Ulogujte se / Kreirajte profil

U prvom licu – Ja, Harold Pinter

oOOo

Karijeru počeo kao glumac, i, to, odličan, a vinuo se u dramatičarske nebeske visine, sve do Nobelove nagrade za književnost!… U vreme bombardovanja naše zemlje, otvarao, hrabro i širom, svetu oči, podržavao nas iz sve snage – veliki pravični Pinter! Bio je SAVEST sveta! Slava mu – va vjeki vjekov!

oOOo

Harold Pinter (10. oktobar 1930 — 24. decembar 2008)

PINTER: MOJE DRAME, MOJE POLEMIKE, MOJE BELEŠKE

(Jedan  od  retkih  intervjua  s  Haroldom  Pinterom,  objavljen u   londonskom “Indipendentu” 20.  septembra  1993)

U  skladu  s  važnošću  značaja  okruženja  u  delima Harolda Pintera, bilo je interesantno pogledati tri slike u njegovom toaletu…

…One služe kao lagodan presek života i inspiracija najvećeg živog [umro 2008, prim, prir.] britanskog  dramatičara:  Heroj  pepela,  slika  ser  Lena Hatona,  Pinterovog  omiljenog  igrača  kriketa,  jedna  fotografija iz sredine šezdesetih kad su Pinterovi Kućepazitelj i Povratak istovremeno igrani u pozorištima, na Brodveju i, prilepljen iznad toaleta,  poster  s  komemorativnom  pesmom  Džona  Bergera ispod  fotografije  nekadašnjeg  čileanskog  ministra  odbrane, socijalista  Orlanda  Letelijera,  mučenog   proteranog  i  ubijenog u  bombaškom  napadu  u  Vašingtonu  1976.  Kriket.  Pozorište. Politika…

„Pogledajte ovo!  Neverovatno!“  –  mrmlja  Pinter  dok posmatramo  usukanog  Letelijera  kako  se  spušta  nekim stepenicama u Santijagu, okružen do zuba naoružanim vojnicima.

„Neću skinuti ovaj poster dok god budem živ.“

I,  zaista, čovek oseća neki prizvuk straha, zla i napuštenosti u srži Pinterovih najsnažnijih  drama, takvim postavljanjem jednog čoveka naspram gomile razbojnika. Pinter živi u bogatom delu Londona, Holand-parku i boravi, uglavnom, u dozidanom delu kuće, koji mu služi  kao jazbina, studio  i  skladište  za  knjige. Posmatramo, s  ljubavlju,  komplete knjiga o kriketu, na policama, a Pinter kaže da ih ima više nego knjiga poezije. Tu je i stočić s pićem, sofa, ogroman pisaći sto sa žutim blokčićima za pisanje, knjige i fotografija njegove supruge ledi Antonije Frejzer. U  predsoblju  je  polica  za  knjige  krcata  poslednjim Faberovim  izdanjem njegovih dela; u drugoj prostoriji je faks-mašina i ostali instrumenti masovne komunikacije čoveka čiji se komadi trenutno igraju ili pripremaju u Njujorku, Osaki, Berlinu, Parizu, Stokholmu, Amsterdamu i širom Kine.

Pinter je ponovo oživeo: uz njegovu režiju Mametovog komada Oleana (Olleana), njegov nov komad Mesečina počinje da se daje u Almeidi, malom pozorištu na severu Londona, koje je postalo sinonim za Pinterove stare i nove komade, od Ničije zemlje i Izdaje do Vremena zabave.

„Hoću nešto da izjavim“, govori on onim poznatim gromkim glasom što je pre četrdeset  četiri godine pripadao glumcu-početniku koji se zvao Dejvid Baron. „Priča se da nisam napisao ništa od 1978. Proverio sam to pre neki dan. Pročitao sam  da  sam  bio  blokiran  petnaest  godina.  U  stvari,  napisao sam šest kratkih komada, ali komada, uključujući Jednu vrstu  Aljaske, koji je negde dobio i nagradu, i Još jedno pred odlazak, koji je, takođe… te stvari postoje. Napisao sam i sedam filmskih scenarija koji su za mene bili važni uključujući i scenario za film Žena francuskog poručnika. Znači, šest i sedam, to je trinaest. Toliko o vremenu o kom se govori. Reći da sam spiskao petnaest godina – malo je preterano.“

Pregledati  sve  novinske  isečke  o  Pinteru,   ravno je samoubistvu.  Njegove  zlovolje  su  dobro  obrađene:  žestoka galama  kad  se  pomene  neki  diktator;  teške  reči  američkom  ambasadoru;  dovođenje  prijatelja  i nepoznatih  ljudi  do  suza; opanjkavanje  novinarskih  njuškala;  čuvene  svađe  s  odanim prijateljima kao što su Sajmon Grej ili Piter Hol. Pa, ipak, prilika za  redak susret  s čovekom  koji  nas  je  naterao  da  iznova razmislimo  o  svom  odnosu  prema  komuniciranju,  koji  nam  je obogatio rečnik i razdrmao našu veru u piščevu kontrolu nad karakterima, vredna je rizika.

Kako se pokazalo, Pinter je ljubazan domaćin, iako početan raspored sedenja podseća na scenske napomene iz Nastojnika. On nikad nije oprostio upade novinara u njegov privatan život kad mu se brak s glumicom Vivijen Merčant spektakularno raspao  1975.  posle  afere  s   ledi  Antonijom.  Kasnije prozivke u novinama da je „salonski socijalist“ i „ljutit starkelja“ samo  su  dolivale  zejtin na  vatru,  iako  su  ozbiljniji  kritičari bili tolerantni prema njegovoj rastućoj političkoj aktivnosti, interesu koji datira još od obaranja Aljendeove vlade u Čileu 1973.  Irving  Vardl je u Nedeljnom indipendentu napisao da je „lako skočiti na barikade s dvadeset godina, ali popeti se na njih s išijasom sredovečnog čoveka, mnogo je veći herojski čin; to, takođe,  znači da nećete tako lako skočiti dole kad  nastane gužva.“

Ali Pinterovo nesumnjivo bogatstvo i neke od njegovih emotivnih izjava koje je dao kao lider loše shvaćene grupe jun, njegovog „trusta mozgova levice“, daju izvesnu osnovu za  takve napade. Nečuveno je, međutim, da u Nemačkoj, Peruu ili istočnoj Evropi javnost dovodi u pitanje akcije Gintera Grasa, Marija  Vargasa  Ljose  ili  Pinterovog  bliskog  prijatelja  Vaclava Havela samo zato što su pisci.

„Ti  napadi  predstavljaju  dobro  uhodanu  tradiciju ismejavanja umetnika u ovoj zemlji,“ kaže Pinter. „Hteo sam da kažem intelektualaca, ali, ja, nisam, to, ja sam samo pisac koji radi; svaki pisac koji promoli glavu iznad ograde i usudi se da u ovoj zemlji nešto kaže, spreman je za odstrel! Pretpostavljam da to potiče iz činjenice da pisac treba da bude neka vrsta zabavljača. To je istina i kad je u pitanju Amerika, ali to nikad nije bio slučaj u Evropi ili Latinskoj Americi… Sve što mogu da kažem je, da ako oni mene preziru, to nije ništa u poređenju s tim koliko prezirem, ja, njih, i. to,  zaista, mislim. Ne zato što me vređaju, već zato što vređaju standarde istine  i  ozbiljnosti,  koji,  po  meni,  treba  da  postoje  u  svakom civilizovanom  društvu.  Bilo  je  to  vreme  kad   je  svako  mogao da me napada, i to sam preživeo. Tako da nema načina da me zaustave. Imao sam emisije na Kanalu 4, Mišljenja, o američkoj spoljnoj politici, i bio sam optužen da sam “naduven usplahiren dramski pisac“. Ali dobio sam mnogo pisama od onih koji su rekli: ‘Mi isto mislimo kao i vi, ali, to, kao kondukteri ili fabrički radnici, ne možemo da kažemo jer ako to učinimo, bojkotovaće nas ili, čak, izbaciti s posla.’ Ali mene ne mogu da izbace s posla jer ja posao nemam. Zato, nastaviću da govorim šta god mi se prohte.

Promena u Pinterovom imidžu bez sumnje je primetna. Kad se 1975. pojavio komad Ničija zemlja, pisao sam o trezvenom i „nepolitičnom“ piscu, u vreme kad je bilo mnogo bombastog govorništva mladoturaka; kritičar Džon Barber u isto vreme je zapazio da „čovek kao socijalno biće nema… mesta kod Pintera“. Pa ipak, Pinter sad opisuje svoje rane komade: Lift za poslugu, Rođendan i Staklenik – komade u kojima je uspostavio komediju ugroženosti, u kojima je jezik upotrebljivan kao sredstvo agresije, okolišenja, pa, čak, i torture – kao „političke“.

„Moji rani radovi nemaju nikakve veze s egzistencijalizmom. Dugo mi je trebalo da shvatim šta to znači. Mislim da sam sad, najzad, shvatio, ali sad je prekasno!“… „Ja sam odrastao u jednom prilično nasilničkom svetu. Ne samo da je rat, sam po sebi, bio agresivan, nego sam postepeno došao do saznanja šta se dešavalo s Jevrejima u Evropi. Ali posle rata – i malo ljudi ovo zna – fašisti su pušteni iz zatvora, mnogi ljudi su se vratili i usledio je žestok napad, povampirenje fašizma 1945. u Engleskoj. Osvald Mozli je izašao iz zatvora i ponovo je sve krenulo. Živeo sam u Hakniju i trgovine Dalston Džankšn i Ridli Roud, postale su opasna mesta. Policija ništa nije činila, a tadašnja vlada laburista,  verovala je u slobodu izražavanja. Sve je to bilo vrlo ironično. U to vreme, užasno sam bio ogorčen tim zbivanjima.“

Atletika…

Pinterova mladost i bavljenje atletikom, spasli su ga od briga, ali nije teško prepoznati pozadinu “brbljanja” takvih scenskih stereotipova  kao  što  su  Goldberg  i  Meken  u  Rođendanu; kafkijanskog kucanja na vrata, koje leži u korenu njegovih dela… kao i opsesije vremenom i sećanjem, koja delimično potiče od  uticaja njegovog mentora, Beketa.

Ali  dok  Pinter  vidi  Mesečinu  kao  nepolitičan  komad, njegov  pristup  Mametovoj  Oleani,  kontroverznom  komadu  za dva lika o „političkoj korektnosti“ je začudo nepolemičan. Ovaj komad dostiže  vrhunac  nasilničkim postupkom  profesora nad učenicom, izazvao je različite reakcije dok se davao u Rojal-Kortu.

„Više to vidim kao odnos oca i kćeri; zbrka seksualnih tenzija, koja izgleda da postoji između očeva i kćeri. Ne samo društvena prinuda nego i element seksualne tenzije koji prirodno postoji.“… „Nas troje, Dejvid Suše, Lia Vilijams i ja, pokušavali smo, iz sve snage, da izbegnemo histeriju i pronađemo njihovu  čovečnost. I zato mnoge žene misle da je lik ove devojke bez sumnje  groteskno  čudovište,  ili  bogalj,  a  ne  normalna  mlada žena  koja  je  složena,  i  ozbiljna,  i  ranjiva,  i  prilično  bezobzirna kad jednom krene. Pokušali smo da damo celokupnost lika te devojke. Mislim da je napadna reakcija muškaraca u kulminaciji komada, koja ide od potpunog besa do oduševljenja, jer oni, u stvari, navijaju da se ta žena gotovo prebije do smrti. Ja želim da argumente za i protiv iznesem što jasnije. Ono što ona radi je potpuno revolucionarna stvar: ona izaziva vrednosni sistem koji je, ma koliko liberalan, zasnovan na muškom sistemu.“… „Ali ja to ne vidim kao polemiku. To je mnogo složenija stvar. To je drama o dvoje ljudi zaključanih u sobi. Posle jedne naročito usijane kasne probe, dok su oboje dahtali, rekao sam im: ‘Sad možete da uradite samo jednu stvar, a to je da se venčate!’ Jedino to: jer čovek toliko uđe u karaktere da ostaje zaključan u njima satima kasnije.“

Mamet…

Mamet  je  dramski  pisac  koji  u  potpunosti  može  da se  opiše  kao  „američko  pinterijanstvo“.  Iako  ga  poznaje  dve decenije, Pinter se ne trudi da objašnjava njihovu stvaralačku sličnost. Da li se Mametove pauze razlikuju od njegovih? Pinter sleže  ramenima.  „Pa,  svakako,  on  dolazi  do  pauza  na  svoj neponovljiv način. Mislim da je svaka pauza različita, u svakom komadu.

Ove reči ne iznenađuju jer potiču od režisera koji je nekom glumcu jednom rekao da je odigrao „dve tačke dok u tekstu stoji tri“. U stvari, Mamet je Pinteru poslao Glengeri Glen Ros i zamolio ga da pronađe „šta s tim komadom nije u redu“. Pinter je odlučio da je tekst u redu, odneo ga u National Theatre i potom bio nagrađen posvetom u štampanom izdanju.

Fascinantno  je  kako  Pinter  ume  toplo  da  govori  o američkim prijateljima i da se šali pričajući o „avanturama“ u Njujorku u vezi s  probama za Ničiju zemlju, a onda da prasne u rečite besne optužbe protiv američke spoljne politike! „Verujem da su Sjedinjene Američke Države zaista monstruozna svetska sila, sad  otrgnuta s uzice iz očiglednih razloga. Uzmite,  samo, raketni napad Amerike na Bagdad; navodno odgovor na pokušaj ubistva Buša, ali,  u stvari, poruka Amerikancima da i Klinton ume da bude grubijan.“… „Desilo se da je jedna osoba koja je tamo ubijena prijatelj nekog kog znam; ona je bila poznat umetnik, kustos muzeja. Mrtva je, kao i njen muž, i još mnogo ljudi. I, sledećeg jutra, Klinton izlazi iz crkve i kaže da se dobro oseća u vezi sa svim ovim, i tako bi trebalo da se osećaju svi Amerikanci; a ono o čem on govori je ubistvo; u odnosu na koje se on dobro oseća! Činjenica o smrti i Klintonov odnos prema smrti. kilometrima su daleko!“

“Gnušanje”… “odvratnost”…

Dve  reči  koje  Pinter  najčešće  upotrebljava  u  svojim političkim  izlaganjima  su  „gnušanje“  i  „odvratnost“;  bilo  da  je reč o Turskoj (koja ga je inspirisala za kratak ali snažan komad  o  jezičkom  proganjanju,  Gorštački  jezik),  Nikaragvi,  Angoli, Argentini ili Južnoj Americi, on vidi jenkijevski dolar i pištolj kao suštinu tragedije.

„Nikaragva je bila na putu da postane zaista demokratsko društvo, zaista retka stvar. Sjedinjene Američke Države su organizovale ekonomsku blokadu i terorističku grupu koja je pobila 30.000 ljudi, a narod je, izmučen umiranjem i glađu, izglasao da sandinisti odu s vlasti. I tako je jedna država, koja je bila humana ponosna i puna života, došla u situaciju da se smrtnost  dece  popela  na  70 %,  da  je  nezaposlenost  60 %,  a obrazovanje i medicina u raspadu. Ali, to je trijumf predsednika Klintona i Svetske banke! A ono čeg se najviše gnušam je to što nas je zapadna štampa od prošlog rata naučila da verujemo u dobro i loše: mi smo dobri, oni drugi su loši! Mi doprinosimo tim lažima jer se pretpostavlja da sve što mi činimo, činimo u ime slobode i demokratije!… Ja, zaista, mislim da mi imamo obavezu da prozremo sve te gluposti koje nam serviraju.“

Pinter  kaže  da  su  porodični  odnosi  i  smrt  u  središtu njegovog novog komada Mesečina, koji se čita kao siže ranijeg Pintera – isklesana hladnoća iz Ničije zemlje, kokni razmetljivac  iz Povratka, prostački govor iz Nastojnika – i ima čudne odjeke iz drugih dela, kao što su Smrt trgovačkog putnika Artura Milera, Beketovih Srećnih dana i, čak, Bure.

“Glumiti u sopstvenom komadu…”

„Dok sam svake noći igrao u Ničijoj zemlji izgovarajući iste  reči  iz  večeri  u  veče,  bio  sam  stimulisan  samim  činom izgovaranja reči i tim što sam izazivao smeh. A onda, jednog dana, još sam glumio noću, počeo sam da piskaram, i nešto u meni se oslobodilo izgovarajući sve te proklete reči. Sve sam, to,  onda, video na drukčiji način kao da je nekakav misteriozan proces. U stvari, to je teško opisati, glumiti u sopstvenom komadu. Nabasate na stvari za koje niste znali ni da postoje! Optužili su me da sam pretenciozan zato što sam rekao da ne znam sve o svojim komadima. Ali to je činjenica i ako postoji umetnik koji sve zna o svojim komadima, ja mu skidam kapu!“…

“Ovo je prvi put da govorim o Mesečini, i uzbuđen sam zbog  tog,  i  zbog  postavljanja  komada  na  scenu,  i  povratka Jana Holma pozorištu. Ima tu jedna čudna stvar: počeo sam da pišem za ovim stolom i pogledao tamo, na onu gomilu hartije na policama, i iznenada sam pomislio: tu, negde, ispod, postoje neke stranice koje sam napisao pre mnogo godina, i mislim da istu stvar dodirujem i sad.“… „Bio sam kao neki mahniti kompozitor koji pretura stvari.

Najzad sam našao te hartije, u ovoj žutoj  fascikli koju imam od 1977. I o istim stvarima sam sad pisao; čovek koji umire; čovek govori: „Gde su oni?“ Ono što mi se desilo od 1977. ima veze s tim; prošle godine, umrla mi je majka; imala je osamdeset osam godina. Ali uopšte nisam siguran da se komad zasniva na toj činjenici. Ukoliko ste stariji, utoliko više mislite o smrti; imate je u svom telu; ali ima, i toliko smrti, okolo. To  je važna činjenica u  mom političkom snoviđenju.“

Pinter kaže da vam „energija koju odajete  pišući  daje  još  više  energije. “Osećam da sam tim ubrzan.“ Svakako,  nije  on,  baš,   sumoran. Zadovoljstvo od kriketa umiruje ovog čoveka. Pokazuje mi tabelu gde se nalazi tim the Gaieties,  koji  on  vodi.  „Obratite  pažnju na ovo: devet pobeda, devet nerešenih, nijedan  poraz.  Falkus  i  Smit,  postigli  su 264 poena za dva sata i dvadeset minuta. Mislim da oni mogu da igraju i za selekciju  Engleske. Aterton i Flečer su upozoreni.“

Razgovarao: Stiv Grant

Preveo s engleskog: Borivoj Gerzić

Pinter na sceni

1. odlomak
NO MAN’S LAND – 1978 – John Gielgud, Ralph Richardson – Harold Pinter play, trajanje: 3:46 minuta

2. odlomak
Harold Pinter_No Man’s Land_Bolsova Street Directions, trajanje: 2:28 minuta

3. odlomak
The Collection, Harold Pinter, 1976, with Malcolm McDowell-Alan Bates-Helen Mirren-Laurence Olivier, trajanje: 1:03:22 sati

4.
Харолд Пинтер о НАТО агресији на Југославију, trajanje: 2:02 minuta

5.
Nobel Lecture by Harold Pinter, trajanje: 46:30 minuta

Izvor: komunikacija.org.rs,

Za P.U.L.S.E pripremio: Velibor Mihić 

oOOo

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *