kada je nadživeo uslove koji su ga učinili neophodnim; otuda, porok nije napredan oblik ponašanja, već obično atavizam, vraćanje na staro i prevaziđeno ponašanje.Svrha moralnog kodeksa jeste da neizmenjene – ili one koji se sporo menjaju – impulse ljudske prirode prilagodi promenljivim potrebama i okolnostima društvenog života.

Pohlepa, gramzivost, nepoštenje, okrutnost i nasilnost su kroz toliko generacija bili su korisni za životinje i ljude, da ni svi naši zakoni, obrazovanje, moral i religija ne mogu sasvim da ih iskorene; bez sumnje, neke od tih osobina imaju vrednost opstanka čak i danas. Životinja se prežderava zato što nije sigurna kada će opet naći hranu; ova neizvesnost je izvor pohlepe. Poznato je da Jakuti pojedu četrdeset funti mesa u jednom danu; slične priče, samo manje drastične, pričaju se o Eskimima i domorocima Australije. Ekonomska sigurnost je suviše sveže dostignuće civilizacije da bi eliminisala ovu prirodnu pohlepu; ona se još uvek javlja u nezasitnoj gramzivosti s kojom gnevni moderni čovek skuplja zlato ili drugu robu koju u nevolji može da pretvori u hranu. Pohlepa za pićem nije tako rasprostranjena kao pohlepa za hranom, jer je većina ljudskih skupina koncentrisana oko mesta snabdevenih vodom. Uprkos tome, konzumiranje opojnih pića je skoro sveopšta pojava; ne toliko zbog toga što su ljudi pohlepni, već zato što im je hladno i žele da se zagreju, ili nesrećni pa žele da zaborave – ili prosto zato što voda koja im je na raspolaganjunije dobra za piće.

Nepoštenje nije tako staro kao pohlepa, jer glad je starija od svojine. Izgleda da su najprimitivniji “divljaci” najpošteniji. “Kod njih je reč svetinja,” rekao je Kolben za Hotentote; oni “uopšte ne znaju za pokvarenost i verolomna lukavstvaEvropljana.” Kako su međunarodne komunikacije napredovale, ovo naivno poštenje je nestajalo; Evropa je Hotentote podučila plemenitoj veštini. Uopšte uzev, nepoštenje raste sa civilizacijom, pošto su u civilizaciji ulozi diplomatije veći, ima više stvari koje se mogu ukrasti, a obrazovanje čini ljude pametnijim. Kada se kod primitivnih ljudi razvije svojina, onda za njom prirodno nastupaju laž i lopovluk. Zločini nasilja su stari koliko i pohlepa; borba za hranu, zemlju i muževe odnosno žene, u svakoj generaciji je krvlju natopila zemlju i dala mračnu pozadinu za nepostojanu svetlost civilizacije. Primitivni čovek je bio surov zato što je to morao; život ga je naučio da mora da ima oružje uvek spremno da udari i srce sposobno za “prirodno ubijanje”. Najtamnija stranica u antropologiji je priča o primitivnoj torturi i o uživanju koje su primitvni ljudi i žene izgleda imali u zadavanju bola. Veliki deo ove okrutnosti je bio povezan sa ratom; u okviru plemena ponašanje je bilo manje svirepo i primitivni ljudi su postupali jedni s drugima – pa čak i sa njihovim robovima – sa posve civilizovanom ljubaznošću. Ali, pošto su u ratu morali da se nemilosrdno ubijaju, ljudi su naučili da se ubijaju i u vreme mira; jer, za mnogi primitivni um nijedan spor nije rešen dok god jedan od zavađenih ne pogine. Kod mnogih plemena, ubistvo je, čak i nekog drugog pripadnika istog klana, izazivalo manje groze nego što je to bio slučaj kod nas. Stanovnici Ognjene Zemlje kažnjavali su ubicu samo progonstvom sve dok njegovi saplemenici ne bi zaboravili njegov zločin. Kafiri su smatrali ubicu nečistim i zahtevali su da ugljem ogaravi svoje lice; ali, posle nekog vremena, ako bi se on umio, isprao zube i obojio se mrkom bojom, bivao je ponovo primljen u društvo. Divljaci Futune su, poput današnjih divljaka, gledali na ubicu kao na heroja. Kod nekolikih plemena, nijedna žena nije htela da se uda za muškarca koji nije nekog ubio, bilo u poštenoj, bilo u nepoštenoj borbi; otuda i običaj lova na glave, koji još i danas postoji na Filipinima. Dajak koji je doneo najviše glava iz takvog lova na ljudske glave imao je priliku da bira devojku među svim devojakama u selu; one su žudele za njegovom naklonošću smatrajući da će uz njegovu pomoć postati majke hrabrih i silnih muškaraca.

Tamo gde je hrana skupa, život je jeftin. Eskimski sinovi moraju da ubiju svoje roditelje kada ovi toliko ostare da postanu bespomoćni i beskorisni; ako u tim slučajevima ne bi tako postupili, to bi se smatralo kršenjem sinovske dužnosti. Primitivnom čoveku čak i njegov sopstveni život izgleda jeftin, jer on se ubija sa spremnošću koja se može naći samo kod Japanaca. Ako neka oštećena osoba izvrši samoubistvo ili se osakati, prekršilac mora da pođe za njenim primerom ili da postane parija; toliko je star /hara-kirii/. Bilo koji razlog može biti dovoljan za samoubistvo: neke su se Indijanke u Severnoj Americi ubijale zato što su njihovi muškarci uzeli sebi za pravo da ih izgrde; a jedan mladić sa ostrva Trobrianđe izvršio samoubistvo zato što je njegova žena popušila sav njegov duvan.

Delimično, zadatak civilizacije je bio da pohlepu preobrazi u štedljivost, nasilje u raspravu, ubistvo u sudski spor, a samoubistvo u filozofiju. Bio je to veliki napredak kada su jaki pristali da jedu slabe po određenoj zakonskoj proceduri. Nijedno društvo ne može da opstane ako dozvoli svojim pripadnicima da se jedni prema drugima ponašaju na isti način koji ih podstiče da se ponašaju kao grupa prema drugim grupama; unutrašnja saradnja je prvi zakon spoljnog nadmetanja. Borba za egzistenciju se ne završava međusobnom pomoći, ona je inkorporisana, ili preneta na grupu. Pod uslovom da su ostale stvari jednake, sposobnost za nadmetanje sa protivničkim grupama biće srazmerna sposobnosti pojedinih članova i porodicada se međusobno udružuju. Zbog toga svako društvo usađuje moralni kodeks i u svesti pojedinca izgrađuje, kao svoje tajne saveznike i pomoćnike, društvene dispozicije koje smanjuju prirodnu borbu za život; ono podstiče – nazivajući ih vrlinama- one osobine ili navike kod pojedinca koje se razvijaju nakorist grupe, a destimulišu suprotne osobine nazivajući ihporocima. Na ovaj način, pojedinac je u izvesnoj spoljnoj merisocijalizovan i varvarin postaje građanin.

Jedva da je nešto teže bilo stvoriti društvene sentimente uduši “divljaka”, nego odnegovati ih danas u srcu modernog čoveka. Borba za život je podstakla kolektivizam, a borba za svojinu pojačava individualizam. Primitivni čovek je možda bio spremniji od savremenog čoveka da sarađuje sa svojim bližnjima; društvena solidarnost je njemu lakše pala pošto je sa svojom grupom imao više zajedničkih opasnosti i interesa, a manje poseda koji bi ga odvajali od ostalih. Primitivni čovek je bio nasilan i pohlepan; ali on je bio i ljubazan i velikodušan, spreman da na ravne delove deli nešto sa strancima i da gostima daje darove. Svaki đak zna da je primitivna gostoljubivost išla do te mere da je putniku-namerniku nuđena domaćinova žena ili ćerka. Odbijanje takve ponude značilo je tešku uvredu, ne samo za domaćina već i za ženu; to su bile opasnosti s kojima su se suočili misionari. Često je kasnije ophođenje prema gostu bilo određeno načinom kojim se on oslobađao tih obaveza. Izgleda da je necivilizovani čovek osećao posedničku, a ne seksualnu ljubomoru; njega nije uznemiravalo to što je njegova žena imala “poznate” ljude pre nego što se udala za njega, ili što je sada spavala sa njegovim gostom; ali kao njen vlasnik, pre nego kao njen ljubavnik, on bi se razbesneo kad bi ustanovio da ona bez njegovog pristanka živi zajedno sa nekim drugim čovekom. U Africi su neki muževi posuđivali svoje žene na ime neke odštete.

Pravila pristojnosti su kod većine primitivnih naroda bila isto tako složena kao i kod naprednih naroda. Svaka grupa je imala formalne načine pozdravljanja pri susretu i odlasku. Pri susretu, dve osobe su međusobno trljale noseve, ili se njušile, ili blago ujedale; kao što smo videli, nikada se nisu ljubile. Neka sirova plemena bila su učtivija od modernog prosečnog čoveka; priča se da su Dajaci, lovci na ljudske glave, u porodičnom životu u domu “blagi i miroljubivi”, a da su Indijanci Centralne Amerike glasan govor i naprasito ponašanje belaca smatrali znacima lošeg odgoja i primitivne kulture. Skoro sve se grupe slažu u tome što druge grupe smatraju inferiornim u odnosu na sebe. Američki Indijanci su sebe smatrali izabranim narodom kojeg je Veliki Duh stvorio kao uzvišen primer za čovečanstvo. Jedno indijansko pleme je sebe nazivalo “Jedini ljudi”; drugo je sebe nazivalo “Ljudi nad ljudima”; Karibljani su govorili, “Jedino mi smo ljudi.” Eskimi su verovali da su Evropljani došli na Grenland da bi se naučili lepom ponašanju i vrlinama. Shodno tome, primitivnom čovekuje retko padalo na pamet da na druga plemena širi moralna ograničenja koja je on priznavao u postupcima prema svojima; iskreno je zamišljao da je funkcija morala da njegovoj grupi daje snagu i koherenciju protiv drugih grupa. Zapovesti i tabui važili su samo za ljude njegovog plemena; sa drugima, osim ako nisu bili njegovi gosti, on je mogao da ide onoliko daleko koliko se usuđivao.

Moralni napredak u istoriji ne leži toliko u poboljšavanju moralnog kodeksa koliko u uvećavanju oblasti na koju se on primenjuje. Moral modernog čoveka nije neosporno superioran u odnosu na moral primitivnog čoveka, iako se dve grupe propisa možda znatno razlikuju u sadržaju, praksi i afirmisanju; ali, moderni moral se u normalnim vremenima širi, mada sa sve manjim intenzitetom, na veći broj ljudi nego ranije.$17$ Kada su se plemena okupila u one veće jedinice nazvane državama, moral se prelio izvan plemenskih granica; i pošto je saobraćanje – ili zajednička opasnost – ujedinilo i asimilovalo države, moral je prodirao kroz granice, a neki ljudi su počeli da primenjuju njegove zapovesti na sve Evropljane, na sve belce i konačno na sve ljude. Možda su oduvek postojali idealisti koji su želeli da vole sve ljude kao svoje susede, i možda je u svakoj generaciji bilo uzaludnih glasova koji vapiju usred divljanja nacionalizma i rata. Ali, verovatno se broj, pa čak i relativni broj, takvih ljudi povećao. Ne postoji moral u diplomatiji, i /la/ /politiljuena pas dentrailles/ (t.j. politika nema srca, prim.prev.). Međutim, moral postoji u međunarodnoj trgovini, jednostavno zato što takva trgovina ne može da opstane bez određenog stepena ograničenja, regulacije i poverenja. Trgovina je počelau piratstvu, a kulminira u moralnosti.

Malo se društava zadovoljilo time da osloni svoje moralne kodekse na tako očigledno racionalnu osnovu kao što je ekonomska ili politička korisnost. Jer, pojedinac nije po prirodi obdaren nikakvom sklonošću da podredi svoje lične interese interesima grupe, ili da se pokorava dosadnim propisima za koje ne postoje vidljivi načini prisilnog sprovođenja. Da bi se obezbedio, da se tako izrazimo, nevidljivi stražar, da bi se pomoću snažnih nada i strahova ojačali društveni impulsi protiv onih individualističkih, društva su iskoristila (mada je nisu izumela) religiju. Antički geograf Strabon je na ovu temu još pre hiljadu devetsto godina izrekao najmodernija gledišta:

-Kada se ima posla sa masom žena, u najmanju ruku, ili sa bilo kakvom pomešanom gomilom, filozof ne može da utiče na njih pomoću razuma ili da ih navede na poštovanje, pobožnost i veru; ne, jer postoji potreba i za religioznim strahom, a on se nemože podstaći bez mitova i čudesa. Jer, grom, štit, trozubac, baklje, zmije, žezla – koplja – oružje bogova – jesu mitovi i to je čitava antička teologija. Jer osnivači države daju svoje odobrenje za ove stvari kao bauke kojima će zastrašiti lakoverne ljude. Dakle, pošto je to priroda mitologije, i pošto se ona javila da zauzme svoje mesto u društvenom i građanskom obrascu života, kao i u istoriji stvarnih činjenica, antički narodi su se držali svog sistema obrazovanja dece i primenili ga na odrasle, zrele ljude; a pomoću poezije oni su verovali da mogu da na zadovoljavajući način disciplinuju svaku fazu života. Ali sada, posle dužeg vremena, pisanje istorije i današnja filozofija su došli do izražaja. Međutim, filozofija je za malobrojne, dok je poezija korisnija za ljude uopšte.

-Moral onda ubrzo biva potpomognut religioznim prinudama, zato što misterija i natprirodnost daju težinu koja se nikada nemože pridati stvarima koje su empirijski poznate i genetski shvaćene; ljudima se lakše upravlja pomoću mašte nego pomoću nauke. Ali, da li je ova moralna korist bila izvor ili poreklo religije

4. Religija

“Primitivni ateisti”

Ako religiju definišemo kao obožavanje natprirodnih sila, moramo već na početku da primetimo da neki narodi uopšte nemaju nikakvu religiju. Neka plemena Pigmeja u Africi nisu imala neki uočljiv kult ili obrede; nisu imali ni toteme, ni fetiš, ni bogove; sahranjivali su svoje mrtve bez obreda, i izgleda da nisu dalje obraćali pažnju na njih; nisu znali čak ni za praznoverice, ako možemo da verujemo inače nepouzdanim putnicima. Patuljci u Kamerunu su priznavali samo zla božanstva i nisu činili ništa da ih umilostive, jer su smatralida je beskorisno pokušavati tako nešto. Na Cejlonu, pleme Vedahni je išlo dalje od dopuštanja mogućnosti da postoje bogovi i besmrtne duše, ali nisu davali nikakve molitve ili žrtve. Kada bi ih pitali za Boga, odgovarali su zbunjeno kao moderni filozofi: “Da li je on na steni? Na mravinjaku ? Na drvetu? Ja nikada nisam video boga !” Severnoamerički Indijanci su imali predstavu o bogu, ali ga nisu poštovali; poput Epikura smatrali su da je on suviše daleko da bi bio zainteresovan za njihove probleme. Neki Indijanac iz plemena Abipon odbacio je metafizičko pitanje na potpuno konfucijanski način: “Naši dedovi i naši pradedovi bili su naviknuti da posmatraju zemlju samu, i brinuli se jedino da vide da li će polje dati dovoljno trave i vode za njihove konje. Nikada nisu sebe mučili pitanjem šta se dešava na nebu i ko je stvorio zvezde i konjima upravlja.”Kada su Eskime pitali ko je stvorio nebo i zemlju oni su uvek odgovarali :”Mi ne znamo.” Jednog Zulua su pitali :”Kada vidiš sunce kako se rađa i zalazi, i kako drveće raste, da li znaš ko ih je stvorio i ko njima upravlja?” On je odgovarao prosto : “Ne, mi ih vidimo, ali ne možemo da kažemo kako su se pojavili; pretpostavljamo da su se pojavili sami od sebe.”

Takvi su slučajevi izuzetak, i staro verovanje da je religija univerzalna pojava u suštini je tačno. Za filozofa ona je jedno od istaknutih činjenica istorije i psihologije; on se nezadovoljava time da zna da sve religije sadrže dosta besmislica, već je više fasciniran problemom starosti i istrajnosti vere. Koji su izvori te neuništive pobožnosti čovečanstva ?

i) Izvori religije

Strah – Čudo – Snovi – Duša – Animizam

Strah je, kako reče Lukrecije, bio prva majka bogova. Strah, i to pre svega, strah od smrti. Primitivni život je bio pritisnut hiljadama opasnosti i retko se završavao prirodnom smrću; mnogo pre nego što je starost mogla da dođe, nasilje ili neka nepoznata bolest odnosili su veliku većinu ljudi. Otuda primitivni čovek nije verovao da je smrt uopšte prirodna; on ju je pripisivao delovanju natprirodnih sila. U mitologiji domorodaca Nove Britanije smrt je ljudima dolazila greškom bogova. Dobri bog Kambinana je rekao svom ludom bratu Korvouvi, “Siđi među ljude i kaži im da zbace svoju kožu; tako će izbeći smrt. A zmijama reci da zbog toga moraju uginuti.” Korvuova je pomešao poruke; zmijama je doneo tajnu besmrtnosti, a ljudima zlu kob smrti. Mnoga plemena su mislila da smrt nastaje zbog smežuravanja kože i da bi čovek bio besmrtan samo kad bi mogao da menja kožu.

Strah od smrti, čuđenje nad uzrocima slučajnih događaja ili nerazumljivih dešavanja, nada u božansku pomoć i zahvalnost za dobru sreću, potpomogli su stvaranju religoznog verovanja. Čudo i misterija naročito su prianjali uz seks i snove, i tajanstveni uticaj nebeskih tela na zemlju i čoveka. Primitivni čovek se čudio i divio utvarama koje je video u snu i bio zapanjen od straha kada bi u snovima ugledao likove onih za koje je znao da su mrtvi. Svoje mrtve je sahranjivao u zemlju da bi sprečio njihov povratak; uz leš je pokopavao i namirnice i stvari da se pokojnik ne bi vratio i prokleo ga. Ponekad je umrlom ostavljao kuću u koju je smrt došla, dok se on sam selio u drugo utočište. Ponegde je iznosio telo iz kuće, ne kroz vrata, već kroz rupu u zidu i izbušio je brzo tri puta oko prebivališta, tako da duh zaboravi ulaz i nikada ne pohodi tu kuću.

Takva iskustva su uverila primitivnog čoveka da svaki živi stvor ima dušu, ili tajni život u sebi, koji može da se odvoji od tela u bolesti, snu ili smrti. “Neka niko ne budi čoveka naglo,” kaže jedna od Upanišada drevne Indije, “jer je to stvar koja se teško leči ako duša ne nađe put nazad k njemu.” Ne samo čovek, već i sva stvorenja su imala dušu; spoljni svet nije bio tako neosetljiv ili mrtav, on je bio intenzivno živ. ako bi to tako bilo, razmišljalo se u primitivnoj filozofiji, priroda bi bila puna neobjašnjivih pojava, kao što je kretanje sunca, ili smrtonosni udar groma, ili šuštanje drveća. Lični način zamišljanja objekata i događaja prethodio je bezličnom ili apstraktnom; religija je prethodila filozofiji. Takav animizam jeste poezija religije i religija poezije. U najprostijem vidu možemo je uočiti u začuđenim očima psa koji promatra listić koji leluja pred njim na vetru, i možda veruje da neki duh iznutra pokreće taj listić; a isto osećanje u najvišem obliku nalazimo u pesničkom jeziku. Za primitivni um – i za pesnika u svim vremenima – planine, reke, stene, drveće, zvezde, sunce, mesec i nebo jesu sakramentalne svete stvari, zato što su one spoljni i vidljivi znaci unutrašnjih i nevidljivih duša. Za drevne Grke, nebo je bilo bog Uran, mesec boginja Selena, zemlja Gea, more je bilo Posejdon, a u šumi je svugde bio Pan. Za stare Germane prašuma je bila nastanjena šumskim duhovima, vilenjacima, vukodlacima, xinovima, patuljcima i vilama; ova šumska stvorenja oživljavaju u Vagnerovoj muzici i Ibzenovim poetskim dramama. Neki priprosti irski seljaci još uvek veruju u vile, i ako te vile ne upotrebi u svom delu, nijedan pesnik ili dramski pisac ne može da pripada irskom književnom preporodu. U tom animizmuima i mudrosti i lepote; dobro je i okrepljujuće tretirati sve stvari kao da su žive. Osetljivom duhu obraća se najosećajniji od savremenih pisaca:

-Priroda počinje da se prikazuje kao ogromna masa zasebnih živih bića, od kojih su neka vidljiva, neka nevidljiva, ali sva poseduju duhovnu supstancu, sva poseduju materiju, kod svih se mešaju duh i materija u elementarnoj misteriji postojanja…Svet je pun bogova! Sa svake planete i iz svakog kamena širi se duh koji nas uznemirava osećajem mnogobrojnosti božanskih sila, jakih i slabih, velikih i malih, koje se kreću između neba i zemlje za svojim tajnovitim namerama.

ii) Religijski objekti

Sunce – Zvezde – Zemlja – Seks – Životinje – Totemizam -Prelazak na bogove sa
ljudskim likom – Obožavanje duhova -Obožavanje predaka

Pošto sva stvari imaju dušu, ili u sebi sadrže skrivene bogove, objekti religioznog obožavanja su bezbrojni. Ti objekti se dele na šest grupa: nebeski, zemaljski, seksualni, životinjski, ljudski i božanski. Mi naravno nikada nećemo znati koji od objekata našeg univerzuma je bio prvi obožavan. “Jedan” od prvih bio je verovatno mesec. Upravo kao što naš sopstveni folklor govori o “”čoveku” na mesecu,” tako je u primitivnoj legendi mesec zamišljan kao odvažan muškarac koji je kod žena izazivao menstruaciju tako što ih je zavodio. On je kod žena bio omiljen bog i one su ga obožavale kao svog božanskog zaštitnika. To bledo nebesko telo je takođe bilo merilo vremena; verovalo se da vlada vremenskim prilikama i da stvara i kišu i sneg; čak su se i žabe njemu molile za kišu.

Ne zna se kada je u primitivnoj religiji sunce zamenilo mesec kao gospodar neba. Možda je to bilo u doba kada je zemljoradnja zamenila lov, a kretanje sunca određivalo sezone setve i žetve, i kada je njegova toplota bila shvaćena kao glavni uzrok darežljivosti zemlje. Onda je zemlja postala boginja koju topli zraci čine plodnom, i ljudi su obožavali to veliko sjajno nebesko telo kao oca svih živih stvorenja. Od ovog jednostavnog početka obožavanja sunca prešlo se u paganske vere davnih vremena, a mnogi bogovi su kasnije bili samo personifikacije sunca. Anaksagoru su učeni Grci kaznili progonstvom zato što se usudio da pretpostavi da sunce nije bog, već samo užarena kugla, velika otprilike kao Peloponez. U Srednjem veku se zadržao ostatak obožavanja sunca u oreolu naslikanom oko glava svetaca, a u naše doba, japanskog cara većina njegovih podanika smatra inkarnacijom boga sunca. Jedva da postoji tako stara praznoverica, ali se i danas, kao veoma snažna, može ponegde naći. Civilizacija je neizvestan trud i luksuz manjine; osnovne mase čovečanstva jedva da se menjaju od milenijuma do milenijuma.

Poput sunca i meseca, svaka zvezda je ili sadržala boga u sebi ili sama bila bog, i kretala se po zapovesti duha koji je u njoj obitavao. U hrišćanstvu ti duhovi su postali anđeli-vodiči, vođe zvezda, da se tako izrazimo; a Keplernije bio u to previše upućen da bi verovao u njih. Samo nebo bilo je veliki bog predano obožavan kao onaj koji daje i obuzdava kišu. Kod mnogih primitivnih naroda reč za boga značila je nebo; kod naroda Lubari i Dinkas značila je kiša. Kod Mongola vrhovni bog je bio /Tengri/ – nebo; u Kini je tobio /Ti/ – nebo; u vedskoj Indiji to je bio /Dyaus pitar/ -“otac neba”; kod Grka to je bio /Zeus/ – nebo, “onaj što izaziva oblake”; kod Persijanaca to je bio /Ahura/ – “azurno nebo”; a i danas, mnogi ljudi još uvek traže zaštitu od”neba”. Središnje mesto u većini primitivnih mitologija je plodnotvorno spajanje zemlje i neba.

Jer, zemlja je takođe bila bog, i neko božanstvo je vodilo svaki njen aspekt. Drvo je imalo dušu baš kao i čovek; poseći drvo smatralo se čistim ubistvom; severno-američki Indijanci su ponekad pripisivali svoj poraz i propast činjenici da su belci oborili drveće čiji su duhovi štitili crvenokošce. Na Molučkim ostrvima procvetalo drveće se tretiralo kao da je u drugom stanju, to jest bremenito; nije bila dozvoljena nikakva buka, vatra ili neko drugo uznemiravanje koje bi remetilo mir drveća; inače, moglo se desiti da ispuste svoj plod pre vremena baš kao i prestrašena žena. U Ambojni, nikakvi preglasni zvuci nisu bili dopušteni u blizini pirinča u cvetu da ne bi zakržljao i pretvorio se u slamu. Stari Gali su obožavali drveće u određenim svetim šumama; a druidski sveštenici su poštovali kao svetu onu imelu na hrastu koja još uvek podseća na neki ugodan ritual. Obožavanje drveća, izvora, reka i planina spada u najstariju religiju u Aziji kojoj se može ući utrag. Mnoge planine su predstavljale sveta mesta, obitavališta bogova koji šalju gromove i munje. Zemljotresi su bili sleganje ramenima srditih, razbesnelih božanstava: Fixijanci su pripisivali takve potrese tome što se bog zemlje prevrće u snu; a Samoanci su, kada je zemlja podrhtavala, glodali zemlju i molili se bogu Mafuie da prestane da ne bi raskomadao planetu. Skoro sve na zemlji je bilo Velika Majka; naš jezik, koji često predstavlja talog primitivnih ili nesvesnih verovanja, do danas sugeriše srodnost između materije i majke (ili matere). Ištar i Kibela, Demetra i Ceres, Afrodita i Venera i Freja – srazmerno su kasni oblici antičkih boginja zemlje, čija je plodnost činila polja darežljivim; njihovo rođenje i venčanje, smrt i trijumfalno vaskrsenje zamišljani su kao simboli ili uzroci klijanja, truljenja i prolećnog obnavljanja sve vegetacije. Ova božanstva po svom rodu otkrivaju primitivnu asocijaciju zemljoradnje sa ženom. Kada je zemljoradnja postala dominantan način ljudskog života, boginje vegetacije su bile vrhovne vladarke. Većina ranih božanstava bila su ženskog pola; njih su potisnula muška božanstva, što je po svoj prilici bio nebeski odraz pobedničke patrijarhalne porodice.

Upravo kao što duboka poezija primitivnog uma vidi prikrivenu božanstvenost u razviću drveta, tako on u začeću ili rođenju deteta vidi natprirodno dejstvo. “Divljak” ne zna ništa o jajašcetu i muškom semenu; on jedino vidi spoljne strukture koje su tu uključene i njih proglašava bogovima; one takođe u sebi imaju duhove i moraju se obožavati jer, zar nisu od svega najčudesnije te misteriozno kreativne sile? U njima, čak i više nego u zemljištu, pojavljuje se čudo plodnosti i razvića; otuda, one mora da su najneposrednija otelotvorenja božanske moći. Skoro svi drevni narodi su obožavali seks u nekom obliku i ritualu, a najpotpunije su svoje obožavanje izrazili narodi na najvišem stupnju, a ne oni na najnižem; naići ćemo na takvo obožavanje u Egiptu i Indiji, Vaviloniji i Asiriji, Grčkoj i Rimu. Na seksualni karakter i funkcije primitivnih božanstava gledalo se sa visokim poštovanjem, ne kroz nekakvu opscenost duha, već kroz želju za plodnošću žena i zemlje. Neke životinje, kao bik i zmija, bile su obožavane očito zato što u visokom stepenu poseduju ili simbolizuju božansku moć reprodukcije. Zmija u priči o Edenskom vrtu je bez sumnje falički simbol, kojim se seks predstavlja kao izvor zla, te nagoveštava seksualno buđenje kao početak spoznaje dobra i zla, a možda navodi na određenu poslovičnu vezu između mentalne nevinosti i blaženstva. Skoro da u prirodi i ne postoji životinja, od egipatskog skarabeja do indijskog slona, koja nije negde poštovana kao božanstvo. Oxibva Indijanci su ime /totema/ dali svojoj posebnoj svetoj životinji, klanu koji ju je obožavao, i svakom pripadniku klana; i, ova nejasna reč je upala u antropologiju kao “totemizam”, maglovito označavajući svako obožavanje nekog konkretnog objekta – obično životinje ili biljke – kao naročito svetog za jednu grupu. Razni oblici totemizma nađeni su razbacani po očito nepovezanim regionima zemljine kugle, od indijanskih plemena Severne Amerike do domorodaca Afrike, indijskih dravida i australijskih plemena. Totem je kao religiozni objekat potpomogao ujedinjavanje plemena, čiji su članovi smatrali da su sa njim povezani ili da su njegovi potomci; Irokezi su, na neki poludarvinovski način, verovali da su potekli iz praiskonskog parenja žena sa medvedima, vukovima i jelenima. Totem je, kao objekat ili kao simbol, postao koristan znak odnosa i razlikovanja za primitivne narode, a u toku sekularizacije, prešao u maskotu ili amblem, kao lav ili orao za neke nacije, los za kaluđerske redove, i one glupe životinje koje se koriste za predstavljanje slonovske nepokretnosti i tvrdoglave samovolje naših političkih stranaka. U simobolizmu ranog hrišćanstva, golub, riba i jagnje bili su ostaci obožavanja totema; čak je i priprosto prase bilo nekada totem preistorijskih Jevreja. U većini slučajeva, totemska životinja je bila tabu – t.j. zabranjena i nije se smela dotaći; pod određenim okolnostima mogla se jesti, što je bio samo religiozni čin i dostizalo do obreda jedenja bogova.

Strah je verovatno bio izvor totemizma, kao i mnogih kultova; ljudi su se molili životinjama zato što su životinje bile moćne i morali su da ih umire. Kako je lov očistio šumu od zveri i omogućio relativnu bezbednost zemljoradničkog života, obožavanje životinja je opalo, mada nikada nije sasvim nestalo; a svirepost prvih bogova je verovatno bila preneta sa životinja- božanstava koje se oni zamenili. Taj prelaz se može uočiti uonim poznatim pričama o preobražajima, ili promenama oblika, koje se nalaze kod epskih pesnika na svim jezicima i koje govore o tome kako su bogovi bili ili postali životinje. Kasnije su ih životinjske osobine uporno pratile, kako bi vonj štale mogao lojalno da sledi neki seoski Kazanova; čak i usloženom duhu Homera, /glaucopis Athene/ (bistrooka Atena) imala je oči sove, a /Here boopis/ (volooka Hera) oči krave. Egipatski i vavilonski bogovi ili nemani sa likom ljudskog bića i telom životinje otkrivaju istu tranziciju i odaju istu stvar- da su mnogi bogovi ljudskog lika nekada bili životinje -božanstva.

Međutim, izgleda da su ljudski bogovi u početku bili samoidealizovani umrli ljudi. Pojava pokojnika u snovima bila je dovoljna da se uspostavi obožavanje mrtvih, jer je obožavanje, ako ne dete, ono barem brat straha. Bilo je naročito verovatno da će ljudi, koji su za života bili moćni i otuda ulivali strah, biti obožavani posle svoje smrti. Kod nekolikih primitivnih naroda reč za boga zapravo je značila “mrtavčovek”; čak i danas engleska reč /spirit/ (duh) i nemačka reč /Geist/ (duša) znače i duh (utvara, avet) i duša. Grci su prizivali svoje mrtve tačno onako kako su hrišćani prizivali svece. Tako je snažno bilo verovanje – nastalo najpre u snovima – u nastavljeni život umrlih, da su im primitivni ljudi ponekad slali poruke na najbukvalniji način; u jednom plemenu je poglavica, da bi poslao takvo pismo, izdeklamovao poruku robu i zatim mu odrubio glavu što je trebalo da bude način specijalne isporuke; ako bi nešto zaboravio, poglavica bi poslao drugog roba odsečene glave kao /post scriptum/.

Postepeno se kult duha pretvorio u obožavanje predaka. Svi pokojnici su ulivali strah i trebalo ih je odobrovoljiti da nebi prokleli i pokvarili živote živih. Obožavanje predaka je bilo tako dobro prilagođeno promociji društvene vlasti i kontinuiteta, konzervativizma i poretka, da se ubrzo raširilona sve regione sveta. Cvetalo je u Egiptu, Grčkoj i Rimu, a sa puno snage i danas opstaje u Kini i Japanu; kod mnogih naroda se ne obožava bog, već preci. Ta institucija je sa velikom snagom držala porodicu na okupu, uprkos otporu narednih generacija i obezbedila nevidljivu strukturu mnogim ranim društvima. I, baš kao što je prinuda prerasla u savest, tako je strah prerastao u ljubav; obred obožavanja predaka, verovatno potekao iz straha, kasnije je pobudio osećaj strahopoštovanja, i konačno se razvio u pobožnost i posvećenost. Bogovi su često počinjali kao nemani, a završavali kao ljubazni očevi; idol prelazi u ideal pošto rastuća sigurnost, miroljubivost i moralni osećaj obožavalaca umiruju i preobražavaju crte njihovih nekada surovih božanstava. Spori napredak civilizacije se odražava u toj okasneloj ljubaznosti bogova.

Ideja o ljudskom bogu je bila poslednji korak u dugotrajnom razvoju; ona se kroz mnoge faze sporo izdvajala iz koncepcije o mnoštvu duhova i utvara koji okružuju sve, i u svemu prebivaju. Izgleda da su ljudi sa straha i obožavanja nejasnih i bezobličnih duhova prešli na obožavanje nebeskih, vegetacijskih i seksualnih sila, zatim na poštovanje životinja i obožavanje predaka.Predstava o Bogu kao Ocu verovatno je proizišla iz obožavanja predaka; prvobitno je značila da su ljudi fizički stvoreni od bogova U primitivnoj teologiji ne postoji oštra ili generička distinkcija između bogova i ljudi; za raneGrke, na primer, njihovi bogovi su bili preci, a njihovi preci su bili bogovi. Dalji razvoj se odigrao onda kada su iz te zbrkane gomile predaka, za jasniju identifikaciju izdvojeni određeni muškarci i žene koji su bili posebno ugledni i istaknuti; tako su veći kraljevi postali bogovi, ponekad čak i pre nego što su umrli. Međutim, sa ovim događajem stižemo u istorijske civilizacije.

iii) Religijske metode

Magija – Rituali plodnosti – Svetkovine razuzdanosti – Mitovi ovaskrslim bogovima
– Magija i praznoverje – Magija i nauka –Sveštenici

Pošto je primitivni čovek izmislio svet duhova, čija mu priroda i namera nisu bile poznate, on je nastojao da ih odobrovolji i pridobije u svoju korist. Zbog toga je animizmu, koji je suština primitivne religije, bila dodata magija, koja je srž primitivnog rituala. Polinežani su priznavali pravo mnoštvo magijskih sila, koje su nazivali /mana/; po njihovom mišljenju, vračevi su samo koristili ove beskrajne zalihe čudesne moći. Metode pomoću kojih su duhovi, a kasnije bogovi, bili navođeni za potrebe ljudi, bile su u većini slučajeva “dobronamerna magija” – božanstvima je sugerisano željeno delo time što su ljudi delimično ili potpuno podražavali izvođenje tog dela. Da bi nagovorili kišu da pada, primitivni vračevi su sipali vodu na tlo, najčešće sa drveta. Kafiri koje je ugrožavala suša molili su misionara da odu na njivu sa otvorenim kišobranom. Na Sumatri je jalova žena pravila figuru deteta i držalaje u krilu nadajući se da će tako zatrudneti. Na arhipelagu Babar, buduća majka bi izradila lutku od crvenog pamuka, pretvarala se da je doji i ponavljalu tu magičnu proceduru; zatim bi raširila glas po selu da je trudna, pa su prijateljice dolazile da joj čestitaju; samo je vrlo tvrdokorna realnost mogla da odbije da se povede za ovom maštom. Kod Dajaka naBorneu, da bi olakšao porođajne bolove neke žene, vrač bi sam prolazio kroz grčeve porođaja, čime je fetus nagovaran da izađe; ponekad bi vrač polako kotrljao kamen niz svoj trbuh i ispuštao ga na zemlju, u nadi da će za tim primerom poći dete koje se opire izlasku. U Srednjem veku, čini su bile bacane na neprijatelja tako što su čiode zabadane u njegov voštani kip; peruanski Indijanci su spaljivali lutku čoveka i to nazivali spaljivanjem duše. Čak ni moderna svetina nije iznad takve primitivne magije.Ove metode sugerisanja pomoću primera bile su naročito primenjivane na oplođavanje zemljišta. Zulu vrač je pržio genitalije muškarca koji je umro u punoj snazi, mleo smešu uprah i posipao je po poljima. Neki narodi su birali kralja ili kraljicu meseca maja, ili duhovskog (na sv.Trojicu) mladoženju i nevestu, pa ih javno venčavali, tako da bi zemlja obratila pažnju i dalje davala plodove. U nekim krajevima, ritual je uključivao javno vršenje bračnih dužnosti, tako da Priroda, mada ona možda nije ništa do beživotan grumen zemlje, ne bi imala nikakvo opravdanje za neshvatanje svoje dužnosti. Na Javi su seljaci sa svojim ženama imali polne odnose usred pirinčanih polja da bi osigurali njihovu plodnost. Jer, primitivni ljudi nisu imali pojma da gajenje bilja ima veze sa azotom; očito ne znajući ništa o razmnožavanju biljaka, o tome su razmišljali u onom istom smislu u kom su tumačili plodnost žene; sami naši moderni izrazi podsećaju na njihovo poetično verovanje.

Svetkovine promiskuiteta, koje su skoro uvek padale u vreme setve, služile su delimično kao moratorijum na moral (podsećajući na relativnu slobodu odnosa među polovima u davnim vremenima), delimično kao način da se oplode žene sterilnih muževa, a delimično kao ceremonija nagovaranja zemlje u proleće da napusti svoje zimsku uzdržanost, prihvati ponuđeno seme i pripremi se da podari obilnu količinu hrane. Takve svetkovine se javljaju kod velikog broja primitivnih naroda, ali naročito kod kongoanskih Kamerunaca, Kafira, Hotentota i Bantu crnaca. “Njihove žetvene svetkovine,” kaže o Bantu plemenima velečasni H.Rouli, “po karakteru su srodne bahanalijama…Nemoguće je prisustvovati im bez osećanja stida…Ne samo što je puna seksualna sloboda tek krštenima dopuštena, a u većini slučajeva odista nametnuta, već se i svaki gost na svetkovini podstiče na prepuštanje razuzdanosti. Prostituciji se slobodno gleda kroz prste, a na preljubu sredina ni u kom smislu ne gleda sa gnušanjem. Nijednom muškarcu nije dozvoljeno da ima odnos sa svojom ženom.”

Slične svetkovine se javljaju u istorijskim civilizacijama: bahanalije u Grčkoj, Saturnalije u Rimu, praznik luda u srednjovekovnoj Francuskoj, majski praznici u Engleskoj i karneval ili poklade u naše doba.

Tu i tamo, kao kod Ponija i Indijanaca u Gvajakilu, svetkovine plodnosti poprimale su manje atraktivan oblik. Čovek je – ili kasnije, u pitomija vremena, životinja – bio žrtvovan zemlji u vreme setve, da bi se ona njegovom krvlju učinila plodnom. Dolazak žetve je tumačen kao uskrsnuće umrlog čoveka; žrtvi je, pre i posle smrti, odavana počast kao božanstvu; a iz tog izvora je, u bezbrojnim verzijama, proistekao mit o bogu koji umire za svoj narod, pa se zatim trijumfalno vraća u život. Poezija je isplela magiju i preobrazila je u teologiju. Mitovi o suncu su se skladno mešali sa ritualima plodnosti, a legenda o bogu koji umire i ponovo se rađa počelaje da se primenjuje ne samo na zimsko umiranje i prolećno oživljavanje zemlje, već i na jesenju i prolećnu ravnodnevicu, kao i na nestajanje i rađanje dana. Jer, dolazak noći je bio samo deo ove tragične drame; svakodnevno se bog-sunce rađao i umirao; svaki suton je bio raspeće, a svako svitanje vaskrsenje.

Izgleda da se u skoro svakom narodu, u jednom ili drugom razdoblju, slavila ljudska žrtva, za šta ovde od mnogih varijanti imamo samo jedan primer. Na ostrvu Karolina u Meksičkom zalivu, nađena je velika šuplja metalna statua starog meksičkog božanstva u kojoj još uvek leže ostaci ljudi koji su spaljeni kao žrtveni darovi bogu. Svako zna za Moloha kome su Feničani, Kartaginjani i povremeno drugi Semiti podnosili ljudske žrtve. U naše doba, taj običaj je primenjivan u Rodeziji. Verovatno je bio povezan sa kanibalizmom; ljudi su mislili da bogovi imaju ukus sličan njihovom. Kako se religiozna verovanja menjaju sporije nego druga verovanja, a rituali se menjaju sporije od verovanja, ovaj božanski kanibalizam se zadržao i posle nestanka ljudskog kanibalizma. Međutim, moral je, razvijajući se, izmenio čak i religiozne obrede; bogovi su podražavali sve veću blagost njihovih obožavalaca, te su bili spremni da prihvate životinjsko umesto ljudskog mesa; košuta je zauzela mesto Ifigenije, a ovan je zamenio Avramovog sina. Vremenom su bogovi prestali da uzimaju čak i životinje; sveštenici su voleli ukusnu hranu, pa su sami jeli sve jestive delove žrtvovane životinje, a na oltar prinosili samo iznutrice i kosti.

Pošto je verovao da stiče moći svakog stvorenja koje pojede, primitivni čovek je prirodno došao na ideju da jede bogove. U mnogim slučajevima je jeo meso i pio krv ljudskog boga koga je prethodno obogotvorio i utovio radi žrtvovanja. Kada je, zahvaljujući povećanom kontinuitetu snabdevanja hranom, postao humnaniji, on je zamenjivao žrtvu figurama i zadovoljavao se da njih jede. U drevnom Meksiku, jedna figura boga je bila napravljena od pšenice, semenki i povrća, a zatim umešena sa krvlju dečaka žrtvovanih za tu svrhu, a onda pojedena u okviru religioznog rituala jedenja bogova. Na slične obrede se nailazilo kod mnogih primitivnih plemena. Obično se od učesnika zahtevalo da poste pre jedenja posvećene figure; a sveštenik je figuru pretvarao u boga snagom magičnih formula.

Magija počinje u praznoverju, a završava u nauci. Neka neobuzdanost čudnih verovanja proizišla je iz animizma i rezultirala mnogim neobičnim formulama i ritualima. Pripadnici plemena Kuki su u ratu sebe hrabrili da će ih svi neprijatelji koje su oni ubili služiti kao robovi u zagrobnom životu. S druge strane, kada bi Bantu crnac ubio svog neprijatelja on bi obrijao sebi glavu i namazao se kozijim izmetom da bi sprečio duh poginulog da se vrati i uznemirava ga. Skoro svi primitivni narodi su verovali u delotvornost kletvi i razorno dejstvo “urokljivog oka.” Australijski domoroci su bili sigurni da kletva moćnog vrača može da ubije na stotinu milja udaljenosti. Verovanje u čini počelo je rano u ljudskoj istoriji i nikada nije sasvim nestalo. Fetišizam je – obožavanje idola ili drugih objekata koji tobože imaju magičnu moć – još stariji i još neuništiviji. Pošto su mnoge amajlije ograničene na posebnu moć, neki narodi ih imaju u ogromnom broju, tako da mogu da budu spremni za bilo kakvu nevolju. Relikvije su kasniji i savremeni primer fetiša koji poseduje magične moći; polovina stanovnika Evrope nosi neki privezak ili amajliju koja im daje natprirodnu zaštitu ili pomoć. Na svakom koraku, istorija civilizacije nas uči kako je krhka i tanka struktura civilizacije, i kako nesigurno lebdi na vrhu nikada ugašenog vulkana oslabljenog i potisnutog varvarizma, praznoverja i neznanja. Moderno doba je samo kapa stavljena na Srednji vek koji uvek ostaje.

Filozof učtivo prihvata ovu ljudsku potrebu za natprirodnom pomoći i udobnošću, i teši se uočavanjem da kao što animizam stvara poeziju, tako magija začinje dramu i nauku. Frejzer je pokazao, sa preterivanjem prirodnim za inovatora, da slava nauke ima svoje korene u apsurdnostima magije. Jer, pošto bi se često izjalovila, magija je vraču koristila da otkriva prirodne radnje kojima bi mogao da pomogne natprirodnim silama da proizvedu željeni događaj. Polako su prirodna sredstva postala preovlađujuća, čak iako je mađioničar, da bi očuvao svoj položaj kod ljudi, sakrio ova prirodna sredstva što je bolje mogao i poklonio poverenje natprirodnoj magiji – umnogome onako kako današnji ljudi prirodna izlečenja često pripisuju magičnim receptima i pilulama. Na ovaj način magija je na svet donela lekara, hemičara, metalurga i astronoma.

Međutim, nešto neposrednije, magija je stvorila sveštenika. Kako su postajali brojniji i složeniji, religiozni obredi su postepeno prevazilazili znanje i sposobnost običnog čoveka, pa je tako stvorena posebna klasa koja je najveći deo svog vremena posvećivala religijskim funkcijama i ceremonijama. Kao i vrač, sveštenik je kroz trans, nadahnuće ili ezoteričnu molitvu imao pristup volji bogova i mogao je da promeni tu volju u korist ljudi. Pošto su takvo znanje i veština primitivnom čoveku izgledali najdragoceniji od svega, a verovalo se da natprirodne sile utiču na čovekovu sudbinu na svakom koraku, moć sveštenstva je postala velika kao moć države; od davnina pa do danas, sveštenik se nadmetao i smenjivao sa ratnikom u vladanju nad ljudima i njihovom disciplinovanju. Neka nam Egipat, Judeja i srednjovekovna Evropa budu dovoljne kao primeri. Sveštenik nije stvorio religiju, on ju je samo koristio, kao što državnik koristi porive i običaje ljudskog roda; religija ne proističe iz svešteničke invencije ili smicalica, već iz postojanosti čuđenja, straha, nesigurnosti, nadanja i usamljenosti ljudi.

Sveštenik je činio zlo tolerišući praznoverje i monopolišući određene oblike znanja; ali on je ograničavao i često odbacivao praznoverje, davao ljudima osnove obrazovanja, delovao kao osoba od poverenja i posrednik u prenošenju sve većeg kulturnog nasleđa ljudskog roda, pružao utehu slabima u njihovoj neizbežnoj eksploatisanosti od jakih, i postao činilac preko kojeg je religija odgajala umetnost i uz pomoć natprirodnog podupirao nesigurnu građevinu ljudske moralnosti. Da nije postojao, ljudi bi ga izmislili.

iv) Moralna funkcija religije

Religija i vlast – Tabu – Seksualni tabui – Zaostajanjereligije – Sekularizacija

Religija podupire moral uglavnom na dva načina – pomoću mita i tabua. Mit stvara veru u natprirodno kroz koju božanska odobrenja mogu biti data oblicima ponašanja koji su društveno (ili religiozno) poželjni; nebeske nade i strahovi podstiču pojedinca da toleriše ograničenja koja mu nameću njegovi gospodari i njegova grupa. Čovek nije prirodno pokoran, blag ili čedan; a uz onu prastaru prinudu koja na kraju generiše savest, ništa tako tiho i trajno ne vodi ka ovim neveselim vrlinama kao strah od bogova. Institucije svojine i braka u izvesnoj meri počivaju na religioznim sankcijama i pokazuju tendenciju gubljenja snage u vremenima sumnje i neverice. Sama vlast, najneprirodniji i najpotrebniji društveni mehanizam, obično je tražila pomoć pobožnosti i sveštenstva, kako su pametni jeretici kao Napoleon i Musolini brzo otkrili; zbog toga “naklonost prema teokratiji prati skoro svaki ustav.” Moć primitivnog poglavice se povećava uz pomoć magije i vraxbina; pa čak i naša vlada stiče oreol svetosti redovnim godišnjim slavljenjem hodočasničkog Boga .

Polinežani su namenili reč svetosti redovnim godišnjim slavljenjem hodočasničkog Boga. Polinežani su namenili reč /tabu/ zabranama koje sankcioniše religija. U razvijenijim primitivnim društvima tabu je zauzeo mesto onoga što je u uslovima civilizacije postao zakon. Oblici tabua su obično bili negativni: određeni činovi i objekti su proglašeni “svetim” ili pak “nečistim”; a te dve reči su ustvari nosile jedno upozorenje : “nedodirljivo”. Tako je i Škrinja zavetna (Kovčeg Jahvinog saveza) bila tabu, pa se priča da je Uzah na mestu ostao mrtav kada ju je dotakao u nameri daje sačuva da ne padne. Diodor nas uverava da su Egipćani radije jeli jedni druge u vreme gladi nego što bi prekršili tabu jedenja plemenske totemske životinje. Kod većine primitivnih društava bezbroj stvari su bile tabu; neke reči i imena nisu uopšte smele da se izgovore, a određeni dani i sezone su bile tabu na taj način što je tada bio zabranjen rad. Sve znanje i nešto neznanja primitivnih ljudi o hrani bilo je izraženo tabuima u ishrani; a higijenu je više usađivala religija nego nauka ili svetovna medicina.

Omiljeni objekat primitivnog tabua je bila žena. Na hiljade praznoverica su je svaki čas činile nedodirljivom, opasnom i”nečistom”. Oni koji su oblikovali svetske mitove bili su neuspešni muževi, jer su se oni složili da je žena koren sveg zla; ovo gledište je bilo svetinja ne samo za hebrejsku i hrišćansku tradiciju, već i za stotine paganskih mitologija. Najstrožiji primitivni tabui su se odnosili na ženu koja ima menstruaciju; svaki čovek ili stvor koji bi je dotakao u tom periodu gubio je vrlinu korisnosti. U plemenu Makuzi uBritanskoj Gijani zabranjivali su ženama da se kupaju dok imaju menstruaciju da ne bi zatrovale vodu; zabranjivali su im i da idu u šumu u tim periodima da ih ne bi ujele zanesene zmije. Čak je i porođaj smatran nečistim, pa je posle njega majka morala da se pročisti mučnim religioznim obredima. Seksualni odnosi su kod većine primitivnih naroda bili tabu ne samo tokom menstrualnog perioda, već i u vreme kad je žena bila trudna ili za vreme dojenja. Verovatno su ove zabrane potekle od samih žena, iz njihovog vlastitog zdravog razuma i radi zaštite i olakšice; ali, početak se lako zaboravlja, pa je ubrzo žena samu sebe smatrala “nečistom.” Na kraju je prihvatila muškarčevo gledište i osećala stid u toku menstruacije, pa čak i za vreme trudnoće. Iz takvih tabua, kao delimičnog izvora, javila se čednost, osećanje greha, stav o seksu kao nečem nečistom, asketizam, sveštenički celibat, i pokornost žene.

Religija nije osnova morala, već njegova potpora; zamislivo je da bi moral mogao da postoji bez religije i ne retko je napredovao uprkos njenoj ravnodušnosti ili njenom tvrdoglavom otporu. U najranijim društvima, kao i u nekim kasnijim, moral se povremeno javlja kao sasvim nezavisan u odnosu na religiju; religija se onda ne interesuje za etiku ponašanja, već za magiju, obred i žrtvu, a dobar čovek se definiše na osnovu obreda koje je pokorno obavio i odano finansirao. Po pravilu, religija ne sankcioniše nikakvo apsolutno dobro (pošto ono i ne postoji), već one norme ponašanja koje su se utemeljile pomoću sile ekonomskih i društvenih okolnosti; poput zakonodavstva, ona se okreće prošlosti radi donošenja presuda i podložna je zaostajanju, dok se uslovi menjaju i moral se menja sa njima. Tako su Grci naučili da se gnušaju incesta dok su njihove mitologije još uvek slavile incestuozne bogove; ropstvo je bilo ukinuto, a pastori su ga još uvek pravdali neosporivim autoritetom Biblije; a u današnje vreme, Crkva se još uvek odlučno bori za moralni kodeks koji je Industrijska revolucija jasno osudila. Zemaljske sile na kraju prevladaju; moral se polako prilagođava ekonomskim otkrićima, a religija se nevoljno prilagođava promenama morala. Moralna funkcija religije je da sačuva utemeljene vrednosti, pre nego da stvara nove.

Otuda izvesna napetost između religije i društva obeležava više stadijume svake civilizacije. Religija počinje pružanjem magične pomoći izmučenim i zbunjenim ljudima; ona kulminira time što ljudima daje ono jedinstvo morala i verovanja koje je izgleda tako povoljno za državništvo i umetnost; ona završava u samoubilačkoj borbi za izgubljenu stvar prošlosti. Jer, kako znanje postepeno raste ili se menja, ono se sukobljava sa mitologijom i teologijom koje se menjaju geološkom sporošću. Crkvena kontrola umetnosti i književnosti se tada doživljava kao mrski okov ili prepreka, a intelektualna istorija poprima karakter “konflikta između nauke i religije.” Institucije koje su u početku bile u rukama klera, kao zakon i kazna, obrazovanje i moral, brak i razvod, teže da izmaknu crkvenoj kontroli i da postanu svetovni, možda i profani. Intelektualne klase napuštaju staru teologiju i – posle izvesnog oklevanja -moralni kodeks koji je s njom povezan; književnost i filozofija postaju antiklerikalni. Pokret oslobađanja raste do nabujale glorifikacije razuma i pada u parališuće gubljenje iluzija u svaku dogmu i u svaku ideju. Lišeno svoje religiozne potpore, ponašanje se degeneriše i pada u epikurejski haos; a sam život, odsečen od utešiteljske vere, postaje teret kako za samosvesno siromaštvo tako i za umorno bogatstvo. Na kraju se javlja tendencija da društvo i njegova religija propadnu zajedno, poput tela i duše, u skladnoj smrti. U međuvremenu, kod ugnjetenih se javlja neki drugi mit, daje novi oblik ljudskoj nadi, novu hrabrost ljudskom trudu, i posle vekova u haosu, stvara jednu drugu civilizaciju.

Vil Djurant

Istorija civilizacije

Prethodni nastavak

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

D.O.M.I.N.E

Glavni i odgovorni urednik
Miličko Mijović

Vil Djurant
ISTORIJA CIVILIZACIJE

NARODNA KNJIGA
ALFA
1995.

Naslov orignala
/Will Durant/
/Our oriental heritage/

  D.O.M.I.N.E, Istorija, Istorija civilizacije, Vil Djurant