Proučavajući savremenu kulturu, Eko se zainteresovao za jedan popularni fenomen, koji književni kritičari 20. veka nisu smatrali vrednim pažnje.  Počeo je da se bavi teorijom stripa.  Početkom pedesetih godina 20. veka u Americi, crtač Čarls M. Šulc objavljuje prva izdanja stripa Kikiriki(Peanuts), koji je postao jedan od najuticajnih i najpopularnijih stripova svih vremena.

U njemu se pojavljuje grupa dece koju predvodi čupavi, plavokosi dečak Čarli Braun, koji ima psa rase bigl, po imenu Snupi.  Iako se za stripove dugo verovalo da su tričava, novinska forma namenjena isključivo deci, Snupi i Čarli Braun osvojili su srca odraslih.

Umberto Eko je pokušao da objasni zašto su ljudi širom sveta toliko očarani Kikirikijem, koji je u drugoj polovini prošlog veka štampan u 75 zemalja, u više od 2.600 različitih novinskih izdanja, na 21 jeziku.  Procenjuje se da ga je čitalo oko 355 miliona ljudi sa svih krajeva planete.

“Poetičnost ove dece proizilazi iz činjenice da kroz njih vidimo sve probleme i patnje odraslih, koje inače ostaju skrivene ispod površine”, napisao je Eko za američki magazin Njujorker 1985.  “Oni bude osećanja u nama zato što su, u izvesnom smislu, čudovišta – oni su monstruozne, infantilne sublimacije svih neuroza modernog čoveka koji živi u industrijskoj civilizaciji”, naveo je.

Eko je o stripu napisao nekoliko teorijskih radova i postao jedan od evropskih pionira u proučavanju devete umetnosti, kako se strip još naziva.  Najpoznatiji je Mit o Supermenu (1962), koji se smatra jednom od najvažnijih teorijskih studija posvećenih stripovima o superherojima.  Pisao je i knjige za decu, kao što su Bomba i general (1966) i Tri astronauta (1989).

Bunt i prezir prema religiji – crtice iz Ekove biografije

Otac Umberta Eka bio je računovođa, koji je imao ambiciju da mu sin postane pravnik, pišeGardijan.  Budući pisac odrastao je u konzervativnoj porodici i pohađao je rimokatoličku školu.  Uprkos želji svog oca, Eko je na kraju odlučio da studira srednjovekovnu filozofiju i umetnost na Univerzitetu u Torinu.  Tu je i doktorirao, baveći se delima Tome Akvinskog, srednjovekovnog italijanskog teologa i filozofa.  Pedesetih godina, Eko je iskusio krizu vere.

“Prva odlika poštenog čoveka je prezir prema religiji, koja nas tera da se plašimo najprirodnije stvari na svetu, a to je smrt, i da mrzimo ono lepo što nam je sudbina dala, a to je život”, zabeležio je.

Posle doktorata, otišao je u novinarske vode i postao urednik kulture na italijanskom javnom servisu RAI, gde je radio od 1956. do 1964. Paralelno je predavao na matičnom fakultetu. Eko se u to vreme se oženio Renatom Ramž, profesorkom nemačke umetnosti, sa kojom je dobio sina i ćerku. Šezdesetih je postao član avangardnog pokreta Grupa 63 (Gruppo 63), gde su se okupljali umetnici, muzičari i pisci koji su težili pronalaženju novih oblika književnog i estetskog izraza.

Bio je počasni doktor na više od 30 svetskih univerziteta, kao i počasni član Međunarodnog foruma Uneska, organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu.

Zašto volim maglu koja štiti od sveta

Iz njegovog stana, koji se nalazi preko puta milanske tvrđave iz 15. veka, Kastelo Sforcesko (Castello Sforzesco), Umberto Eko često nije mogao da vidi najviši toranj ove velelepne građevine.  Kula je posvećena italijanskom kralju Umbertu I, a vazdušnom linijom od terase pisca, koja se nalazi na trećem spratu, do nje nema ni nekoliko stotina metara.  Zbog guste i česte magle, karakteristične za grad Milano, posebno u zimskim danima, ni T od tornja nije moglo da se vidi.  Eko je milansku maglu voleo i često je o njoj pisao.

“Ne samo da je Milano maglovit, nego je sačinjen od velikih, uspavanih i praznih prostora, nepodnošljivih na avgustovskom suncu, kada se svet skriva od te usijane praznine”, piše Umberto Eko u članku “Zašto volim maglu koja štiti od sveta” , koji je 2009. izašao u dnevnom listu La Republika (La Repubblica).  “Ponekad, u jesenje ili zimske večeri, kada je grad potopljen maglom, te praznine nestaju, i moj grad postaje lep.”

Eko dodaje da se u magli hoda polako i da čovek mora dobro da poznaje grad, kako se ne bi izgubio.  U kolumni Minimalni dnevnik (Diario minimo), koju je pisao za magazin Veri (Veri) od 1959. do 1961. godine, Eko opisuje magični prostor njegovog kraja, u kojem ne postoje napred-nazad i desno-levo.

Zato je malo verovatno da će neko, ko taj prostor ne poznaje, uspeti da se orijentiše, tvrdio je Eko.  Krećući od trga Sforcesko​​, koja se nalazi ispred njegovog stana, u pravcu jednih od vrata grada Milana – Porta Ludovika, Eko opisuje šetnju od oko tri kilometra kao snalaženje u lavirintu.  Uske, krivudave, kaldrmisane i dugačke ulice, koje presecaju trgove i raskrsnice, zbunjivale su ponekad i njega.  U tom lavirintu odvijala se piščeva svakodnevnica.

Tu se nalazi Ekova izdavačka kuća Tezejev brod (La Nave di Teseo), gde je objavio mnoge knjige, pa i poslednju – Pape Satan Aleppe: Hronike fluidnog društva iz 2016.

U izdavačkoj kući je provodio veliki deo svog vremena kada nije pisao, jer je stvarao kod kuće.

Mada, njegov prijatelj i bibliotekar Mario Skonamiljo, izjavio je za dnevni list Sole 24 Ore da je Eko najviše voleo da dolazi u antičku biblioteku i knjižaru, koja je zatvorena 2012.  Odatle, dvojica prijatelja bi prošetala nekoliko stotina metara do bara Caffè Sforzesco, u kojem bi poznati gost uvek pio aperol-špric ili šejk Zucca shakerato od kafe, bundevinog likera, vanile i leda.

Izvesni Đanluiđi, koji je tih godina radio u poznatom baru, ispričao je za list Korijere dela sera (Corriere della Sera), kako je Umberto Eko tamo proslavio osamdeset treći rođendan, 2015, godinu dana pre nego što je umro.  Posle aperitiva, pisac bi odlazio u obližnji restoran u kojem je uvek večerao Četiri Mauritanca (Quattro Mori).

Nekada bi tamo otišao i sa suprugom, esejistkinjom Renatom Ramž, a uvek bi sedeo za istim stolom, u levom uglu verande ovog restorana. Imao je i omiljenog berberina i frizera u salonu La barberija (La Barberia), koji se nalazi na samo tri minuta pešaka od Ekove kuće.  Priča se da je bio redovan klijent od 1965, sve do poslednjih dana.

Jednom prilikom, u svojoj kolumni Kutija šibica (La bustine di Minevra), koju je pisao od 1985. za časopis Espreso (L’Espresso), Eko kaže da je oduvek sanjao da postane pijanista nekog poznatog milanskog restorana.  Međutim, sudbina se poigrala njegovim snovima, ipak je postao jedan od najpoznatijih italijanskih pisaca i intelektualaca.

U jednom drugom tekstu, opet iste te kolumne, piše kako je “bolestan od knjiga”, a imao ih je preko 30 hiljada u svom stanu. Danas, neke od tih knjiga se nalaze u čuvenoj milanskoj biblioteci Ambrozijana, iz 17. veka, a ostatak Ekove kućne biblioteke je od prošle godine na Univerzitetu u Bolonji. Tu je Eko 1975. osnovao prvu katedru u svetu za izučavanje semiotike, nauke o znakovima i simbolima, a bio je i jedan od omiljenih profesora.