Jagodina – priča o jednoj čaršiji

Nevena, majušna, tanka i bistra devojčica, od četiri leta, sa tatom i mamom, sišla je sa planine Juhor, na kojoj je rasla par godina. Bilo je to 1952. godine. Pošla porodica na periferiju Jagodine, sa tatinom rajs-korpom iz zarobljeništva, maminim klečanim torbama i drvenim kolicima punim igračaka. Pravac: ulica Labuda Đukića, kraj Ciganmale, prostor za naselje. Tamo ih je čekao jedan skroman, suv, belo okrečen stan. U dugačkoj, prizemnoj zgradi, građenoj za radnike fabrike kablova, bilo je u redu desetak sličnih malih stanova.

Između Ciganmale i zgrade bilo je veliko dvorište, koje je ubrzo postalo imanje, sa čitavim nizom baštica za porodice. Bile su tu i tri velike, jedre, rasne i rodne kajsije, oko kojih su se deca igrala i pravila svoj mali raj. Kajsije su rađale sočne i zdrave plodove; deca su se rado sladila njima. Rumene kajsije u velikim zelenim krošnjama tri velika drveta…  Za Neveninu majku i još poneku vrednu domaćicu bilo je dovoljno voća. Ukusni pekmez od kajsija … Nevena je sate provodila na granama drveća … Jednom se  najela zelenih kajsija, dobila groznicu i odmah se našla u bolnici. Kada je trebalo da primi injekciju, pobunila se. Majka je bila pored nje i rekla joj:”Ako nećeš da primiš injekciju, ti ćeš da umreš i poješće te žabe čančare!”. Nevena je odmah povikala:”Dajte mi inekciju, brzo, najveću što imate!”. Sa injekcijom je groznica brzo prošla…

Bolnica je inače bila uredna, čista, sva bela, sa ljubaznim sestrama … Posle par dana Nevena se ponovo vratila na svoje kajsije. Drugarice su joj se pridružile u igri. Bile su to devojčice iz Ciganmale: Angelina, Mira, Ljilja, Nada Branka… sve u svojim šarenim haljinicama, bose ili u plastičnim papučama, sa kikicama i mašnama na svojim crnim kosama. Poneka devojčica bi imala krpenu lutkicu i gumenu loptu, ali je Nevena imala najviše igračaka, jer su joj roditelji stalno i svuda nabavljali igračke. Ulazila je sa devojčicama u njihovo zajedničko veliko dvorište, puno cveća i pažljivo zagledala konje,  bežala od petlova, milovala pse i mačke. Majke njenih drugarica, izlazile bi iz malih belih soba, sa namazanim kriškama masti i paprike i davale deci da jedu. 

Tih godina Jagodina se zvala Svetozarevo. Bila je vedar grad koji se razvijao: fabrika kablova i mesna industrija “Juhor”, poznate širom zemlje, su cvetale. U proleće 1952. godine, u centru grada otvorena je velika i dobro uređena prodavnica mesa i mesnih proizvoda, izvanrednog kvaliteta. Nevena je bila mala, ali je već znala šta je dobra roba i zašto mušterije trče u veliku, lepu i snabdevenu prodavnicu. Tu je radio i njen tata. Fabrika kablova je sve više ljudi zapošljavala iz okolnih sela. Nicale su nove stambene zgrade, škole, ambulante …

Ipak, velika poslastičarnica u centru grada bila je za Nevenu najveća radost. U tople letnje večeri, kada je glavna ulica bila puna šetača, trčkarala je sa tatom i mamom da je odvedu na sladoled u tu lepu poslastičarnicu, sa velikim ventilatorima na plafonu, redovima staklenih frižidera, punih ćasa sa sladoledom, sa lepim devojkama, koje su u belim kostimima i kapicama na glavi, išle sa kornetima punim kugli sladoleda do svojih mušterija. To mesto je tako lepo mirisalo i izgledalo privlačno, da su ljudi sa decom stajali na ulici, u redovima kraj velikog, otvorenog ulaza.

Jagodina je imala lepe kafane, među kojima je najpoznatija bila “Šarena kafana”, velika letnja bašta, fino osvetljena, okićena lampionima, sa drvećem i popločanim prostorom, na kome se nalazio podijum za orkestar i igru. Uvek je bila “živa muzika”, osim jedan dan u nedelji.

Orkestar je, po običaju bio odličan, a pevači i pevačice odabrani. Kafana je bila niža od trotoara i pešačke staze, i do nje se silazilo niz široke stepenice, i ulazilo na plato, u tu lepotu zabave i dobrog raspoloženja. Igra i ples su bili obavezni i rado viđeni. Ljudi su ostajali do zore; parovi su zabavljali igrom i pesmom satima. Ljudi su često dolazili sa decom, a deca k’o deca: okupljali su se oko orkestra, gledali i slušali izvođače i skakutali naokolo, za svoj groš igrali i pevali. U kafani su se služila razna pića i roštilj, za decu je naručivana limunada.

Kako je Jagodinsko pivo bilo kvalitetno i pitko, činilo se, da se baš ono najčešće nalazilo na stolovima gostiju. Svileni i šareni čaršavi i vaze sa domaćim cvećem, činili su ambijent prisnim i dopadljivim. “Šarena kafana” je bila glavna za večernji izlazak Jagodinaca i ljudi su gledali da dođu na vreme da zauzmu mesta za sedenje. Mnogi su šetali kraj ove kafane da bi se nagledali lepih, zabavnih prizora i naslušali dobre muzike.

Jagodina je imala i biskop. To je bilo vreme prvih domaćih filmova i američkih vesterna i ljudi su rado išli u bioskop. Bila je to posebno primamljiva zabava. Leti su se filmovi prikazivali u letnjoj bašti, pa su dečaci slobodno krckali semenke i pucketali kokice. To su isto radili i u zatvorenoj bioskopskoj sali, pa su spremačice do kasno u noć čistile rasuto smeće. Kaubojski filmovi u boji, bili su naročito traženi, a posle tih filmova gradski dečaci su razrađivali domaća scenarija u igrama kauboja i Indijanaca. Na periferiji gde je živela Nevena, u šumarcima, kraj rečice Belice dečaci su se svojski trudili da prave lukove i strele i da se bore i slave pobede uz vrisku i indijanske vatre na obalama rečice. Devojčice su već bile u svojim kućama, osim kada su se zajedno igrali žmurke u okolnim dvorištima.

Nevena je išla prvi razred u obližnjoj školi i većina drugarica su bile devojčice iz Ciganmale. One su bile uredno obučene i očešljane, imale su torbe i školski pribor, jer su njihovi roditelji bili gradski Romi, muzičari, zanatlije, a majke uredne i sposobne domaćice. Tih godina Romi su često zapošljavani i u fabrikama. Nevena se lepo slagala sa drugaricama i često odlazila kod njih. Bila je jedinica, a romske porodice su obično imale više dece, i Nevena je volela da se igra sa gomilom njih. Nevena je naročito uživala da je zovu na romske slave, na kojima se posebno sladila bogato filovanim tortama, kolačima i ukusnim gibanicama. Nevena je obožavala svoj komšiluk i maštala da će tu ostati da živi godinama i godinama. Posebno je volela svoje drugarice, tim pre što nije imala svoju sestricu ili brata, a želela je veoma da ih ima …

No, dođe i to doba …    

Jedne tople junske noći 1953 godine, kada je Nevena već bila u krevetu, Nevenina majka, koja je bila pred porođajem, dobila je iznenadne trudove i nije mogla da ustane iz kreveta. Telefona nisu imali, a Nevenin tata je radio u noćnoj smeni u fabrici. Mama je pozvala Nevenu, rekla joj o čemu se radi i poslala je kroz bagremovu šumu do romske porodice Jovanović, sa kojom su bili najbliži, da domaćicu kuće, Dragu Jovanović, pozove da dođe u pomoć.

Nevena je ogrnula mamin šlafrok, obula svoje patike i otrčala. Bagrenjak je šuštao, svetiljka se na visini drveća klatila, noć je bila tiha, a Nevena radosna i hrabra; mama će da rodi bebu i Nevena će imati seku ili batu … Komšinica Draga, mlada i kršna Romkinja, došla je odmah, videla stanje i pažljivo uprtila Neveninu mamu i izašla na ulicu da se snađe za kakvo vozilo, kako ume i zna. Ulica je bila osvetljena, tiha i bez vozila. Ipak, nedaleko od mesta gde je Draga stala sa trudnom i uzbuđenom ženom, ugledale su osvetljenu, omanju kafanu i parkirano vozilo ispred kafane. Iz kafane se čula pesma i priča. Draga je odmah poslala Nevenu da uđe u kafanu, da ne bi ispustila i povredila trudnu Neveninu mamu.

Nevena je otrčala do osvetljenih vrata kafane i provirila. Unutra je sedelo omanje muško društvo, i neko je u toj gužvi ugledao lice devojčice na vratima, skočio i otvroio vrata. Brzo se razjasnilo šta se događa, i još brže se Nevenina mama našla u kolima koja su bila parkirana. Vozač je dobio instrukciju do što brže vozi za Ćupriju u porodilište, jer je Nevenina mama morala tamo da se porodi. U autu su se našla i tri mlađa, sposobna muškarca, da mogu da pomognu ukoliko bude trebalo. Neveninu mamu su udobno smestili i pojurili put Ćuprije.

Ispostavilo se da je to bio službeni auto, kojim je, toga dana, u službenu posetu gradu došao Milovan Đilas, sa svojim saradnicima. Nevenina mama se umalo nije porodila u toj limuzini. Ipak, stigli su brzo pred kapiju porodilišta, gde je porodilja odmah prihvaćena i za nepun sat vremena rodila zdravu i lepu devojčicu. Ekipa pomagača iz auta, vratila se autom nazad, u istu kafanu u kojoj su ostali da proslave rođenje deteta, sve skupa sa ocem koji se oplemenio sa još jednom devojčicom. Njega su drugovi doveli iz noćne smene “Juhora”.

Dve jedine dame koje su ostale da se sa društvom provesele, bile su, Draga i Nevena. Njih dve su nakon jednog piva (za Dragu) i limunade (za Nevenu), odvežene kolima Draginoj kući, gde je Nevena ostala, da, okupana i u Draginoj pižami, i Draginom zagrljaju, prespava tu divnu i burnu junsku noć, puna radosti što je dobila sestricu.

Za P.U.L.S.E Slavica Vukasović

 
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments