Istorija civilizacije – Vil Djurant

“Želim da znam kakvi su bili koraci kojim su ljudi iz varvarstva prešli u civilizaciju.”
– Volter .

Poglavlje /I/

PREDUSLOVI CIVILIZACIJE

Definicija – Geološki uslovi – Ekonomski – Rasni – Psihološki -Uzroci raspada civilizacija

Civilizacija je društveni poredak kojim se unapređuje stvaranje kulture. Nju sačinjavaju četiri elementa: ekonomska obezbeđenost, politička organizacija, moralne tradicije i kontinuitet znanja i umetnosti. Ona počinje tamo gde haos i nesigurnost završavaju. Jer, kada se strah savlada, radoznalost i konstruktivnost su slobodni, i čovek po prirodnom impulsu ide ka razumevanju i ulepšavanju života.

Postoje određeni faktori koji uslovljavaju civilizaciju i oni mogu da je podstiču ili ometaju. Civilizacija je interludij između dva ledena doba: u bilo koje vreme bujica glacijacije može opet da nastupi i prekrije ljudska dela ledom i kamenom, a život svede na neki mali deo zemljine kugle. Ili se može desiti da demon zemljotresa, u čijem odsustvu gradimo naše gradove, slegne ramenima i ravnodušno nas proguta.

Drugo – geografski uslovi. Vrućina žarkog pojasa i bezbrojni paraziti koji ga pustoše predstavljaju neprijatelje civilizacije; letargija i bolest, i prerano sazrevanje i propadanje, skreću energiju sa onih sporednih životnih stvari koje čine civilizaciju, i apsorbuju je u borbi protiv gladi i brizi za reprodukciju; ništa ne preostaje za igru umetnosti i duha. Kiša je neophodna; jer voda je sredstvo za život, važnije i od svetlosti sunca; neshvatljivi hir elemenata može da isuši i na propast osudi regione koji su zahvaljujući dobroj upravi i proizvodnji bili na vrhuncu moći (kao Niniva ili Vavilon), ili pak da ubrza razvoj moći i bogatstva gradova udaljenih od glavne linije transporta i komunikacija, poput gradova VelikeBritanije ili Pjudžet Saunda (zaliv na Pacifiku u kom se nalazi Sietl). Ako je zemlja plodna ili bogata rudama, ako reke omogućavaju lak put robne razmene, ako je obala razuđena i ima prirodne luke za trgovačku flotu, i ako se, pre svega, država nalazi na značajnom putu svetske trgovine, kao Atina ili Kartagina, Firenca ili Venecija – onda geografija pogoduje civilizaciji i jača je, mada nikada ne može da je stvara.

Ekonomski uslovi su još važniji. Jedan narod može da ima uređene institucije, visok moralni kodeks, pa čak i dar za neke niže oblike umetnosti, kao američki Indijanci; a ipak, ako ostane u lovačkom stadijumu, ako mu egzistencija zavisi od nesigurne sreće u lovu, on nikada neće moći da u potpunosti pređe iz varvarstva u civilizaciju. Nomadski soj poput arapskih beduina, može da bude izuzetno inteligentan i snažan, može da manifestuje uzvišene karakterne osobine kao što su hrabrost, velikodušnost i plemenitost; ali, bez onog jednostavnog /sine qua non/ kulture, kontinuiteta ishrane, njegova inteligencija će se rasipati na opasnosti lova i trgovačke varke, pa ništa neće ostati za čipke i ukrase, pozdravljanje i lepo ponašanje, umetnost i konfor, koji su za civilizaciju karakteristični.

Prvi oblik kulture je agrikultura – poljoprivreda. Čovek nalazi i vremena i razloga da se civilizuje onda kada se naseli da bi obrađivao zemlju i ostavljao zalihe za nesigurne dane koji dolaze. U okviru tog malog kruga sigurnosti – pouzdanog snabdevanja vodom i hranom – on gradi svoje kolibe, hramove i škole; pronalazi alatke za proizvodnju i pripitomljava psa, magarca, svinju i, napokon i sebe samog. On uči da radi redovno i sistematično, obezbeđuje duži život, i potpunije nego ranije, prenosi mentalno i moralno nasleđe svoga roda.

Kultura u svom pojmu uključuje agrikulturu, a civilizacija uključuje grad. U jednom aspektu, civilizacija je običaj uljudnosti (engl. /civility/ što potiče od lat. /civilis/, tj. građanski, uljudan, prim.prev.); a uljudnost je uglađenost za koju su građani, koji su stvorili tu reč, smatrali mogućom jedino u gradu (/civitas/). Jer u gradu su sakupljeni, bilo to pravedno ili ne, i bogatstvo i pamet koji su proizvedeni na selu; u gradu pronalasci i proizvodnja uvećavaju komfor, raskoš i slobodno vreme; u gradu se trgovci sastaju i razmenjuju robu i ideje; u tom unakrsnom oplođavanju umova na trgovačkim raskrsnicama, inteligencija se pojačava i usmerava na kreativnu moć. U gradu su neki ljudi izuzeti od pravljenja materijalnih stvari i oni proizvode nauku i filozofiju, književnost i umetnost. Civilizacija počinje u seljačkoj kolibi, ali tek u gradovima počinje njen procvat.

Ne postoje rasni preduslovi za civilizaciju. Ona se može javiti na bilo kom kontinentu i u bilo kojoj boji : u Pekingu ili Delhiju, u Memfisu ili Vavilonu, u Raveni ili Londonu, u Peruu ili na Jukatanu. Nije velika rasa ta koja stvara civilizaciju, već velika civilizacija stvara narod; okolnosti geografske i ekonomske stvaraju kulturu, a kultura stvara određeni tip. Englez ne stvara britansku civilizaciju, već ona stvara njega; ako je on nosi sa sobom kud god da krene i oblači se za večeru u Timbuktuu, on tu ne stvara svoju civilizaciju iznova, već čak i tamo priznaje da ona vlada njegovom dušom. U sličnim materijalnim uslovima i neka druga rasa stvorila bi slične rezultate; Japan u dvadesetom veku reprodukuje istoriju Engleske u devetnaestom. Civilizacija je povezana sa rasom samo u tom smislu što joj prethodi postepeno međusobno povezivanje različitih rodova i njihova postepena asimilacija u relativno homogen narod.

Ovi fizički i biološki uslovi su jedini preduslovi za civilizaciju; oni je ne sačinjavaju, niti je stvaraju. Suptilni psihološki faktori moraju da uđu u igru. Mora da postoji politički poredak, pa makar se on graničio sa haosom kao u renesansnoj Firenci ili Rimu. Uopšte uzev, ljudima je potrebno da osećaju da na svakom koraku ne moraju da očekuju smrt ili poreze. Mora da postoji nekakvo jedinstvo jezika koje će služiti kao sredstvo razmene ideja. Kroz crkvu, ili porodicu, ili školu, ili na neki drugi način, mora da postoji jedan ujedinjujući moralni kodeks, neka pravila životne igre koja priznaju čak i oni koji ih krše, i koja ponašanju daju neki red i pravilnost, neki smer i podsticaj. Možda takođe treba da postoji neko jedinstvo osnovnog verovanja, neke vere, religiozne ili utopijske, koje podiže moralnost od proračunatosti ka ljubavi i odanosti, i životu daje plemenitosti značaj uprkos našoj smrtnosti t.j. kratkoći života. I, konačno, mora da postoji obrazovanje – neki metod, ma koliko primitivan, radi prenošenja kulture. Bilo kroz oponašanje, inicijaciju ili podučavanje, bilo preko majke ili oca, učitelja ili sveštenika, tradicije i nasleđa plemena – njegov jezik i znanje, moralna načela i ponašanje, njegova tehnologija i umetnosti – moraju da se predaju mladima, kao onaj pravi instrument pomoću kojeg se oni od životinja pretvaraju u ljude.

Nestanak ovih uslova – ponekad čak samo jednog od njih – može da uništi civilizaciju. Geološka kataklizma ili velika klimatska promena; nesavladiva epidemija, kao ona koja je zbrisala polovinu stanovnika Rimske Imperije pod Antoninom, ili crna smrt koja je doprinela kraju Feudalnog doba; iscrpljivanje zemljišta, ili uništavanje poljoprivrede kroz eksploataciju sela od strane grada, što uzrokuje neopravdanu zavisnost od snabdevanja hranom iz inostranstva; nedostatak prirodnih resursa, bilo goriva, bilo sirovina; promena u trgovačkim putevima, koja neku naciju ostavlja daleko od glavne saobraćajnice svetske trgovine; duhovno ili moralno propadanje uzrokovano iskušenjima, podstrecima i dodirima urbanog života, kao i slomom tradicionalnih izvora društvene discipline i nesposobnosti da se oni zamene; slabljenje loze (roda) zbog razuzdanog seksualnog života, ili zbog epikurejske, pesimističke ili kvijetističke filozofije; propast vođstva zbog neplodnosti sposobnih, i relativno malih porodica koje bi mogle najpotpunije da zaveštaju kulturnu baštinu svoga roda; patološko zgrtanje bogatstva koje je izazivalo klasne ratove, razorne revolucije, i finansijsko iscrpljivanje: to su neki od načina na koji neka civilizacija može da odumre. Jer civilizacija nije nešto urođeno i neuništivo; nju mora svako pokolenje da stiče iznova, i bilo kakav ozbiljan prekid u njenom finansiranju ili njenom prenošenju može da je dovede dokraja. Čovek se razlikuje od životinje jedino po obrazovanju, koje se može definisati kao metod prenošenja civilizacije.

Civilizacije su generacije duha ljudskog roda. Kao što su porodični odgoj, a zatim i pisanje, povezali generacije, predajući mladima znanja onih koji umiru, tako štampa i trgovina i hiljade načina za komunikaciju mogu da povežu civilizacije i da za buduće kulture očuvaju sve ono što je za njih vredno u našoj vlastitoj kulturi. I zato, sakupimo našu baštinu pre nego što umremo i ponudimo je svojoj deci.

Poglavlje /II/

EKONOMSKI ELEMENTI CIVILIZACIJE

U jednom važnom smislu “divljak” je takođe civilizovan, jer on deci brižljivo prenosi nasleđe svoga plemena – onaj skup ekonomskih, političkih, duhovnih i moralnih običaja iinstitucija koje je ono razvilo u naporima da se održi i uživa život na zemlji. Naučni pristup tu nije moguć; jer, kada druga ljudska bića nazivamo “divljacima” ili “varvarima”, mi možda neiskazujemo nikakvu objektivnu činjenicu, već samo snažnu naklonost prema sebi, i svoju plašljivost i nepoverenje pred drugačijim oblicima ponašanja. Nesumnjivo je da potcenjujemo te jednostavne ljude koji imaju mnogo čemu da nas poduče u pogledu gostoljublja i morala; ako nabrojimo osnove i sastavne delove civilizacije, ustanovićemo da su neodeveni narodi pronašli ili stigli do svih osim do jednog, a nama nisu ostavili ništa da dodamo osim ukrašavanja i pisanja. Možda su i oni nekada bili civilizovani, pa od toga odustali kao od neke besmislice.Moramo biti obazrivi u upotrebi izraza kao što su “divljak” ili”varvarin” kada govorimo o našim “savremenim precima”. Bolje će biti da “primitivnim” nazivamo sva plemena koja prave malo ili nimalo zaliha za dane oskudice, plemena koja se malo ili nimalo ne koriste pisanjem. Za razliku od njih, civilizovani su pismeni ljudi koji stvaraju zalihe .

/I/. Od lova do zemljoradnje

Primitivna neštedljivost – Počeci stvaranja zaliha – Lov i ribolov – Stočarstvo – Pripitomljavanje životinja – Poljoprivreda – Hrana – Kuvanje – Kanibalizam

“Uzimanje tri obroka dnevno predstavlja veoma naprednu instituciju. Divljaci se ili prežderavaju ili gladuju.” Kod divljijih plemena među američkim Indijancima čuvanje hrane za naredni dan smatra se nedoličnim i karakterističnim za slabiće. Urođenici Australije nisu sposobni ni za kakav rad čija kompenzacija nije neposredna; svaki Hotentot je plemić dokolice; a kod afričkih Bušmana uvek je “ili gozba ili glad.” Ima neke nemušte mudrosti u ovoj neštedljivosti, kao i umnogim oblicima “divljaštva”. Onog trena kada čovek počinje da razmišlja o sutrašnjici, on prelazi iz rajskog vrta u dolinu briga. Bleda boja zabrinutosti se spušta na njega, pojačava se pohlepa, nastaje svojina, a dobro raspoloženje “bezbrižnog” urođenika iščezava. Američki crnci danas prolaze kroz ovu tranziciju.

“O čemu razmišljaš ?” upitao je Piri svog eskimskog vodiča. “Ja ne moram da razmišljam,” glasio je odgovor, “Imam mesa u izobilju.”

Ne razmišljati osim ako ne moramo – mnogo ima da se kaže o ovome kao sažimanju mudrosti.

Pa ipak, u ovoj bezbrižnosti je bilo teškoća, a ona bića koja su je prerasla došla su u posed značajne prednosti u borbi zaopstanak. Pas koji je zakopao kosku koju čak ni njegov pseći apetit nije mogao da savlada, veverica koja je sakupila lešnike za kasniju gozbu, pčele koje su napunile saće medom, mravi koji su ostavili zalihe za dane oskudice – spadaju među prve tvorce civilizacije. Upravo su ta bića, ili neka druga, slične umešnosti, naučila naše pretke veštini obezbeđivanja za naredne dane tako što su odvajala od trenutnog viška, ili se pripremala za zimu u letnje vreme izobilja. Sa kakvom su samo veštinom ti pretci, iz zemlje i iz mora iščeprkali hranu koja je bila osnova njihovih jednostavnih društava ! Oni su golim rukama vadili jestive stvari iz zemlje; podražavali su ili koristili kandže ili kljove
životinja i oblikovali oruđa od slonovače, kostiju ili kamena; pravili su mreže i zamke i omče od rogozi ili vlakna, i smislili razna lukavstva za ribolov i lov. Polinežani su imali mreže duge hiljadu lakata kojima je moglo da rukuje tek stotinu ljudi. Na taj način ekonomska obezbeđenost je rasla naporedo sa političkom organizacijom, a združena potraga za hranom doprinela je stvaranju države. Ribar naroda Tlingit (na Aljasci) stavljao je na glavu kapu koja je izgledala kao glava foke, skrivao se između stena i glasom podražavao foku; foke su mu prilazile, a on ih je probadao kopljem, čiste savesti primitivnog ratnika. Mnogi narodi su bacali opojna sredstva u potoke da bi omamili ribe koje su tako postajale lak plen za ribare. Tahićani su, na primer, u vodu ubacivali opojnu smešu pripravljenu od oraha /huteo/ i biljke /hora/. Riba je opijena tom smešom bezbrižno plivala po površini, a ribari su je hvatali kako su hteli. Australijski domoroci su, plivajući pod vodom i dišući na trsku, hvatali patke za noge i povlačili ih pod površinu i držali ih tamo dok se ne smire. Tarahumarasi su lovili ptice tako što su nizali semenke na čvrsta vlakna upola zakopana u zemlju; ptice bi pojele semenke, a Tarahumarasi bi pojeli ptice.

Lov je danas za većinu ljudi zabava, čija se privlačnost izgleda zasniva na nekom mističnom, u krvi nataloženom, sećanju, na davna vremena kada je za lovca i za lovljenog to bila stvar života i smrti. Jer, lov nije bio samo potraga za
hranom, već je to bio rat za sigurnost i prevlast, rat pored kojeg su svi ratovi zabeležene istorije samo slabašna buka. U džungli se čovek još uvek bori za svoj život, jer mada jedva da i postoji životinja koja će ga napasti osim ako nije u očajničkoj potrazi za hranom ili gonjena i saterana u tesnac, ipak hrane nema uvek za sve, a ponekad je jedino ratniku, ili roditelju ratnika, dopušteno da jede. U muzejima vidimo ostatke toga rata među vrstama, u obliku noževa, toljaga, kopalja, strela, lasa, bolasa, mamaca, zamki, bumeranga i praćki pomoću kojih su primitivni ljudi osvajali zemlju i pripremali se da nezahvalnom potomstvu prenesu dar sigurnosti od svake životinje izuzimajući čoveka. Čak i danas, posle svih tih ratova eliminacije po zemlji se kreću tolike brojne populacije! Ponekad, u toku šetnje po šumi, čovek je zapanjen mnoštvom jezika koji se tu govore, milijardama vrsta insekata, reptila, mesoždera i ptica; oseća se da je čovek uljez na tom prenaseljenom mestu, da je objekat sve opšte groze i beskrajnog neprijateljstva. Možda će jednoga dana, ovi brbljavi četvoronošci, ove umiljate stonoge, ti umilni bacili, prožderati čoveka i sva njegova dela, i osloboditi planetu od tog pljačkaškog dvonošca, od sveg misterioznog i neprirodno goružja, od tih neodgovornih nogu!

Lov i ribolov nisu bili faze u ekonomskom razvoju, već oblici delatnosti čija je sudbina bila da se zahvaljujući njima preživi i dospe do najviših formi civilizacije. Nekada središteživota, oni još uvek predstavljaju njegove skrivene temelje; iza naše književnosti i filozofije, rituala i umetnosti, stoje snažni mesari klanične industrije. Lov obavljamo preko posrednika nemajući hrabrosti za pošteno ubijanje na polju; ali nam se sećanja na lov očituju u živahnoj poteri za bilo čim što je slabo ili što beži, kao i u igrama naše dece – čak i samoj reči “igra” (reč “game” na engleskom znači igra, ali i lovina, plen – prim.prev.). U konačnoj analizi, civilizacija se zasniva na snabdevanju hranom. Katedrala i kapitol, muzej i koncertna dvorana, biblioteka i univerzitet predstavljaju fasadu; u pozadini su klanice.

Živeti od lova nije bilo urođeno; da se čovek ograničio na to, on bi bio samo još jedan mesožder. Počeo je da biva human onda kada je iz nesigurnog lova razvio veću sigurnost i kontinuitet pastirskog života. Jer, time su stvorene koristi od velikog značaja: pripitomljavanje životinja, uzgoj goveda i korišćenje mleka. Ne znamo kada i kako je pripitomljavanje počelo – verovatno onda kada su bespomoćni mladunci ubijenih životinja bili pošteđeni i doneseni u prebivalište kao igračkeza decu. Ljudi su i dalje jeli životinju, ali ne baš odmah; ona je služila kao tegleća marva, ali je bezmalo demokratski primljena u ljudsko društvo; postala mu je drug i sa njim formirala zajednicu rada i prebivališta. Čudo reprodukcije je dovedeno pod kontrolu, a dve zarobljene životinje su se razmnožile u stado. Životinjsko mleko je oslobodilo ženu produženog dojenja, smanjilo smrtnost dece i obezbedilo novu i pouzdanu hranu. Stanovništvo se uvećavalo, život je postajao stabilniji i uredniji, a nadmoć tog plašljivog “skorojevića”, čoveka, postala je sigurnija na zemljinoj kugli.

U međuvremenu žena je ostvarivala najveće ekonomsko otkriće -darežljivost zemlje. Dok je muškarac lovio, ona je oko šatora ili kolibe vadila sve što joj je pri ruci, na tlu, bilo jestivo. U Australiji se podrazumevalo da dok je muškarac odsutan u lovu, žena iskopava korenje, bere voće i orahe sa drveća, i sakuplja med, pečurke, semenke i samonikle žitarice. Čak i danas, kod nekih australijskih plemena, žitarice koje spontano rastu iz zemlje žanju se bez ikakvih pokušaja da se izdvoji i poseje seme. Indijanci iz doline reke Sakramento nikada nisu ni izašli iz tog stadijuma. Nikada nećemo otkriti kada je čovek prvi put primetio funkciju semena i sa sakupljanja prešao na sejanje. Takvi počeci su istorijske misterije o kojima možemo da razmišljamo i nagađamo, ali pouzdana saznanja nemamo. Moguće je da su, kada su ljudi počeli da sakupljaju nezasejana zrna, semenke padale usput između polja i prebivališta i konačno nagovestila veliku tajnu razvitka. Ljudi plemena Juang bacali su semenke zajedno u zemlju, prepuštajući im da sebi nađu put gore. Domoroci na Borneu su, krećući se po poljima, stavljali seme u rupe koje su pravili zašiljenim štapom. Najprostija poznata obrada zemlje je pomoću ovog štapa ili “kopača”. Na Madagaskaru, pre pedeset godina, putnik je još uvek mogao da vidi žene naoružane zašiljenim štapovima, kako stoje u vrsti poput vojnika, a zatim, na znak, pobodu štapove u tlo, prevrnu zemlju, ubace seme, utabaju zemlju, pa prelaze na sledeću brazdu. Druga faza u složenosti bilo je obrađivanje motikom: na štap za kopanje stavljen je šiljak od kosti i jedan poprečni komad koji je primao pritisak noge. Kada su španski osvajači stigli u Meksiko, ustanovili su da Asteki ne znaju ni za kakvo oruđe za obradu zemlje osim za motiku. Sa pripitomljavanjem životinja I kovanjem metala, bila je omogućena upotreba težih oruđa; motika je bila povećana na plug, a dublje prevrtanje zemlje je otkrilo bogatstvo u zemlji koje je izmenilo celokupan razvoj čoveka. Divlje biljke su bile pripitomljene, razvile su se nove sorte, a stare su poboljšane.

Konačno, priroda je naučila čoveka umeću spremanja zaliha, vrlini razboritosti, pojmu vremena. Posmatrajući detliće kako skladište žir u stablima i pčele kako skladište med u košnicama, čovek je – možda posle milenijuma neštedljivog divljaštva – shvatio značaj ostavljanja hrane za budućnost. Pronašao je načine da sačuva meso pomoću dimljenja, usoljavanja, zamrzavanja; što je još bolje, sagradio je ambare osigurane od kiše i vlage, gamadi i lopova, i sakupljao hranu u njima za mesece oskudice. Polako je postalo očigledno da se zemljoradnjom može obezbediti bolje i ravnomernije snabdevanje hranom nego lovom. Sa tom spoznajom čovek je napravio jedan od tri koraka koji su od životinje vodili ka civilizaciji – a to su govor, zemljoradnja i pisanje.

Nije za pretpostaviti da je čovek odjednom prešao sa lova na zemljoradnju. Mnoga plemena su, poput američkih Indijanaca ostala stalno primirena u toj tranziciji – muškarci posvećeni lovu, a žene obrađivanju zemlje. Ne samo što je promena po svoj prilici bila postepena, već nikada nije ni bila potpuna.Čovek je starom načinu prosto dodao nov način obezbeđivanja hrane; i najvećim delom kroz svoju istoriju on je više voleo staru hranu nego novu. Zamišljamo primitivnog čoveka kako eksperimentiše sa hiljadama proizvoda koje zemlja daje, da bi ustanovio, umnogome na štetu svoje lične udobnosti, koji od njih može da se jede bezbedno; zatim, kako ih sve više i više meša sa voćem i koštunjavim plodovima, meso i ribu na koje je bio naviknut, ali uvek čezne za plenom lova. Primitivni narodi imaju pohlepnu sklonost prema mesu, čak i ako uglavnom žive na žitaricama, povrću i mleku. Ako naiđu na leš nedavno uginule životinje, ishod će verovatno biti veliko pirovanje. Vrlo često, vreme se uopšte ne gubi na kuvanje; plen se jede sirov, onoliko brzo koliko dobrim zubima može da se rastrgne i proždere; uskoro ne ostaje ništa osim kostiju. Poznato je da se čitava plemena po nedelju dana časte kitom koga je more izbacilo na obalu. Mada stanovnici Ognjene Zemlje umeju da kuvaju, oni više vole da jedu sirovo meso. Kada ulove ribu oni je ubiju tako što je ugrizu iza škrga, a onda je pojedu od glave do repa bez ikakvog daljeg rituala. Nesigurnost u snabdevanju hranom učinila je da ovi primitivni ljudi bukvalno jedu skoro sve: rakove, morske ježeve, žabe, puževe, miševe, pacove, pauke, gliste, škorpije, moljce, stonoge, skakavce, gusenice, guštere, zmije, boe (udave), pse, korenje, vaške, insekte, larve, jaja reptila i ptica – nema tu ničega što bar negde nije bilo poslastica, ili čak glavno jelo u jelovniku primitivnih ljudi. Neka plemena su izvanredni stručnjaci za lov na mrave; druga suše insekte na suncu, pa ih onda ostavljaju za neku gozbu; drugi skupljaju vaške jedni drugima iz kose, pa ih jedu sa užitkom; ako može da se sakupi veliki broj vaši da bi se napravila aromatična čorba, njih sa uzvicima radosti gutaju kao neprijatelje ljudskog roda. Jelovnik nižih lovačkih plemena jedva da se razlikuje od jelovnika viših vrsta čovekolikih majmuna. Otkriće vatre je ograničilo ovu opštu proždrljivost i sa zemljoradnjom pomoglo da se čovek oslobodi lova. Kuvanjem se razlagala celuloza i skrob hiljade biljaka inače nesvarljivih u presnom stanju, a čovek se sve više i više okretao žitaricama i povrću kao glavnom osloncu. U isto vreme, kuvanje je, umekšavanjem tvrdih namirnica, smanjilo potrebu za žvakanjem, čime je počelo ono propadanje zuba koje spada u obeležja civilizacije.

Svim tim raznolikim predmetima ishrane koje smo nabrojali, čovek je dodao najveću od svih poslastica – svog bližnjeg. Kanibalizam je u jedno vreme bio praktično sveopšta pojava. Na nju se nailazi kod skoro svih primitivnih plemena, a među takve spadaju, čak i kasniji narodi kao što su Irci, Iberijci, Pikti i Danci iz jedanestog veka. U Gornjem Kongu, živi muškarci, žene i deca su slobodno kupovani i prodavani kao hrana. Na ostrvu Nova Britanija ljudsko meso se prodavalo u prodavnicama kao što se meso stoke kod nas prodaje u mesarama. A na nekim Solomonskim Ostrvima, ljudske žrtve, pre svega žene, tovljene su kao prasići za gozbu. Stanovnici Ognjene Zemlje cenili su žene više nego pse, zato što, po njihovim rečima, “psi imaju ukus kao vidra.” Na Tahitiju je neki stari polinezijski poglavica objašnjavao svoju ishranu Pjeru Lotiju : “Kada se ispeče, beli čovek ima ukus kao zrela banana.” Međutim, Fidžijanci su se žalili da je meso belaca suviše slano i žilavo, a da je meso evropskog mornara bilo jedva moguće jesti; meso Polinežanina je bilo ukusnije.

Koji je bio uzrok ovakvog običaja ? Nije sigurno da se on pojavio, kako se ranije pretpostavljalo, zbog pomanjkanja druge hrane; ako i jeste, jednom formirana sklonost je nadživela nestašicu druge hrane i postala snažna i osobita sklonost. Svugde je među primitivnim narodima krv smatrana kao poslastica – nikada kao nešto užasavajuće. Čak i primitivni vegetarijanci je sa užitkom konzumiraju. Ljudsku krv redovno piju plemena koja su inače dobrodušna i plemenita; ponekad kao lek, ponekad kao obred ili običaj, često u verovanju da će onom ko je pije ona dati životnu snagu žrtve. Niko nije osećao nikakav stid što više voli ljudsko meso; izgleda da primitivni čovek nije uviđao nikakvu moralnu distinkciju između hranjenja ljudskim i hranjenja životinjskim mesom. U Melaneziji je visoko rastao društveni ugled poglavici koji je mogao da časti svoje prijatelje obrokom od pečenog ljudskog mesa. “Kada ubijem neprijatelja,” objašnjavao je jedan brazilski filozof-poglavica, “sigurno je bolje pojesti ga nego ga ostaviti da propadne … Nije najgore biti pojeden, već poginuti. Ako me ubiju sasvim je svejedno da li me moj neprijatelj pojede ili ne. Ali, ne mogu da zamislim ni jednu divljač koja bi imala bolji ukus od njega… Vi belci ste stvarno previše gadljivi.”

Taj običaj je bez sumnje imao izvesne društvene prednosti. On je anticipirao Sviftov sarkastični predlog za korišćenje viška dece, a starima je davao priliku da umru korisnom smrću. Postoji tačka gledišta po kojoj je pogreb nepotrebna rasipnost. Montenju je više varvarski izgledalo mučiti čoveka do smrti pod maskom pobožnosti, što je bio običaj u njegovo doba, nego ga ispeći i pojesti posle smrti. Jedni kod drugih moramo poštovati pogrešna shvatanja .

/II/. T e m e lj i i n d u s t r i j e

Vatra – Primitivna oruđa – Pletenje i grnčarija – Građevinarstvo i prevoz – Trgovina i finansije

Ako je čovek počeo sa govorom, a civilizacija sa poljoprivredom, industrija je počela sa vatrom. Nju čovek nije pronašao; verovatno je priroda proizvela to čudo trenjem lišća ili grančica, udarom munje ili slučajnim spojem hemijskih supstanci; čovek je prosto pokazao duh ekonomičnosti da podražava prirodu i korisno je upotrebi. Našao je hiljade primena za to čudo. Možda se najpre njime poslužio kao bakljom da bi pobedio svog strašnog neprijatelja, mrak. Onda je vatru koristio radi toplote, pa se slobodnije kretao iz rodnih tropskih predela ka manje neplodnim zonama, postepeno sve više čineći celu planetu ljudskim staništem. Zatim ju je primenio na metale, koje je omekšavao, kalio i kombinovao u oblike jače i gipkije od oblika u kojima su oni bili dospeli u njegove ruke. Vatra je bila tako blagotvorna i neobična, da je zauvek ostala čudo za primitivnog čoveka, dostojna da se poštuje kao božanstvo. On joj je priređivao bezbrojne obrede odanosti i učinio je središtem ili žižom (/focus/ na latinskom znači ognjište) svoga života i doma. Brižljivo ju je nosio sa sobom, s jednog mesta na drugo, u svojim lutanjima, i nije dozvoljavao da se ugasi. Čak su Rimljani smrću kažnjavali nepažljivu vestalku koja je dopustila da se sveta vatra ugasi.

U međuvremenu, usred lova, stočarenja i zemljoradnje, pronalazački duh je bio živ, a primitivni um se mučio da napravi mehaničke sprave radi rešavanja ekonomskih problema života. Isprva je čovek bio očito zadovoljan prihvatanjem onoga što mu je priroda nudila – plodove zemlje kao hranu, kožu i krzno životinja kao odeću, pećine na padinama brda kao prebivališta. Onda je, “možda” (jer, najveći deo istorije je nagađanje, a ostalo je predrasuda), podražavao oruđa i spretnost životinja: video je kako majmun baca kamenje i voće na neprijatelje, ili kako kamenom razbija orahe i školjke. Video je dabra kako gradi branu, ptice kako prave gnezda i kućice, šimpanze kako podižu nešto nalik na kolibu. Divio se snazi njihovih kandži, zuba, kljova i rogova i čvrstini njihove kože. I dao se na posao da izradi alatke i oruđa koja bi ličila na ova i bila im ravna. Čovek je, kako je rekao Franklin, životinja koja koristi alat, ali je i ovo, kao i druge razlike kojima se toliko dičimo, samo razlika u stepenu.

Mnoge alatke su ležale skrivene u biljnom svetu koji je okruživao primitivnog čoveka. Od bambusa je pravio drške, noževe, igle i boce; od grana je pravio mašice, klešta i mengele; od kore drveta i vlakana pleo je konopce i na hiljade vrsta odeće. Najvažnije od svega, on je sebi napravio štap. Bio je to skroman pronalazak, ali su mu upotrebe bile tako raznovrsne da ga je čovek oduvek smatrao simbolom snage i moći, počev od čarobnog štapića iz bajki i pastirskog štapa, do Mojsijevog ili Aronovog štapa, palice od slonovače rimskog konzula, kuke (/lituus/), /augura/ (sveštenika-proroka) i žezla sudije ili kralja. U zemljoradnji je štap postao motika; u ratu se pretvarao u kratko ili dugo koplje, mač ili bajonet. Isto tako, čovek je koristio rudno bogatstvo i oblikovao kamenje u zbirku oružja i oruđa: čekiće, nakovnje, kotliće, strugače, vrhove strela, testere, blanjalice, klinove, poluge, sekire i bušilice. Iz predmeta životinjskog sveta pravio je kutlače, kašike, vaze, krčage, tanjire, šolje, brijače i kuke od morskih školjki, a čvrste ili meke alate od rogovlja ili slonovače, zuba i kostiju, dlake i kože životinja. Većina tih oblikovanih predmeta je imala ručke od drveta, spojene na vešte načine, povezane pletenicom od vlakana ili konopom od životinjske tetive, a povremeno slepljene neobičnim smešama od krvi. Dovitljivost primitivnog čoveka je verovatno bila jednaka – a možda i nadmašivala – dovitljivost modernog čoveka. Mi se od njih razlikujemo po društvenoj akumulaciji znanja, materijalima i alatkama, pre nego po dubokoj superiornosti uma. Odista, primitivni ljudi uživaju da svojim inventivnim duhom savladavaju problematične situacije. Među Eskimima je omiljena zabava bila da odu na neko tegobno i pusto mesto i da se tamo međusobno nadmeću u smišljanju načina za rešavanje životnih teškoća, jednostavno, bez ikakve opreme. Ova primitivna veština se naročito manifestovala u umeću tkanja. I ovde je životinja čoveku pokazala put. Paukova mreža, ptičje gnezdo, ukrštanje i tekstura vlakana i lišća u prirodnom vezu šume, dali su primer tako očit, da je sasvim verovatno da je tkanje bila jedna od najranijih umetnosti ljudskog roda. Kora drveta, lišće i vlakna trave bili su utkani u odeću, tepihe i tapiserije, ponekad tako izvaredno lepe da im ni danas nema premca, čak i uz sve savremene mašine. Aleutskim ženama se dešava da utroše čitavu godinu na pletenje jedne haljine. Ćebadi odeća koju prave severno-američki Indijanci bili su bogato ukrašeni obrubima i vezom od dlaka i niti tetiva obojenih sjajnim bojama od soka od jagoda; “te boje su tako žive”, kaže otac Teodut, “da se ni izdaleka ne mogu uporediti sa našim.” opet je umetnost počela tamo gde je priroda odustala; kosti ptica i riba, i tanki izdanci bambusa, glačani su u igle, a tetive životinja su izvlačene u niti dovoljno tanke da mogu da prođu kroz ušicu najfinije današnje igle. Kora drveta je udaranjem pretvarana u rogozine i sukna, koža je sušena za pravljenje odeće i obuće, vlakna su uvrtana u najjači konac, a od savitljivih grana i obojenih vlakana plele su se korpe lepše od bilo kojih modernih tvorevina.

Srodna pletenju korpi, a možda i nastala iz njega, bila je veština grnčarstva. Glina kojom je korpa obložena da bi se sprečilo da korpa ne izgori, stvrdnula se i stvorila nesagorivu ljusku koja je zadržala svoj oblik kada je korpa bila izvađena; to je “možda bila” prva faza u razvoju koji će kulminirati u savršenom kineskom porcelanu. Ili su možda neki komadi gline, ispečeni i stvrdnuti na suncu, nagovestili keramičarsku umetnost; samo jedan korak odatle bio je zamenjivanje sunca vatrom i pravljenje od zemlje bezbrojnihoblika posuda za svakovrsnu upotrebu – za kuvanje, skladištenje i prevoz i na kraju za uživanje u raskoši i za ukrašavanje. Šare utisnute noktom ili alatkom na vlažnoj glini spadaju u prve oblike umetnosti, a možda i u početke pisanja.

Od gline osušene na suncu, primitivna plemena su pravila opeke i ćerpič i stanovala, da tako kažemo, u grnčariji. Ali to je bila kasna faza graditeljske umetnosti, kojom se koliba od blata “divljaka”, u lancu neprekidnog razvitka, povezivala sa briljantnim keramičkim pločicama u Ninivi i Vavilonu. Neki primitivni narodi, kao Vedah na Cejlonu, nisu uopšte imali staništa, i zadovoljavali su se zemljom i nebom. Neki drugi, kao Tasmanci, spavali su u šupljim stablima. Urođenici na Novom Južnom Velsu živeli su u pećinama. Drugi, kao na primer, Bušmani, tu i tamo su od grana pravili zaklone od vetra, ili ređe, pobijali zašiljene motke u zemlju čije su vrhove prekrivali mahovinom i grančicama. Iz takvih zaklona od vetra, kada su dodate stranice, razvila se koliba, na koju se nailazi kod urođenika Australije u skoro svim njenim fazama od male kolibe od grana, trave i zemlje dovoljne da zaklone dve ili triosobe, do velikih koliba koje mogu da prime trideset i više duša. Nomadski lovci ili stočari više su voleli šator koji su mogli da nose sa sobom kud god bi ih lov odveo. Viši tip primitivnih naroda, kao što su američki Indijanci, u gradnji su koristili drvo. Na primer, Irokezi su od drveta sa kojeg nije bila skinuta kora, podizali prostrane građevine po petstostopa dugačke u kojima je moglo da se smesti mnogo porodica. Konačno, urođenici Okeanije pravili su prave kuće od pažljivo isečenih dasaka i evolucija drvenog staništa je bila završena.

Da bi stvorio sve bitne elemente ekonomske civilizacije, primitivnom čoveku je bio potreban razvoj samo još u tri oblasti, a to su: sredstva prevoza, metode trgovine i sredstva razmene. Nosač koji nosi tovar iz modernog aviona pokazuje najraniju i najkasniju fazu u istoriji transporta. U početku je, nema sumnje, čovek sam sebi bio tegleća marva, osim ako nije bio oženjen; do dana današnjeg, u većini slučajeva, u južnoj i istočnoj Aziji, čovek je i kola i mazga i sve. Onda je izumeo konopce, poluge i koturače. Pobedio je i natovario životinju; prve sanke je napravio onda kada je njegovo goveče po zemlji vuklo grane na koje su bile natovarene stvari; Pod sanke je stavljao balvane kao valjke; rezao je balvan poprečno i tako napravio jedan od najvećih pronalazaka – točak. Točkove je stavio pod sanke i napravio kolica. Druge balvane je povezivao kao splavove, ili ih izdubio i pravio kanue. A vodotokovi su postali najpogodniji putevi transporta. Po kopnu se isprva kretao besputnim poljima i brdima, zatim po stazama, i na kraju po drumovima. Proučavao je zvezde i vodio karavane preko planina i pustinja pronalazeći svoju maršutu na nebu. Smelo je veslao ili jedrio od ostrva do ostrva i konačno prelazio okeane da bi širio svoju skromnu kulturu sa kontinenta na kontinent. I tu su takođe glavni problemi bili rešeni pre nego što je počela pisana istorija. Pošto su ljudske veštine i prirodna bogatstva raznovrsno i nejednako raspoređeni, nekom narodu može biti omogućeno, zahvaljujući razvoju specifičnih talenata, ili blizini potrebnog materijala, da proizvodi određene predmete sa manje troškova nego njegovi susedi. On takve predmete proizvodi više nego što ih troši, pa višak nudi drugim narodima u zamenu za njihove proizvode; tako nastaje trgovina. Čibča Indijanci u Kolumbiji izvozili su kamenu so kojom je njihova teritorija obilovala, a za uzvrat dobijali žitarice koje nisu mogle da se gaje na njihovoj neplodnoj zemlji. Neka sela američkih Indijanaca su skoro potpuno bila orijentisana na pravljenje vrhova za strele, neka u Novoj Gvineji na pravljenje grnčarije, neka u Africi na kovački zanat, ili na izradu čamaca ili kopalja. Takva specijalizovana plemena ili sela ponekad su dobijala imena po svojim zanatima (Smit, tj. kovač, Fišer, tj. ribar, Poter, tj. lončar…), a ta imena su vremenom davana specijalizovanim porodicama. Trgovina viškovima bila je isprva međusobna razmena poklona. Čak i u naše doba proračunatosti, poklon (samo ručak, recimo) ponekad prethodi trgovačkom poslu ili se njime zaključuje. Razmena je bila olakšana ratom, pljačkom, dankom, globama i naknadom; roba je morala da se održi u prometu! Postepeno se razvio redovan sistem trampe, pa su uspostavljani trgovački punktovi, pijace, bazari – povremeno, zatim periodično, pa zatim permanentno -gde su oni koji imaju neki predmet u višku mogli da ga ponude za neki predmet koji im treba.

Dugo vremena je trgovina bila ustvari čista razmena, i vekovi su prošli pre nego što je izmišljeno prometno sredstvo od vrednosti radi bržeg obavljanja trgovine. Dajak (pripadnik malajskog naroda) se mogao videti kako danima luta po bazaru, sa loptom pčelinjeg voska u ruci, i traži mušteriju koja bi mogla da mu u zamenu ponudi nešto što bi za njega bilo odkoristi. Najranija sredstva razmene su bili predmeti koji su najčešće traženi, i koje bi svako uzeo u plaćanju: urme, so, kože, ukrasi, oruđa, oružje; u takvom prometu, dva noža su bila jednaka paru čarapa, sve troje jednom ćebetu, sva četiri predmeta jednoj pušci, svih pet jednom konju; dva zuba severnog jelena (losa) davala su se za jednog ponija, a osam ponija za ženu. Jedva da i postoji neka stvar koju neki narod u neko vreme nije koristio kao
novac: pasulj, udice, školjke, biseri, seme kakaovca, čaj, biber, i na kraju ovce, svinje, krave i robove. Goveče je bilo pogodna standardna vrednost i sredstvo razmene među lovcima i stočarima; ono je uzgojem donosilo korist, a nije moralo da se nosi, već je hodalo samo. Čak i u Homerovo doba, vrednost ljudi i stvari je izražavan kroz goveda: Diomedov oklop je vredeo devet grla goveda, sposoban rob je vredeo četiri. Rimljani su koristili srodne reči – /pecus/
(blago, stoka) i /pecunia/ (imovina) – zagoveda i novac, a sliku vola su stavljali na svoje prve novčiće. (Engleske reči /capital/, /chattel/ i /cattle/ tj. kapital, pokretna imovina i goveda, sežu unazad preko Francuza do latinskog /capitale/, što znači imovina: a ona opet potiče od reči /caput/, što znači glava, tj. grlo stoke.) Kada se počelo sa iskopavanjem metala, oni su polako zamenili ostale predmete kao merila vrednosti; bakar, bronza, gvožđe i, konačno – zbog toga što su predstavljali velike vrednosti u maloj zapremini i težini – srebro i zlato, postali su novac čovečanstva. Izgleda da napredak od robe kao sredstva plaćanja do metalnog novca nisu napravili primitivni ljudi; istorijskim civilizacijama je bilo ostavljeno da izmisle kovanje novca i kredit i da tako još više olakšaju razmenu viškova, i da opet čoveku povećaju bogatstvo i udobnost.

/III/. E k o n o m s k a o r g a n i z a c i j a

Primitivni komunizam – Uzroci njegovog nestanka – Poreklo privatne svojine – Ropstvo – Klase

Trgovina je u velikoj meri uznemirila primitivni svet, jer dok se nije pojavila, donoseći novac i profit za sobom, nije bilo svojine, pa je shodno tome i upravljanja (oblika vlasti) bilo malo. U ranim fazama ekonomskog razvoja, svojina je bila ograničena najvećim delom na stvari za ličnu upotrebu. Smisao svojine je tako strogo primenjivan na takve predmete da su oni (čak i žena) sahranjivani sa vlasnikom. On je tako slabo primenjivan na stvari koje čovek nije lično koristio da je u takvim slučajevima, smisao svojine, budući daleko od toga da bude urođen ili prirodan, trebalo stalno pojačavati i usađivati. Skoro svugde među primitivnim narodima, zemlja je bila u posedu zajednice. Izgleda da su severno-američki Indijanci, domoroci u Peruu, plemena iz Čitagong Hila u Indiji, stanovnici Bornea i ostrva Južnog Mora zajednički posedovali i obrađivali zemlju i plodove delili među sobom. “Zemlja je”, govorili su Omaha Indijanci, “kao voda i vetar – nešto što se ne može prodati.” Na Samoi je pojam prodaje zemljišta bio nepoznat pre dolaska belaca . Profesor Rivers je ustanovio da komunizam još uvek postoji u Melaneziji i Polineziji, a može se danas naći i u unutrašnjosti Liberije. Samo je manje raširen bio komunizam u hrani. Među “divljacima”je bilo uobičajeno da čovek koji ima hrane deli istu sa čovekom koji je nema, da se putnici nahrane u bilo kom domu koji odaberu za predah na putu, kao i da susedi pomažu zajednice koje je poharala suša. Ako je čovek u šumi seo da pojede svoj obrok, od njega se očekivalo da glasno pozove nekog da dođe i podeli ga sa njim, pre nego što bi smeo sam da ga spravom pojede. Kada je Terner pričao jednom Samoancu o siromasima u Londonu, “divljak” ga je zapanjeno ispitivao:

“Kako to? Nema hrane ? Nema prijatelja? Nema kuće da se u njoj živi? Gde je on odrastao? Zar nema kuća koje pripadaju njegovim prijateljima?” Gladni Indijanac je imao samo da zatraži, pa da dobije; ma koliko da je mala bila zaliha, on je dobijao hranu ako mu je bila potrebna; “nikom ne može da nedostaje hrana dok god ima kukuruza svugde po gradu.”

Među Hotentotima je bio običaj da onaj ko ima više od ostalih deli svoj višak sve dok svi ne budu jednaki. Beli putnici u Africi pre dolaska civilizacije primetili su da su hrana ili druge dragocenosti koje bi poklonili “crnom čoveku” odmah bili razdeljeni; kada bi nekom od njih bilo poklonjeno odelo, darodavac bi ubrzo ustanovio da primalac poklona nosi šešir, neki njegov prijatelj nosi pantalone, a kaput neki drugi prijatelj. Eskim lovac nije imao lično pravo na svoj ulov; plen je morao biti razdeljen stanovnicima sela, a oruđe i zalihe hrane bile su zajednička imovina svih.

Severno-američke Indijance je kapetan Karver opisao kao “neupućene u bilo kakvo razlikovanje svojine, osim predmeta za kućnu upotrebu… Oni su jedni prema drugima krajnje velikodušni i sve što imaju u višku daju prijateljima kojima te stvari nedostaju.” “Ono što je izuzetno iznenađujuće,” beleži jedan misionar, “jeste videti ih kako jedni s drugima postupaju sa blagošću i uviđavnošću koju ne možete sresti kod običnih ljudi u najcivilizovanijim nacijama. Ovo, bez sumnje, potiče od činjenice da su tim divljacima nepoznate reči -moje- i – tvoje-, za koje sv. Hrizostom veli da u našim srcima gase žar milosrđa i potpaljuju pohlepu.” “Video sam ih”, kaže drugi posmatrač,”kako dele plen među sobom kada su povremeno morali da dele nešto na mnogo delova; ne mogu da se setim ni jednog jedinog primera da je došlo do svađe ili da su našli grešku u raspodeli, da su dobili manji deo ili da su imali bilo kakav prigovor. Oni bi radije legli prazna želuca nego na sebe uzeli odgovornost da su zapostavili ugrožene…Oni na sebe gledaju samo kao na jednu veliku porodicu.”

Zašto je ovaj primitivni komunizam iščezao kada su se ljudi izdigli do nečega što sa izvesnom pristrasnošću nazivamo civilizacijom? Samner je smatrao da se komunizam pokazao nebiološkim, i da je bio smetnja u borbi za egzistenciju; da je davao nedovoljan podsticaj inventivnosti, marljivosti i štedljivosti; i, da je propust da se nagrade sposobniji, a kazne manje sposobni, doprineo izjednačavanju učinka, što je bilo nepovoljno za razvoj ili za uspešno takmičenje sa drugim grupama.. Loskil je neka indijanska plemena opisao kao

“toliko lenja da sami nisu ništa ni sejali, već se u potpunosti oslanjali na očekivanje da drugi neće odbiti da podele svoje proizvode sa njima. Pošto oni marljivi na taj način ne uživaju plodove svoga rada više od neradnika, oni svake godine sve manje seju.”

Darvin je smatrao da je savršena jednakost među domorocima Ognjene Zemlje bila kobna za očekivanje da će postati civilizovani; ili, kako su možda stanovnici Ognjene Zemlje mogli da to izraze, civilizacija bi bila kobna za njihovu jednakost. Komunizam je doneo izvesnu sigurnost svima koji su preživeli bolesti i nesreće nastale zbog siromaštva i neznanja primitivnog društva; ali on ih nije izvukao iz tog siromaštva. Individualizam je doneo bogatstvo, ali je doneo i nesigurnost i ropstvo. On je stimulisao latentne snage sposobnijih ljudi, ali je pojačao životno nadmetanje i učinio da ljudi sa ogorčenjem doživljavaju siromaštvo, koje, čini se nije tlačilo nikoga, onda kada je bilo jednako raspodeljeno. Komunizam je mogao da opstane lakše u društvima u kojima su ljudi bili uvek u pokretu, a opasnost i oskudica uvek prisutni. Lovci i stočari nisu imali potrebe za privatnom svojinom u obliku zemlje; ali, kada je zemljoradnja postala ustaljen način života ljudi, ubrzo se pokazalo da je zemljoradnja bila najplodotvornija onda kada su nagrade za revnosno ratarenje priticale porodici koja se njime bavila. Stoga – pošto postoji prirodna selekcija institucija i ideja, kao i pojedinaca i grupa – prelaz sa lova na zemljoradnju doneo je promenu sa plemenske svojine na porodičnu svojinu; najekonomičnija proizvodna jedinica postala je jedinica vlasništva. Pošto je porodica sve više poprimala patrijarhalni oblik, sa vlašću koncentrisanom kod najstarijeg muškarca, svojina je sve više postajala individualizovana, pa se javilo lično nasledstvo.Često bi neki preduzimljivi pojedinac napuštao porodičnu luku i upuštao se u opasne pothvate izvan tradicionalnih granica i uz velike napore iskrčio parče šume, džungle ili isušio neko močvarno zemljište; takvu je zemlju čuvao ljubomorno kao svoju vlastitu, pa je društvo na kraju priznalo to njegovo pravo, i tako je začeta nova forma individualne svojine. Kako se pritisak populacije povećavao, a starija zemljišta bivala iscrpljena, slični meliorativni zahvati su se nastavili u sve širim krugovima, sve dok, u složenijim društvima, individualno vlasništvo nije postalo dnevna zapovest. Pronalazak novca potpomogao je ove činioce time što je olakšavao akumulaciju, transport i prenos vlasništva. Stara plemenska prava i tradicije su se reafirmisala u nominalnom vlasništvu nad zemljom koje su imali seoska opština ili kralj, kao i povremenim preraspodelama zemljišta. Ali, posle perioda prirodne oscilacije između starog i novog, privatna svojina je bila jasno utvrđena tj. uspostavljena kao ekonomska institucija istorijskog društva.

Zemljoradnja je, generišući civilizaciju, dovela ne samo do privatne svojine, već i do ropstva. U čisto lovačkim zajednicama ropstvo je bilo nepoznato; žena i deca lovaca bili su dovoljni za obavljanje kućanskih poslova. Kod muškaraca se uzbudljiva delatnost lova ili ratovanja smenjivala sa iznurenom tromošću i sitošću ili mirovanjem. Karakteristična lenjost primitivnih naroda potekla je, po svoj prilici, iz ove navike sporog oporavljanja od umora posle bitke ili lova; to nije bila u tolikoj meri lenjost, koliko počinak. Da bi se ova isprekidana aktivnost pretvorila u redovan rad, bile su potrebne dve stvari: svakidašnja obrada zemlje i organizacija rada.

Organizacija ostaje labava i spontana tamo gde ljudi rade za sebe. Tamo gde se radi za druge, organizacija rada u konačnoj analizi zavisi od prinude. Rast zemljoradnje i nejednakost ljudi doveli su do toga da društveno jaki zapošljavaju društveno slabe. Tek tada se pobednik u ratu dosetio da je samo živ zarobljenik dobar zarobljenik. Masakriranje i kanibalizam su bili sve ređi, a razvijalo se ropstvo. Bilo je to veliko moralno poboljšanje kada su ljudi prestali da ubijaju ili jedu svoje bližnje, te ih samo pretvarali u robove. Sličan razvoj u većim razmerama se može videti danas, kada neka nacija pobednik u ratu više ne istrebljuje neprijatelja, već ga porobljava uz obeštećenja. Kada se ropstvo ustalilo i pokazalo unosnim, ono se širilo tako što su na njega osuđivani bankroteri i dužnici i nepopravljivi kriminalci, a preduzimani su i specijalni prepadi za hvatanje robova. Ratovi su pomogli stvaranje ropstva, a ropstvo je pomagalo da se vode ratovi. Verovatno je kroz stoleća ropstva ljudski rod stekao svoje tradicije i navike teškog rada. Niko ne bi obavio neki težak ili dugotrajan posao ako bi mogao da ga izbegne bez fizičke,ekonomske ili društvene kazne. Ropstvo je postalo deo discipline kojom se čovek pripremio za industriju. Ono
je posredno unapredilo civilizaciju, utoliko što je uvećalo bogatstvo i – za manjinu – stvorilo dokolicu. Posle nekoliko vekova ljudi su to prihvatili zdravo za gotovo. Aristotel je tvrdio da je ropstvo prirodno i neizbežno, a sveti Pavle je dao svoj blagoslov za ono što je moralo izgledati, do njegovog vremena, kao religiozno uređena institucija.

Postepeno, kroz zemljoradnju i ropstvo, kroz podelu rada i inherentnu različitost ljudi, srazmerna jednakost primitivnog društva bila je zamenjena nejednakošću i klasnim podelama.

“U primitivnoj grupi po pravilu ne nalazimo razliku između roba i slobodnjaka, tu nema kmetstva, nema kasta, i malo ili nimalo razlike između poglavice i pripadnika plemena.”

Polako je sve veća složenost alatki i zanata, nevešte i slabe podredila veštima i snažnima. Svaki pronalazak je bio novo oružje u rukama snažnih i još više ih jačao u vladanju i iskorišćavanju slabih. Nasleđe je dodalo nadmoćnu priliku nadmoćnim posedima i raslojilo nekada homogena društva u zbrku klasa i kasta. Bogati i siromašni su postali razorno svesni bogatstva i siromaštva; rat klasa počeo je da se provlači kao crvena nit kroz čitavu istoriju; i sama država se javila kao neophodan instrument za regulisanje klasa, zaštitu svojine, vođenje rata i organizovanje mira.

Vil Djurant

Istorija civilizacije

Sledeći nastavak