Postojimo u svemiru koji je uslovljen najrazličitijim paradoksima, i koji se, kao nekakav sistemski bug, javljaju čim počnemo da razmišljamo i bavimo se temama i principima koji svojom suštinom zadiru u dublje pore realnosti u kojoj svakodnevno (racionalno) obitavamo. Krenemo li, na primer, da razmišljamo o potencijalnim visoko naprednim vanzemaljskim civilizacijama tzv. drugog i trećeg tipa, koje su na tako visokom stupnju razvoja da bi imale realnu moć simuliranja čitavih drugih univerzuma, a čiji bi mi bili tek deo, navodi nas samo na to da se još i dalje zapitamo – otkud i oni, kao takvi, tu gde jesu? Ko je njih posejao, ili, pak, možda takođe simulirao? Kako je tekao njihov uspon duž nemilosrdne Okamove oštrice (lex parsimoniae)?
I na posletku, koji je to njihov bog od koga zaziru i u čija nebesa gledaju, s obzirom da bi oni, takvi kakvi jesu, svakako bili onaj naš.
Pluralitas non est ponenda sine necessitate
Time uvek iznova i iznova, upadamo u jednu te istu beskonačnu petlju, petlju kokoške i jajeta, koja eksponencijalno postavlja više pitanja nego što daje smislenih i konačnih odgovora. I tome nikako nema kraja. Čini se kao da udaramo u maltene fizičku barijeru naših mentalnih kapaciteta, kada jednostavno ne možemo dalje, te nikako nismo u stanju da se uhvatimo u koštac i pojmimo šta je to iza vela bezgranične svetlosti. Uostalom, možda se baš kroz tu našu potrebu da neprekidno generišemo nova pitanja i uvek pitamo više ne zadovoljavajući se na duže staze ponuđenim odgovorima, krije nus pojava nedostatka našeg mentalnog hardvera koji nije dorastao softveru koji pokreće.
Nivoom svesti i koeficijentom inteligencije kojim raspolažemo data nam je osnova da se zapitamo, ali taman toliko iznad praga osnovne potrebe preživljavanja na dnevnom nivou, odnosno luksuza donekle bezbednog opstanka, da odmah potom upadamo i večitu poteru za mesecom iza vela horizonta koji ostaje zauvek neuhvatljiv. Otud verovatno potreba za duhovnim – religijama, filozofskim pretpostavkama i sistemima najrazličitijih pravaca, a sve da se ljudski duh umiri na određeno vreme. Naša potreba da sva ta pitanja i pukotine u razjašnjavanju naše uloge u ovoj velikoj mašini bar donekle razjasnimo makar nama samima. Otud verovatno i potreba za umetnošću, jer njome idemo na to da prevarimo taj glitch dodavanjem uvek nekog drugog izbora/pravca u našoj shemi razmišljanja, onda kada reči i znanje postanju nedovoljni. Sva ta pitanja, koja se svode na jedno jedino, u stanju smo da preformulišemo nebrojeno puta zarad dobijanja još tih istih okrnjenih odgovora kojima kao da umirimo znatiželju i sav taj nerazjašnjivi neizdrž koji nikako da splasne. Naprotiv, vremenom od postaje sve napadniji.
Prema kvantnoj teoriji za svaki objekat postoji talasna funkcija (Wave function) koja određuje verovatnoću nalaženja tog objekta u određenim tačkama prostora i vremena. Kvantna teorija kaže i to da se bez opservacije me može znati stanje čestice. Pre merenja čestica može biti u jednom od raznih stanja opisanih Šredingerovom talasnom funkcijom. Zapravo, dok se merenje ne izvrši, čestica postoji u neodređenom stanju, sumi svih mogućih stanja…
Ovde je dostupan tekst u celosti:
arsmagine.com/objavljivani-tekstovi/ja-sam-onaj-koji-jeste/
Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić
Ja sam Onaj koji Jeste ili je to…. napisao/la Dražen Pekušić dana
Pregled tekstova autora – Dražen Pekušić →
Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.
Podrži P.U.L.S.E
P.U.L.S.E je prostor za mišljenje, sumnju i odgovornost. Ako ti je taj prostor važan, omogući nam da ostane otvoren.
Podrži na PatreonuIli putem PayPala:
Поглед на свет који све релативизује осим сопствене свести, усађује и негује себичност у људима разбијенмим у појединце. Када ништа око нас није стварно, тада не заслужује нашу љубав и самилост јер не можемо повредити нестварни свет изван нас, напротив, можемо уништавати и убијати та створења као у видео-игрицама на екрану рачунара.
За такав поглед на свет не постоје патња и бол, љубав и смрт, и пре свега Бог, јер занемарује да смо рођени за живот у пролазном току времена и да ћемо умрети.
Данас се суочавамо са погубним вештачким, увелим, плодовима себичности, који нас хране отровом. Људски живот више нема вредност. Суочавамо се са самоуништењем.
Шекспир је исказао мудрост чија нас истина мења на боље: “Ствари имају сопствену вредност, независну од процењивача”.
И текст Дражена Пекушића, који нас сажето упознаје са изворима себичности која нам гуши живот и затире слободу, значајан је јер нас буди из дремежа указујући на срж проблема.
@Душко Јевтовић
Ne mislim da ovaj vid pristupa na bilo koji način nešto zatire, ubija ili šta god, već je neophodan u smislu pronalaženja načina da objektivno sagledamo svet u njegovoj celini, ma koliko to delovalo da je bolno. A prirodno jeste bolno, jer nas uslovljava da ultimativno napustimo zonu komfora sveta u kome živimo i otisnemo se u neki u kome vladaju apsolutno drugačija pravila postojanja. Zato je strašno, a u isto vreme i nije. Predivno je.
@Dušan Arsenović
Na žalost nisam previše upoznat sa zen budizmom, jer je taj duhovni pravac meni previše dalek. Pobornik sam onoga da pojedinac treba da ostane u okvirima kolektivnog duha u kojem je odgajan, jer nesvesno postaje vezan (ali nikako u negativnom kontekstu) u svojoj struji misli. Time može da iskaže svoj puni potencijal u bavljenju nečim što je u njemu duboko usađeno, te da dopre do određenbih istina čak i nesvesno. Što, u suprotnom, nije moguće. Ipak, to ne isključuje želju da sve izrečeno u tekstu ne izvagam i u skladu s pravilima zen-a 🙂
@Pera Marković
Baš iz tog razloga, što postoje mnoge relevantne ličnosti koje su dale doprinos ovoj ideji, u planu mi je da u narednom periodu jedan tekst posvetim njima. Onima koje sada nisam pomenuo ali i onima čije sam misli tek inspiritavno konsultovao u nastajanju ovog materijala, prvog dela.
S druge strane, osporavanje ili pokušaj objašnjenja Boga ostaju, s ove tačke našeg postojanja, krajnje je iluzorna rabota. Tu ne može biti napretka jer prosto mi To ne možemo da iznesemo, ni u jednom od ta dva pravca. A opet, živeći u svetu dualnosti ona druga strana bi se svakako apsolutnom naginjanju čvrsto protivila…
Slažem se, ali to zahteva jednu vrlo zamršenu raspravu 🙂
Veoma dobar tekst, ali u skladu sa principom Okamove oštrice savetujem autoru da se pozabavi odgovorima koje nudi filozofija sa najmanje pretpostavki – zen budizam. Često su mi rečenice iz ovog teksta ličile na citate zen majstora ili savremenih učitelja kao što su D.T.Suzuki i Alan Watts i mislio sam da će se kroz uočavanje nemogućnosti čovekovog ratio da dođe do ”viših” istina i upravo tog shvatanja da sve proizlazi iz uma doći na kraju teksta do budističkih shvatanja, ali ono što solipsizmu fali je nastavak ,,Sve proizlazi iz mene, ALI i ja proizlazim iz svega.” Čovek je jedno sa kosmosom, jer je čovek kosmos, odnosno, posmatrač i posmatrani su isto (ono o čemu je Bor govorio kroz naočare nauke).
Interesantno je da jedan veliki filozof merodavan za ovu temu nije pomenut.
Naravno, to je Džordž Barkli, biskup od Korka, i njegova nenadmašna “Rasprava o principima ljudskog saznanja”.
Iako apsolutno solipsistička, ova rasprava je zapravo apologetska, čiji je osnovni cilj utvrđivanje nespornog postojanja Boga zbog potrebe za saznanjem.
U najkraćem Barkli tvrdi da su saznanje i postojanje isto: nema postojanja bez saznanja, doslovno. Vrlo je jednostavno dokazati istinitost ove tvrdnje primerom “otkrića” Amerike, koja za ljude preko Atlantskog okeana doslovno nije postojala. Isto vredi za svaku pojavu, bez obzira da li je duhovna ili telesna.
Očigledan problem ovakve pretpostavke je vreme, odnosno trajnost pojava: ako je za njihovo postojanje potrebno da ih neko saznaje, onda one neće postojati bez saznavanja.
Ovaj problem Barkli rešava Bogom: on je ta svest koja stalno saznaje i omogućujue postojanje svih pojava.
Izuzetno inspirativno delo i danas.
2016 Isaac Asimov Memorial Debate: Is the Universe a Simulation?
“Univerzum
Ja sam krug,
prostor oko mene nije;
Ja sam centar i oko mene je sve.
Sila koju osećam me privlači;
Brzina kojom putujem je iluzija,
jer vreme nije.
Energija moja iz mog nemira izvire;
Moj nastanak i nestanak su enigma.
Ja sam samo čestica.” Autor: Bojan K.
Nezavisno od naših percepcija stvarnosti, a koje su rezultat apstrahovanja iskustava, stvarnost jeste. Kao što se egocentričnost ogleda u suštini čestice(singular), tako se egocentričnost ogleda i u grupisanim česticama(plural) – a koje jesu stvarnost per se, nezavisno od drugih čestica.
Drugim rečima, stvarnost nije skup(U) njegovih delova. Stvarnost je, naprotiv, ego čestice – a čije osobine su jednake broju Pi. Ona je krug i njeni pravci kretanja su beskonačni, baš kao što su i tkanja ove stvarnosti beskonačna, a imajući u vidu (Pi) prirodu čestice.
Mi, takođe, iako egocentrićni shodno našoj fiziološko-fizičkoj prirodi(fiziološko-funkcionalna nezavisnost i fizička grupisanost(odvojenost) čestica u odnosu na druge egocentrične delove stvarnosti(entitete)) – gravitiramo međusobno, a pri čemu ispoljavamo uticaje jedni na druge.
Najverovatnije ne postoji fizička barijera van koje postoji stvarnost, iako naš um potrebuje da stvara skupove shodno neurologiji na kojoj se zasniva naš DNK. A veći deo nauke je farsa, naročito nerazumevanje tzv. “kvantne mehanike”.
Bojan K.