Proterivanje zla se vršilo od drevnih vremena: Istorija egzorcizma od ašipu do modernih hrišćanskih sveštenika

Egzorcizmi se zaista dešavaju i ono što je interesantno je da pop kultura nije daleko od onoga što se stvarno dešava. Film “Papin egzorcista” iz 2023. godine, zasnovan na memoarima pravog katoličkog sveštenika i egzorciste oca Gabrijela Amorta, na primer, nudi veoma fikcionalizovanu verziju stvarnog egzorcizma. Međutim, ono što pop kultura u novom filmu koji obrađuje ovu popularnu temu ne pruža, jeste jasno razumevanje toga kako je egzorcizam kao praksa zapravo nastao. 

Egzorcizmi se zaista dešavaju i ono što je interesantno je da pop kultura nije daleko od onoga što se stvarno dešava. Film “Papin egzorcista” iz 2023. godine, zasnovan na memoarima pravog katoličkog sveštenika i egzorciste oca Gabrijela Amorta, na primer, nudi veoma fikcionalizovanu verziju stvarnog egzorcizma. Međutim, ono što pop kultura u novom filmu koji obrađuje ovu popularnu temu ne pruža, jeste jasno razumevanje toga kako je egzorcizam kao praksa zapravo nastao. 

Egzorcizmi su stvarni – pa kakvi su bili oni najraniji?

Egzorcizmi koje izvodi Кatolička crkva su verovatno najpoznatiji primeri, ali u srži svakog egzorcizma je bitka protiv zla. Međutim, definicija zla je veoma promenljiva i zavisi od sistema verovanja, prakse i konteksta. Кao rezultat toga, zlo može imati oblik demona, duhovne nečistoće ili jednostavno – iskušenja. Egzorcizam kao oružje u borbi, proteruje, čisti ili štiti od bilo koje zle sile.

U Mesopotamiji tokom 1. milenijuma p.n.e., sveštenici po imenu ašipu proterivali su demone koji su sa sobom donosili bolest i haos. Smatrani su duhovnim isceliteljima, zbog čega su bili veoma cenjeni zaštitnici sa amajlijama, koji su izvodili složene rituale i po potrebi, angažovali demone pomagače.

Starogrčka reč daimon – od koje potiče reč “demon” – odnosila se na duhove slične božanstvima i natprirodne sile. Ali dok je daimon mogao biti dobar ili zao, demoni su zlonamerne sile koju treba proterati ili isterati. Istoričar iz 1. veka n.e. Josif Flavije prepričao je priču o Eleazaru, čoveku koji je oslobađao druge od demona tako što ih je izvlačio iz njihovih nozdrva uz neprestano ponavljanje ime kralja Solomona, svedočeći na ovaj način o postojanju egzorcizma u jevrejskoj tradiciji.

Sa širenjem hrišćanstva tokom prva tri veka naše ere, priče o egzorcizmu su našle još jače uporište. Proterivanja zlih sila su postala sredstvo za ujedinjenje hrišćanskih vernika i opravdanje. Jačanjem hrišćanstva paganstvo je poprimilo zlu konotaciju, a nehrišćanska verovanja su postala nešto što je trebalo proterati. Кao rezultat toga, odricanje od paganstva postalo je uslov za preobraćenje u hrišćansku veru. Povratak pod uticaj paganskog verovanja bio je sličan posedovanju zlih sila. Egzorcizam je u ovom kontekstu bio mehanizam koji se koristio za jačanje i hrišćanske vere i hrišćanske zajednice.

Stoga je poslužio da se legitimiše hrišćanstvo i do 4. veka n.e. našao široku upotrebu u kontekstu koje je prethodilo krštenju. Obraćenici i ambiciozni hrišćani su prolazili kroz egzorcizam uoči krštenja, da bi na dan krštenja – episkop bukvalno oduvao zle uticaje sa njih kroz proces koji se naziva eksuflacija.

Ukoliko izuzmemo krštenja, sveštenici su vršili egzorcizam tako što su polagali ruke na opsednute i naređivali zlim duhovima da napuste njihova tela. Hrišćani u kasnoj antici i ranom srednjem veku mogli su da se “pročiste” i prizivanjem svetitelja zaštitnika, odlaskom u crkvu i uz pomoć svetog entiteta, kako bi se približili Bogu i udaljili od zla.

Zatim je došao srednji vek

Tek u 12. veku, egzorcizam prolazi kroz značajnu promenu. Ovo je bilo izazvano usponom jeretičkih sekti u hrišćanstvu. Grupe poput Кatara zastupale su dualistički princip takmičenja između dobra i zla, što je bila uvreda za rimokatoličku doktrinu. Katoličkim vernicima i što je još važnije, katoličkom rukovodstvu – ova jeres je otkrila novu korist od egzorcizma: on je postao osnovni mehanizam pomoću kog su se hrišćani oslobađali grešnih jeretičkih verovanja. 

Dokazivanje nečije posvećenosti hrišćanstvu našlo je formalizaciju kroz egzorcizam, pri čemu lične molitve poprimaju formu “samo-egzorcizma”. Pored toga, teolozi poput Svetog Tome Akvinskog (1225-1274. godine) bavili su se temama poput demonologije i pomogli da se definiše i razjasni svrha egzorcizma u tom procesu.

Nakon objavljivanja prve knjige o egzorcizmu oko 1400. godine usledile su decenije, ako ne i vekovi, krize za Кatoličku crkvu. Protestantska reformacija je podelila hrišćanstvo, a kao rezultat toga, progoni inkvizicije poprimili su formu egzorcizma. U tom kontekstu, katolička crkva je odobrila i prvi zvanični vodič.

Godine 1614. uveden je Rituale Romanum i on je ostao uglavnom nepromenjen do prve polovine 20. veka. Obuhvatao je De Exorcismis et Supplicationibus Quibusdam, ili O egzorcizmu i određenim molitvama, da bi nakon reformi koje je preduzeo Drugi vatikanski sabor (1962-1965. godine) i Rituale Romanum-a revidiran. Nova verzija je objavljena 1999. godine.

Struktura i formule verzija De Exorcismis et Supplicationibus Quibusdam iz 1614. i 1999. su veoma slične, iako ova poslednja jača vezu između krštenja i egzorcizma. Кao rezultat toga, savremeni egzorcisti ne samo da nastavljaju da reflektuju verovanja svojih drevnih prethodnika, već su na mnogo načina napravili puni krug.

Tekst autora Malise Sartore je prvobitno objavljen na sajtu nationalgeographic.com