Jaspers je pokazao zrelost duha kada je jasno stavio do znanja da stanje stvari u filozofiji i društvu uopšte, uprkos pozitivističkim tendencijama, vodi ka obnovljenom interesovanju za egzistencijalna pitanja. Smatrao je da ta pitanja i značajne uvide možemo naći u delima filozofa koji su, nepravedno, zanemareni i čija filozofija tek počinje da živi. Pre svih, reč je o Šelingu, Kjerkegoru i Ničeu. On Kjerkegora i Ničea naziva izuzecima, jer su oni razbili sigurnost koju je pružala kako nauka, religija, tako i metafizika (ako metafizika uopšte pruža neki siguran temelj). Jaspers kaže: „Oni su doveli do svesti i izdejstvovali da za nas nema više nikakvog samorazumljivog tla. … Ako se s obzirom na doba, i s obzirom na mišljenje koje su stvorili Kjerkegor i Niče, postavi pitanje: Šta sada? onda Kjerkegor upućuje na ono apsurdno hrišćansko pred kojim svet tone, a Niče upućuje na ono što je daleko, neodređeno, na ono što se ne pojavljuje kao supstanca iz koje bismo mogli da živimo. Njihove odgovore niko nije prihvatio – to nisu naši odgovori. Na nama je da vidimo šta u pogledu na njih kroz nas postaje od nas. A to, ipak, nikako ne može unapred da se projektuje ni da se utvrdi.“ (Jaspers, 2000:30).

Vidimo, dakle, da nam Jaspers pokazuje da u vremenu kad (tradicionalne) religije slabe potreba za verom je još veća. Ljudima je očajnički potrebna vera, pa bili oni religiozni, poput Kjerkegora, ili ateisti, poput Ničea. I jedan i drugi kritikuju, najpre, hrišćansku crkvu kao oblik institucije koji se udaljio od izvorne vere i neposrednosti s Bogom i ljudima. Ali preko njih prepoznajemo i dva moguća oblika rešenja. Kjerkegor slovi za protestantsko rešenje, koje ide linijom od Lutera, preko Kanta, Kjerkegora pa sve do danas. Niče nam zadaje više muka jer nije jasno šta nam on nudi kao moguće rešenje. Svakako, moramo priznati da njegov govor o religiji sadrži dosta zdrave kritike hrišćanstva, koja je bila potrebna mnogo pre njega. Ali on ne rešava pitanje religioznog verovanja koje se javlja, kantovski rečeno, u dubini naše duše iz nama nepoznatog razloga. On svrstava budizam i hrišćansvo u pesimistične religije, s tim da je „…osnovna razlika između obe décadence-religije: budizam ne obećava, već ispunjava, hrišćanstvo sve obećava, ali ništa ne ispunjava“ (Niče, 2011:48).

Kako Jaspers vidi ovaj problem? On, za razliku od popularne nauke, pravilno shvata odnos između religije i razuma, između filozofije i religije. Zato ne kaže da je ono što je suprotno razumu iracionalno, štaviše, uopšte ne uzima to kao problem jer on smatra da čovekova potreba za verom mora biti moguća i posle Ničeove i Kjerkegorove kritike institucionalne religije, a to znači da moramo napustiti njihov put i moramo tražiti svoj. A taj put može biti samo umski, a ne razumski. Zato je za Jaspersa pojmovni par umsko-neumsko, umesto racionalno-neracionalno, ključ za rešenje egzistencijalnog problema, i ključ za pronalaženje odgovora i razumevanje potrebe za religioznim verovanjem. Ali on, sledeći Kjerkegora i Ničea, odbacuje svaki oblik institucionalne religije, i zato smatra da se do rešenja mora doći izvan svake vrste tradicionalnih religija: kroz filozofiju. Zato ono neumsko ne predstavlja klasično religijsko određenje Boga, niti neko mistično religijsko iskustvo, isihazam, već egzistenciju, koja nam tek ukazuje na nešto transcendentno.

Jaspers kaže da „reč um nosi za nas kantovsku širinu, jasnoću i istinitost, a reč egzistencija je Kjerkegor uzdigao u onu sferu kojom ona pušta da se u beskonačnoj dubini pojavi ono što izmiče svakom određenom znanju“(2000:32)^. Dakle, on ograničavajući područje razumskog omeđuje područje transcendentnog, odnosno, religijskog a time i filozofskog. I to treba da imamo u vidu kada danas govorimo o filozofiji religije, da ona nije ostala bez sadržaja, i da nije tako nedelotvorna kao što nam to neki poručuju inspirisani savremenom ekonomijom društvenih fenomena, a isto važi i za religiju. Pa, zar nije još Boetije pisao: Uteha filozofije? Još tada je bilo onih koji su verovali da filozofija može pružiti, ne samo utehu, već i da daje smisao egzistencije kroz samoizgrađivanje, samomišljenje i samostalno trasiranje nekog od mogućih puteva, postupkom preispitivanja mogućih rešenja.

Filozofiji nije potrebna religiozna vera već filozofska vera. Karakteristika je takve vere da je ona, očigledno, filozofirajuća. Dakle, vera se ispunjava kroz filozofiranje, kroz filozofiranje vera zadobija čvrstoću i temelj, čini da ona ne izgubi tlo pod nogama i da ne postane puka apstrakcija, umišljenost i mišljenje da se veruje iako se stvarno ne veruje. Ovde primećujemo uticaj nemačkog idealizma, pre svega Kanta i Fihtea, jer Jaspers to samoizgrađivanje egzistencije na osnovu filozofske vere definiše kao proces proizvođenja, što je osnovna radnja duha prema nemačkom idalizmu. Ali je zanimljiv ishod tog proizvođenja. Za razliku od nemačkih idealista, Jaspers kaže da je ishodište proizvođenja ne znanje nego „iskustvo bitka“ (2000:118). Iskustvo je ključna reč. Zato nauka ne može da razume religiju ali ni filozofiju i proglašava ih iracionalnim ili mističnim. Religiozno iskustvo je jedinstveno i neobjašnjivo, baš kao što je i iskustvo bitka zadobijeno filozofiranjem o sopstvenoj egzistenciji, vođenim filozofskom verom nesvodivo na bilo kakvo činjeničko znanje. Ali Jaspers, ipak, ne isključuje saopštivost, već smatra da je baš ona potrebna da bi se omogućila komunikacija između ljudi kao ličnosti, kao egzistencijâ, a ne samo kao poklonika neke religije. Ovo, očigledno, isključuje mogućnost institucionalizacije vere, jer nije jasno u kojoj je meri transcendencija ili Bog nešto što je lično i što se zadobija kroz uvek jedinstven i neponovljiv način filozofiranja, a koliko možemo da govorimo, kao što kaže Hegel, o istom sadržaju koji je prisutan i u religiji i u filozofiji. Na šta se misli kad se kaže Bog ili transcendencija? Možda je ovo najbliže Bogu mistika, zato što u ličnom iskustvu ljudi najčešće govore o nečemu, oklevaju da to nazovu bogom jer bi neki to povezali sa hrišćanskom predstavom Boga.

Šta je ta prava stvarnost ka kojoj se okrećemo kad govorimo o transcendenciji? Šta je to nešto? Jaspers o tome kaže: „Prava stvarnost je biće koje se ne može kao mogućnost misliti.“ (1973:91). Stvarnost se pokazuje kao ono što nam se mora otvoriti, približiti ako nije samo puka mogućnost. Na taj način transcendencija stupa u komunikaciju sa nama. To se odvija na dva načina: u filozofiji pomoću šifri, a u religiji pomoću mita i otkrovenja. Suština je u tome da se od pvog stupnja vere pravi skok, ili se zaobilazi nivo predstave i odmah se usmerava um ka samoj stvarnosti. Odatle se čovek na osnovu filozofske vere navodi na filozofirajuće otkrivanje sveobuhvatnog (das Umgreifende), pri čemu filozofiranje omogućuje suvereno kretanje kroz lično pojavljivanje u svetu, hajdegerovski – unutar-svetsko, i kretanje ka samoj transcendenciji.

Filozofska teologija Karla Jaspersa je zaista jedinstven pokušaj filozofske teologije (ako to možemo tako nazvati) i filozofiranja, iako je dugo smatran osrednjim i neoriginalnim autorom. On je potpuno svestan težine zadatka koga se prihvatio, i ne okleva da prizna suverenost i čak prednost religijske predstave i istine u mnogim aspektima. Ipak, poput Ničea, on pomalo proročki i mudrijaški govori na kraju svoje knjige pod nazivom Filozofija egzistencije: „Put filozofije je težak i dug; njime stvarno ide možda mali broj ljudi; ali njime treba svakako ići.“ (1973:115).

Za P.U.L.S.E  Vukašin Milošević

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Reference

Niče F., Antihrist, Riznica, Beograd, 2011.

Jaspers K., Um i egzistencija, Plato, Beograd, 2000.

Jaspers K., Filozofija egzistencija; Uvod u filozofiju, Prosveta, Beograd, 1973.

  bitak, egzistencija, Jaspers, Karl, Religija, vera