Izabrano carstvo slabih

Jedna od najznačajnijih engleskih spisateljica, romanopisac i esejista 20.veka, pisac koji se ubraja u ključne ličnosti modernizma, koji u svojim delima, osim autobiografskih detalja i usavršavanja toka svesti, barata rečima na granici razuma. Njen život nažalost nije samo skup uredno poređanih reči ili reči koje savršeno odgovaraju jedna drugoj. Njen život je događaj napisan na temu smrti. Osnovni motiv u pisanju na granici između života i smrti čini borbu za glas žene. Esej baziran na feminističkim stavovima, ujedno i feministički manifest toga doba nazvan je Sopstvena soba, a žena koja se bavi muškim poslom pisanja proslavila se kao Virdžinija Vulf.

„Žena pisac ne može mnogo da bira: nije kunst udati se, potrebno je udomiti i pisca u sebi što nije lak zadatak.“ Udajom za Leonarda Vulfa Virdžinija objavljuje: „A onda sam se udala i tada mi je mozak prsnuo kao kiša vatrometa.“

Stvaranje u životu jedne žene postavlja pitanje paralele između reči na papiru i života u senci predrasuda i ustaljenih pravila društva 20.veka u Engleskoj. Kontradikcija koja time nastaje potvrđuje razlog haosa u nervima Virdžinije. Brojni psihički problemi, nervne krize i smrt ličnosti za života duha čini Virdžiniju toliko istaknutim piscem.

Dar za književnost nasledila je od oca, čuvenog književnog kritičara, nervoznog osobenjaka, prepunog prezira prema svakodnevnici. Napadi besa, eksplozije indentiteta, dobrih namera i loših načina, zbunjujuć govor sopstva sa sobom, čini njenog oca uzrokom prve postavke problema u glavi Virdzinije. Ne toliko što je njen otac ispunjavao fizičke simptome poremećaja svesti, već što je te iste poremećaje Virdžinija osećala u sebi. Prvi nervni slom Virdžinija doživljava u trinaestoj godini.

Njega, srećom, nema. Da je živ, njegov bi život u potpunosti okončao moj. Ne bi bilo pisanja, ne bi bilo knjiga. Nepojmljivo.

Drugim delovima bića Virdžinija je ličila na svoju majku, suštinski različitu od oca. Zapravo jako lepa žena, njena majka bila je i talentovana, osetljivog duha i intelekta, ali iz razloga što je žena u pogrešnom vremenu i prostoru, svoju iskru genijalnosti okreće kući i porodici. Takvim stavom daje Virdžiniji nadahnuće borbe za ženska prava. Osećaj depresije i melanholije, kao i napadne nervoze, Virdžinija objašnjava nadom svoje majke da greh slabosti u svakom smislu svog postojanja, neće preneti na kćerku. I nije, svest Virdžinije našla je načina da opstane, u ludilu. Razlozi kakva je bila Virdžinija činili su njeno pisanje. A bila je kćerka koju je otac odbacio. Sva napisana dela na dalje u životu bili su pokušaji da ne odbaci samu sebe.

Devojački dani Virdžinije Vulf protiču u knjigama, u samoispitivanju i analizi sopstva i drugih, kao i u kombinaciji postojanja oba. Religija nije našla mesta u načinu života i shvatanjima tadašnje njene porodice, što je vodilo nju dalje putem ludila. Dani provedeni u Londonu teku paraleleno sa razvijanjem njenog stvaralačkog opusa i njene umetničke crte ličnosti u već poremećenoj svesti. Umetnost, njeni stvaraoci i njihovi radovi govore isključivo o problemu postojanja koje stvaranje sa sobom nosi, ili obrnuto. Krhka i nepostojana priroda, nesigurna i slaba u svojoj osnovi, teško će podneti terete života, ali će iznedriti manifeste promena.

Laži će mi teći sa usana, ali sa njima će možda biti izmešano i nešto istine; na vama je da otkrijete tu istinu i da odlučite da li vredi išta od nje sačuvati. Ako ne vredi, vi ćete, naravno, sve baciti u korpu za otpatke i zaboraviti celu priču.

Izlaganje u književnom delu Sopstvena soba započinje se razmatranjem dva termina, žena i proza. Za potrebe razvijanja započetog dela uzet je problem pri definisanju pojmova na kojima se temelji čitava struktura. Šta Virdžinija suštinski govori svojim tekstom Sopstvena soba i kakve to ima veze sa ženama i prozom? Glavni predmet vredan peripetije reči jeste šta proza simboliše. Kakva žena mora i treba biti da bi se bavila pisanjem? Da li žena mora da se bavi pisanjem da bi bila svoja? Svoja u načinu života, u okolnostima i dešavanjima svakodnevnice, u odabiru bliskih ljudi, u željenom zanimanju, u braku, svoja u svakoj sitnici koja čini jednu ženu i njenu suštinu. Kako da žena bude svoja sa ciljem da postane jedini svoj gospodar?

Naslov žene i proza mogao bi da žnači, žene i kakve su one ili žene i proza koju one pišu ili možda žene i proza koja je o njima napisana, ali bi takođe moglo da znači da je sve to troje u nekoj neraskidivoj vezi.

Sopstvena soba postavlja pitanja, voli pitanja sama po sebi, čitava vrednost borbe za ženska prava jeste u postavljenim pitanjima jednog umetničkog dela. Postoji jedan fatalan nedostatak u problemu teme o kojoj je reč. Uopšte nije moguće doći do zaključka. Problem prave prirode žene i porave prirode proze ostaje nerešen. Pružena je jedna rečenica kao mogućnost, jedini odgovor na postavljena pitanja u strukturi teksta: „Žena mora imati novca i sopstvenu sobu ako želi da se bavi književnošću.“ Međutim, pravi problem tek tada nastaje. Problem postojanja takve rečinice sa pojmovima novca, sopstvene sobe i književnosti u istom dahu trajanja pitanja. Ne mora to biti književnost u pitanju, moguće je to biti bilo koja sfera stvaralaštva, makar za zrno više od obične i svakodnevne stvarnosti.

Uopšte neću moći da ispunim ono što je, kako razumem, osnovna dužnost predavača- da vam posle jednočasovnog izlaganja uručim trunku čiste istine da je zakopate među stranice sveske i zanavek ostavite na polici.

Nezaobilazna priča o licima muškaraca, a senkama žena nije se promenila ni u sadašnjosti, u 21.veku, dok toj priči koren leži duboko u Sopstvenoj sobi. Tekst Sopstvena soba u svojoj suštini jeste priča o ženi, o ekonomskoj nezavisnosti žene, o pravima i slobodnom delovanju žena. Sam tekst kao takav razbijanjem utvrđenih pravila i normi, stvara smetnju u pojavi ovih stavki uz ženu: „ekonomska nezavisnost“, „prava žena“, „sloboda žene“.

Po automatizmu, kada pomislimo na slobodno delovanje žena, sumnja u nama stvara pitanje da li je to moguće uopšte u današnje vreme. Nije bilo moguće ni u trenucima nastajanja teksta, a kamoli danas.

Kako su ostvariva prava žena i njihova sloboda. Najtragičnije pitanje u borbi Virdžinije Vulf jeste da li žene uopšte žele da budu slobodne, da se njihovo mišljenje uvažava, da žive samostalno u sopstvenim prostorijama od svoje zarade. Većina žena i dalje želi da se uklopi u ulogu domaćice, majke mučenice, koja pripada jedinoj prostoriji u kući, kuhinji, i nigde drugde. Vrh ledenog brega koji bi se mogao nazvati ženom svoju dubinu krije u mogućnosti izbora. Ženina sreća se krije u tome da može da bira, iako će prvo morati da se pozabavi osnovnim pitanjima egzistencije, njena prava ličnost i kreativnost koja izvire iz nje, izaći će na površinu samo sopstvenim izborom za slobodu, sreću, pravo glasa, uvaženo mišljenje. Nijedna obrazovana žena nikada neće stati pognute glave ni pred kojom situacijom u životu, niti bi trebalo. To nikako ne znači da Sopstvena soba predstavlja nekakav esej o sputavanju muškaraca i njihovog ega, već upravo suprotno. Podjednakim učestvovanjem u zaradi i građenju karijere, žena može svesno postati oslonac svom muškarcu ili lakše pronaći svoju srodnu dušu ili drugu polovinu, životnog saputnika ili doživotnog prijatelja. Božanske stvari ne sede u kuhinji, tamo se pripremaju, suština je u celini kuće i ukućana iste.

Uslovi o napredovanju stoje pre svega u samoj individui, koliko je spremna da učini za svoj život. Virdžinija nudi početak, nudi sobu i novac. Ali Sopstvena soba nije tekst samo o jednoj magičnoj sobi i o novcu kao putem za istu. Koliko je neko daleko spreman da ide zarad sopstvenoga života i napredovanja u istom čini vekovno trajanje pomenutog teksta i Virdžiniju Vulf centrom kulturnog društva još davnih godina njenog života. Ona dalje od sopstvene neuroze nije moga ići, ali je ostavila putokaz drugim ženama i donekle i muškarcima „uputstvo“ da pored sebe imaju živo biće a ne stvar za lično posedovanje.

Sloboda je samo početak. Soba je Vaša, ali je prazna. Čime i sa kime ćete je ispuniti, učiniće Vaš život večnim ili beznačajnim.

Za P.U.L.S.E Đurđija Jelenković

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Virdžinija Vulf