Japan, poseta svetoj planini Koji (Koya-san)

Ulogujte se / Kreirajte profil

Japan, poseta svetoj planini Koji (Koya-san)

.

Become a Patron!

.

Autor teksta i fotografija: Ivana Dukčević

Tekst je deo knjige i internet stranice „Umetnost putovanja“ Umetnost  putovanja

Sat i po vozom južno od Osake, u južnom delu poluostrva oblasti Vakajama pristigli smo na planinu Koja – Kōya-san. Na ovoj svetoj planini masiva Kii, na platou visine oko 800 metara, iz­među osam planinskih vrhova (koji simbolizuju latice lotoso­vog cveta) u IX veku osnovan je jedan od prvih šinto budis­tičkih manastira u Japanu, koji je kasnije prerastao u poznato mesto hodočašća. U narednom periodu, oko manastira je niklo mnoštvo hramova koji danas nude monaški smeštaj i hra­nu (isključivo vegetarijansku – shojin ryori) stranim turistima u potrazi za autentičnim japanskim, budističkim iskustvom. U rano jutro, nakon noći na tatamiju i futonima na podu, možete u hramu prisustvovati jutarnjoj molitvi budis­tičkih sveštenika.

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -lokalna železnica koja vozi od Osake do podnožja planine

Šingon verzija budizma potiče iz najstarijeg – indijskog bu­dizma, koji je nakon što je prihvaćen u Kini, u matičnoj Indiji skoro izgubio na značaju. Vekovima kasnije, duboko se ukorenio u kinesku i zatim japansku religiju. Za razliku od najstarijih, kitnjastih hramova u hinduističkom stilu na planini u mestu Nikko (severno od Tokija), gde sakralna arhitektura veoma malo podseća na kasniji svedeni, minimalistički japanski stil, većina hramova Kojasana prilično je u skladu s tim i u neverovatnom jedinstvu sa prirodom. Nakon boravka u Kini, budizam je u Japan doneo japanski monah, učenjak, umetnik i pesnik Kūkai, nakon smrti mnogo poznatiji kao Kobo Daiši – „Veliki učitelj”, kojem se pripisuje i reforma pisma – prilagođavanje određenih znako­va kineskog pisma japanskom jeziku. Poreklom iz aristokratske familije, 804. godine kao monah je poslat na proputovanje po Kini i tamo usvojio učenja ezoteričnog šingon budizma. Umesto da u Kini ostane planiranih 20 godina, u Japan se vratio kao Veliki uči­telj nakon samo dve. Nakon šest godina provedenih kao monah manastira Todai-đi, u najstarijem svetilištu Nikko, 816. godine dobio je dozvolu da osnuje manastirski kompleks za koji je sam izabrao udaljeni planinski Kojasan.

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -drevni hramovi

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -drevni hramovi

Veliki feudalni gospodar Japana, samuraj Tojotomi Hide­joši (Toyotomi Hideyoshi), čiji sjajni dvorac okružen zidinama i kanalom i danas dominira nadomak centra moderne Osake, obnovio je u XVI veku najstariji hram Kojasana – Kongobu-đi („Hram dijamantske planine“), iz IX veka. Autentičan, arhi­tektonski veoma sveden drveni hram, jedno je od onih svetih mesta nad kojim kao da lebde nevidljive reči jedne od zvučnih japanskih filozofija. Naime, prema japanskom šinto-budizmu – ništa na svetu ne traje večno. Da bi produžilo svoj vek mora se potpuno srušiti i nanovo sazidati, kao nešto potpuno novo. Na ovaj način, mnogi japanski hramovi u svojoj dugoj istoriji više puta su rušeni i na istom mestu potpuno istovetni zida­ni ispočetka. Iako se ova filozofska misao u priličnoj meri čini bliska stvarnosti, jedan od verovatnih razloga rušenja i obnove hramova u Japanu je i njihova drvna građa, koja u uslovima visoke vlage (blizina Tihog okeana), čestih prirodnih nepogoda – padavina-tajfuna-zemljotresa, kao i neizbežnih požara – nije dugovečna.

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan – gong označava početak molitve

Tokom po­sete manastiru Kongobu-đi, po ulasku u veliku molitvenu salu sa brižljivo zategnutim tatamijem na podu, iznenadila nas je čajna kuhinja iz koje je na svakih nekoliko minuta izlazio stariji monah i posetiocima nudio tacne na kojima su bile keramičke šoljice sa zelenim čajem i kolačići od pirinča. Manastir Kongo­bu-đi idealan je spoj svedene religiozne arhitekture i spiritualne atmosfere tradicionalnog Japana. U lavirintu prizemnog drve­nog zdanja, osim prostorija oslikanih u duhu godišnjih doba i prirode kao njenog sastavnog dela, iza ograde unutrašnjeg dela manastira nalazi se najveća i najlepša zen-bašta Japana – Ban­rjutei, ukrašena sa 140 granitnih stena.

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan – deo najveće zen bašte Japana

Suve zen-bašte specifične su za Japan i zen budizam, koji je ovde stigao iz Kine. Kao filozofija visokog stepena samodis­cipline, najviše je zaživeo među vojnicima, kasnije samurajima – ratnicima lokalnih šoguna. Iako se kao doktrina zen budizam donekle smatra militantnim i u priličnoj suprotnosti sa onim što u Evropi i na Zapadu podrazumevamo pod pojmom „zen“ (mir je naime, u samodisciplini), japanske zen-bašte – kao zaustavl­jene u vremenu, u potpunom su skladu s pojmom smirenosti i spiritualnim osećanjem koje vezujemo za ovaj pojam. Zen-baš­te svojevrsno su umetničko delo. Najstarije su ručno pravljene suve bašte Japana, u kojima vodene površine i sam tok vode uz pomoć grabulja precizno i detaljno doteran imitira sitan šl­junak. Između šljunka, u zen-baštama se nalazi određen broj manjih ili većih, nepravilnih kamenih formacija, nalik usamlje­nim ostrvima usred okeana. Obavezni deo japanskih i zen-bašti jeste mahovina, te poneke „stene u moru“ na određenim mestima tek suptilno prekriva zeleni tepih ove šumske biljke.

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan – zen bašta u hramu Kongobu-đi

Prema predanju, kada je tražio idealno spiritualno mesto za budistički hram, veliki učitelj Kobo Daiši je pre povratka u Japan iz Kine bacio vadžru, vrstu religijskog predmeta nalik trozupcu koji je preleteo Japansko more i pao na mesto gde je raslo drvo jedne vrste japanskog bora, u Kojasanu. Po povratku, navodno je pretražio čitav Japan dok nije našao gde je njegova bačena vadžra završila. Interesantno je da ovaj bor ima iglice čiji se broj u jednom korenu uvek kreće između dve i pet, i da je iglicu sastavljenu iz tri dela (Sanko no Matsu – nalik bačenom vadžra-trozupcu) kao u slučaju deteline sa četiri lista – izuzetno teško pronaći. Veruje se da će onog ko uspe da pronađe iglicu iz tri dela ispod drveta Sanko no Matsu pratiti sreća u životu. Dok smo na tabli ispred svetog japanskog bora iščitavali ob­jašnjenje na engleskom, prišao mi je izuzetno ljubazan sredo­večni Japanac, posetilac, i pružio mi iglicu sastavljenu iz tri dela pojasnivši mi ukratko ono što sam upravo pročitala. Naklonivši se, rekao je da je upravo pronašao na tlu i da mi je poklanja. Zahvalila sam se, duboko se naklonivši.

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -retka borova iglica iz tri dela

Kobo Daiši sahranjen je u mauzoleju Hrama Okunoin u Ko­jasanu, na istoimenom groblju – najvećem u Japanu i jednom od najspiritualnijih mesta u Zemlji izlazećeg sunca. Vernici koji ovde dolaze i monasi veruju da njihov Učitelj u stvari nije umro, već se nalazi u stanju konstantne meditacije. Zbog toga se i sama staza u predivnoj, drevnoj šumi japanskih borova, preko mostića koji vodi do njegovog hrama i mauzoleja, smatra svetim mestom na kom nije dozvoljeno fotografisati, piti ili ne-daj-bože jesti. Svakog dana, najviši sveštenici Učitelju prinose hranu i „menjaju“ mu odeću, verujući da će se On jednog dana probuditi iz meditacije. Poseta mauzoleju Kobo Daišija iskustvo je za sebe, a verujući Japanci koji ga posećuju smatraju da se nalaze na jednom od najsvetijih mesta u Japanu.

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -jedan od hramova

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -unutrašnjost hrama Kongobu-đi

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan – u društvu monaha u hramu Kongobu-đi

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -groblje Okunoin, pojanje mantri u hramu Kobo Daišija

Tog dana, prisustvovali smo ceremoniji čitanja – pojanja man­tri, ritmički i muzički veoma ujednačenih molitvi koje onima koji jezik ne razumeju liče na spiritualne brzalice. Ritam mantri ume da ponese! Nakon molitve, grupa budističkih sveštenika obučena u tradicionalnu narandžastu odoru krenula je u koloni iz hrama u kojem je Kobo Daiši sahranjen, kroz šumu groblja nazad ka nekom od kompleksa manastira u kojem žive i služe. Iako nije uobičajeno da se jedno groblje nađe u turističkoj ponudi, Oku­noin je nadasve očaravajuće spiritualno mesto. Nalazi se na pri­lično velikoj površini, skriveno u podnožju neobično visokih japanskih borova u stoletnoj šumi, čije je tlo, ali i stare kame­ne stupe delimično prekrila mahovina. Kada je sunčan dan, u jutarnjim i kasnim popodnevnim satima zraci sunca koji pod uglom uspeju da se probiju između visokih krošnji ponekad kao reflektori tek suptilno osvetle određene stupe i đizo statue starog groblja. Simpatične statue božanstava šinto-budizma, ritualno se prilikom posete i u određenim prilikama „oblače“ u portikle, keceljice i kapice u crvenoj ili nijansama ove boje, kako bi se umirili duhovi umrlih u koje Japanci duboko veruju. U jednom delu groblja, u plićaku potoka nadomak mosta čijim prelaskom stižete do mauzoleja Kobo Daišija, u vodi se nalaze drvene stupe posvećene nerođenoj deci. Nešto dalje, velika stu­pa u obliku piramide sa bezbroj kamenih đizo statua dominira platoom u šumi. Nekim statuama obukli su crvene, šarene por­tiklice, dok druge imaju kukičane kapice, čak slamne šeširiće, te neodoljivo podsećaju na dekorativne patuljke evropskih vrtova.

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -groblje Okunoin, monasi se vraćaju u hram nakon pojanja mantri

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -groblje Okunoin, đizo statue

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -groblje Okunoin, đizo statue..

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -groblje Okunoin, đizo statua

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan -groblje Okunoin, đizo statua...

Japan je prekriven šumom, a japanske šume su božanstvene. Neke nazivaju „šarenim šumama“, jer su nepregledni šumoviti brežuljci ispunjeni različitim vrstama listopadnih i zimzelenih vrsta drveća koje se međusobno prepliću kao pačvork – kao isečeni, prekrojeni i ponovo spojeni u pejzažu, iz daljine nalik svojevrsnom umetničkom delu. Nisam uspela da saznam da li je u pitanju nekakva neverovatna, planirana sadnja drveća koja dominira čitavim Japanom (što poznajući prilike i istrajnost Japanaca nije isključeno), ili je potpuno slučajno seme drveća rasejano tako da se šume izuzetno vitkog i visokog japanskog bora prepliću sa šumarcima bambusa, a zatim bordo-crvenim i svetlozelenim japanskim jasenom minijaturnog lišća, divljom trešnjom bledorozikastog cveta i jednom vrstom palmi. Čak i ako niste pasionirani ljubitelj prirode, Japan će vas verovatno promeniti.

Ivana Dukcevic, Japan, planina Koyasan – i raspored korenja deo je umetnosti ukrašavanja japanskih bašti

Autor teksta i fotografija: Ivana Dukčević

Tekst i fotografije deo su internet stranica i knjige “Umetnost putovanja” i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta ni fotografija bez znanja i odobrenja autora.

Izvor: Umetnost  putovanja

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments