Između stvarnosti i filma – BELDOCS

Između stvarnosti i filma – BELDOCS 2013.

Čemu dokumentarac? A čemu život…!? Da ga živimo, da ga mislimo. Evo nas po četvrti put.

Iznova i iznova, čudesna istinitost života. Ona koja se ne iskazuje u banalnosti brojki, imena, događaja, u trivijalnosti konkretnog, nego u misli, u osjećaju koji u nama stvore slike života složene u divni sistem zvani film. I iznova ono čudesno prepoznavanje istine drugih kao naše sopstvene. I svaka slika kao da je prvi put prikazana, i kao da se obraća samo nama. Život presretnut u svojoj punoći, čak i kad je najbjedniji. I traženje smisla. I nade. Dokumentarac nam nudi privilegiju zvanu čar prvine. Gledajući ga, uvijek imaš utisak da je on samo za tebe, da se to samo tebi svijet otkriva, da se te slike obraćaju samo tebi, i da žive kao da su samo za tebe.

Čemu festival? Da sabere. Najbolje? Izuzetno dobro. Mjesta ima, potrebe ima. Beograd ima nekoliko srodnih, ali nikako istih, festivala. I svaki od njih pokriva samo jedan segment dokumentarnog prostora, omeđen tematski, geografski, ili trajanjem. Beldocs nema preferencija u tematici, Beldocs pokriva svijet, Beldocs bira prije svega dobro.

Mi okupljeni oko Beldocsa duboko vjerujemo da sve ovo ima smisla. I da veliku prazninu, prividno zadovoljenu televizijom i njenom okrenutošću dnevnom, aktuelnom, bizarnom, senzacionalnom, mi ispunjavamo. Da zadovoljavamo potrebu savremenog građanina da mu što raznovrsnije misli o životu, dakle i one date kroz filmske slike stvarnosti, budu što dostupnije. Da ljudima pomažemo da o svojim životima misle.

Dokumentarni film nije priča o drugima, nije voajersko oko koje zaviruje u tuđe živote, on je uvijek priča o nama, i uvijek propitivanje nas samih.
I zato – Beldocs.

Vladimir Perović, predsednik saveta festivala

U novinama niko ne dobija više od citat-dva prostora, a na televizijskim vestima ni toliko, uz možda koju grimasu pride. U rialiti šouovima nas gnjave do besvesti i besmisla, isto kao što nam na kablovskim serijalima sve objašnjavaju napadni, sveznajući naratori. Knjige više niko ne čita, internet je mahom postao globalni kafić za dokone egzibicioniste i blejače, a u igranim filmovima se sve toliko ponavlja da je najbolji specijalni efekat ustvari ostati kod kuće i ljudski porazgovarati sa svojim bližnjima, pod uslovom naravno da ni oni nisu puni tračeva, ogovaranja, sebičnih, površnih i nebitnih priča.

Autorski dokumentarni film je sve ostalo. Posvećenost priči koja zaslužuje da bude produbljena; promišljen izbor likova koji imaju šta da kažu; situacije koje su celom svetu istovremeno i originalne i bliske; sloboda kreativne interpretacije i umetnička višeslojnost filmskog jezika; kombinacija nadmoćne verodostojnosti i poznate nam i drage dramaturgije.

Nakon kvalitetnog dokumentarca publika se oseća bogatije, počašćeno, osveženo. Kao kad upozna zanimljivog sagovornika, kao nekad po izlasku iz bioskopa, kao malo dete koje veruje u ispričanu priču, kao trenutak smisla u vremenu kada će nam i na sâm smisao uskoro nametnuti porez, ako mu u međuvremenu ne budu uručili otkaz uz kojekakvu mizernu otpremninu…

Naši dokumentaristi zaostali su nažalost u estetici 60-ih i 70-ih godina koja ih je proslavila, tako da je naša publika do skora bila uskraćena za filmska ostvarenja koja bi zahvalno i adekvatno predstavila našu blisku prošlost, a zbog lenjosti i neodgovornosti TV urednika propuštali smo i nezaboravne međunarodne dokumentarce koji su u proteklih desetak godina zasenili svet igranog filma.

Festival BELDOCS već petu godinu pokušava da nadoknadi taj jaz, celogodišnjim globtroterskim radom i strastvenom profesionalnom predanošću.

Povratak u budućnost

Veoma heterogena produkcija domaćeg srednjemetražnog i dugometražnog dokumentarnog filma ipak bi se mogla svesti na nekoliko dominantnih tendencija koje su opet svedene na večnu dilemu – lokalno nasuprot univerzalnog. Tematski i idejno autori su zabrinuti zbog neosvetljenih događaja i nerazrešenih nepoznanica iz bliže i dalje prošlosti Srbije i regiona, postavljaju pitanja, ali nude i odgovore. Neka od pitanja, ipak nikada neće biti odgonetnuta, bez obzira na sve valere i nijanse u kojima se kreativnost pojavljuje nasuprot realnosti u dijalektičkom sukobu na filmskom platnu. Teško bi se moglo objasniti kako i sa kojim “oružjem” možemo da se borimo protiv izazova surove stvarnosti koja je sve manje nalik humanom okruženju, a na koju su nas nekada prethodnici upozoravali. Neke od tinjajućih istorijskih sukoba, pak, možemo razrešiti ili barem pokušati to da učinimo suočavanjem lice u lice sa njima. To je upravo ono što rade i nude nam autori koji se bave problemima uronjenim u manje poznatu ili brižljivo skrivanu istoriju ljudskih sudbina u Drugom Svetskom ili kasnijim ratovima u bivšoj SFRJ, izdižući je ponekad na meta-nivo. Na vrednosti popularne i avangardne (pod) kulture podsećaju nas drugi koji prave prave apoteoze umetnicima od značaja, pokušavajući da nas prenu iz letargije komformizma. Ličnu, skoro intimnu upućenost u sudbine svojih junaka prikazuju nam treći, čiji su filmovi male ode ljudskom duhu i njegovoj istrajnosti u nadljudskim podvizima uprkos svim preprekama. Na posletku, tu su i oni koji nam na suptilan ili direktan način ukazuju na mnoštvo protivrečnosti koje čine naš “suživot” na Balkanu, poluostrvu čijeg naziva se mnogi neopravdano stide, koji je obeležio naše živote, odredio naš senzibilitet i estetiku odvajkada i zauvek. Stilovi i pristupi su raznoliki, ima ih na pretek, ali empatija i iskrenost su dragoceni sastojci od kojih se stvara dobat dokumentarni film.Mislim da ovaj izbor filmova koji je pred vama ne oskudeva ni u jednom ni u drugom.

Igor M. Toholj, član saveta festivala

Međunarodni festival dokumentarnog filma BELDOSC 2013. održaće se od 26. do 30. aprila u Beogradu. Nakon svečanog otvaranja u Sava Centru, filmovi će se prikazivati u sali Doma Omladine, Dvorani kulturnog centra, Domu kulture Studentski Grad i bioskopu Fontana. Istovremeno, program će se realizovati u Kulturnom centru Novog Sada.

Ovogodišnji program podeljen je u četiri katergorije: srpski takmičarski filmovi, srpski informativni filmovi, međunarodni takmičarski program i muzički dokumentarci. Posebno se izdvajaju revijalni program kao i retrospektiva filmova Krisa Markera.

U okviru srpskog takmičarskog programa, biće prikazano 10 filmova i to su filmovi: „Jugoslavija“, u režiji Marte Popivode, „Drugi susret“, Željka Mirkovića, „Anplagd“, Mladena Kovačevića, „Kosma“, Sonje Blagojević, „Albertov put“, Predraga Bambića, „Prag i srpski slikari“, Nenada Ognjenovića, „Dragan Wende“, u režiji Dragana Petrovica, Vuka Maksimoviča i Lene Miler, „Biljeg Živka Nikolića“, Snežane Bajčete, „Tačno u centar“, Marka Grujića i film „Arie“ u režiji Branka Lazića.

U okviru srpskog informativnog programa biće prikazani filmovi: „Ovde sam“, u režiji Irene Fabri, „Vrata Srbije – Mojsinjska sveta gora“, Marka Dabića i „Odavde nema nazad“, u režiji Milana Smiljanića.

Kao i ranijih godina, i ovogodišnje izdanje BELDOCS-a ima nekoliko filmova koji svojom problemskom dimenzijom, polemički intoniranim kontekstom, nekonvencionalnim i nestereotipnim filmskim pristupom, ali pre svega svojom beskompromisnošću, snažno emancipuju ideju slobode stvaralaštva i suočavaju se s gorućim problemima našeg okruženja.

Tako film ’’Kosma’’ rediteljke Sonje Blagojević, kroz rad istoimene mreže pet srpskih radio stanica govori o ljudima koji kreiraju informatičku svest svojih korisnika i svojom hrabrošću i posvećenošću pomeraju granice profesije. Bez ostrašćenosti, bez gneva, pogled rediteljke je pogled objektivnog izveštača koji pravi alarmantni stenogram o izolovanosti čitave jedne populacije.

’’Ovde sam’’, rediteljke Irene Fabri je vrlo angažovani film o životu jedne romske porodice, viđen očima same te porodice, priča je bremenita problemima, počev od nemogućnosti apsolutne adaptacije u novi milje, reakcijama ljudi na njeno prisustvo, provokacijama i bojkotu koji ta porodica doživljava, da se posle svega nameće pitanje o toleranciji sredine kao suštinsko pitnje o svesti urbanih sredina novog milenijuma.

’’Albertov put’’ Predraga Bambića na dramatičan način pripoveda o sudbini pripadnika nemačke manjine u Vojvodini, koji je nakon oslobođenja 1945. godine, kao Nemac trpeo razna šikaniranja, degradacije i poniženja, da bi svojim odlaskom u Ameriku, postao jedan od najčuvenijih konstruktora filmskih kamera i za svoje životno delo primio najveću esnafsku nagradu za svoje invencije.

Najzad, ’’Jugoslavija’’ Marte Popivode koji je imao svoju berlinsku premijeru, snažna je rekonstrukcija geopolitičke tvorevine koja više ne postoji i koja se zvala Jugoslavija, a autorka je obiljem arhivskih snimaka, ovu istorijsku tvorevinu na snažan i nezaboravan način stavila pod filmsku lupu.

Ovo je samo deo ukupnih programskih nastojanja BELDOCS-a da neguje jednu vrstu živog, aktuelnog, angažovanog, borbenog dokumentarca čija etička dimenzija ide ispred estetske.

U okviru međunarodnog programa biće prikazano osam filmova od kojih se izdvajaju filmovi „The Gatekeepers“, u režiji Drora Moreha koji je ovaj dokumentarac snimio tako što je nagovorio šest nekadašnjih vrhunskih obaveštajaca izraelskog Shin Beta da mu se povere u gledajući u kameru. U pitanju su prvorazredne ispovesti koje govore o mučenju zarobljenika, o mukotrpnom praćenju osumljičenih, o spektakularnim akcijama, koje završavaju željenim ciljem, tokom takozvanog Šestodnevnog rata iz 1967. godine, kada je Izraelska vojska okupirala teritorije naseljene Palestincima. U toj delikatnoj situaciji, Palestinci su uzvratili terorizmom, pa je sve postalo jednostavnije, u smislu moralnog utemeljenja i opravdanja nasilja, nad nasiljem. Film razotkriva univerzalnu suštinu sukoba, koja se sadrži u verskom fanatizmu, koji podstrekava mlade ljude na ubistvene i tragične akcije terora, kako na palestinskoj tako i na izraelskoj strani, a za koji država ne nalazi niti interesa niti snage da suzbije, što je predominantni razlog da se situacija desetinama godina samo pogoršava.Film snažno razotkriva i univrzalnu vrednost ljudskog bića, ko i pod kojim uslovima može da naredi tuđu smrt.

U filmu „The Machine Which Makes Everything Disappear“ u režiji Tanatin Gurchiani, režiserka poziva mlade ljude za svoj novi film, u kome oni, puni nade, pred kamerom otkrivaju svoje probleme i snove.Njihovi razgovori se besprekorno slažu u filmske deliće gruzijskog života. Ove vanredne i dirljive priče o ratu, ljubavi, snovima i siromaštvu ocrtavaju kaleidoskopsku sliku modernog društva kojim još uvek odzvanja sovetska prošlost. To je svet u kome se tradicija i modernsot fino prepliću, u poeziju traganja za boljim životom.

Brazilski film „Elena“, rediteljke Petre Koste vidimo snažnu porodičnu ispovest, o dubokoj vezanosti dve sestre, starije Elene koja odlazi u Njujork da postane glumica, i mlađe Petre, koja dvadeset godina kasnije postaje glumica, i odlazi da traži Elenu. O njoj ima samo neke sitnice: kućne filmove, izreske iz novina, dnevnik i pisma. Crte lica dve sestre potpuno se mešaju i stapaju, mi ih više ne možemo razlikovati. Kada Petra konačno pronađe Elenu na neočekivanom mestu, mora naučiti da je pusti da živi svoj život. Film nas uči kako da nosimo svoj porodični teret, iako ne spada u filmove koji se neposredno bave ljudskim pravima, vraća nas na našu porodicu kao osnovno ishodište našeg života.

Film koji je izazvao veliko interesovanje, film „Pussy Riot – A Punk Prayer“ u režiji Mike Lernera i Maksima Pozdorovkina podsećamo se činjenice da u demokratskim i društvima u kojima je razvijeno duboko razumevanje smisla i poštovanje ljudskih prava, događaj poput ovog iz filma teško da bi zavredio pažnju javnosti: Posle kontroverznih izbora 2011. godine, kada je Vladimir Putin ponovo izabran za predsednika Rusije, i kada su na desetine građana kroz ulične proteste osporili legitinmost Putinove vlasti, grupa mladih femistički nastrojenih devojaka, koje su sebe nazvale Cica Macama, ušla je u Moskovsku pravoslavnu crkvu i usudila se da ispeva pankersku molitvu: Majko Marijo spasi nas Putina. Time su postale žrtve pokaznog suđenja. Ruski dokumentarista Maxim Pozdorovkin u saradnji s britanskim filmmakerom Mikeom Lernerom, ispričali su nam kako je ovaj naivan akt protesta tri mlade devojke zaokupio pažnju ruske javnsoti, i postao snažno prepoznat slučaj zloupotrebe ljudskih prava, u svom radikalnom obliku.

Film Gulabi Gang“, u režiji Nishthe Jain bavi se nasiljem i poniženjem nad ženama u okviru porodice, u savremenom indijskom društvu, koje je izgrađeno na tradicionalnom kastinskom sistemu. Glavni protagonist film, mlada Sampat Pal , sa severa Indije formira grupu istomišljenica pod nazivom Gulabi Gang, s ciljem da obuči i organizuje žene da se suprostave svom potlačenom položaju, i odbrane sebe. Obučene u roze sarije, noseći u rukama štapove, grupa je izrasla u pokret koji broji na hiljade članica. Film dokumentuje njihovu istrajnsot i uspešnost u razrešavanju mnogobrojnih porodičnih konflikata.

Retrospektiva šest filmova Krisa Markera predstavlja svojevrsni omaž istoimenom uticajnom francuskom reditelju, fotografu, novinaru, pesniku, piscu, putniku, i inauguratoru novog stila u dokumentarnom filmu, koji je preminuo prošle godine. Mnogi današnji autori dokumentarnog filma, ovog velikana francuske kinematografije navode kao svog uzora i učitelja. Program Retrospektiva Krisa Markera na ovogodišnjem BELDOCS-u biće ostvaren u saradnji sa Francuskim institutom u Beogradu. Projekcije 6 filmova pratiće uvodne reči i predavanja teoretičara umetnosti i filma. Filmovi koji čine pomenutu retrospektivu su: „Le fond de l’air est rouge“, „A bientôt, j’espère“, „La sixième face du Pentagone“, „Puisqu’on vous dit que c’est possible“, „L’ambassade“ i film „2084“.