Aleksandra Nerić je savremena umetnica i pesnikinja prepoznatljiva po snažnom emotivnom i duhovnom izrazu. Kroz slikarstvo i poeziju istražuje univerzalne arhetipove, svetlosne kodove i metafizičku simboliku, stapajući unutrašnje pejzaže sa mitološkim motivima. Njena poezija nosi pečat duboke introspekcije, često obojena filozofskim tonovima i simbolima unutrašnje transformacije. Prvu pesmu predstavila je javnosti na Evropskom festivalu umetnosti u Beogradu, ‘’Metafora duse’’ a trenutno radi na zbirci koja objedinjuje celokupno pesničko stvaralaštvo. Umetnost Aleksandre Nerić proističe iz tišine, iz tame, iz vatre i uvek vodi ka svetlu.
„Ja sam priča koja se ne završava“
Rodila sam se tiho,
u najdubljoj noći,
tamo gde bol ne viče,
nego svetluca kao prva zvezda.
Nisam znala da sam plamen
dok me nisu pokušali ugasiti.
Tada sam osetila da gorim,
ne da bih nestala,
već da bih postala.
Nosila sam krila
pre nego što sam znala da letim.
I svaki moj pad
bio je samo zalet za viši let.
Nisam stvorena od sigurnosti,
već od pitanja,
od čežnje,
od praznina koje sam pretvarala u svetove.
U meni su slike koje ne mogu da ćute,
boje koje pamte dodir duše.
Kad slikam to nisam ja,
to je Feniks u meni
što iznova peva iz pepela.
I kad sam sama,
nisam izgubljena.
Ja sam u tom tišinom satkanom prostoru
gde se rađa svetlost.
Ja ne stvaram umetnost,
ja je dišem.
Moje ruke pamte svetove
koji još nisu postali vidljivi.
Moje srce zna puteve
koje tek treba iscrtati.
Ne zaboravi:
Ja sam i bajka, i mit,
i žena, i vatra,
i umetnost, i istina,
i tišina što stvara.
U svakom padu — krik,
u svakom letu — kod.
Feniks sam,
ali i više od toga.
Ja sam priča koja se ne završava.
Zidovi
Ne glumi bliskost
Ja ne bežim od tebe
bežim od sebe koju sam morala da ugušim
da bih preživela svet.
Ne gledaj me kao svetlost.
U meni gori tišina.
Ja sam hladna jer sam predugo bila topla.
Predugo moralna. Predugo ispravna.
I niko nije primetio koliko to boli.
Svaki tvoj pokušaj je pogrešna mapa.
Ti tražiš put do mene,
a ne znaš da sam Pandorinu kutiju
zaključala iznutra.
Tamo gde niko ne zalazi.
Tamo gde još čuči nada
ali ispod nje, gnezdi se umor
koji ni ljubav više ne može da umiri.
Zovu me čelikom.
A ja sam samo neko ko je
previše puta ćutao dok su ga lomili.
Nisam hladna. Samo više nemam snage da objašnjavam.
Jer umorna sam od moranja.
Od toga da budem jaka, staložena, dostojanstvena.
Od toga da nikada ne pokažem
koliko me zapravo boli.
U meni još uvek živi ona mala.
Šapatom, iza svih mojih zidova.
Plaši se da izađe.
Jer jednom kad jeste
dočekale su je laži, ruke koje su htele da popravljaju,
a ne da razumeju.
Zato sam zid.
Zato gledam mirno dok bežiš.
Zato ćutim kad me pitaš šta osećam.
Jer istina nije laka
ona ne prija. Ona para. Ona ostavlja tragove.
Videla sam kako ljubav postaje uteg.
Kako moral guši onoga koji oseća previše.
Zato sam postala tama sa konturom svetlosti.
Da se svi osećaju sigurno,
a da niko ne dotakne ono što boli.
Ona i ja…
Jedna zatvorena u kutiji koju više ne otvaram.
Aleksandra Nerić je registrovana i priznata umetnica na globalnoj platformi Artfacts.net, jednom od najvažnijih resursa za praćenje karijera savremenih umetnika. Njeno kontinuirano prisustvo na međunarodnoj umetničkoj sceni, nagrade i priznanja, potvrđuju njen status umetnice sa autentičnim izražajem i rastućim globalnim uticajem.
Ja sam priča koja se ne završava napisao/la Aleksandra Nerić dana
Pregled tekstova autora – Aleksandra Nerić →